Make your own free website on Tripod.com
KOMUNIST - internet biblioteka


O MATERIJALISTIČKOM SHVATANJU ISTORIJE[1]
autor: Georgi V. Plehanov


G. V. Plehanov
Georgi V. Plehanov
I

(Essais sur la conception materialiste de l'historie par Antonio Labriola, professeur a l'univerzite de Rome, avec une preface de G. Sorel. Paris 1897.)[*]

Priznajemo da smo s priličnim predubeđenjem uzeli u ruke ovu knjigu rimskog profesora: zaplašila su nas neka dela nekih njegovih zemljaka, na primer A. Lorije[2] (vidi naročito njegovu "La teoria economica della constituzione politica").[*] Ali su nas već prve stranice uverile da nismo bili u pravu i da je jedna stvar Akile Lorija, a druga - Antonio Labriola. Kada smo knjigu pročitali do kraja, osetili smo želju da porazgovaramo o njoj s ruskim čitaocem. Nadamo se da nam on to neće uzeti za zlo. Ta

Tako su retke knjige koje nisu prazne!

Labriolino delo izišlo je najpre na italijanskom jeziku. Francuski prevod je tvrd, a mestimice i direktno neuspeo. Mi to kažemo sa sigurnošću, iako nemamo pri ruci italijanski original. Ali italijanski autor ne može odgovarati za francuskog prevodioca. U svakom slučaju, Labrioline misli su razumljive i u tvrdome francuskom prevodu. Da vidimo kakve su te misli.

Gospodin Karejev,[3] koji, kao što je poznato, veoma marljivo čita i izvanredno uspešno izopačuje svako "delo" koje ima makar kakve veze s materijalističkim shvatanjem istorije, sigurno će svrstati našeg autora u resor "ekonomskog materijalizma". To će biti nepravilno. Labriola se čvrsto i prilično dosledno pridržava materijalističkog shvatanja istorije; ali on sebe ne smatra "ekonomskim materijalistom". On misli da ovaj naziv pre odgovara piscima kao što je poznati T. Rodžers,[4] nego li njemu i njegovim jednomišljenicima. I to je u najvećoj meri tačno, premda na prvi pogled, možda, nije sasvim razumljivo.

Upitajte ma kojeg narodnjaka ili subjektivista, šta je to ekonomski materijalist? On će odgovoriti: to je čovek koji ekonomskom faktoru pripisuje dominantan značaj u društvenom životu. Tako shvataju ekonomski materijalizam naši narodnjaci i subjektivisti, i treba priznati da nesumnjivo ima ljudi koji ekonomskom faktoru pripisuju dominantnu ulogu u životu ljudskih društava. Gospodin Mihailovski ukazivao je više puta na Luj Blana[5], koji je o vladavini pomenutog faktora govorio znatno ranije nego poznati učitelj poznatih ruskih učenika[6]. Mi ne razumemo jedno: zašto se naš istaknuti subjektivni sociolog zaustavio na Luj Blanu. On bi morao znati da je Luj Blan u pitanju koje nas interesuje imao mnogo prethodnika. I Gizo, i Minje, i Ogisten Tieri, i Tokvil priznavali su preovlađujuću ulogu ekonomskog "faktora", bar u istoriji srednjeg i novog veka.[7] Prema tome, svi ti istoričari bili bi ekonomski materijalisti. U naše vreme pomenuti T. Rodžers, u svojoj knjizi "The Economic Interpretation of History",[*] takođe se pokazao kao ubeđeni ekonomski materijalist; on je ekonomskom "faktoru" takođe priznao preovlađujući značaj. Iz toga, razume se, još ne izlazi da su socijalno-politički pogledi T. Rodžersa identični s pogledima, recimo, Luj Blana. Rodžers je stajao na gledištu buržoaske ekonomije, a Luj Blan je nekada bio jedan od pretstavnika utopiskog socijalizma. Kada biste Rodžersa upitali, kako on gleda na buržoaski ekonomski poredak, on bi odgovorio da u osnovi tog poretka leže bitna svojstva ljudske prirode i da je stoga istorija njegovog postanka postepeno otklanjanje prepreka koje su nekada otežavale ispoljavanje pomenutih svojstava i čak ih onemogućavale. A Luj Blan bi izjavio da je sam kapitalizam jedna od prepreka koje su neznanje i nasilje postavili na put ka stvaranju takvog ekonomskog poretka koji će, najzad, stvarno odgovarati ljudekoj prirodi. To je, kao što vidite, veoma bitna razlika u mišljenjima. Ko bi bio bliže istini? Otvoreno govoreći, mi mislimo da su oba ova pisca bila skoro podjednako daleko od nje, ali mi ne želimo niti možemo da se ovde zadržavamo na tome. Za nas je sada važno nešto sasvim drugo. Mi molimo čitaoca da obrati pažnju na to da je i za Luj Blana, i za Rodžersa ekonomski faktor, koji dominira u društvenom životu, sam bio, kako kaže matematika, funkcija ljudske prirode, a poglavito - ljudskog uma i ljudskih znanja. To isto treba reći i o francuskim istoričarima iz doba restauracije, koje smo maločas pomenuli. Ali kako da nazovemo istoriska shvatanja ljudi koji doduše tvrde da ekonomski faktor dominira u društvenom životu, ali su u isto vreme ubeđeni da je taj faktor - tj. ekonomika drušvta - sa svoje strane, plod ljudskih znanja i pojmova? Takva shvatanja ne mogu se nazvati drukčije nego idealističkim. Izlazi da ekonomski materijalizam još ne isključuje istoriski idealizam. Ali ni to još nije sasvim tačno; mi kažemo: još ne isključuje idealizam, a treba reći: možda je bio, i to do sada ponajčešće, obična varijanta tog idealizma. Posle toga je razumljivo zašto ljudi kao Antonio Labriola ne smatraju sebe ekonomskim materijalistima: baš zato što su dosledni materijalisti i baš zato što njihova istoriska shvatanja pretstavljaju direktnu suprotnost istoriskom idealizmu.


II

"Ali, - reći će nam možda gospodin Kudrin,[8] - vi, po navici koja je svojstvena mnogim "učenicima", pribegavate paradoksima, igrate se rečima, opsenjujete i gutate sablje. Kod vas su ekonomski materijalisti ispali idealisti. Šta biste vi, u tom slučaju, hteli da podrazumevate pod pravim i doslednim materijalistima? Zar oni odbacuju misao o preovlađivanju ekonomskog faktora? Zar oni smatraju da u istoriji, pored tog faktora, deluju još i drugi faktori i da bi bilo uzaludno ispitivati koji od njih dominira nad svima ostalim? Treba se poradovati pravim i doslednim materijalistima, ako ovi zaista nisu skloni da svuda trpaju ekonomski faktor".

Odgovorićemo gospodinu Kudrinu da pravi i dosledni materijalisti zaista nisu skloni da svuda izlaze s ekonomskim faktorom. Pa i samo pitanje o tome koji faktor dominira u društvenom životu, njima izgleda neosnovano. Ali neka se gospodin Kudrin prebrzo ne raduje. Pravi i dosledni materijalisti nisu do tog ubeđenja nikako došli pod uticajem gospode narodnjaka i subjektivista. Pravi i dosledni materijalisti mogu se samo smejati prigovorima koje ta gospoda čine protiv misli o vladavini ekonomskog faktora. Osim toga, gospoda narodnjaci i subjektivisti zakasnili su s tim prigovorima. Neumesnost pitanja o tome koji faktor dominira u društvenom životu, postala je sasvim vidljiva još od Hegelova vremena. Hegelov idealizam isključivao je i samu mogućnost za postavljanje takvih pitanja. Utoliko je više isključuje savremeni dijalektički materijalizam. Otkako se pojavila "Kritika kritičke kritike", a naročito otkako je ugledala sveta poznata knjiga "Zur Kritik der politischen Oekonomie",[*][9] samo ljudi koji su zaostali u teoriji mogli su se prepirati oko relativnog značaja različitih socijalno-istoriskih faktora. Mi znamo da naše reči neće začuditi samo gospodina Kudrina, i zato ćemo se požuriti da budemo jasni.

Šta su to socijalno-istoriski faktori? Kako nastaje pretstava o njima?

Uzmimo jedan primer. Braća Grasi nastoje da zaustave proces prisvajanja društvene zemlje od strane rimskih bogataša, proces koji je bio ubitačan po Rim. Bogataši pružaju Grasima otpor. Otpočinje borba. I jedna i druga stranka strasno se bori za svoje ciljeve. Ako bih hteo da opišem tu borbu, mogao bih je pretstaviti kao borbu ljudskih strasti. Na taj način, strasti bi bile "faktori" unutrašnje istorije Rima. Ali kako sami Grasi, tako i njihovi protivnici, koristili su u borbi ona sredstva koja im je davalo rimsko državno pravo. Ja, razume se, neću na to zaboraviti u svom kazivanju, i na taj način, i rimsko državno pravo takođe će se pokazati kao faktor unutrašnjeg razvitka rimske republike. Dalje: ljudi koji su se borili protiv Graha bili su materijalno zainteresovani u tome da se održe zloupotrebe koje su se duboko ukorenile. Ljudi koji su podržavali Grahe bili su materijalno zainteresovani u tome da se te zloupotrebe otstrane. Ja ću ukazati i na tu okolnost, usled čega će se borba koju opisujem pokazati kao borba materijalnih interesa, borba klasa, borba sirotinje protiv bogataša. Prema tome, ja imam već i treći faktor, i to ovog puta najinteresantniji: čuveni ekonomski faktor. Ako imate vremena i volje, vi, čitaoče, možete da naširoko rezonujete o tome koji je upravo faktor unutrašnjeg razvitka Rima dominirao nad svima ostalim: u mom istoriskom prikazu naći ćete dovoljno podataka za prihvatanje bilo kojeg mišljenja u tom pogledu.

Što se mene tiče, ja zasad neću izlaziti iz uloge prostog pripovedača - neću pokazivati naročitu revnost u pogledu faktora. Njihov relativan značaj mene ne interesuje. Meni je, kao pri povedaču, potrebno samo jedno: da po mogućnosti tačno i živo pretstavim date događaje. U tu svrhu ja moram da uspostavim izvesnu, makar samo spoljašnju, vezu među njima i da ih rasporedim u izvesnoj perspektivi. Ako ja pominjem strasti koje su pokretale zaraćene stranke, ili tadašnje uređenje Rima, ili, najzad, imovinsku nejednakost koja je postojala u njemu, ja to onda činim jedino u interesu povezanog i živog izlaganja događaja.

Postignem li ja taj cilj, biću potpuno zadovoljan i prepustiću mirne duše filozofima da rešavaju - dominiraju li strasti nad ekonomijom, ili ekonomija nad strastima, ili, najzad, ništa ne dominira ni nad čim, jer se svaki "faktor" koristi zlatnim pravilom: živi i daj drugome da živi.

Sve će to biti u onom slučaju ako ja ne iziđem iz uloge prostog pripovedača kome je tuđa svaka sklonost ka "lukavom mudrovanju". A šta će biti ako se ja ne ograničim na tu ulogu; ako se upustim u filozofiranje povodom događaja koje opisujem? Tada se ja više neću zadovoljiti samo spoljašnjom vezom među događajima; tada ću ja zaželeti da otkrijem njihove unutrašnje uzroke, i oni isti faktori - ljudske strasti, državno pravo, ekonomika - koje sam ranije podvlačio i isticao, rukovodeći se gotovo isključivo umetničkim instinktom, dobiće u mojim očima nov, ogroman značaj. Oni će mi se pokazati upravo kao oni unutrašnji uzroci koje tražim, upravo kao one "skrivene snage" u čijem uticaju treba tražiti objašnjenje događaja. Ja ću onda stvoriti teoriju faktora.

Ova ili ona varijanta takve teorije doista se mora pojaviti svuda gde ljudi koji se interesuju za društvene pojave prelaze od prostog posmatranja i opisivanja tih pojava - na istraživanje veze koja postoji među njima.

Osim toga, teorija faktora raste zajedno s porastom podele rada u nauci o društvu, Sve grane ove nauke - etika, politika, pravo, politička ekonomija i dr. - razmatraju jedno te isto: delatnost društvenog čoveka. Ali je one razmatraju svaka sa svog posebnog stanovišta, Gospodin Mihailovski bi rekao da svaka od njih "rukovodi" posebnom ,,strunom". Svaka "struna" može se posmatrati kao faktor društvenog razvitka. I doista, mi možemo sada nabrojati gotovo isto onoliko faktora koliko postoji pojedinih "disciplina" u nauci o društvu.

Posle ovoga što je rečeno nadamo se da je razumljivo šta su to socijalno-istoriski faktori i kako nastaje pretstava o njima.

Socijalno-istoriski faktor je apstrakcija, pretstava o njemu nastaje pomoću apstrahovanja. Usled procesa apstrahovanja, različite strane društvene celine dobijaju izgled odvojenih kategorija, a različite manifestacije i izrazi delatnosti društvenog čoveka - moral, pravo, ekonomski oblici i dr. - pretvaraju se u našem umu u posebne snage, koje tobože izazivaju i uslovljavaju tu delatnost i koje se pojavljuju kao njeni krajnji uzroci.

Čim je jednom nastala teorija faktora, moraju nužno otpočeti i sporovi oko toga koji faktor treba smatrati dominantnim.


III

Među "faktorima" postoji uzajamno delovanje: svaki od njih utiče na sve ostale i, sa svoje strane, podvrgnut je uticaju svih ostalih faktora. Usled toga, stvara se tako zapletena mreža uzajamnih uticaja, neposrednih i odraženih delovanja, da čovek koji je sebi postavio za cilj da objasni tok društvenog razvitka, počinje da dobija vrtoglavicu, i on oseća neodoljivu potrebu da nađe bilo kakvu nit koja bi ga izvela iz tog lavirinta. Pošto ga je gorko iskustvo uverilo u to da gledište uzajamnog delovanja dovodi samo do vrtoglavice, to on traži drugo gledište; on nastoji da uprosti svoj zadatak. On se pita, nije li neki od socijalno-isgoriskih faktora prvi i osnovni uzrok za postanak svih ostalih. Ako bi mu pošlo za rukom da ovo osnovno pitanje reši u potvrdnom smislu, onda bi njegov zadatak, doista, bio neuporedivo prostiji. Pretpo:tavimo da se on uverio u to da su svi društveni odnosi svake date zemlje, u svom postanku i razvitku, uslovljeni tokom njenog duhovnog razvitka, koji je, sa svoje strane, određen svojstvima ljudske prirode (idealističko gledište). Onda on lako izlazi iz začaranog kruga uzajamnog delovanja i stvara više ili manje skladnu i doslednu teoriju društvenog razvitka. Docnije, zahvaljujući daljem proučavanju predmeta, on će možda uvideti da se varao, da se duhovni razvitak ljudi ne može smatrati osnovnim uzrokom svekolikog društvanog razvitka. Postajući svestan svoje pogreške, on će u isto vreme, verovatno, opaziti da mu je privremeno ubeđenje u prevlast duhovnog faktora nad svima ostalim ipak bilo od koristi, jer bez tog ubeđenja on se ne bi pomerio s mrtve tačke uzajamnog delovanja i ne bi ni koraka napredovao u razumevanju društvenih pojava.

Bilo bi nepravedno osuđivati takve pokušaje da se među faktorima društveno-istoriskog razvitka utvrdi ova ili ona hijerarhija. Ti su pokušaji u svoje vreme bili isto tako nužni kao što je bila neizbežna i pojava same teorije faktora. Antonio Labriola, koji je tu teoriju razmotrio potpunije i bolje od svih drugih materijalističkih pisaca, veoma tačno kaže da "istoriski faktori pretstavljaju nešto što je mnogo manje od nauke i mnogo veće od obične zablude". Teorija faktora bila je od izvesne koristi za nauku. "Specijalno proučavanje istorisko-socijalnih faktora poslužilo je, - kao što služi svako empirisko proučavanje koje ne ide dalje od vidljivog kretanja stvari, - za usavršavanje naših oruđa opažanja i omogućilo je da se u samim pojavama, veštački izolovanim pomoću apstrakcije, otkrije ona veza koja ih spaja s društvenom celinom". U današnje vreme, upoznavanje specijalnih društvenih nauka potrebno je svakom onom ko bi želeo da rekonstruiše bilo koji deo prošlog života čovečanstva. Istoriska nauka ne bi daleko otišla bez filologije. A zar su nauci malo usluga učinili oni jednostrani romanisti koji su na rimsko pravo gledali kao na pisano razumom?

Ali ma koliko teorija faktora bila opravdana i korisna u svoje vreme, ona danas ne može izdržati kritiku. Ona rasčlanjuje delatnost društvenog čoveka, pretvarajući njene različite strane i manifestacije u posebne snage, koje tobože određuju istoriski razvitak društva. U istoriji razvitka nauke o društvu ta je teorija igrala istu onu ulogu koju i teorija pojedinačnih fizičkih sila u prirodnim naukama. Uspesi prirodnih nauka doveli su do učenja o jedinstvu tih sila, do modernog učenja o energiji. Tako su isto i uspesi nauke o društvu morali dovesti do toga da teoriju faktora, taj plod društvene analize, zameni sintetički pogled na društveni život.

Sintetički pogled na društveni život nije osobenost savremenoga dijalektičkog materijalizma. Mi ga nalazimo još kod Hegela, za kojeg se zadatak sastojao u tome da naučno objasni čitav društveno-istoriski proces, uzet u svoj njegovoj celini, tj., između ostalog, sa svima onim stranama i manifestacijama delatnosti društvenog čoveka koje su se ljudima apstraktnog mišljenja pokazivale kao pojedinačni faktori. Ali je Hegel, kao "apsolutni idealist", objašnjavao delatnost društvenog čoveka svojstvima svetskog duha. Čim su data ta svojstva, data je "an sich"[*] čitava istorija čovečanstva, dati su i njeni krajnji rezultati. Hegelov sintetički pogled bio je u isto vreme teleološki pogled. Moderni dijalektički materijalizam konačno je otstranio teleologiju iz nauke o društvu.

On je pokazao da ljudi svoju istoriju nikako ne grade zato da bi se kretali po unapred određenom putu progresa, niti zato što se moraju pokoravati zakonima nekakve apstraktne (po rečima Labriole - metafizičke) evolucije. Oni je grade težeći za tim da, zadovolje svoje potrebe, i nauka greba da nam objasni kako utiču različiti načini zadovoljavanja tih potreba na društvene odnose među ljudima i na njihovu duhovnu delatnost.

Načini zadovoljavanja potreba društvenog čoveka, pa u znatnoj meri i same te potrebe, određeni su svojstvima oruđa pomoću kojih taj čovek, u većoj ili manjoj meri, potčinjava sebi prirodu; drugim rečima, oni su određeni stanjem njegovih proizvodnih snaga. Svaka znatnija promena u stanju tih snaga odražava se takođe i na društvenim odnosima među ljudima, tj., pored ostalog, i na njihovim ekonomskim odnosima. Za idealiste svih vrsta i podvrsta ekonomski odnosi su funkcija ljudske prirode; materijalisti-dijalektičari smatraju te odnose funkcijom društvenih proizvodnnh snaga.

Iz toga izlazi: kada bi materijalisti-dijalektičari smatrali dozvoljenim da se o faktorima društvenog razvitka govori drukčije nego u cilju kritike ovih zastarelih fikcija, oni bi pre svega morali upozoriti takozvane ekonomske materijaliste na promenljivost njihovog "dominantnog" faktora; moderni materijalisti ne znaju za takav ekonomski poredak koji bi jedini odgovarao ljudskoj prirodi, dok bi sve druge vrste ekonomskog društvenog uređenja bile posledica većeg ili manjeg nasilja nad tom prirodom. Po učenju modernih materijalista, ljudskoj prirodi odgovara svaki ekonomski poredak koji odgovara stanju proizvodnih snaga u datom vremenu. I obratno, svaki ekonomski poredak počinje da protivreči zahtevima te prirode čim dolazi u protivrečnost sa stanjem proizvodnih snaga, Na taj način, "dominantan" faktor sam se pokazuje kao potčinjen drugom "faktoru". Kakav je on onda "dominantan" faktor?

Ako je sve to tako, onda je jasno da između materijalista-dijalektičara i ljudi koji se, ne bez razloga, mogu nazvati ekonomskim materijalistima, leži čitava provalija. A kojem pravcu pripadaju oni sasvim neprijatni učenici ne baš sasvim prijatnog učitelja, protiv kojih su gospoda Karejev. N. Mihailovski, S. Krivenko[10] i drugi mudri i učeni ljudi još do nedavno tako vatreno, premda ne baš i tako srećno, istupali? Ako se ne varamo, "učenici" su u potpunosti stajali na gledištu dijalektičkog materijalizma. Zašto su im onda gospoda Karejev, N. Mihailovski, S. Krivenko i ostali mudri i učeni ljudi pripisivali poglede ekonomskih materijalista i obarali se na njih upravo zato što oni ekonomskom faktoru tobože pripisuju odveć veliki značaj. Moglo bi se pretpostaviti da su mudri i učeni ljudi činili to stoga što je lakše pobijati argumente blaženopočivših ekonomskih materijalista, nego argumente materijalista-dijalektičara. A moglo bi se pretpostaviti još i to da su naši učeni protivnici učenika rđavo shvatili njihove poglede. Ova je pretpostavka čak verovatnija.

Može nam se možda prigovoriti da su sami "učenici" ponekad nazivali sebe ekonomskim materijalistima i da je naziv "ekonomski materijalizam" prvi put upotrebio jedan od francuskih "učenika".[11] To je tačno. Ali ni francuski, ni ruski učenici nikad nisu za reči "ekonomski materijalizam" vezivali onu pretstavu koju za taj pojam vezuju naši narodnjaci i subjektivisti. Dovoljno je pomenuti tu okolnost da su, po mišljenju g. N. Mihailovskog, Luj Blan i g. J. Žu-kovski[12] bili isti onakvi "ekonamski materijalisti" kakvi su naše današnje pristalice materijalističkog pogleda na istoriju. Veće zbrke pojmova ne može biti.


IV

Otstranjujući iz nauke o društvu svaku teleologiju i objašnjavajući delatnost društvenog čoveka njegovim potrebama, kao i sredstvima i načinima za njihovo zadovoljavanje koji postoje u dato vreme, dijalektički materijalizam[*] prvi daje pomenutoj nauci onu "strogost" kojom se pred njom često razmetala njena sestra - nauka o prirodi. Može se reći da nauka o društvu sama postaje prirodnom naukom: "notre doctrine naturaliste d'histoire",[*] kaže s pravom Labriola. Ali to nikako ne znači da se za njega oblast biologije stapa s oblašću nauke o društvu. Labriola je vatreni protivnik "političkog i socijalnog darvinizma", koji je već odavno "kao kakva epidemija zarazio glave mnogih mislilaca, a naročito advokata i deklamatora sociologije" i, kao navika koja je ušla u modu, uticao čak i na jezik praktičnih političara.

Nema sumnje, čovek je životinja koja je vezama srodstva povezana s drugim životinjma. Po svom poreklu on nikako nije privilegovano biće; fiziologija njegovog organizma nije ništa više nego pojedinačni slučaj opšte fiziologije. Kao i druge životinje, i on je prvobitno bio potpuno potčinjen prirodnoj sredini, koja tada još nije bila podvrgnuta njegovom modifikujućem uticaju; čovek se morao prilagođavati prirodi, boreći se za svoj opstanak. Po mišljenju Labriole, rezultat takvog - neposrednog - prilagođavanja prirodnoj sredini jesu rase, ukoliko se one međusobno razlikuju po fizičkim obeležjima - na primer, bela, crna, žuta rasa, - a ne pretstavljaju sekukdarne istorisko-socijalne formacije, tj. nacije i narode. Kao isti takav rezultat prilagođavanja prirodnoj sredini u borbi za opstanak ponikli su prvobitni instinkti društvenosti i začeci polnog odabiranja.

Ali mi možemo samo činiti hipoteze o tome kakav je bio "prvobitni čovek". Ljudi koji danas naseljavaju zemlju, kao i oni koje su verodostojni istraživači posmatrali ranije vremenski su već prilično daleko od onog momenta kada je čovečanstvo prestalo da živi životinjskim životom u pravom smislu te reči. Tako su, na primer, Irokezi sa svojom gens materna[*] - koju je proučio i opisao Morgan[13] - relativno već vrlo daleko odmakli na putu društvenog razvitka. Čak i savremeni Australijanci ne samo da imaju jezik - koji se može nazvati uslovom i oruđem, uzrokom i posledicom društvenosti - i ne samo da znaju za upotrebu vatre, nego i žive u društvima koja imaju određeno uređenje, određene običaje i ustanove. Australisko pleme ima svoju teritoriju i svoje lovačke metode; ono ima izvesna oruđa za odbranu i napad, izvesne posude za čuvanje zaliha, izvesne metode ukrašavanja tela, jednom rečju, Australijanac živi već u izvesnoj - istina, veoma elementarnoj - veštačkoj sredini, prema kojoj se on prilagođava od najranijeg detinjstva. Ta veštačka - društvena - sredina jeste nužan uslov svakog daljeg progresa. Po stupnju razvitka te sredine meri se stupanj divljaštva ili varvarstva svakog datog plemena.

Ova prvobitna društvena formacija odgovara takozvanoj preistorijskoj formi života čovečanstva. Početak istoriskog života pretpostavlja još veći razvitak veštačke sredine i daleko veću vlast čoveka nad prirodom. Složeni unutrašnji odnosi u društvima koja stupaju na put istoriskog razvitka, nisu zapravo nikako uslovljeni neposrednim uticajem prirodne sredine. Oni pretpostavljaju pronalaženje izvesnih oruđa za rad, pripitomljavanje nekih životinja, veštinu dobijanja nekih metala itd. Ta sredstva i način proizvodnje u različitim okolnostima menjali su se veoma različito; na njima se mogao primetiti progres, zastoj ili čak nazadak, ali te promene nikada nisu vraćale ljude čisto životinjskom životu, tj. životu pod neposrednim uticajem prirodne sredine.

"Prvi i glavni zadatak istoriske nauke jeste određivanje i ispitivanje te veštačke sredine - njenog postanka i njenih modifikacija. Reći da ta sredina sačinjava deo prirode, znači izreći misao koja nema nikakvog određenog značaja, baš usled svoga odveć opšteg i apstraktnog karaktera".[*]

Kao prema "političkom i socijalnom darvinizmu", Labriola se odnosi isto tako negativno i prema naporima nekih "dragih diletanata" da materijalističko shvatanje istorije spoje s opštom teorijom evolucije, koja se, po njegovoj oštroj, ali tačnoj primedbi kod mnogih pretvorila u prostu metafizičku metaforu. On ismeva takođe i naivnu ljubaznost "dragih diletanata", koji nastoje da materijalističko shvatanje istorije stave pod tutorstvo filozofije Ogista Konta ili Spensera: ,,to znači podmetati nam kao saveznike naše najodlučnije neprijatelje", kaže on.

Primedba o diletantima očevidno se odnosi, pored ostalog, i na profesora Enrika Feri, pisca vrlo površnog dela: "Spenser, Darvin i Marks", koje je u francuskom prevodu izišlo pod naslovom "Socialisme et science positive".[*]


V

Dakle, ljudi grade svoju istoriju nastojeći da zadovolje svoje potrebe. Razume se, te su potrebe prvobitno date od prirode; ali se one zatim znatno menjaju - u kvantitativnom i kvalitativnom pogledu - usled svojstava veštačke sredine. Proizvodne snage kojima ljudi raspolažu, uslovljavaju sve njihove društvene odnose. Stanje proizvodnih snaga određuje pre svega one odnose u koje ljudi stupaju jedan prema drugom u društvenom procesu proizvodnje, tj. ekonomske odnose. Ovi odnosi prirodno stvaraju izvesne interese, koji nalaze svog izraza u pravu. "Svaka pravna norma zaštićuje određeni interes", - kaže Labriola. Razvitak proizvodnih snaga stvara podelu društva na klase, čiji su interesi ne samo različiti, nego u mnogim - i pritom bitnim - pogledima i dijametralno suprotni. Ova suprotnost interesa izaziva neprijateljske sukobe među društvenim klasama, njihovu borbu. Borba dovodi do zamene rodovske organizacije državnom, čiji se zadatgk sastoji u čuvanju vladajućih interesa. Najzad, na bazi društvenih odnosa, uslovljenih postojećim stanjem proizvodnih snaga, izrasta obični moral, tj. onaj moral kojim se ljudi rukovode u svojoj običnoj svakodnevnoj praksi.

Na taj način, pravo, državni poredak i moral svakog datog naroda neposredno su i direktno uslovljeni ekonomskim odnoeima koji su svojstveni tom narodu. Isti ti odnosi uslovljavaju - ali već indirektno i posredno - i sve tvorevine misli i mašte: umetnost, nauku itd.

Da bi se shvatila istorija naučne misli ili istorija umetnosti u datoj zemlji, nije dovoljno poznavati njenu ekonomiju. Treba umeti preći od ekonomije na društvenu psihologiju, bez čijeg pažljivog proučavanja i razumevanja nije moguće materijalističko objašnjenje istorije ideologija. To, razume se, ne znači da postoji nekakva društvena duša, ili nekakav kolektivni narodni "duh", koji se razvija po svojim posebnim zakonima i koji se izražava u društvenom životu. "To je čisti misticizam", kaže Labriola. Materijalist u datom slučaju može govoriti samo o raspoloženju osećanja i misli koje preovlađuje u datoj društvenoj klasi date zemlje i datog vremena. Takvo raspoloženje osećanja i misli jeste rezultat društvenih odnosa. Labriola je čvrsto ubeđen u to da forme ljudske svesti ne određuju forme društvenog bića ljudi, već, naprotiv, da forme društvenog bića ljudi određuju forme njihove svesti. Ali ponikavši jednom na bazi društvenog bića, forme ljudske svesti sačinjavaju deo istorije. Istoriska nauka ne može se ograničiti samo na anatomiju društva;[*] ona ima u vidu skup svih pojava koje su direktno ili indirektno uslovljene društvenom ekonomijom - sve do rada mašte. Nema nijedne istoriske činjenice koja za svoje poreklo ne bi dugovala društvenoj ekonomiji; ali je podjednako tačno i to da nema nijedne istoriske činjenice kojoj ne bi prethodilo, koju ne bi pratilo i iza koje ne bi sledilo izvesno stanje svesti. Otuda ogromna važnost društvene psihologije. Ako sa njom moramo računati već u istoriji prava i političkih ustanova, - u istoriji književnosti, umetnosti, filozofije itd. nije moguće bez nje učiniti ni koraka.

Kada kažemo da se u nekom delu potpuno verno odražava duh, na primer, doba Renesansa, onda to znači da ono sasvim odgovara tada preovlađujućem raspoloženju onih klasa koje su davale ton društvenom životu. Dok se ne izmene društveni odnosi, ne menja se ni psiholrgija društva. Ljudi se navikavaju na određena verovanja, na određene pojmove, na određene metode mišljenja, na određene načine zadovoljavanja određenih estetskih potreba. Ali ako razvitak proizvodnih snaga dovodi do iole bitnijih promena u ekonomskoj strukturi društva, a usled toga i u uzajamnim odnosima među društvenim klasama, onda se menja i psihologija tih klasa, a sa njom i "duh vremena", i "karakter naroda"- Ova promena izražava se u pojavi novih religiskih verovanja ili novih filozofskih pojmova, novih pravaca u umetnosti ili novih estetskih potreba.

Po mišljenju Labriole, treba takođe uzeti u obzir i to da u ideologijama često igra vrlo veliku ulogu nadživljavanje pojmova i pravaca koji su nasleđeni od predaka i koji se održavaju samo po tradiciji. Osim toga, u ideologijama dolazi do izraza takođe i uticaj prirode.

Veštačka sredina, kao što već znamo, vanredno jako menja uticaj prirode na društvenog čoveka. Taj se uticaj pretvara od neposreddog u posredan. Ali on ne prestaje da postoji. U temperamentu svakog naroda zadržavaju se neke osobenosti, stvorene uticajem prirodne sredine, koje se do izvesne mere modifikuju, ali koje prilagođavanje društvenoj sredini nikada sasvim ne uništava. Ove osobenosti narodnog temperamenta sačinjavaju ono što se naziva rasom. Rasa vrši nesumnjiv uticaj na istoriju nekih ideologija, na primer, umetnosti. I ta okolnost još više otežava njeno, i bez toga već teško, naučno objašnjenje.


VI

Mi smo dovoljno podrobno i, nadamo se, tačno izložili poglede Labriole na zavisnost društvenih pojava od ekonomske strukture društva, koja je, sa svoje strane, uslovljena stanjem društvenih proizvodnih snaga. Mi omo potpuno saglasni s najvećim delom njegovih pogleda. Ali mestimice oni izazivaju u nama neke sumnje, povodom kojih bi smo hteli da učinimo nekoliko primedbi.

Pre svega ukazaćemo na ovo. Po Labriolinim rečima, država je organizacija vladavine jedne društvene klase nad drugom ili nad drugim klasama. To je tačno. Ali u tome teško da je izražena sva istina. U državama kao što su Kina ili stari Egipat, gde civilizovani život nije bio moguć bez veoma složenih i zamašnih radova na regulisanju toka i izlivanja velikih reka i na organizaciji navodnjavanja, postanak države može se u veoma znatnoj meri objasniti neposrednim uticajem potreba društvenog procesa proizvodnje. Nejednakost je, bez sumnje, postojala tamo još u preistorisko doba i u ovoj ili onoj meri, kako unutar plemena koja su ušla u sastav države - i koja su po svom etnografskom poreklu često bila sasvim različita - tako i među plemenima. Ali one vladajuće klase na koje nailazimo u istoriji ovih zemalja, zauzele su svoj više ili manje visoki društveni položaj zahvaljujući upravo državnoj organizaciji, koju su izazvale potrebe društvenog procesa proizvodnje. Teško da se može sumnjati u to da je stalež egipatskih sveštenika imao da za svoju vladavinu zahvali ogromnom značaju koji su njihova primitivna naučna znanja imala za čitav sistem egipatske poljoprivrede.[*] Na zapadu - u koji, razume se, treba ubrajati i Grčku - ne zapažamo uticaj neposrednih potreba društvenog procesa proizvodnje - koji tamo ne pretpostavlja nikakvu iole širu društvenu organizaciju - na postanak države. Ali i tamo postanak države treba u znatnoj meri pripisati potrebi za društvenom podelom rada, izazvanom razvitkom društvenih proizvodnih snaga. Ova okolnost nije, razume se, smetala državi da u isto vreme bude organizacija vladavine privilegovane manjine nad više ili manje porobljenom većinom.[*] Ali nju ne treba ni u kom slučaju gubiti iz vida, kako bi se izbegli neprgvilni i jednostrani pojmovi o istoriskoj ulozi države.

A sada ćemo preći na Labrioline poglede na istoriski razvitak ideologija. Mi smo videli da se taj razvitak, po njegovom mišljenju, komplikuje uticajem rasnih osobenosti i uopšte uticajem prirodne sredine na ljude. Velika je šteta što naš autor nije smatrao za potrebno da ovo svoje mišljenje potvrdi i razjasni nekim primerima; onda bismo ga lakše razumeli. U svakom slučaju, nesumnjivo je da se ono ne može prihvatiti u onom obliku u kojem je izneseno.

Crvenokožačka plemena u Americi ne pripadaju, razume se, istoj rasi kojoj i plemena koja su u preistorisko doba naseljavala grčki arhipelag ili obalu Baltičkog Mora. Nema sumnje da je prvobitni čovek u svakom od tih mesta bio podvrgnut veoma svojevrsnim uticajima prirodne sredine. Moglo bi se očekivati da će se razlika tih uticaja odraziti na delima primitivne umetnosti kod prvobitnih stanovnika psšenutih mesta. Ali mi to ipak ne primećujemo. U svim delovima zemljine kugle, ma kako se oni razlikovali među sobom, jednakim stadijima razvitka prvobitnog čoveka odgovaraju jednaki stupnjevi razvitka umetnosti. Mi znamo za umetnost kamenog doba, za umetnost gvozdenog doba, ali mi ne znamo za umetnost različitih rasa, bele, žute itd. Stanje proizvodnih snaga odražava se čak i u pojedinostima. Na primer, na grnčarskim izrađevinama mi najpre nailazimo samo na prave i izlomljene linije: četvorougaonike, krstove, cik-cak linije itd. Primitivna umetnost pozajmljuje ovu vrstu ukrasa od još primitivnijih zanata: od tkanja i pletenja. U bronzano doba, zajedno s obradom metala, koji mogu pri obradi dobijati sve moguće geometriske oblike, pojavljuju se krivoliniski ukrasi; najzad, s pripitomljavanjem životinja pojavljuju se njihove figure, a na prvom mestu figura konja.[*]

Istina, pri likovnom pretstavljanju čoveka neminovno se mora ispoljiti uticaj rasnih obeležja na "ideale lepote" svojstvene prvobitnim umetnicima. Poznato je da svaka rasa, naročito na prvim stupnjevima društvenog razvitka, smatra sebe za najlepšu i vrlo visoko ceni upravo ona obeležja koja je razlikuju od drugih rasa.[*] Ali, prvo, ove osobenosti rasne estetike - ukoliko one ostaju postojane - ne mogu svojim uticajem izmeniti tok razvitka umetnosti; a drugo, i one su čvrste samo za izvesno vreme, tj. samo pod izvesnim uslovima. U onim slučajevima kada je dato pleme prinuđeno da prizna nad sobom prevlast drugog razvijenijeg plemena, njegovo rasno samozadovoljstvo iščezava i namesto njega javlja se podražavanje tuđim ukusima, koji su ranije smatrani smešnim, a ponekad i sramotnim, odvratnim. Tu se sa divljakom dešava isto ono što u civilizovanom društvu sa seljakom koji najpre ismeva običaje i odelo građana, a docnije - s pojavom i porastom vladavine grada nad selom - on nastoji da, ukoliko to leži u njegovoj snazi i mogućnostima, prihvati te običaje i to odelo.

Prelazeći na istoriske narode, ukazaćemo pre svega na to da se reč rasa, primenjena na njih, uopšte ne može i ne sme upotrebljavati. Mi ne znamo ni za jedan istoriski narod koji bi se mogao nazvati narodom čiste rase; svaki od njih plod je vanredno dugotrajnog i snažnog uzajamnog ukrštanja i mešanja različitih etničkih elemenata.

Pa izvolite posle toga, određujte uticaj "rase" na istoriju ideologija ovog ili onog naroda!

Na prvi pogled izgleda da nema ničeg jednostavnijeg i pravilnijeg od misli o uticaju prirodne sredine na narodni temperamenat, a preko temperamenta - na istoriju njegovog duhovnog i estetskog razvitka. Ali za Labriolu bilo bi dovoljno da se seti istorije svoje vlastite zemlje, pa da se uveri u pogrešnost ove misli. Današnji Italijani žive u istoj prirodnoj sredini u kojoj su živeli i stari Rimljani, pa ipak je "temperamenat" današnjih Menelikovih dažbenika[14] vrlo malo nalik na temperamenat surovih pobednika Kartagine! Kada bi nama palo na pamet da objašnjavamo italijanskim temperamentom istoriju, na primer, italijanske umetnosti, mi bismo se vrlo brzo morali zaustaviti u nedoumici pred pitanjem o uzrocima usled kojih se temperamenat vrlo duboko menjao u razna vremena i u raznim delovima Apeninskog poluostrva.


VII

Pisac "Ogleda iz Gogoljevog perioda ruske književnosti"[15] kaže u jednoj od svojih primedbi uz prvu knjigu političke ekonomije D. S. Mila[16]:

"Mi nećemo reći da rasa nema baš nikakvog značaja; razvitak prirodnih i istoriskih nauka još nije dostigao toliku tačnost u analizi, da bi se moglo u većini slučajeva bezuslovno govoriti: tu ovoga elementa apsolutno nema. Ko zna možda se u ovome čeličnom peru nalazi čestica platine: to se ne može apsolutno negirati. Može se reći jedno: po hemiskoj analizi, ovo je pero sastavljeno od tolikog broja čestica koje nesumnjivo nisu od platine, da bi platina mogla sačinjavati samo sasvim neznatan njegov deo; i kada bi taj deo postojao, na njega se, s praktičnog gledišta, ne bi mogla obraćati nikakva pažnja... Ako se radi o praktičnom delovanju, postupajte s ovim perom onako kako uopšte treba postupati s čeličnim perima. Isto tako, ne obraćajte u praktičnim poslovima pažnju na rasu ljudi, postupajte s njima prosto kao s ljudima... Možda je rasa naroda imala nekog uticaja na to što se izvesni narod nalazi danas u ovom, a ne u onom stanju; to se ne može apsolutno negirati. Istoriska analiza još nije dostigla matematičku, bezuslovnu tačnost; posle nje, kao i posle današnje hemiske analize, ostaje još mali, vrlo mali residuum, ostatak, za koji su potrebni finiji metodi ispitivanja, koji još nisu dostupni današnjem stanju nauke. Ali je taj ostatak veoma malen. Pri formiranju današnjeg položaja svakog naroda delovanju okolnosti koje ne zavise od prirodnih plemenskih svojstava pripada tako ogroman udeo, da za delovanje tih posebnih, od opšte ljudske prirode različnih svojstava, ako ona i postoje, ostaje veoma malo mesta, neizmerno, mikroskopski malo mesta".

Ove su nam reči pale na pamet kada smo čitali razmatranja Labriole o uticaju rase na istoriju duhovnog razvitka čovečanstva. Pisca "Ogleda iz Gogoljevog perioda" interesovalo je pitanje o značaju rase uglavnom s praktičnog gledišta, ali ono što je on rekao trebalo bi da stalno imaju u vidu takođe i svi oni koji se bave čisto teoriskim ispitivanjima. Nauka o društvu dobiće vrlo mnogo od toga ako se mi, najzad, okanemo rđave navike da na rasu svaljujemo sve ono što nam se čini neshvatljivim u duhovnoj istoriji nekog naroda. Moguće je da su plemenska svojstva i imala nekog uticaja na tu istoriju. Ali je taj hipotetični uticaj bio, jamačno, toliko neizmerno malen, da je u interesu ispitivanja bolje smatrati ga za ravan nuli i gledati na osobenosti koje se zapažaju u razvitku ovog ili onog naroda - kao na proizvod naročitih istoriskih uslova pod kojima se vršio taj razvitak, a ne kao na rezultat uticaja rase. Razume se, mi ćemo naići na dosta slučajeva u kojima nećemo biti u stanju da kažemo kakvi su upravo bili uslovi koji su izazvali osobenosti koje nas interesuju. Ali ono što je danas nedostupno sredstvima naučnog ispitivanja, može im sutra postati dostupno. Pozivanje pak na rasna svojstva nezgodno je zbog toga što se njime ispitivanje prekida upravo tamo gde bi ono trebalo da počne. Zašto istorija francuske poezije ne liči na istoriju poezije u Nemačkoj? Sa vrlo prostog razloga: temperamenat francuskog naroda bio je takav, da kod njega nije moglo biti ni Lesinga, ni Šilera, ni Getea. Pa hvala vam na objašnjenju; sada nam je sve jasno.

Labriola bi, razume se, rekao da je on vrlo daleko od takvih objašnjenja koja ništa ne objašnjavaju. I to bi bilo tačno. Opšte govoreći, on odlično shvata svu njihovu nepodesnost i vrlo dobro zna sa koje strane treba prilaziti rešavanju zadataka kao što je ovaj koji smo naveli primera radi. Ali priznajući da se duhovni razvitak naroda komplikuje njihovim rasnim svojstvima, on se samim tim izložio opasnosti da svoje čitaoce dovede u veliku zabludu i pokazao je spremnost da učini, pa makar i u neznatnim pojedinostima, neke ustupke starom načinu mišljenja, koji su štetni za nauku o društvu. Upravo protiv tih ustupaka su i uperene naše primedbe.

Nije bez razloga što pogled na ulogu rase u istoriji ideologija, koji osporavamo, nazivamo starim. Taj pogled pretstavlja običnu varijantu one teorije koja je bila vrlo rasprstranjena u prošlom veku i po kojoj se čitav tok istorije objašnjava svojstvima ljudske prirode. Materijalističko shvatanje istorije potpuno je nespojivo sa tom teorijom. Prema novom pogledu, priroda društvenog čoveka menja se zajedno s društvenim odnosima. Prema tome, opšta svojstva ljudske prirode ne mogu da objasne istoriju. Vatreni i ubeđeni pristalica materijalističkog shvatanja istorije, Labriola je ipak u izvesnoj, premda vrlo maloj, meri priznao takođe i pravilnost starog shvatanja. Ali Nemci ne kažu uzalud: Wer A sagt, muss auch B sagen.[*] Priznavši pravilnost starog pogleda u jednom slučaju, Labriola ga je morao priznati i u nekim drugim slučajevima. Treba li još govoriti da je ovo spajanje dvaju suprotnih gledišta moralo ići na štetu skladnosti njegovog pogleda na svet?


VIII

Organizacija svakoga datog društva određena je stanjem njegovih proizvodnih snaga. S promenom tog stanja neminovno se, ranije ili docnije, mora promeniti i društvena organizacija. Prema tome, svuda gde društvene proizvodne snage rastu, ona se nalazi u labilnoj ravnoteži. Labriola vrlo tačno primećuje da upravo ta labilnost, zajedno s društvenim pokretima i borbom društvenih klasa što ih ona izaziva, čuva ljude od duhovnog zastoja. Antagonizam je glavni uzrok progresa, kaže on, ponavljajući misao jednoga vrlo poznatog nemačkog ekonomista.[17] Ali se on odmah ograđuje. Po njegovom mišljenju, bilo bi vrlo pogrešno smatrati da ljudi uvek i u svim slučajevima dobro shvataju svoj položaj i jasno vide društvene zadatke koje im on postavlja. "Misliti tako. - kaže on, - znači pretpostavljati nešto neverovatno, nešto čega nikada nije bilo".

Molimo čitaoca da obrati naročitu pažnju na tu ogradu. Labriola razvija svoju misao na sledeći način:

"Pravne forme, političke akcije i pokušaji društvene organizacije bili su i bivaju ponekad uspešni, a ponekad pogrešni, tj. ne odgovaraju položaju, ne nalaze se u srazmeri sa njim. Istorija je puna pogrešaka. To znači: ako je sve u njoj bilo nužno pri datome duhovnom razvitku onih koji su imali da savladaju izvesne teškoće ili da reše izvesne zadatke i ako sve u njoj ima svoj dovoljan uzrok, onda nije sve bilo razumno u onom smislu koji toj reči pridaju optimisti. Kada prođe izvesno vreme, bitni uzroci svih društvenih promena, tj. izmenjeni ekonomski uslovi, dovodili su i dovode, ponekad vrlo zaobilaznim putevima, do takvih formi prava, do takvog političkog uređenja i takve društvene organizacije, koji odgovaraju novom položaju. Ali ne treba misliti da se instinktivna mudrost misleće životinje ispoljavala i ispoljava, sic et simpliciter,[*] u jasnom i potpunom shvatanju svih položaja i da mi možemo, kada je jednom data ekonomska struktura, vrlo prostim logičkim putem izvesti iz nje sve ostalo. Neznanjem - koje se, sa svoje strane, takođe može objasniti - objašnjava se u velikoj meri zašto je istorija tekla ovako, a ne drukčije. Neznanju treba dodati grube instinkte koje je čovek nasledio od svojih predaka - životinja - i koji još ni izdaleka nisu potpuno pobeđeni, a isto tako i sve strasti, sve nepravde i sve različite vrste pokvarenosti - svu lažljivost, svu licemernost, svu bezočnost i svu podlost - koje su neminovno morale nastati i koje nastaju u društvu zasnovanom na potčinjavanju čoveka čoveku. Mi možemo, ne zapadajući u utopije, predvideti, i mi doista predviđamo, da će se u budućnosti pojaviti takvo društvo koje, pošto se razvije po zakonima istoriskog kretanja iz savremenoga društvenog poretka - i to iz protivrečnosti toga poretka, - neće više znati za antagonizam klasa... Ali to je stvar budućeg, a ne sadašnjeg ili prošlog vremena. S vremenom, pravilno organizovana društvena proizvodnja oslobodiće život od vlasti slepe slučajnosti, dok je sada slučajnost mnogostrani uzrok svakovrsnih iznenadnih zbivanja i nepredviđenog preplitanja događaja".[*]

U svemu tome ima dosta tačnoga. Ali sama istina, čudnovato se preplićući sa zabludom, dobija ovde izgled ne baš sasvim uspelog paradoksa.

Labriola je bezuslovno u pravu kada kaže da ljudi ni izdaleka uvek ne shvataju jasno svoj društveni položaj i da nisu uvek duboko svesni onih društvenih zadataka koji iz tog položaja proističu. Ali kada se on, na osnovu toga, poziva na neznanje ili na praznoverje kao na istoriski uzrok postanka mnogih formi zajedničkog života i mnogih običaja, onda se on, ni sam to ne primećujući, vraća na gledište prosvetitelja XVIII veka, Pre no što se ukaže na neznanje kao na jedan od važnih uzroka koji nam objašnjavaju "zašto je istorija tekla ovako, a ne drukčije", trebalo bi odrediti u kakvom se upravo smislu može ovde upotrebiti ta reč. Bila bi vrlo velika pogreška misliti da se to razume samo po sebi. Ne, to nikako nije tako razumljivo niti tako prosto kao što izgleda. Pogledajte na Francusku XVIII veka, Svi mislioci koji su bili pretstavnici njenoga trećeg staleža vatreno teže za slobodom i jednakošću. Radi postizanja tog cilja oni zahtevaju ukidanje mnogih zastarelih društvenih ustanova. Ali je ukidanje tih ustanova značilo trijumf kapitalizma, koji je, kao što nam je to sada vrlo dobro poznato, teško nazvati carstvom slobode i jednakosti. Zato se može reći da plemeniti cilj filozofa prošloga veka nije bio postignut. Može se takođe reći da filozofi nisu umeli da ukažu na sredstva, potrebna za postizanje tog cilja, moguće je zato prebaciti im neznanje, kako su to i činili mnogi socijalisti-utopisti. Sam Labriola frapiran je protivrečnošću između stvarne ekonomske tendencije tadašnje Francuske i ideala njenih mislilaca. "Čudnovata stvar, čudan kontrast!" uzvikuje on. Ali čega tu ima čudnovatog? I u čemu se sastojalo "neznanje" francuskih prosvetitelja? U tome što oni na sredstva za postizanje sveopšteg blagostanja nisu gledali onako kako mi danas gledamo? Ali tada o tim sredstvima nije moglo biti ni govora: njih još nije bio stvorio istoriski razvitak čovečanstva, tj. - pravilnije, - razvitak njegovih proizvodnih snaga.

Pročitajte "Doutes, proposes aux philosophese conomistes"[*] od Mablija, pročitajte "Code de la nature"[*] od Morelija, pa ćete uvideti da su ti pisci, ukoliko su se razilazili s ogromnom većinom prosvetitelja u pogledima na uslove ljudskog blagostanja, ukoliko su sanjali o uništenju privatne svojine, utoliko, prvo, dolazili u očiglednu i vapijuću protivrečnost s najbitnijim, najnasušnijim i opštenarodnim potrebama svoga doba, a drugo, imajući nejasnu svest o tome, i sami smatrali svoje snove pogpuno neostvarljivim. Dakle, još jednom: u čemu se sastojalo neznanje prosvetitelja? U tome što su oni, postajući svesni društvenih potreba svoga vremena i pravilno ukazujući na načine za njihovo zadovoljavanje (ukidanje starih privilegija i dr.), pripisivali tim načinima krajnje preuveličan značaj, tj. značaj puta koji vodi sveopštoj sreći? To još nije tako grubo neznanje, a s praktičnog gledišta ono se čak može smatrati i korisnim, jer ukoliko su prosvetitelji više verovali u univerzalan značaj reformi koje su zahtevali, utoliko su se energičnije morali boriti za to da ih ostvare.

Nesumnjivo neznanje pokazali su prosvetitelji u tom smislu što nisu umeli da nađu nit koja bi njihove poglede i težnje povezivala s ekonomskim stanjem tadašnje Francuske i što čak nisu ni slutili da postoji takva nit. Oni su na sebe gledali kao na glasnike apsolutne istine. Mi sada znamo da apsolutne istine nema, da je sve relativno, da sve zavisi od okolnosti mesta i vremena, ali baš zato mi moramo vrlo oprezno suditi o "neznanju" različitih istoriskih epoha. Njihovo neznanje, ukoliko se ono ispoljava u društvenim pokretima, težnjama i idealima koji su im bili svojstveni, takođe je relativno.


IX

Kako nastaju pravne norme? Može se reći da svaka takva norma pretstavlja ukidanje ili izmenu neke stare norme ili nekog starog običaja. Zašto se ukidaju stari običaji? Zato što prestaju da odgovaraju novim "uslovima", tj. novim stvarnim odnosima u koje ljudi međusobno stupaju u društvenom procesu proizvodnje. Prvobitni komunizam nestao je usled porasta proizvodnih snaga. Ali proizvodne snage rastu samo postepeno. Zato samo postepeno rastu i novi stvarni odnosi među ljudima u društvenom procesu proizvodnje. Zato samo postepeno rastu i smetnje od strane starih normi ili običaja, pa prema tome i potreba za tim da se novim stvarnim (ekonomskim) odnosima među ljudima da odgovarajući pravni izraz. Instinktivna mudrost misleće životinje obično dolazi posle tih stvarnih promena. Ako stare pravne norme smetaju izvesnom delu društva da postiže svoje svakidašnje ciljeve, da zadovoljava svoje nasušne potrebe, onda će taj deo društva neizostavno i vanredno lako doći do svesti o tome da te norme pretstavljaju smetnju: za to nije potrebno mnogo više mudrosti nego za svest o tome da je nezgodno nositi odveć tesnu obuću ili suviše teško oružje. Ali od svesti o smetnji koju stvara data pravna norma, razume se, još je daleko do svesne težnje za njenim ukidanjem. U početku ljudi pokušavaju da je prosto zaobiđu u svakom pojedinačnom slučzju. Setite se kako je stvar tekla kod nas u velikim seljačkim porodicama, kada su se pod uticajem kapitalizma koji se tek zametao pojavili novi izvori zarade, nejednaki za različite članove porodice. Uobičajeno porodično pravo postajalo je tada smetnja za srećnike koji su zarađivali više nego drugi. Ali se ti srećnici nisu ni u kom slučaju tako lako i tako brzo odlučili da ustanu protiv starog običaja. Dugo vremena oni su jednostavno pribegavali lukavstvu i sakrivali deo zarađenog novca od najstarijih u porodici. Ali se novi ekonomski poredak postepeno učvršćivao, a stara porodična forma života sve više i više ljuljala; članovi porodice koji su bili zainteresovani u njenom ukidanju, sve su više i više podizali glavu; deobe su postajale sve češće, i najzad je stari običaj iščezao, ustupajući mesto novom običaju, izazvanom novim uslovima, novim stvarnim odnosima, novom ekonomikom društva.

Porast svesti kod ljudi o svom položaju obično više ili manje zaostaje za porastom novih stvarnih odnosa koji menjaju taj položaj. Ali svest ipak ide za stvarnim odnosima. Gde je svesna težnja ljudi za ukidanjem starih ustanova i za uvođenjem novog pravnog poretka slaba, tamo taj novi poredak nije potpuno pripremljen društvenom ekonomikom. Drugim rečima, nejasnost svesti - "omaške nezrele misli", "neznanje" - u istoriji često znače samo jedno, naime: da je još slabo razvijen predmet kojeg treba postati svestan, tj. novi odnosi koji nastaju. A neznanje ove vrste - nepoznavanje i neshvatanje onoga čega još nema, što se još nalazi u procesu nastajanja - jeste očevidno samo relativno neznanje.

Postoji i druga vrsta neznanja - neznanje u odnosu na prirodu. Ono se može nazvati apsolutnim. Merilo tog neznanja jeste vlast prirode nad čovekom. A pošto razvitak proizvodnih snaga znači porast vlasti čoveka nad prirodom, to je jasno da povećavanje proizvodnih snaga znači smanjivanje apsolutnog neznanja. Prirodne pojave koje ljudi ne razumeju i koje zbog toga nisu potčinjene ljudskoj vlasti, stvaraju različite praznoverice. Na izvesnom stadiju društvenog razvitka praznoverne pretstave tesno se prepliću s moralnim i pravnim pojmovima ljudi, kojima one tada pridaju svojstvenu nijansu.[*] U procesu borbe - koju izaziva porast novih stvarnih odnosa među ljudima u društvenom procesu proizvodnje - religiska shvatanja igraju često veliku ulogu. I novatori i čuvari staroga pozivaju u pomoć bogove, stavljajući pod njihovu zaštitu ove ili one ustanove, ili čak objašnjavajući te ustanove kao izraz božanske volje. Razume se da su Eumenide, koje su kod Grka nekada smatrane kao pristalice materinskog prava, učinile za zaštitu tog prava isto onako malo kao što je malo učinila Minerva za pobedu očinske vlasti, koja joj je tobože bila draga. Pozivajući u pomoć bogove i fetiše, ljudi su uzalud trošili trud i vreme, ali neznanje koje je omogućavalo da se veruje u Eumenide, nije smetalo tadašnjim grčkim čuvarima starog poretka da shvate da stari pravni poredak (tačnije, staro običajno pravo) bolje garantuje njihove interese. Isto tako, praznoverje koje je omogućavalo da se polažu nade u Minervu, nije smetalo novatorima da steknu svest o nepodesnosti stare forme života.

Dajaci na ostrvu Borneu nisu znali za upotrebu klina kod cepanja drva. Kada su Evropljani doneli sa sobom tamo klin, urođeničke vlasti svečano su zabranile njegovu upotrebu.[*] To je, očigledno, bio dokaz njihovog neznanja: šta može biti besmislenije nego ne hteti upotrebljavati oruđe koje olakšava rad? Ali razmislite malo, i vi ćete možda reći da se zato mogu naći olakšavajuće okolnosti. Zabrana upotrebe evropskih oruđa za rad sigurno je bila jedna od manifestacija borbe protiv evropskog uticaja, koji je počinjao da podriva stabilnost staroga domaćeg poretka. Kod domaćih vlasti postojala je nejasna svest da od tog poretka neće ostati ni kamen na kamenu ako se uvedu evropski običaji. Klin ih je odnekud više nego druga evropska oruđa potsećao na razorni karakter evropskog uticaja. I zato su oni svečano zabranili njegovu upotrebu. Zbog čega je upravo klin postao u njihovim očima simbol opasnih novina? Na to pitanje mi ne možemo dati zadovoljavajući odgovor: mi ne znamo uzrok zbog kojeg se pretstava o klinu asociirala u glavi urođenika s pretstavom o opasnosti koja preti njihovoj staroj formi života. Ali mi možemo sa sigurnošću reći da se urođenici nisu nimalo varali kada su se bojali za stabilnost svoga starog poretka: evropski uticaj zaista vrlo brzo i vrlo snažno izopačava - ako već ne uništava - običaje divljaka i varvara koji su mu izloženi.

Tejlor kaže da su se Dajaci, osuđujući na sva usta upotrebu klina, ipak služili njime kada su to mogli učiniti neopaženo od drugih. Pored neznanja, eto vam i "licemerja". Ali otkuda je ono došlo? Očigledno, ono je bilo izazvano svešću o preimućstvu novog načina cepanja drva, koju je pratila bojazan pred javnim mnenjem ili pred progonima od strane vlasti. Na taj način, instinktivna mudrost misleće životinje kritikovala je onu istu meru koja je upravo toj mudrosti imala da zahvali za svoj postanak. I ona je u svojoj kritici bila u pravu: zabraniti upotrebu evropskih oruđa nikako nije značilo otstraniti opasni evropski uticaj.

Upotrebljavajući izraz Labriole, mi bismo mogli reći da su Dajaci u datom slučaju preduzeli meru koja nije odgovarala njihovom položaju, koja se nije nalazila u srazmeri sa njim. Mi bismo bili potpuno u pravu. I mi bismo toj Labriolinoj primedbi mogli dodati da ljudi vrlo često izmišljaju takve mere koje nisu srazmerne, koje ne odgovaraju položaju. Ali šta iz toga proističe? Samo to da mi moramo nastojati da otkrijemo - nema li neke zavisnosti između takvih pogrešaka ljudi, s jedne strane, i karaktera ili stupnja razvitka njihovih društvenih odnosa, sa druge strane. Takva zavisnost , necumnjivo postoji. Labriola kaže da se neznanje može objasniti sa svoje strane. Mi kažemo: ono se ne samo može, nego i mora objasniti, ako je nauka o društvu u stanju da postane egzaktna nauka. Ako se "neznanje" može objasniti društvenim uzrocima, onda se ne treba ni pozivati na njega, onda ne treba govoriti da u njemu leži rešenje pitanja zbog čega je istorija tekla ovako, a ne drukčije. Rešenje se ne nalazi u njemu, nego u društvenim uzrocima koji su ga izazvali i koji su mu dali ovaj, a ne onaj oblik, ovaj, a ne onaj karakter. Zašto da ograničavate svoje ispitivanje na prosto pozivanje na neznanje, koje ništa ne objašnjava? Kada se radi o naučnom shvatanju istorije, onda pozivanje na neznanje svedoči jedino o istraživačevom neznanju.


X

Svaka norma pozitivnog prava štiti izvestan interes. Otkuda dolaze interesi? Jesu li oni proizvod ljudske volje i ljudske svesti? Ne, njih stvaraju ekonomski odnosi među ljudima. Pošto su jednom ponikli, interesi se na ovaj ili onaj način odražavaju u svesti ljudi. Da bi se izvestan interes štitio, potrebno je da ga čovek postane svestan. Zato se na svaki sistem pozitivnog prava može i mora gledati kao na proizvod svesti.[*] Ljudska svest ne stvara interese koje pravo štiti, pa prema tome, ona i ne određuje sadržinu prava; ali stanje društvene svesti (društvene psihologije) u datoj eposi određuje onu formu koju će odraz datog interesa dobiti u ljudskim glavama. Ako mi ne bismo uzeli u obzir stanje društvene svesti, mi nikako ne bismo mogli objasniti istoriju prava.

U toj istoriji treba stalno, i pažljivo razlikovati formu od sadržine. Sa formalne strane, pravo, kao i sve druge ideologije, podvrgnuto je uticaju svih, ili bar jednog dela drugih ideologija: uticaju religiskih verovanja, filozofskih pojmova i dr. Već sama ta okolnost do izvesne - ponekad vrlo znatne - mere otežava otkrivanje zavisnosti koja postoji između pravnih pojmova ljudi i njihovih međusobnih odnosa u društvenom procesu proizvodnje. Ali u tome još ne bi bila sva nevolja.[*] Prava je nevolja u tome što svaka data ideologija na različitim stadijima društvenog razvitka oseća u vrlo nejednakoj meri uticaj drugih ideologija. Tako je staro egipatsko i, delimično, rimsko pravo bilo potčinjeno religiji; u najnovijoj istoriji pravo se razvijalo (ponavljamo i molimo da se to ne zaboravi: sa formalne strane) pod jakim uticajem filozofije. Da bi otklonila uticaj religije na pravo i da bi ga zamenila svojim vlastitim uticajem, filozofija je morala da izdrži žestoku borbu. Ta borba bila je samo idealni odraz društvene borbe trećeg staleža protiv sveštenstva, ali je ona ipak u ogromnoj meri otežavala izgrađivanje pravilnih pogleda na poreklo pravnih ustanova, jer su one, usled te borbe, izgledale mao očevidni i nesumnjivi proizvod borbe apstraktnih pojmova. Razume se, Labriola, opšte govoreći, odlično shvata kakvi se stvarni odnosi kriju iza takve borbe pojmova. Ali kada se radi o pojedinostima, on polaže svoje materijalističko oružje pred teškoćom pitanja i smatra, kao što smo videli, za moguće da se ograniči na pozivanje na neznanje ili na snagu tradicija. Osim toga, on ukazuje na "simbolizam" kao na krajnji uzrok mnogih običaja.

Simbolizam je zaista prilično važan "faktor" u istoriji nekih ideologija. Ali je on nepodesan kao krajnji uzrok običaja. Uzmimo ovakav primer. Kod kavkaskog plemena Itava žena otseca pletenice ako joj umre brat, ali to ne čini kada joj umre muž. Otsecanje pletenica je simbolička. radnja: ona je zamenila stari običaj prinošenja sebe na žrtvu na grobu pokojnika. Ali zašto žena vrši tu simboličku radnju na grobu brata, a ne na grobu muža? Po rečima M. Kovaljevskog, u toj crti "mora se videti ostatak onog dalekog doba kada je na čelu rodovske grupe, ujedinjene faktom stvarnog ili fiktivnog porekla od žene-rodonačelnice, stajao najstariji po godinama materin rođak, najbliži kognat."[*] Iz toga proizilazi da simboličke radnje postaju razumljive samo onda kada razumemo smisao i poreklo odnosa koje one označavaju. Otkuda dolaze ti odnosi? Odgovor na to pitanje ne treba, razume se, tražiti u simboličkim radnjama, iako one ponekad mogu dati neke korisne indicije. Poreklo simboličkog običaja otsecanja pletenica na bratovljezom grobu objašnjava se istorijom porodice, a objašnjenja za istoriju porodice treba tražiti u istoriji ekonomskog razvitka.

U slučaju koji nas interesuje obred obrezivanja pletenica na bratovljevom grobu preživeo je onu formu rođačkih odnosa kojoj on duguje svoje poreklo. Eto vam primera uticaja tradicije, na koji ukazuje Lzbriola u svojoj knjizi. Ali tradicija može da sačuva samo ono što već postoji. Ona ne objašnjava ni poreklo datog obreda ili uopšte date forme, ni njeno održanje. Snaga tradicije je snaga inercije. U istoriji ideologija često treba postavljati pitanje, zbog čega se dati obred ili običaj sačuvao uprkos tome što je nestalo kako odnosa koji su ga izazvali, tako i drugih, njemu srodnih običaja ili obreda, koje su izazvali ti isti odnosi. To pitanje ravno je pitanju o tome, zbog čega je razorno delovanje novih odnosa mimoišlo baš taj obred ili običaj, a otstranilo druge. Odgovarati na to pitanje pozivanjem na snagu tradicije, znači ograničiti se na njegovo ponavljanje u potvrdnom obliku. Kako da se pomogne toj nevolji? Treba se obratiti društvenoj psihologiji.

Stari običaji nestaju, stari obredi propadaju onda kada ljudi stupaju u nove međusobne odnose. Borba društvenih interesa izražava se u borbi novih običaja i obreda sa starim. Nijedan simbolički obred ili običaj, uzet sam za sebe, ne može uticati ni u pozitivnom, ni u negativnom smislu na razvitak novih odnosa. Ako čuvari staroga vatreno brane stare običaje, onda je to stoga što se u njihovoj glavi pretstava o korisnom, dragom društvenom poretku na koji su oni navikli, čvrsto povezuje (asocira) s pretstavom o tim običajima. Ako novatori mrze te običaje i ismevaju ih, onda je to stoga što se u njihovoj glavi pretstava o tim običzjima asocira s pretstavom o sputavajućim, nekorisnim i za njih neprijatnim društvenim odnosima. Dakle, tu je čitava stvar u asocijaciji ideja. Kada vidimo da je neki obred preživeo ne samo odnose koji su ga izazvali, nego i njemu srodne obrede koji su izazvani tim istim odnosima, onda moramo zaključiti da pretstava o njemu u glavama novatora nije bila tako jako povezana s pretstavom o mrskoj starini, kao što je to bila pretstava o drugim običajima. A zašto nije bila tako jako povezana? Odgovoriti na to pitanje ponekad je lako, a ponekad sasvim nemoguće, usled nedostatka potrebnih psiholoških podataka. Ali čak i u onim slučajevima kada smo prinuđeni da priznamo da je pitanje nerešljivo - bar pri sadašnjem stanju naših znanja, - mi moramo imati na umu da se tu ne radi o snazi tradicije, nego o izvesnim asocijacijama ideja, izazvanim izvesnim stvarnim odnosima među ljudima u društvu.

Istorija ideologija objašnjava se u znatnoj meri postankom, promenom i propašću asocijacija ideja pod uticajem postanka, promene i propasti izvesnih kombinacija društvenih snaga. Labriola na tu stranu stvari nije obratio onu pažnju koju ona zaslužuje. To se jasno pokazuje u njegovom shvatanju filozofije.


XI

Po mišljenju Labriole, filozofija se u svom istoriskom razvitku delom stapa s teologijom, a delom pretstavlja razvitak ljudske misli u njenom odnosu prema predmetima koji ulaze u krug našeg iskustva. Ukoliko se ona razlikuje od teologije, ona se bavi istim onim zadacima čijim se rešavanjem bavi takozvano naučno istraživanje. Pri tome ova nastoji ili da anticipira nauku, dajući joj svoja sopstvena hipotetična rešenja, ili prosto rezimira i podvrgava daljem logičkom obrađivanju ona rešenja koja je nauka već bila našla. I to je, razume se, pravilno. Ali u tome još nije sva istina. Uamimo novu filozofiju. Dekart i Bekon smatraju za najvažniji zadatak filozofije to da umnožava znanja iz oblasti prirodnih nauka, u cilju povećanja čovekove vlasti nad prirodom. U njihovo vreme filozofija se, dakle, bavi upravo istim onim zadecima koji sačinjavaju predmet prirodnih nauka. Stoga bi se moglo misliti da su rešenja koja ona daje uslovljena stanjem prirodnih nauka. Ali to nije sasvim tako. Tadašnje stanje prirodnih nauka ne može nam objasniti Dekartov odnos prema nekim filozofskim pitanjima, ka primer, prema pitanju o duši i sl., ali se taj odnos lepo objašnjava društvenim stanjem tadašnje Francuske. Dekart strogo deli oblast vere od oblasti razuma. Njegova filozofija ne protivreči katolicizmu, nego, naprotiv, nastoji da neke dogme katolicizma potvrdi novim argumentima. U tom slučaju ona dobro izražava tadašnje raspoloženje Francuza. Posle dugotrajnih i krvavih nemira XVI veka, u Francuskoj se pojavljuje opšta težnja za mirom i redom.[21] U oblasti politike ta se težnja izražava u simpatijama prema apsolutnoj monarhiji; u oblasti misli - u izvesnoj religiskoj trpeljivosti i težnji da se izbegavaju ona sporna pitanja koja bi potsećala na nedavni građanski rat. Takva pitanja bila su religiska pitanja. Da se u njih ne bi dirilo, trebalo je razgraničiti oblast vere od oblasti razuma. To je Dekart, kao što smo rekli, i učinio. Ali to razgraničenje nije bilo dovoljno. U interesu društvenog mira filozofija je morala da svečano prizna pravilnost religiske dogme. U Dekartovoj ličnosti ona je i to učinila. I zato je sistem tog mislioca, koji je bio u najmanju ruku tri četvrtine materijalistički sistem, bio sa odobravanjem primljen od mnogih duhovnih lica.

Iz Dekartove filozofije logički je proizišao materijalizam Lametrija. Ali iz nje su se s podjednakim pravom mogli izvesti i idealistički zaključci. Ako ih Francuzi nisu izveli, onda je to imalo sasvim određeni društveni uzrok: negativan odnos trećeg staleža prema sveštenstvu u Francuskoj HVIII veka. Dok je Dekartova filozofija ponikla iz težnje za društvenim mirom, dotle je materijalizam HVIII veka nagoveštavao nove društvene potrese.

Već iz toga se vidi da se razvitak filozofske misli u Francuskoj ne objašnjava samo razvitkom prirodnih nauka, nego takođe i neposrecnim uticajem razvitka društvenih odnosa na nju. To se još jasnše pokazuje ako pažljivo pogledamo na istoriju francuske filozofije sa druge strane.

Mi već znamo da je Dekart povećanje čovekove vlasti nad prirodom smatrao za glavni zadatak filozofije. Francuski materijalizam XVIII veka smatra za svoju najvažniju dužnost - zamenu izvesnih starih pojmova novim, na osnovu kojih bi se mogli izgraditi normalni društveni odnosi. O povećanju društvenih proizvodnih snaga kod francuskih materijalista nema gotovo ni reči. To je veoma bitna razlika. Otkuda je ona nastala?

Razvitak proizvodnih snaga u Francuskoj XVIII veka veoma su jako kočili zastareli društveni odnosi u proizvodnji, arhaične društvene ustanove. U interesu daljeg razvitka proizvodnih snaga te je ustanove trebalo bezuslovno otstraniti. U njihovom otstranjivanju sastojao se sav smisao tadašnjeg društvenog pokreta u Francuskoj. U filozofiji se potreba za tim otstranjivanjem izrazila u obliku borbe protiv zastarelih apstraktnih pojmova, koji su ponikli na osnovi zastarelih produkcionih odnosa.

U Dekartovo doba ti odnosi nisu bili još ni izdaleka zastareli; zajedno s drugim društvenim ustanovama moje su ponikle na njihovoj osnovi, ti odnosi nisu ometali razvitak proizvodnih snaga, nego su ga potpomagali. Zato niko tada nije ni mislio na njihovo otstranjivanje. Stoga je filozofija neposredno stavila sebi u zadstak - povećanje proizvodnih snaga, taj najvažniji praktični zadatak buržoaskog društva koje se rađalo.

Mi ovo govorimo protiv Labriole. Ali možda su naši prigovori suvišni, možda se on samo netačno izrazio, dok je u suštini saglasan sa nama? Nama bi to bilo vrlo drago; svakome je prijatno kada se sa njim slažu pametni ljudi.

A ako se on ne bi saglasio s nama, mi bismo sa sažaljenjem ponovili da se ovaj pametni čovek vara. Time bismo možda našim subjektiveim starčićima[22] dali povoda da se još jednom malo kikoću na račun toga kako je među pristalicama materi|alističkog shvatanja istorije teško razlikovati "prave" od "nepravih". Ali mi bismo tim subjektivnim starčićima odgovorili da se "sebi samima smeju". Čovek koji je sam dobro shvatio smisao nekog filozofskog sistema, lako će razlikovati njegove istinske pristalice od lažnih. Kada bi gospoda subjektivisti dali sebi truda da porazmisle o materijalističkom objašnjenju istorije, oni bi onda i sami znali gde su pravi "učenici", a gde samozvanci koji uzalud prisvajaju sebi veliko ime. Ali kako oni sebi nisu dali taj trud, niti će ga dati, to će oni po nužnosti ostati samo u nedoumici. To je opšta sudbina svih zaostalih koji su ispali iz aktivne armije progresa. Uzgred, nešto o progresu. Sećate li se, čitaoče, onoga vremena kada su "metafizičari" bili podvrgnuti porugama, kada se filozofija učila po "Luisu"[23] i delimično po "udžbeniku krivičnog prava" od g. Spasovića, i kada su za "progresivne" čitaoce bile pronađene naročite "formule", izvanredno proste i shvatljive čak i za malu decu? Bilo je to slavno vreme! Ali je to vreme prošlo, iščezlo kao dim. "Metafizika" opet počinje da privlači sebi ruske umove, "Luis" izlazi iz upotrebe, a na famozne formule progresa svi već zaboravljaju. Sada se čak i sami subjektivni sociolozi - koji su već postali "poštovani" i "istaknuti" - vanredno retko sećaju tih formula. Interesantno je, na primer, da se njih niko nije ni setio upravo u ono doba kada se za njima, očevidno, osećala najveća potreba, tj. kada se kod nas ponvo spor oko toga možemo li mi s puta kapitalizma skrenuti na put utopije. Naši utopisti sakrili su se iza leđa čoveka koji se, braneći fantastičnu "narodnu proizvodnju", u isto vreme izdavao za pristalicu modernoga dijalektičmog materijalizma.[24] Sofisticiran dijalektički materijalizam pokazao se, na taj način, kao jedino oružje u rukama utopista koje zaslužuje pažnju. S obzirom na to bilo bi veoma korisno kada bismo porazgovarali o tome, kako gledaju na "progres" pristalice materijalističkog shvatanja istorije. Doduše, o tome je već više puta bilo reči u našoj štampi. Ali, prvo, moderni materijalistički pogled na progres mnogima još uvek nije jasan, a drugo, kod Labriole on je ilustrovan nekim vrlo uspelim primerima i razjašnjava se nekim vrlo pravilnim argumentima, iako se, na žalost, ne izlaže sistematski i u potpunosti. Argumenti Labriole moraju se dopuniti. Mi se nadamo da ćemo to učiniti kad budemo raspolagali sa više vremena, a sada treba da završimo.

Ali pre nego što ostavimo pero, još ćemo jednom zamoliti čitaoca da ima na umu da takozvani ekonomski materijalizam, protiv kojeg su upravljeni - uz to još vrlo neubedljivi - prigovori naše gospode narodnjaka i subjektivista, ima vrlo malo zajedničkog s modernim materijalističkim shvatanjem istorije. Sa gledišta teorije faktora ljudsko društvo izgleda kao neki težak teret koji različite "sile" - moral, pravo, ekonomika itd. itd. - vuku, svaka sa svoje strane, po putu istorije. Sa gledišta modernoga materijalističkog shvatanja istorije stvar dobija sasvim drukčiji izgled. Istoriski "faktori" pokazuju se kao obične apstrakcije, i, kada nestane njihove magle, postaje jasno da ljudi ne grade nekoliko, međusobno izolovanih istorija - istoriju prava, istoriju morala, filozofije itd,, - već samo jednu istoriju, istoriju svojih vlastitih društvenih odnosa, koji su u svakome datom vremenu uslovljeni stanjem proizvodnih snaga. Takozvane ideologije pretstavljaju samo mnogovrsne odraze jedinstvene i nedeljive istorije u ljudskim glavama.


1897 g.

fusnote:


Rad Plehanova "K pitanju o ulozi ličnosti u istoriji" prvi put je objavljen 1898 g. u časopisu "Naučnoe obozrenie" ("Naučni pregled"), br. 3 i 4, pod pseudonimom A. Kirsanov. Docnije ga je Plehanov uključio u zbornik "Za 20 godina", koji je izišao 1905 g. Ovaj prevod učinjen je sa posebnog izdanja iz 1944 g., štampanog po izd. iz 1941 g., koje je pripremljeno u zajednici s Domom Plehanova.


[1] Rad G. V. Plehanova "O materijalističkom shvatanju istorije" objavljen je prvi put 1897 g. u septembarskom broju ,.Nove reči", pod pseudonimom N. Kamenski. Docnije ga je Plehanov ponovo izdao u zborniku "Kritika naših kritičara", koji je izišao 1906 g. u Petrogradu pod pseudonimom N. Beljtov. - U Plehanovljevim Celokupnim delima rad je objavljen u VIII sv., str. 237-271. - Ovaj prevod učinjen je sa posebnog izdanja iz 1944, koje je štampano po izdanju iz 1941 g., pripremljenom u zajednici s Domom Plehanova.
[2] Lorija Akile (r. 1857) - italijanski buržoaski ekonomist, koji je zastupao vladavinu "ekonomskog faktora" u istoriji i koji je smatrao da sve strane društvenog i kulturnog života čovečanstva vode isključivo i neposredno poreklo iz ekonomije.
[3] Karejev N. J. (1850-1931) - ruski buržoaski publicist, istoričar-idealist; pristalica "subjektivne škole u sociologiji", protivnik marksizma.
[4] Rodžers Džems (1823-1890) - engleski buržoaski ekonomist. U svojim delima zastupao je teoriju o preovlađujućoj ulozi "ekonomskog faktora" u istoriji.
[5] Mihailovski N. K. (1842-1904) - ideolog narodnjaštva, pristalica "subjektivnog metoda" u sociologiji; vodio je ogorčenu borbu protiv marksizma.
[6] Blan Luj (1811-1882) - francuski sitnoburžoaski socijalist; propovedao je harmoniju interesa proletarijata i buržoazije. Marks je Blana okarakterisao kao buržoaskog demokrata "s izvesnom socijalističkom primesom i sa nejasnim religiskim i nacionalističkim načinom mišljenja".
"Učitelj" - Marks, "učenici" - Marksovi sledbenici, "ruski učenici" - ruski marksisti, ili ruski socijal-demokrati. Sve su to oznake koje su upotrebljavane u legalnoj štampi sa ciljem da se izbegne cenzura. U tu istu svrhu Marks se navodi kao "poznati nemački ekonomist", kao "pisac "Kapitala", Engels - kao "poznati pisac", Černiševski - kao "pisac "Ogleda iz Gogoljevog perioda ruske književnosti" ili kao "pisac primedbi uz političku ekonomiju od Mila".
[7] Gizo, Minje, Tieri, Tokvil - francuski buržoaski istoričari iz doba restauracije - doba uspostavljanja kraljevske dinastije Burbonaca, koje obuhvata period od 1814 do 1830 g. (od stupanja na presto Luja XVIII do julske revolucije 1830 g.). Francuski istoričari priznavali su ulogu klasne borbe u istoriji, ali su pod klasnom borbom razumevali samo borbu buržoazije protiv feudalaca i odricali su borbu klasa u samome buržoaskom društvu. Priznajući preovlađujuću ulogu "ekonomskog faktora" u istoriji, francuski istoričari iz doba restauracije gledali su na sam "ekonomski faktor" kao na funkciju ljudskog uma i u potpunosti su stajali na idealističkim pozicijama.
[8] Kudrin N. (Rusanov) - narodnjak, docnije eser.
[9] Knjiga Marksa i Engelsa "Sveta porodica ili kritika "kritičke kritike". Protiv Bruna Bauera i Ko" izišla je 1845 g. u Frankfurtu na Majni. Marksova knjiga "Prilog kritici političke ekonomije", u čijem je predgovoru izloženo u sažetom obliku suština teorije istoriskog materijalizma, izišla je u Berlinu 1859 g.
[10] Krivenko S. N. (1847-1907) - ruski publicist-narodnjak, aktivno je istupao protiv marksizma.
[11] Misli se na Pola Lafarga, koji je jednu od svojih brošura, u kojima je popularisao ideje marksizma, nazvao "Bkonomski materijalizam Karla Marksa".
[12] Žukovski J. G. (1822-1907) - ruski buržoaski ekonomist, pisac laičkog članka "Karl Marks i njegova knjiga o kapitalu", u kojem je pokušavao da "pobije" Marksa.
[13] Morgan Luis (1818-1881) - američki naučnik-etnolog, tvorac naučne istorije prvobitnog društva. Na osnovu kritičke analize glavnog Morganovog dela "Starije društvo" i drugih studija prvobitnog društva, Engels je napisao svoju znamenitu knjigu "Poreklo porodice, privatne svojine i države".
[14] Menelik II - negus Abisinije, čija je vojska 1896 g. do nogu potukla italijanske trupe u bici kod Adue.
[15] reč je o N. G. Černiševskom. V. prim. 6.
[16] Mil Džon-Stjuart (1806-1873)-engleski buržoaski ekonomist, pisac knjige "Osnovi političke ekonomije".
[17] Misli se na Karla Marksa. V. prim. 6.
[18] Kovaljevski M. M. (1851-1916) - poznati ruski naučnik - istoričar i pravnik; priznavao je ,.teoriju faktora", pri čemu je za osnovni faktor smatrao porast stanovništva.
[19] Tejlor Eduard (1832-1917) istoričar prvobitne kulture.
[20] Korkunov N. M. (1853-1904) - ruski buržoaski ispitivač države - idealist.
[21] U XVI veku u Francuskoj su vođeni neprekidni verski ratovi između hugenota i katolika. U borbi hugenota protiv vladajućeg ortodoksnog katolicizma našle su svog odraza težnje buržoazije za političkom samostalnošću.
[22] Izraz "subjektivni starčići" upotrebio je Plehanov ciljajući uglavnom na Mihailovskog, na kojeg se odnose i sve dalje aluzije u tome stavu.
[23] Luis Džordž-Henri (1817-1878) - engleski buržoaski filozof-pozitivist, pisac u svoje vreme popularnog udžbenika za istoriju filozofije.
[24] Plehanov ovde ima u vidu Nikolaja-ona (Danielsona), narodnjaka, koji je uživao nezasluženu reputaciju marksista - jedino na osnovu toga što se izdavao za pristalicu "Marksove ekonomske teorije".


[*] "Ogledi o materijalističkom shvatanju istorije" od. Antonia Labriole, profesora univerziteta u Rimu, s predgovorom G. Sorela. Pariz 1897. - Prev.
[*] "Ekonomska teorija političkog uređenja''. - Prev.,
[*] "Ekonomsko tumačenje istorije". - Prev.
[*] "Prilog kritici političke ekonomije" - Prev.
[*] "Po sebi" - Prev.
[*] Labriola mu daje naziv: istoriski materijalizam, koji je uzeo od Engelsa.
[*] "Naše prirodoslovno učenje o istoriji". - Prev.
[*] Materinski rod. - Prev.
[*] Essais, str. 144.
[*] "Socijalizam i pozitivna nauka". - Prev.
[*] U prvom izdanju: "ne može se ograničiti samo na proučavanje ekonomske anatomije društva". - Red.
[*] Jedan haldejski car kaže za sebe: "Ja sam izučio tajne reka radi dobra ljudi... Ja sam sproveo rečnu vodu u pustinje; ja sam napunio vodom presahle kanale... Ja sam navodnio pustinjske ravnice; ja sam im dao plodnost i izobilje. Ja sam ih pretvorio u mesto sreće". Ovde je tačno, premda hvalisavo, pretstavljena uloga orijentalne države u organizaciji društvenog procesa proizvodnje.
[*] Kao god što ona ne smeta državi da u nekim slučajevima bude i plod osvajanja jednog naroda od strane drugog. Uloga nasilja u smeni jednih ustanova drugima, veoma je velika. Ali se nasiljem nimalo ne mogu objasniti kako sama mogućnost takve smene, tako ni njeni društveni rezultati.
[*] Vidi o svemu tome uvod u istoriju umetnosti od Vilhelma Libkea.
[*] Vidi o tome: Darvin, Descent of man. (Poreklo čoveka. - Prev.) London 1883, str. 582-585.
[*] Ko kaže A, mora reći takođe i B. - Prev.
[*] Prosto i jednostavno. - Prev. ** Essais, str. 183-185.
[*]
[*] "Sumnje koje se nameću filozofima-ekonomistima", - Prev.
[*] "Zakonik prirode". - Prev. 34
[*] U svojoj knjizi "Zakon i običaj na Kavkazu" M. M. Kovaljevski[18] kaže: "Analiza religiskih verovanja i praznoverica Išava dovodi nas do zaključka da se taj narod, pod zvaničnim velom pravoslavlja, još uvek nalazi na onom stadiju razvitka koji je Tejlor tako srećno nazvao animizmom. Na tome stadi.ju razvitka, kao što je poznato, društveni moral i pravo mahom su apsolutno potčinjeni religiji" (sv. II, str. 82). Ali u tome i jeste stvar, što po Tejloru[19] prvobitni animizam nema nikakvog uticaja ni na moral, ni na pravo. Na tome stadiju razvitka "između morala i prava nema uzajamnog odnosa, ili taj odnos ostaje u zametku". "U divljem animizmu nema gotovo nimalo onog moralnog elementa koji u očima civilizovanog čoveka sačinjava suštinu svake praktične religije... moralni zakoni imaju svoju posebnu osnovicu itd.La civilisation primitive. (Primitivna civilizacija. - Prev.). Pariz 1876, sv. II, str. 464-465. Zato će biti pravilnije reći da se religiska sujeverja prepliću s moralnim i pravnim pojmovima tek na izvesnom, relativno dosta visokom stupnju društvenog razvitka. Vrlo nam je žao što nam prostor ne dozvoljava da ovde pokažemo kako to objašnjava moderni materijalkzam.
[*] "Pravo nije, kao takozvane fizičke, prirodne sile, nešto što postoji izvan čovekovih postupaka... Naprotiv, to je poredak ko.ji su ljudi ustanovili za sebe. Da li se čovek u svojoj delatnosti potčinjava zakonu uzročnosti, ili deluje slobodno, proizvoljno, - to je u datom pitanju svejedno. Bilo kako mu drago, pravo po zakonu uzročnosti i po zakonu slobode ipak ne nastaje izvan čovekove delatnosti, nego, naprotiv, samo kroz delatnost čoveka, posred stvom čoveka". (N. M. Korkunov.(tm) "Predavanja iz opšte teorije prava", Petrograd 1894, str. 279)- To je sasvim pravilno, premda je vrlo rđavo izraženo. Ali je g. Korkunov zaboravio da doda da interese koje pravo štiti, ne "stvaraju ljudi za sebe", već da su ti interesi uslovljeni uzajamnim odnosima u društvenom procesu proizvodnje.
[*] E. B. Tylor, La civilisation primitive, Paris 1876, t. 1, p. 82
[*] Iako se već i to vrlo nepovoljno odražava, na primer, čak na takvim delima kao što je "Zakon i običaj na Kavkazu", od g. M. Kovaljevskog. U toj knjizi g. M. Kovaljevski često gleda na pravo kao na proizvod religiskih pogleda. Pravilan put istraživanja bio bi drukčiji: trebalo je da g. Kovaljevski i na religiska verovanja, i na pravne ustanove kavkaskih naroda gleda kao na proizvod njihovih društvenih odnosa u procesu proizvodnje i, objasnivši uticaj jedne ideologije na drugu, da se postara da nađe jedini uzrok tog uticaja. G. Kovaljevski bi očigledno tim više morao biti sklon takvom načinu istraživanja što on sam u drugim svojim delima kategorički priznaje uzročnu zavisnost pravnih normi od načina proizvodnje.
[*]"Zakon i običaj na Kavkazu", sv. II, str. 75.


G. V. Plehanov
O materijalističkom shvatanju istorije
Prvo izdanje
Preveo Veljko Ribar
Redaktor prevoda Miroslav Marković
Korektor Dragomir Lazin
Štampano ćirilicom i latinicom. Štampanje ćirilicom u 25.000 primeraka završeno 31 decembra 1946 god. u štampariji Kultura, Beograd.
KULTURA, 1946 godina.

Računarska obrada teksta: Pobunjeni um veb magazin, 2003.



[ na početak | spisak autora | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.