Make your own free website on Tripod.com
KOMUNIST - internet biblioteka


LAV TROCKI
(fragmenti)
[ nazad na spisak autora ]



O demokratskom centralizmu i režimu
[ Izdana revolucija ]
Povest još nije dala konačan sud o socijalnom značaju SSSR-a
[ Sitnoburžoaska opozicija u Socijalističkoj Radničkoj Partiji ]
Azbuka dijalektičkog materijalizma



O demokratskom centralizmu i režimu
(Iz S.A.D. internog lista decembra 1937, pre formiranja SWP, SAD)

Urednicima Socialist Appeal-a (SAD)

Tokom proteklih meseci, dobio sam pisma koja se tiču unutrašnjeg režima revolucionarne partije od nekoliko očigledno mladih drugova, meni nepoznatih. U nekim od ovih pisama se žale na "nedostatak demokratije" u vašoj organizaciji, o dominaciji "lidera" i slično.

Pojedini drugovi mi traže da dam jasnu i preciznu formulu demokratskog centralizma koja bi unapred eliminisala pogrešne interpretacije. Nije lako odgovoriti na ovakva pitanja. Ni jedan od mojih korespondenata čak ni ne pokušava da jasno i konkretno, sa stvarnim primerima demonstrira gde tačno ima kršenja demokratije.

Sa druge strane, onoliko koliko ja, posmatrajući sa strane, mogu da sudim na bazi vaših novina i proglasa, diskusija se u vašoj organizaciji vodi sa punom slobodom. Proglasi su puni predstavnika manjina. Rečeno mi je da isto važi i za vaše polemike na sastancima. Odluke još nisu sprovedene. Evidentno je da će biti sprovedene na slobodno izabranoj konferenciji. U čemu bi se onda mogla manifestovati ta kršenja demokratije? To je teško razumeti.

Ponekad, sudeći po tonu pisama, to jest pre svega po bezličnosti pritužbi, izgleda da su oni koji se žale prosto nezadovoljni činjenicom da uprokos postojanja demokratije, ispada da su oni manjina. Kroz moje sopstveno iskustvo znam da je to neprijatno. Ali gde je tu kršenje demokratije?

Niti mislim da mogu dati takvu formulu demokratskog centralizma "jednom za svagda", koja bi eliminisala nerazumevanje i pogrešne interpretacije. Partija je aktivni organizam. Razvija se u borbi sa spoljašnjim preprekama i unutrašnjim kontradikcijama.

Maligna dekompozicija Druge i treće Internacionale, pod teškim okolnostima imperijalističke epohe, čini da su teškoće Četvrte Internacionale bez presedana u istoriji. Ne mogu se prevazići nekom vrstom magične formule. Režim partije ne pada gotov sa neba, već se postepeno formira u borbi. Politička linija dominira nad režimom. Pre svega, nužno je definisati strateške probleme i taktičke metode ispravno da bi semogli rešiti. Organizacioni oblici terba da odgovoraju strategiji i taktici.

Samo ispravan stav može garantovati zdrav partijski režim. Ovo, razume se, ne znači da razvoj partije ne uvažava organizacione probleme kao takve. Ali to znači da formula za demokratski centralizam neizbežno mora pronaći drugačiji izraz u partijama različitih zemalja, i u različitim fazama razvoja jedne iste partije.

Demokratija i centralizam se uopšte ne nalaze u nepromenljivom odnosu jedno prema drugom. Sve zavisi od konkretnih okolnosti, od političke situacije zemlje, snage partije i njenog iskustva, opšteg nivoa njenih članova, autoritetu koji je rukovodstvo steklo. Pre konferencije, kada je je prisutan problem formulisanja političke linije za naredni period, demokratija triumfuje nad centralizmom.

Kada je problem politička akcija, centralizam podređuje sebi demokratiju. Demokratija ponovo uzima svoja prava kada partija oseća da treba da ispita kritički svoje sopstvene postupke. Ekvilibrijum između demokratije i centralizma se uspostavlja u samoj borbi, na momente je srušen a onda opet ponovo uspostavljen. Zrelost svakog člana partije izražava se posebno u činjenici da ne zahteva od partijskog režima više nego što on može dati. Osoba koja definiše svoj stav prema partiji na osnovu individualnih hirova koji mu padnu na pamet je loš revolucionar.

Nužno je, naravno, boriti se protiv svake individualne greške rukovodstva, svake nepravde, i slično. Ali nužno je istaći - ove "nepravde" i "greške" ne same po sebi, već u vezi sa opštim razvojem partije i na nacionalnom i na internacionalnom nivou.

Ispravan sud i osećaj za proporciju u politici su vrlo bitne stvari. Osoba koja ima sklonosti da od miša pravi slona može naneti mnogo štete i sebi i partiji. Nesreća takvih ljudi kao što su Oehler, Field, Weisbord, i drugi, sastoji se u njihovom odsustvu osećaja za proporciju.

Trenutno ima ne malo polu-revolucionara, umornih od poraza, koji se plaše teškoća, ostarelih mladih ljudi koji imaju više sumnji i preteznija nego volje da se bore. Umesto da ozbiljno analiziraju suštinu političkih pitanja, takve individue traže panaceje, u svakoj prilici se žale na "režim", zahtevaju čuda od rukovodstva, ili pokušavaju da sakriju njihov unutrašnji skepticizam ultra-levičarstvom.

Plašim se da ravolucionari ne mogu biti napravljeni od takvih elemenata, osim ako se sami ne pozabave sobom. Ne sumnjam, sa druge strane, da će mlada generacija radnika biti sposobna da proceni programski i strateški sadržaj Četvrte Internacionale na odgovarajući način, i da će pod svoj barjak dovesti još više ljudi.

Svaki revolucionar koji primeti greške partijskog režima treba pre svega da kaže sebi: "Moramo dovesti u partiju tuce novih radnika". Mladi radnici će dovesti u red džentlmene-skeptike, i zanovetala. Samo tim putem će se uspostaviti jak, zdrav partijski režim u sekcijama Četrvte Internacionale.


Lav Trocki

[ na početak ]

Povest još nije dala konačan sud o socijalnom značaju SSSR-a

Kako bismo bolje razumeli socijalni značaj današnjeg SSSR-a, pokuša ćemo zamisliti budućnost u obliku dveju hipoteza. Prvo, pretpostavimo da će sovjetsku birokratiju srušiti s vlasti jedna revolucionarna partija koja ima sve kvalitete starog boljševizma i koja je uz to obogaćena svetskim iskustvima poslednjih godina. Prvi korak te partije bio bi uspostavljenje demokratije u sindikatima i sovjetima. Ona bi mogla i morala obnoviti slobodu sovjetskih partija. Na čelu masa i zajedno s njima provela bi bespoštedno čišćenje u državnim službama. Ukinula bi činove, odlikovanja i povlastice, a u nagrađivanju rada tolerisala bi nejednakost samo ako bi to tražile potrebe ekonomije i države. Mladeži bi omogućila slobodno misliti, učiti i iznositi kritička mišljenja, ukratko formirati se. Unela bi korenite izmene u raspodeli nacionalnog dohotka u skladu sa voljom radničkih i seljačkih masa. U vlasničkim odnosima ne bi morala primeniti revolucionarne mere, nego bi nastavila i produbljivala iskustvo planske ekonomije. Nakon političke revolucije, nakon obaranja birokratije, proleterijatu ne bi bilo potrebno provoditi novu socijalnu revoluciju, ali bi zato morao pristupiti važnim reformama u ekonomiji.

Kad bi naprotiv jedna buržoaska stranka srušila vodeću sovjetsku kastu, našla bi priličan broj slugu među današnjim birokratima, tehničarima, direktorima, partijskim sekretarima, rečju među današnjim rukovodiocima. I u tom slučaju bila bi nužna čistka u državnim službama, ali obnovljeni buržoaski poredak sigurno ne bi morao izbaciti onoliko ljudi koliko revolucionarna partija. Glavni cilj nove vlasti sastojao bi se u ponovnom uspostavljanju privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Najpre bi se u slabim kolhozima moralo omogućiti stvaranje krupnih farmera, a bogate kolhoze morali bi se pretvoriti u zadruge buržoaskog tipa ili u deoničarska društva. U industriji bi denacionalizacija obuhvatila najpre laku i prehrambenu industriju. Plan bi se u prvo vreme sveo na kompromis između vlasti i “korporacija”, odnosno vođa sovjetske industrije, njezinih mogućih vlasnika, bivših izbeglih vlasnika, te stranih kapitalista. Iako je sovjetska birokratija mnogo učinila za ponovno uspostavljanje buržoazije, novi bi poredak, uprkos tome, morao u vlasničkim odnosima i u načinu proizvodnje sprovesti ne samo reformu, nego pravu revoluciju.

Pretpostavimo međutim da vlast ne preuzme ni revolucionarna ni kontrarevolucionarna partija, nego da birokratija ostane na državnom kormilu. Evolucija društvenih odnosa nastavi će se i dalje. Teško je pretpostaviti da će se birokratija u ime socijalne jednakosti odreći vlasti. Ona je već sada uprkos očiglednoj štetnosti takvog postupka  morala ponovo uvesti činove i odlikovanja iz čega sledi da će kasnije nužno morati tražiti oslonac u vlasničkim odnosima. Neko će možda primetiti da za visokog funkcionera nisu važni vlasnički odnosi iz kojih izvlači dohotke. To bi značilo ne poznavati nestalnost prava birkratije i problema njenih potomaka. Novi kult sovjetske porodice se nije rodio bez razloga. Povlastice koje se ne mogu preneti na decu, gube polovinu svoje vrednosti. A pravo nasledstva neodvojivo je od ostalih imovinskih prava. Nije dosta biti direktor trusta, treba biti deoničar. Pobeda birokratije na tom odlučnom sektoru stvorila bi novu posedničku klasu. Naprotiv, pobeda proleterijata nad birokratijom označila bi preporod socijalističke revolucije. Tako nas treća pretpostavka opet dovodi do dveju prvih kojima smo zbog veće jasnoće i jednostavnosti započeli izlaganje.

Označiti sovjetski poredak kao privremen i prelazan znači ne uzimati u obzir dovršene socijalne formacije, kao što su kapitalizam (uključivši i “državni kapitalizam”) i socijalizam. Osim toga takva je definicija nepotpuna i može nas navesti na krivi zaključak da je u današnjem sovjetskom poretku jedini mogući prelaz onaj koji vodi u socijalizam. Povratak na kapitalizam takođe je moguć. Zato je potrebno formulisati potpuniju definiciju koja će nužno biti dublja i opširnija.

SSSR je prelazno društvo između kapitalizma i socijalizma koje obeležavaju ove osobenosti: a) proizvodne su snage još nedovoljne da državnom vlasništvu dadu socijalistički karakter, b) sklonost prvobitnoj akumulaciji, koja je nastala iz potrebe, izbija iz svih pora planske ekonomije, c) socijalna diferencijacija sprovodi se na temelju normi o raspodeli koje su buržoaskog značenja, d) osim toga što polako poboljšava položaj radnika, privredni razvoj pridonosi brzom stvaranju povlašćenog sloja, e) iskorištavajući socijalne suprotnosti, birokratija je postala nekontrolisana kasta tuđa socijalizmu, f) socijalna revolucija, koju je vlada izdala, živi još u odnosima vlasništva i u svjesti radnika, g) evolucija nagomilanih suprotnosti može dovesti do socijalizma, ali isto tako vratiti društvo u kapitalizam, h) kontrarevolucija za obnovu kapitalizma mora će slomiti otpor radnika, i) radnici će na svom putu u socijalizam morati srušiti birokratiju. Pitanje će se konačno rešiti borbom dveju živih snaga na nacionalnom i internacionalnom terenu.

Doktrinare sigurno neće zadovoljiti ovako neodređena definicija. Oni traže kategorične formule: da ili ne. Sociološki problemi bili bi puno jednostavniji kad bi društvene pojave uvek imale oštre orise. Ali ništa nije tako opasno kao zbog logičke preciznosti zanemariti elemente koji se već danas kose s našim šemama, a sutra će ih opovrgnuti. U svojoj analizi najviše se bojim da ne iskrivim dinamiku jedne društvene tvorevine koja nema ni presedana ni analogije. Politički i naučni cilj koji sam sebi postavio ne dopušta mi da o nedovršenom procesu iznesem dovršenu definiciju, već mi naprotiv nalaže da razmotrim sve promene pojave, istaknem njene progresivne i reakcionarne tendencije, otkrijem njihovo uzajamno delovanje, predvidim razne varijante daljeg razvoja i u tom predviđanju nađem uporište za akciju.


Lav Trocki,
"Izdana revolucija"

[ na početak ]

Azbuka dijalektičkog materijalizma

Dijalektika nije ni fikcija ni misticizam, već nauka o oblicima našeg mišljenja koje nije ograničeno dnevnim životnim problemima, već pokušava da dođe do razumevanja komplikovanijih i izvedenih procesa. Dijalektika i formalna logika se nalaze u odnosu sličnom onom između više i niže matematike.

Pokušaću ovde da skiciram suštinu problema u vrlo konkretnom obliku. Aristotelovska logika običnog silogizma počinje od stava da je 'A' jednako 'A'. Ovaj postulat je prihvaćen kao aksiom za mnoštvo praktičnih ljudskih delovanja i jednostavnih generalizacija. Ali u stvarnosti 'A' nije jednako 'A'. Ovo je lako dokazati ako stavimo ova dva slova pod lupu - prilično se razlikuju jedno od drugog. Ali, neko može primetiti, nije u pitanju veličina ili oblik slova, pošto su ona samo simboli za jednake kvantitete, na primer, funtu šećera. Prigovor je promašio poentu; u stvarnosti funta šećera nikada nije jednaka funti šećera - preciznija vaga uvek pokazuje razliku. Ali, opet neko može prigovoriti: ali funta šećera je jednaka sama sebi. Ni to nije tačno - sva tela se menjaju neprekidno u veličini, težini, boji, itd. Nikada nisu jednaka sama sebi. Sofist bi odgovorio da je funta šećera jednaka sebi 'u bilo kom datom momentu'.

Osim što ima vrlo sumnjivu praktičnu vrednost, ovaj 'aksiom' ne može izdržati ni teorijsku kritiku. Kako bi smo u stvari trebali da poimamo reč 'momenat'? Ako je to infinitezimalni interval vremena, onda je funta šećera tokom tog 'momenta' izložena neizbežnim promenama. Ili je 'momenat' čisto matematička apstrakcija, to jest, nula vremena? Ali, sve postoji u vremenu; i samo postojanje je neprekidan proces transformacije; vreme je shodno tome osnovni element postojanja. Stoga aksiom 'A' jednako 'A' označava da je stvar jednaka sama sebi ako se ne menja, to jest, ako ne postoji.

Na prvi pogled može izgledati da su ove 'suptilnosti' beskorisne. U stvarnosti su od presudnog značaja. Aksiom da je 'A' jednako 'A' javlja se se jedne strane kao polazna tačka svog našeg znanja, a sa druge kao izvor svih grešaka u našem znanju. Koristiti aksiom 'A' jednako 'A' bez greške je moguće samo u okviru određenih granica. Kada su kvantitativne promene u 'A' zanemarljive za zadatak pred nama, onda možemo pretpostaviti da je 'A' jednako 'A'. Ovo je, na primer, način na koji kupac i prodavac tretiraju funtu šećera. Slično treitramo i temperaturu Sunca. Do nedavno smo smatrali da isto važi i za kupovnu moć dolara. Ali kvantitativne promene preko određenih granica prerastaju u kvalitativne. Funta šećera izložena delovanju vode ili kerozina prestaje da bude funta šećera. Dolar u zagrljaju predsednika prestaje da bude dolar. Odrediti pravi trenutak kritične tačke gde kvantitet prerasta u kvalitet je jedan od najvažnijih i najtežih zadataka u svim sferama znanja, uključujući i sociologiju.

Svaki radnik zna da je nemoguće napraviti dva potpuno jednaka objekta. U topljenju žutog bakra u ležajeve određeno odstupanje je dozvoljeno za ležajeve koje ne bi, kako bilo, smelo ići preko određenih granica (ovo se naziva tolerancijom). Posmatrajući norme tolerancije, ležajevi se tretiraju kao jednaki. ( 'A' jednako 'A'). Kada se tolerancija premaši, kvantitet prerasta u kvalitet; drugi rečima, ležajevi postaju inferiorni ili potpuno bezvredni.

Naše naučno razmišljanje je samo deo naše opšte prakse uključujući i tehnike. Za koncepcije takođe postoji 'tolerancija' koju određuje ne samo formalna logika iz aksioma 'A' jednako 'A', već i dijalektička logika iz aksioma da se sve stalno menja. 'Zdrav razum' se odlikuje činjenicom da sistematično prevazilazi dijalektičku 'toleranciju'.

Vulgarna misao [u smislu misli ne vične dijalektici - prim D.D.] operiše sa idejama kao što su kapitalizam, moral, sloboda, radnička država, itd. kao fiksnim apstrakcijama, pretpostavljajući da je kapitalizam jednak kapitalizmu, moral jednak moralu, itd. Dijalektičko mišljenje analizira sve stvari i fenomene u njihovoj konstantnoj promeni, utvrđujući materijalne uslove ovih promena i kritičnu tačku posle koje 'A' prestaje da bude jednako 'A', a radnička država prestaje da bude radnička država.

Fundamentalni nedostatak vulgarne misli leži u činjenici da ona želi da se zadovolji nepokretnim otiscima stvarnosti koja se nalazi u večnom kretanju. Dijalektičko mišljenje daje idejama, sredstvima bližih aproksimacija, ispravki, konkretizacija, bogatstvo sadržaja i fleksibilnost; i čak bih rekao 'sočnost' koja ih do određenog stepena dovodi bliže živom fenomenu. Ne kapitalizam uopšte, već dati kapitalizam u datoj fazi razvoja. Ne radnička država uopšte, već data radnička država u zaostaloj zemlji u imperijalističkom okruženju, itd.

Dijalektičko mišljenje je u istom odnosu prema vulgarnom, kao i film prema fotografiji. Film ne isključuje fotografiju već kombinuje serije njih u skladu sa zakonima kretanja. Dijalektika ne negira silogizam, ali nas uči da kombinujemo silogizme na takav način da približimo naše razumevanje večno promenljivoj stvarnosti. Hegel u njegovoj Logici uspostavlja seriju zakona: promenu kvantiteta u kvalitet, razvoj kroz kontradikcije, konflikt sadržaja i forme, prekid kontinuiteta, promenu mogućnosti u neizbežnost, itd., koje su važne za teorijsku misao koliko i običan silogizam za jednostavne zadatke.

Hegel je pisao pre Darvina i pre Marksa. Zahvaljujući snažnom impulsu koji je misli dala Francuska revolucija, Hegel je anticipirao opšte kretanje nauke. Ali zato što je bila samo anticipacija, iako od strane genija, dobila je kod Hegela idealistički karakter. Hegel je operisao ideološkim senkama kao konačnom stvarnošću. Marks je pokazao da je kretanje ovih ideoloških senki odražavalo ništa drugo do kretanje materijalnih tela.

Mi nazivamo našu dijalektiku materijalističkom, pošto njeni koreni nisu ni na nebu ni u dubinama naše "slobodne volje", već u objektivnoj realnosti, u prirodi. Svest je izrasla iz nesvesnog, psihologija iz fiziologije, organski svet iz neorganskog, solarni sistem iz nebuloza. Na svim prečkama ovih lestvica razvoja, kvantitativne promene su bile transformisane u kvalitativne. Naša misao, uključujući dijalektičku misao, samo je jedan od oblika izražavanja promene materije. Nema mesta u ovom sistemu ni za Boga ni za Đavola, niti besmrtne duše, niti večne norme zakona i morala. Dijalektičko mišljnje, izrazlo iz dijalektike prirode, poseduje shodno tome potpuno materijalistički karakter.

Darvinizam, koji je objasnio evoluciju vrsta kroz prerastanje kvantitativnih transformacija u kvalitativne, bio je najveći trijumf dijalektike na celom polju organske materije. Još jedan veliki trijumf je bilo otkriće tabele atomskih težina hemijskih elemenata i posle transformacija jednog elementa u drugi.

Sa ovim transformacijama (vrste, elementi, itd.) usko je vezano pitanje klasifikacije, jednako bitno u prirodnim kao i u društvenim naukama. Linoov sistem (18. vek), koristeći kao svoju polaznu tačku nepromenljivost vrsta, bio je ograničen na opisivanje i klasifikaciju biljaka u skladu sa njihovim spoljašjnim karakterisitikama. Infantilni period botanike je analogan infantilnom periodu logike, pošto se oblici naše misli razvijaju kao i sve što živi. Jedino odlučno odbacivanje ideje fiksnih vrsta, samo izučavanje istorije evolucije biljaka i njihove anatomije je stvorilo osnovu za stvarnu naučnu klasifikaciju.

Marks koji je za razliku od Darvina bio svesni dijalektičar, otkrio je osnovu naučne klasifikacije ljudskih društava u razvoju proizvodnih snaga i strukture odnosa vlasništva koji čine anatomiju društva. Marksizam je zamenio vulgarnu deskriptivu klasifikaciju društava i država, koja čak i danas cveta na univerzitetima, materijalisitčkom dijalektičkom klasifikacijom. Jedino koristeći Marksov metod moguće je ispravno odrediti i ideju radničke države i momenat njenog pada.

Sve ovo, kao što vidimo, ne sadrži ništa 'metafizičko' i 'sholastičko', kao što tašto neznanje tvrdi. Dijalektička logika izražava zakone kretanja u savremenoj naučnoj misli. Borba protiv materijalističke dijalektike naprotiv izražava daleku prošlost, konzervativizam sitne buržoazije, samozavaravanje univerzitetskih rutinista... i tračak nade u zagrobni život.

Priroda SSSR-a

Definicija SSSR-a koju je dao drug Barnam, da 'nije radnička i nije buržoaska država', je potpuno negativan, izvučen oz lanca istorijskog razvoja, ostavljen da visi u vazduhu, stav jednog delića sociologije i predstavlja prosto teorijsku kapitulaciju pragmatizma pred kontradiktornim istorijskim fenomenom.

Da je Barnam dijalektički materijalista, on bi postavio sledeća tri pitanja:
(1) Koje je istorijsko poreklo SSSR-a?
(2) Kakve je promene doživela ova država tokom svog postojanja? (3) Da li su ove promene iz kvantitativne faze prešle u kvalitativnu? To jest, da li su stvorile istorijski nužnu dominaciju od strane nove ekspolatatorske klase? Odgovaranje na ova pitanja bi primoralo Barnama da izvuče jedini mogući zaključak da je SSSR još uvek degenerisana radnička država.

Dijalektika nije magični ključ za sva pitanja. Ona ne zamenjuje konkretnu naučnu analizu. Ali ona usmerava analizu na ispravan put, obezbeđujući je od sterilnih lutanja u pustinji subjektivizma i sholasticizma.

Bruno R. stavlja i Sovjetski i fašističke režime pod kategoriju 'birokratskog kolektivizma', jer su SSSR-om, Italijom i Nemačkom vladale birokratije; i tamo i ovde principi planiranja; u jednom slučaju privatno vlasništvo likvidirano, u drugom ograničeno, itd. Stoga na osnovu relativne sličnosti pojedinih spoljašnjih karakteristika različitog porekla sa različitom specifičnom težinom, različitog klasnog značaja, fundamentalan indentitet društvenih uređenja je konstruisan, potpuno u duhu buržoaskih profesora koji konstruišu, kategorije 'kontrolisane ekonomije', 'centralizovane države', ne uzimajući u obzir klasnu prirodu jedne i druge, Bruno R i njegovi sledbenici, ili polu-sledbenici kao Barnam, u najboljem slučaju ostaju u sferi socijalne klasifikacije na nivou Linoa u čiju korist se ipak može reći da je živeo pre Hegela, Darvina i Marksa.

Još gori i opasniji, možda, su oni eklektici koji tvrde da klasni karakter Sovjetske države 'nije bitan', i da je usmeravanje naše politike određeno 'karakterom rata'. Kao da je rat nezavisna super-socijalna supstanca; kao da karakter rata nije određen karakterom vladajuće klase, to jest, istim društvenim faktorom koji određuje karakter države. Zapanjujuće je kako lako neki drugovi zaboravljaju azbuku marksizma pod udarcima događaja!

Nije za čuđenje što teoretičari opozicije koja odbacuje dijalektičku misao kapituliraju lamentirajući nad kontradiktornom prirodom SSSR-a. Kako bilo, kontradikcija između društvene osnove postavljene revolucijom, i karaktera kaste koja je izrasla iz degeneracije revolucije nije samo neoboriva istorijska činjenica već i pokretačka snaga. U našoj borbi za zbacivanje birokratije baziramo se na kontradikciji. Za to vreme neki ultra-levičari već su došli do zaključka da je nužno žrtvovati socijalnu strukturu SSSR-a da bi se zbacila bonapartistička oligarhija! Oni ni ne sumnjaju da bi SSSR bez socijalne strukture postavljene Oktobarskom revolucijom bio fašistički režim.

Evolucija i dijalektika

Drug Barnam će verovatno protestvovati da je kao evolucionista zainteresovan za razvoj društva i oblika države ništa manje od nas dijalektičara. Ovo nećemo osporavati. Svaka obrazovana osoba je sebe još od Darvina nazivala 'evolucionistom'. Ali pravi evolucionista mora primenjivati ideje evolucije na sopstveno razmišljanje. Elementarna logika zasnovana u periodu kada ideja evolucionizma još nije ni postojala, je evidentno nedovoljna za analizu evolucionih procesa. Hegelova logika je logika evolucije. Ne sme se zaboraviti da je ideja 'evolucije' potpuno pokvarena i obesmišljena od strane univerzitetskih i liberalnih pisaca da znači miran 'proges'. Ko god da je došao do razumevanja evolucionog procesa kroz borbu antagonističkih snaga; da spora akumulacija promena u određenom trenutku uništi staru ljušturu i donese katastrofu, revoluciju; ko god je konačno naučio da primenjuje opšte zakone evolucije na samo mišljenje, dijalektičar je, i razlikuje se od vulgarnih evolucionista. Dijalektičko vežbanje uma, nužno revolucionarnom borcu kao vežbe za prste pijanisti, zahteva pristup svim problemima i procesima nao promenljivim kategorijama. Dok vulgarni evolucionisti, koji se ograničavaju u opštem slučaju na priznavanje evolucije samo u određenim sferama, zadovoljni sobom u svim drugim pitanjima sa banalnostima 'zdravog razuma'.


Lav Trocki
"Sitnoburžoaska opozicija u Socijalističkoj Radničkoj Partiji"


[ na početak | spisak autora | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.