Make your own free website on Tripod.com
KOMUNIST - internet biblioteka


K PITANJU O ULOZI LIČNOSTI U ISTORIJI
autor: Georgi V. Plehanov


G. V. Plehanov
Georgi V. Plehanov
I

U drugoj polovini sedamdesetih godina pokojni Kablic napisao je članak "Um i osećanje kao faktori progresa"[1], u kome je, pozivajući se na Spensera, dokazivao da u postupnome razvitku čovečanstva glavna uloga pripada osećanju, a da um igra drugorazrednu i uz to sasvim podređenu ulogu. Kablicu je odgovorio jedan "uvaženi sociolog"[2], koji je podrugljivo izrazio divljenje povodom teorije koja je um stavljala "na zadnji zic". "Uvaženi sociolog" bio je, razume se, u pravu kada je branio um. Ali bi on bio daleko više u pravu da je, ne dotičući se suštine pitanja koje je Kablic pokrenuo, pokazao koliko je nemoguće i nedopustivo bilo i samo postavljanje tog pitanja. Doista, teorija "faktora" neosnovana je već sama po sebi, jer proizvoljno izdvaja različite strane društvenog života i hipostazira ih, pretvarajući ih u snage posebne vrste, koje s raznih strana i s nejednakim uspehom vuku društvenog čoveka po putu progresa. Ali je ta teorija još neosnovanija u onom obliku kakav je dobila kod Kablica, koji u posebne socijalne hipostaze nije više pretvarao ove ili one strane delatnosti društvenog čoveka, već različite oblasti individualne svesti. To su uistinu Herkulovi stubovi apstrakcije; dalje nije moguće ići, jer dalje nastaje komično carstvo već sasvim očiglednog apsurda. Na to je upravo i trebalo da "uvaženi sociolog" skrene pažnju Kablicu i njegovim čitaocima. Pokazavši u kakvu je bezizlaznu pustinju apstrakcije zavela Kablica težnja da nađe "faktor" koji dominira u istoriji, "uvaženi so-ciolog" bi možda i nehotice učinio ponešto i za kritiku same teorije faktora. To bi svima nama u ono vreme bilo veoma korisno. Ali se on nije pokazao na visini svog poziva. On je i sam stajao na gledištu te iste teorije, razlikujući se od Kablica jedino sklonošću ka elektricizmu, usled kojeg su mu svi "faktori" izgledali podjednako važni. Električka svojstva njegovog uma došla su do naročito jasnog izraza docnije, u njegovim napadima na dijalektički materijalizam, u kome je on video učenje koje ekonomskom "faktoru" prinosi na žrtvu sve druge faktore i koje ulogu ličnosti u istoriji svodi na nulu. "Uvaženom sociologu" nije ni na pamet padalo da je gledište "faktora" tuđe dijalektičkom materijalizmu i da je samo pri potpunoj nesposobnosti za logičko mišljenje moguće videti u njemu opravdavanje takozvanog kvijetizma. Treba, uostalom, primetiti da u toj grešci "uvaženog sociologa" nema ničeg originalnog: nju su činili, čine i, verovatno, još će dugo činiti mnogi i mnogi drugi...

Materijalistima su počeli da prebacuju sklonost ka kvijetizmu već tada kada oni još nisu ni imali izgrađen dijalektički pogled na prirodu i na istoriju. Ne odlazeći u "dubinu vekova", spomenućemo spor poznatoga engleskog naučnika Pristlija s Prajsom. Analizirajući Pristlijevo učenje, Prajs je, pored ostalog, dokazivao da je materijalizam nespojiv s pojmom slobode i da otstranjuje svaku samoaktivnost ličnosti. U odgovoru na to Pristli se pozvao na iskustvo iz života. "Ja ne govorim o samom sebi, premda, razume se, ni mene nije moguće nazvati najnepokretljivijom od svih životinja (am not the most torpid and lifeless of ali animals); ali ja vas pitam: gde možete naći više energije misli, više aktivnosti, više snage i upornosti u postizanju najvažnijih ciljeva, nego među pristalicama učenja o nužnosti? "Pristli je imao u vidu versku demokratsku sektu[3] koju su tada nazivali christian necessarians[*]. He znamo da li je ona zaista bila tako aktivna kako je to mislio Pristli, koji joj je pripadao. Ali to nije ni važno. Ne može se ni najmanje sumnjati u tu okolnost da se materijalistički pogled na čovečju volju odlično slaže s najenergičnijom delatnošću u praksi. Lanson[4] primećuje da su "sve doktrine koje su se čovečijoj volji obraćale s najvećim zahtevima, u principu potvrđivale nemoć volje; one su poricale slobodu i potčinjavale svet fatalizmu"[*]. Lanson nije u pravu kada misli da svako poricanje takozvane slobode volje dovodi do fatalizma; ali mu to nije smetalo da zapazi u najvećoj meri interesantan istoriski fakat: u stvari, istorija pokazuje da čak i fatalizam ne samo da ne smeta uvek energičnom delovanju u praksi, već, naprotiv, da je u izvesna doba bio psihološki nužna osnova tog delovanja. Kao dokaz, pozvaćemo se na puritance, koji su svojom energijom prevazišli sve ostale partije u Engleskoj XVII veka, i na Muhamedove sledbenike, koji su za kratko vreme potčinili svojoj vlasti ogroman pojas zemlje, od Indije do Španije. Veoma se varaju oni koji misle da mi treba samo da se uverimo u neizbežno nastajanje datog niza događaja, pa da kod nas nestane svake psihološke mogućnosti za to da pripomognemo tom nastajanju ili da mu se suprotstavimo[*].

Tu sve zavisi od toga da li moja vlastita delatnost sačinjava nužnu kariku u lancu nužnih događaja. Ako sačinjava, onda je kod mene utoliko manje kolebanja i ja utoliko odlučnije delujem. I u tome nema ničeg čudnovatog: kada kažemo da data ličnost smatra svoju delatnost nužnom karikom u lancu nužnih događaja, onda to, pored ostalog, znači da je otsustvo slobode volje za nju isto što i potpuna nesposobnost za nedelovanje i da se ono, to otsustvo slobode volje, odražava u njenoj svesti u vidu nemogućnosti da postupa drukčije nego što postupa. To je upravo ono psihološko raspoloženje koje se može izraziti čuvenim Luterovim rečima: "Hier stehe ich, ich kann nicht anders"[*] i usled kojeg ljudi pokazuju najneukrotiviju energiju i izvršuju u najvećoj meri zadivljujuće podvige. -To raspoloženje bilo je nepoznato Hamletu: zato je on i bio kadar samo za to da tuguje i da razmišlja. I zato se Hamlet ne bi nikad složio s filozofijom po čijem je smislu sloboda samo nužnost koja je prešla u svest. Fihte je s pravom rekao: kakav je čovek, takva mu je i filozofija".


II

Neki su kod nas uzeli za ozbiljno Štamlerovu[5] primedbu o tobože nerešivoj protivrečnosti koja je navodno svojstvena jednom od zapadnoevropskih socijalno-političkih učenja. Mi mislimo na poznati primer pomračenja meseca. U stvari, to je arhibesmislen primer. Ljudska delatnost ni na koji način ne spada, niti može spadati, u broj onih uslova čiji je sticaj potreban za pomračenje meseca, i već stoga bi se partija za potpomaganje nastajanja pomračenja meseca mogla pojaviti samo u ludnici. Ali kad bi ljudska delatnost i spadala u broj pomenutih uslova, u partiju za pomračenje meseca ne bi ušao niko od onih koji bi, veoma želeći da vide to pomračenje, u isto vreme bili ubeđeii da će do njega neizostavno doći i bez njihove pomoći. U tom slučaju njihov "kvijetizam" bio bi samo uzdržavanje od izlišnog, tj. beskorisnog, postupka i ne bi imao ničeg zajedničkog s pravim kvijetizmom. Da bi primer s pomračenjem meseca prestao da bude besmislen u slučaju koji sada razmatramo, napred navedena partija trebalo bi da ga potpuno izmeni. Trebalo bi zamisliti da je mesec obdaren svešću i da mu onaj njegov položaj u nebeskom prostoru usled kojeg dolazi do njegovog pomračenja, izgleda plodom samoodređenja njegove volje i da mu ne samo za njegovo moralno spokojstvo, usled čega on uvek plameno teži za tim da zauzme taj položaj[*]. Pošto zamislimo sve to, trebalo bi da se zapitamo: šta bi osetio mesec kada bi, najzad, otkrio da u stvarnosti volja i "ideali" ne uslovljavaju njegovo kretanje u nebeskom prostoru, već naprotiv - da njegovo kretanje uslovljava njegovu volju i "ideale". Po Štamleru izlazi da bi takvo otkriće neizostavno učinilo mesec nesposobnim za kretanje, ako se ne bi izvukao iz nevolje pomoću neke logičke protivrečnosti. Međutim takva pretpostavka nije upravo ni na čem zasnovana. To otkriće moglo bi biti jedan od formalnih razloga za rđavo raspoloženje meseca, za njegov moralni nesklad sa samim sobom, za protivrečnosg njegovih "ideala" s mehaničkom stvarnošću. Ali pošto mi pretpostavljamo da je uopšte čitavo "psihičko stanje meseca" uslovljeno, u krajnjoj liniji, njegovim kretanjem, to bi u kretanju trebalo tražiti i uzroke njegovog duševnog nesklada. Pri pažljivom odnosu prema stvari pokazalo bi se, možda, da mesec, kada se nalazi u apogeju, tuguje zbog toga što mu volja nije slobodna, a da ta ista okolnost u perigeju pretstavlja za njega nov formalan uzrok za moralno blaženstvo i moralnu bodrost. Možda bi se desilo i obratno: možda bi se pokazalo da mesec nalazi sredstvo za izmirenje slobode s nužnošću u apogeju, a ne u perigeju. Ali bilo kako bilo, nema sumnje da je takvo izmirenje potpuno moguće, da se svest o nužnosti sasvim lepo slaže s najenergičnijim delovanjem u praksi. Barem je to tako dosad bilo u istoriji. Ljudi koji su poricali slobodu volje često su nadmašavali sve svoje savremenike snagom sopstvene volje i stavljali pred nju najveće zahteve. Takvih primera ima mnogo. Oni su opšte poznati. Zaboraviti na njih, kao što, po svoj prilici, zaboravlja Štamler, moguće je samo pri namernom otsustvu želje da se istoriska stvarnost vidi onakvom kakva ona jeste. Takvo otsustvo želje naročito je jako, na primer, kod naših subjektivista i kod nekih nemačkih filistera. Ali filisteri i subjektivisti nisu ljudi, već obične utvare, kako bi rekao Bjelinski.

Razmotrimo, međutim, pobliže onaj slučaj kada se čoveku njegovi sopstveni postupci - prošli, sadašnji ili budući - pokazuju skroz naskroz obojenim bojom nužnosti. Mi već znamo da u tom slučaju čovek, - smatrajući sebe izaslanikom božjim, kao Muhamed, izbranikom ničim neodvrative sudbine, kao Napoleon, ili izrazom ni od kog nesavladljive snage istoriskog razvitka, kao neki javni radnici XIX veka, - pokazuje gotovo stihisku snagu volje, rušeći, kao kule od karata, sve prepreke koje postavljaju na njegovom putu Hamleti i Hamletčići iz raznih srezova[*].

Ali nas sada taj slučaj interesuje sa druge strane, a evo upravo s koje. Kada mi se svest o neslobodi moje volje pokazuje samo u vidu potpune subjektivne nemogućnosti da postupam drukčije nego što postupam i kada su moji dati postupci u isto vreme za mene najpoželjniji od svih mogućih postupaka, onda se nužnost u mojoj svesti identifikuje sa slobodom, a sloboda s nužnošću, i onda ja nisam slobodan samo u tom smislu što ne mogu narušiti taj identitet slobode s nužnošću; ne mogu suprotstaviti jednu od njih drugoj; ne mogu osetiti da me nužnost steže. Aln je takvo otsustvo slobode u isto vreme njena najpotpunija manifestacija.

Zimel[6] kaže da je sloboda uvek sloboda od nečega i da tamo gde se sloboda ne zamišlja kao suprotnost sputanosti, ona nema smisla. To je, razume se, tačno. Ali na osnovu te sitne elementarne istine ne može se poreći ona postavka koja sačinjava jedno od najgenijalnijih otkrića koja je filozofska misao ikada učinila - da je sloboda nužnost koja je prešla u svest. Zimelova definicija odveć je uska: ona se odnosi camo na slobodu od spoljašnjeg ograničenja. Dok se radi samo o takvim ograničenjima, identifikovanje slobode s nužnošću bilo bi do krajnje mere komično: lopov nije slobodan da vam izvuče iz džepa maramicu ako mu vi u tome smetate i dok na ovaj ili onaj način ne savlada vaš otpor. - Ali osim toga elementarnog i površnog pojma o slobodi, pastoji i drugi, neuporedivo dublji. Taj pojam uopšte ne postoji za ljude koji su nesposobni za filozofsko mišljenje, dok ljudi koji su sposobni.za takvo mišljenje dolaze do njega samo onda kada im polazi za rukom da raskrste s dualizmom i da shvate da između subjekta, s jedne strane, i objekta - s druge, nema uopšte one provalije koju pretpostavljaju dualisti.

Ruski subjektivist suprotstavlja svoje utopiske ideale našoj kapitalističkoj stvarnosti i ne ide dalje od tog suprotstavljanja. Subjektivisti[7] su se zaglibili u blato dualizma. Ideali takozvanih ruskih "učenika"[8] neuporedivo su manje nalik na kapitalističku stvarnost nego ideali subjektivista. Ali i pored toga, "učenici" su umeli da nađu most koji spaja ideale sa stvarnošću. "Učenici" su se uzdigli do monizma. Po njihovom mišljenju, kapitalizam će tokom svog vlastitog razvitka dovesti do svoje vlastite negacije i do ostvarenja njihovih - ruskih, i ne samo ruskih, "učenika" - ideala. To je istoriska nužnost. "Učenik" služi kao jedno od oruđa te nužnosti i ne može a da ne služi kao to oruđe - kako po svom društvenom položaju, tako i po svom intelektualnom i moralnom karakteru, stvorenom tim položajem. To je takođe strana nužnosti.Ali kad je njegov društveni položaj jednom izgradio kod njega upravo taj, a ne drugi karakter, on ne samo da služi i ne samo da ne može a da ne služi, kao oruđe nužnosti, već i strasno želi i ne može a da ne želi da služi. To je strana slobode, i to slobode koja je izrasla iz nužnosti, tj., tačnije rečeno, to je sloboda koja se identfikovala s nužnošću, to je nužnost koja se pretvorila u slobodu.[*] Takva sloboda jeste takođe sloboda od nekog ograničenja: ona je takođe suprotna nekoj sputanosti: duboke definicije ne pobijaju površne definicije, već ih, dopunjujući ih, održavaju u[*] sebi. Međutim, o kakvom ograničenju, o kakvoj sputanosti može biti govora u ovom slučaju? To je jasno: o onom moralnom ograničenju koje koči energiju ljudi koji nisu raskrstili s dualizmom; o onoj sputanosti od koje pate ljudi koji ne umeju da postave most preko provalije koja deli ideale od stvarnosti. Dogod ličnost ne stekne tu slobodu smelim naporom filozofske misli, ona još ne pripada potpuno sama sebi i svojim vlastitim moralnim mukama plaća sramni danak spoljašnjoj nužnosti, koja joj stoji nasuprot. Ali će se zato ta ista ličnost roditi za nov, potpun, njoj dotle nepoznat život, čim zbaci sa sebe jaram tog mučnog i sramotnog ograničenja, i njena slobodna delatnost biće svestan i slobodan izraz nužnosti[*]. Onda će ona postati velika društvena snaga, i onda je ništa više neće moći sprečavati, niti će je sprečiti da

Nad nepravdom zlom Udari k'o božji grom...


III

Još jednom: svest o bezuslovnoj nužnosti date pojave može samo pojačati energiju čoveka koji simpatiše toj pojavi i koji sebe smatra jednom od snaga koje dovode do te pojave. Kad bi takav čovek, pošto stekne svest o nužnosti date pojave, skrstio ruke, on bi onda time pokazao da slabo zna aritmetiku. Na primer, uzmimo da pojava A mora nužno nastupiti ako postoji dati zbir uslova S. Vi ste mi dokazali da taj zbir delom već postoji, a delom da će postojati u dato vreme T. Uverivši se u to, ja - čovek koji simpatiše pojavi A - uzvikujem: "Ala je to' lepo!" i ležem da spavam sve do radosnog dana u koji ste vi prorekli dati događaj. Šta he izići iz toga? Evo šta. U vaš proračun, u zbir S koji je potreban za to da bi nastupila pojava A, ulazila je takođe i moja delatnost, koja je jednaka, uzmimo, a. Pošto sam ja utonuo u san, to u momentu T zbir uslova koji su povoljni za nastupanje date pojave neće biti jednak S, već S - a, što menja stanje stvari. Možda će moje mesto zauzeti neki drugi čovek, koji je takođe bio blizu nedelovanju, ali na kojeg je spasonosno uticao primer moje apatije, koja ga je veoma revoltirala. U tom slučaju, snaga a biće zamenjena snagom b, i ako je a jednako b (a=b), oida će zbir uslova koji doprinose lastupanju A ostati jednak S, i pojava A he se ipak desiti u taj isti momenat T.

Ali ako se moja snaga ne može smatrati za jednaku nuli, ako sam ja umešan i sposoban radnik i ako me niko nije zamenio, onda mi nećemo imati puni zbir S, i pojava A nastupiće docnije nego što mi pretpostavljamo, ili neće nastupiti u onoj potpunosti koju smo očekivali, ili čak uopšte neće nastupiti. To je jasno kao dan, i ako ja to ne shvatam, ako ja mislim da će C ostati C i posle mog izdajstva, onda to može biti jedino otuda što ne umem da računam. Ali zar samo ja ne umem da računam? Vi, koji ste mi pretskazivali da će zbir C neizostavno postojati u momentu T, niste predvideli da ću ja leći da spavam odmah posle mog razgovora s vama; vi ste bili uvereni da ću ja do kraja ostati dobar radnik; vi ste manje pouzdanu snagu uzeli za više pouzdanu. Prema tome, vi ste takođe rđavo sračunali. Ali pretpostavimo da vi niste ni u čem pogrešili, da ste sve uzeli u obzir. Onda će vaš proračun ovako izgledati: vi kažete da će u momentu T zbir C postojati. U taj zbir uslova ući će, kao negativna veličina, moja izdaja; isto tako, u njega će ući, kao pozitivna veličina, i onaj bodreći uticaj koji na ljude jake duhom vrši uverenost u to da su njihove težnje i ideali - subjektivan izraz objektivne nužnosti. U tom slučaju zbir C zaista će postojati u vreme koje ste vi odredili, i pojava A će nastupiti. To je, čini se, jasno. Ali ako je jasno, zašto je onda zapravo mene pomela misao o neizbežnosti pojave A? Zašto se meni učinilo da me ona osuđuje na nedelovanje? Zašto sam ja, rasuđujući o njoj, zaboravio na najprostija pravila aritmetike? - Verovatno zato što je, prema okolnostima moga vaspitanja, kod mene već postojala vrlo jaka težnja ka nedelovanju, i moj razgovor s vama bila je kap koja je prepunila čašu te pohvalne težnje. Eto, samo zato. Samo u tom smislu - u smislu povoda za ispoljavanje moje moralne tromosti i nepodesnosti - figurirala je ovde svest o nužnosti. Ali se ona nikako ne može smatrati uzrokom te tromosti: uzrok nije u njoj, već u uslovima moga vaspitanja. Prema tome... prema tome, - aritmetika je vanredno uvažena i korisna nauka, čija pravila ne smeju zaboravljati čak ni gospoda filozofi, i čak naročito ne gospoda filozofi.

A kako će svest o nužnosti date pojave uticati na jakog čoveka koji joj ne simpatiše i deluje protiv njenog nastupanja? Tu se stvar unekoliko menja. Veoma je moguće da će ona oslabiti energiju njegovog otpora. Ali kada se protivnici date pojave ubeđuju u njenu neizbežnost? Kada okolnosti koje idu na ruku nastupanju date pojave postaju veoma mnogobrojne i veoma jake. Sticanje svesti kod protivnika date pojave o neizbežnosti njenog nastupanja i opadanje njihove energije. - pretstavljaju samo ispoljavanje snage uslova koji idu na ruku nastupanju te pojave. A ta ispoljavanja, sa svoje strane, ulaze u broj tih povoljnih uslova.

Ali se energija otpora neće smanjiti kod svih protivnika date pojave. Kod nekih će ona samo porasti, usled svesti o njenoj neizbežnosti, pretvorivši se u energiju očajanja. Istorija uopšte, a istorija Rusije napose, pruža nam dosta poučnih primera za energiju te vrste. Nadamo se da će ih se čitalac setiti i bez naše pomoći.

Tu nas prekida g. Karejev[9], koji, iako, razume se, ne deli naše poglede na slobodu i nužnost i uz to ne odobrava našu osobitu ljubav prema "krajnostima" jakih ljudi, ipak sa zadovoljstvom dočekuje na stranicama našeg časopisa tu misao da ličnost može biti velika društvena snaga. Uvaženi profesor radosno uzvikuje: "Ja sam to uvek govorio". I to je tačno. G. Karejev i svi subjektivisti uvek su ličnosti pridavali veoma značajnu ulogu u istoriji. I bilo je vreme kada je to izazivalo velike simpatije prema njima kod napredne omladine, koja je težila za plemenitim radom na opštu korist i koja je stoga, prirodno, sklona da visoko ceni značaj lične inicijative. Ali u stvari, subjektivisti nikad nisu umeli ne samo da reše, već čak ni da pravilno postave pitanje o ulozi ličnosti u istoriji. Oni su "delatnost ličnosti koje kritički misle" suprotstavljali uticaju zakona društveno-istoriskog razvitka i na taj način stvarali takoreći novu varijantu teorije faktora; ličnosti koje kritički misle, bile su jedan faktor pomenutog razvitka, a kao drugi njegov faktor služili su vlastiti zakoni tog razvitka. Iz toga je proizilazilo nešto sasvim neskladno, čime se moglo zadovoljavati samo dotle dok se pažnja aktivnih "ličnosti" koncentrisala na praktičnim aktuelnostima, dok one, prema tome, nisu imale vremena da se bave filozofskim pitanjima. Ali otkako je zatišje koje je nastalo osamdesetih godina pružilo i nehotice dokolicu za filozofska razmišljanja onima koji su bili sposobni da misle, od onda je učenje subjektivista počelo da puca po svim šavovima i čak da se sasvim raspada kao čuveni šinjel Akakija Akakijevića. Nikakve zakrpe ništa nisu popravljale, i misaoni ljudi, jedan za drugim, počeli su da napuštaju subjektivizam, kao učenje koje je očito i potpuno neodrživo. Ali, kao što to uvek biva u takvim slučajevima, reakcija protiv tog učenja odvela je neke od njegovih protivnika u drugu krajnost. Dok su se neki subjektivisti, težeći za tim da "ličnosti" dodele što je moguće širu ulogu u istoriji, odricali toga da istoriski razvitak čovečanstva priznaju za zakonomeran proces, dotle su neki od njihovih najnovijih protivnika, težeći za tim da što je moguće bolje istaknu zakonomeran karakter tog razvitka, očigledno bili spremni, da zaborave na to da istoriju prave ljudi i da zato delatnost ličnosti ne može a da nema značaja u njoj. Oni su ličnost smatrali za quantite negligeable[*]. Teoriski, takva krajnost podjednako je nedopustiva kao i ona u koju su otišli najrevnosniji subjektivisti. Žrtvovati tezu antitezi isto je tako neosnovano kao i zaboravljati na antitezu radi teze. Pravilno gledište biće nađeno tek onda kada uspemo da u sintezi ujedinimo momente istine koji su sadržani u njima[*].


IV

Nas taj zadatak odavno interesuje i mi smo već odavno osećali želju da pozovemo čitaoca da ga se lati zajedno s nama. Ali nas je zadržavala izvesna bojazan: mislili smo da su možda naši čitaoci već sami rešili taj zadatak i da će za naš predlog biti dockan. Sada više nemamo te bojazni. Izbavili su nas od nje nemački istoričari. Mi to govorimo ozbiljno. Stvar je u tome da je u poslednje vreme između nemačkih istoričara vođena prilično vatrena diskusija oko velikih ljudi u istoriji. Jedni su bili skloni da u političkoj delatnosti tih ljudi vide glavnu i mal' te ne jedinu oprugu istoriskog razvitka), a drugi su tvrdili da je takav pogled jednostran i da istoriska nauka mora imati u vidu ne samo delatnost velikih ljudi i ne samo političku istoriju, već uopšte celokupnost istoriskog života (das Ganze des geschichtlichen Lebens). Kao jedan od pretstavnika ovoga poslednjeg pravca istupio je Karl Lampreht[10], pisac "Istorije nemačkog naroda", koju je na ruski jezik preveo g. P. Nikolajev. Protivnici su Lamprehtu prebacivali "kolektivizam" i materijalizam, i čak su ga - horribile dictu![*] - stavljali u jedan red sa "socijal-demokratskim ateistima", kako se on izrazio na kraju diskusije. Kada smo se upoznali s njegovim shvatanjima, uvideli smo da su optužbe koje su podignute protiv jadnog naučnika bile potpuno neosnovane. U isto vreme, uverili smo se da današnji nemački istoričari nisu u stanju da reše pitanje o ulozi ličnosti u istoriji. Onda smo sebi dali prava da pretpostavimo da to pitanje ostaje još uvek nerešeno i za neke ruske čitaoce i da se povodom njega i sada može reći nešto što nije sasvim lišeno teoriskog i praktičnog interesa.

Lampreht je sakupio čitavu kolekciju (eine artige Sammlung, kako on kaže) pogleda istaknutih državnika na njihovu vlastitu delatnost u onoj istoriskoj sredini u kojoj se ona razvijala; ali u svojoj polemici on se zasada ograničio na to da se pozove na neke govore i mišljenja Bizmarka. On navodi sledeće reči, koje je gvozdeni kancelar izrekao u severnonemačkom rajhstagu 16 aprila 1869 g.: "Mi ne možemo, gospodo, ni ignorisati istoriju prošlosti, ni graditi budućnost. Ja bih., hteo da vas sačuvam od one zablude usled koje ljudi pomeraju svoj časovnik napred, uobražavajući da će time ubrzati tok vremena. Obično se veoma preuveličava moj uticaj na one događaje na koje sam se oslanjao; pa ipak nikom neće pasti na pamet da zahteva od mene da ja pravim istoriju. To bi za mene bilo nemoguće čak i u zajednici s vama, iako bismo se mi, ako se ujedinimo, mogli suprotstavljati celome svetu. Ali mi ne možemo praviti istoriju: mi moramo čekati dok se ona napravi. Mi nećemo ubrzati sazrevanje plodova time što ćemo pod njih staviti lampu; a ako ih budemo brali nezrele, onda ćemo time samo smetati njihovom rastenju i pokvarićemo ih". Zasnivajući se na svedočanstvu Žolia, Lampreht navodi takođe mišljenja koja je Bizmark u više mahova izrekao za vreme francusko-pruskog rata. Njihov je opšti smisao opet taj da "mi ne možemo praviti velike istoriske događaje, već se moramo prilagođavati prirodnom toku stvari i ograničavati na to da sebi obezbedimo ono što je već sazrelo". Lampreht u tome vidi duboku i punu istinu. Po njegovom mišljenju, moderni istoričar ne može drukčije misliti, ako samo ume da sagleda dubinu događaja i da svoje polje vida ne ograničava na odveć kratak period vremena. Da li bi Bizmark mogao da Nemačku vrati naturalnoj privredi? To bi za njega bilo nemoguće čak i u ono vreme kada se nalazio na vrhuncu svoje moći. Opšti istoriski uslovi jači su od najjačih ličnosti. Opšti karakter njegove epohe jeste za velikog čoveka "empiriski data nužnost".

Tako rasuđuje Lampreht, nazivajući svoj pogled univerzalnim. Nije teško zapaziti slabu stranu "univerzalnog" pogleda. Navedena Bizmarkova mišljenja veoma su interesantna kao psihološki dokumenat. Moguće je ne simpatisati delatnosti bivšega nemačkog kancelara, ali se ne može reći da je ona bila neznatna, da se Bizmark odlikovao "kvijetizmom". Lasal je o njemu ovo govorio: "Sluge reakcije nisu prazna pričala, i dao bi bog da progres ima što više takvih slugu". I eto taj čovek, koji je ponekad pokazivao doista gvozdenu energiju, smatrao je sebe sasvim nemoćnim pred prirodnim tokom stvari, očigledno, gledajući na sebe kao na obično oruđe istoriskog razvitka; to još jednom više pokazuje da je moguće videti pojave u svetlu nužnosti i u isto vreme biti veoma energičan pregalac. Ali su Bizmarkova mišljenja interesantna samo u tom pogledu; ona se ne mogu smatrati kao odgovor na pitanje o ulozi ličnosti u istoriji. Po Bizmarkovim rečima, događaji se prave sami od sebe, a mi možemo obezbeđivati sebi ono što oni pripremaju. Ali svaki akt "obezbeđivanja" pretstavlja takođe istoriski događaj: čime se ti događaji razlikuju od onih koji sami sebe prave? U stvari, gotovo svaki istoriski događaj istovremeno je i "obezbeđenje" nekome već sazrelih plodova prethodnog razvitka i jedna od karika onog lanca događaja koji priprema plodove budućnosti. Kako se aktovi "obezbeđenja" mogu suprotstavljati prirodnom toku stvari? Bizmark je kao što se vidi, hteo da kaže da ličnosti i grupe ličnosti koje deluju u istoriji nikad nisu bile, niti će ikada biti svemoguće. U to se, razume se, ne može ni najmanje sumnjati. Ali mi bismo ipak želeli da znamo od čega zavisi njihova snaga, koja, razume se, nije ni izdaleka svemoguća; pod kakvim okolnostima ona raste i pod kakvim se smanjuje. Na ta pitanja ne odgovara ni Bizmark, ni učeni branilac "univerzalnog" pogleda na istoriju koji citira njegove reči.

Istina, kod Lamprehta se nailazi i na shvatljive citate.[*] On, na primer, navodi sledeće reči Monoa, jednog od najistaknutijih pretstavnika savremene istoriske nauke u Francuskoj: "Istoričari su odveć navikli da obraćaju izuzetnu pažnju na sjajne, zvučne i efemerne manifestacije ljudske delatnosti, na velike događaje i na velike ljude, umesto da prikazuju veliki i spori razvitak ekonomskih uslova i socijalnih ustanova, koji sačinjava doista interesantan i neprolazan deo ljudskog razvitka - onaj deo koji se u izvesnoj meri može svesti na zakone i podvrći do izvesnog stepena tačnoj analizi. Doista, važni događaji i ličnosti važni su upravo kao znaci i simboli različitih momenata pomenutog razvitka. Većina pak događaja koji se nazivaju istoriskim tako se odnosi prema pravoj istoriji, kao što se prema dubokom i stalnom kretanju plime i oseke odnose talasi koji nastaju na morskoj površini, za jedan trenutak zasijaju živom vatrom svetlosti, a zatim se razbijaju o peščanu obalu, ništa ne ostavljajući iza sebe". Lampreht izjavljuje da je spreman da se potpiše ispod svake od ovih Monoovih reči. Poznato je da nemački naučnici ne vole da se slažu s francuskim, ni francuski s nemačkim. Zato je belgiski istoričar Piren u "Revue historique" s osobitim zadovoljstvom podvukao to poklapanje istoriskih pogleda Monoa s pogledima Lamprehta. "Ta saglasnost znači veoma mnogo, - primetio je on. - Ona, po svoj prilici, dokazuje da budućnost pripada novim istoriskim pogledima".


V

Mi ne delimo Pirenove prijatne nade. Budućnost ne može pripadati nejasnim i neodređenim pogledima, a upravo su takvi pogledi Monoa i naročito Lamprehta. Treba, naravno, pozdraviti onaj pravac koji za najvažniji zadatak istoriske nauke objavljuje proučavanje društvenih ustanova i ekonomskih uslova. Ta će nauka koraknuti daleko napred kada se u njoj konačno učvrsti taj pravac. Ali, prvo, Piren se vara kada taj pravac smatra novim. On se javio u istoriskoj nauci već dvadesetih godina XIX veka: Gizo, Minje, Ogisten Tieri, a docnije Tokvil i drugi, bili su sjajni i dosledni pretstavnici tog pravca. Pogledi Monoa i Lamprehta samo su slaba kopija staroga, ali sjajnog originala. Drugo, ma kako duboki bili za svoje vreme pogledi Gizoa, Minjea i drugih francuskih istoričara, u njima je mnogo šta ostalo neobjašnjeno. U njima nema tačnog i potpunog odgovora na pitanje o ulozi ličnosti u istoriji. A istoriska nauka ga, doista, mora rešiti, ako je njenim pretstavnicima suđeno da se izbave od jednostranog pogleda na svoj predmet. Budućnost pripada onoj školi koja bude dala najbolje rešenje, pored ostalih, i tog pitanja.

Pogledi Gizoa, Minjea i drugih istoričara toga pravca javili su se kao reakcija na istoriska shvatanja osamnaestog veka i pretstavljaju njihovu antitezu. U osamnaestom veku ljudi koji su se bavili filozofijom istorije sve su svodili na svesnu delatnost ličnosti. Istina, bilo je i tada izuzetaka od opšteg pravila: tako je filozofskoistorisko polje vida Vikoa, Monteskijea i Herdera14 bilo daleko šire. Ali mi ne govorimo o izuzecima; ogromna većina mislilaca osamnaestog veka gledala je, na istoriju upravo onako kao što smo rekli. U tom pogledu danas je veoma interesantno čitati istoriska dela, na primer, Mablija[12]. Kod Mablija izlazi da je Minos stvorio čitav socijalno-politički život i običaje Krićana i da je Likurg učinio sličnu uslugu Sparti. Ako su Spartanci "prezirali" materijalno bogatstvo, onda oni za to duguju uprako Likurgu, koji se "spustio, takoreći, na dno srca svojih sugrađana i uništio tamo klicu ljubavi prema bogatstvu" (descendit pour ainsi dire jusque dans le fond du coeur des citoyens etc).[*] A što su Spartanci docnije napustili put koji im je pokazao mudri Likurg, za to je bio kriv Lisandar, koji ih je uverio da "nova vremena i nove okolnosti zahtevaju od njih nova pravila i novu politiku".[*] Studije koje su napisane s gledišta takvog shvatanja imale su malo šta zajedničkog s naukom i pisane su, kao i propovedi, samo radi moralnih "pouka" koje iz njih proističu. Upravo protiv takvih shvatanja su i ustali francuski istoričari iz doba restauracije. Posle potresnih događaja pri kraju XVIII veka bilo je već sasvim nemoguće misliti da je istorija delo više ili manje istaknutih i više ili manje plemenitih i prosvećenih ličnosti, koje po svojoj slobodnoj volji sugerišu neprosvećenoj, ali poslušnoj masi ova ili ona osećanja i pojmove. Osim toga, takva filozofija istorije revoltirala je plebejsku gordost teoretičara buržoazije. Tu su došla do izražaja ista ona osećanja koja su se ispoljila još u HUŠ veku, prilikom postanka buržoaske drame. Tieri je u borbi protiv starih istoriskih shvatanja upotrebljavao, pored ostalog, iste one argumente koje su bili istakli Bomarše[14] i drugi protiv te stare estetike.[*] Najzad, bure koje je Francuska tako nedavno preživela, veoma su jasno pokazale da tok istoriskih događaja nije ni izdaleka uslovljen jedino svesnim postupcima ljudi; već sama ta okolnost trebalo je da navodi na misao da se ti događaji vrše pod uticajem neke skrivene nužnosti, koja deluje, slično stihiskim snagama prirode, slepo, ali po izvesnim neminovnim zakonima. Vanredno je značajna - iako na nju dosada, koliko znamo, nije još niko ukazao - ta činjenica da su nove poglede na istoriju kao na zakonomeran proces najdoslednije sproveli francuski istoričari iz doba restauracije, i to upravo u delima koja su posvećena francuskoj revoluciji. Takva su, pored ostalog, bila dela Minjea i Tjera. Šatobrijan je novu istorisku školu nazvao fatalističkom. Formulišući zadatke koje je ona stavila pred ispitivača, on je rekao: "Taj sistem zahteva da istoričar izlaže bez negodovanja najsvirepija zverstva, da govori bez ljubavi o najvišim vrlinama i da svojim ledenim pogledom vidi u društvenom životu samo manifestaciju neodoljivih zakona, usled kojih se svaka pojava vrši onako kako se neizbežno morala izvršiti.[*] To, razume se, nije tačno. Nova škola nikako nije zahtevala ravnodušnost od istoričara. Ogisten Tieri je čak direktno izjavio da političke strasti, izoštravajući ispitivačev um, mogu poslužiti kao moćno sredstvo za otkrivanje istine.[*] I dovoljno je upoznati se makar malo s istoriskim delima Gizoa, Tjera ili Minjea, pa da se uvidi da su oni veoma plameno simpatisali buržoaziji, kako u njenoj borbi protiv svetovne i duhovne aristokratije, tako i u njenoj težnji da uguši zahteve proletarijata koji se zametao. Ali je neosporno ovo: nova istoriska škola ponikla je dvadesetih godina XIX veka; tj. u vreme kada je aristokratija bila već pobeđena od strane buržoazije, premda je još pokušavala da uspostavi ponešto od svojih starih privilegija. Gorda svest o pobedi njihove klase dolazila je do izražaja u svim rasuđivanjima istoričara nove škole. A kako se buržoazija nikad nije odlikovala viteškom finoćom osećanja, to se u rasuđivanjima njenih učenih pretstavnika zapažao ponekad okrutan odnos prema pobeđenima. "Le plus fort absorbe le plus faible", - kaže Gizo u jednoj od svojih polemičkih brošura, - "et il est de droit" (jaki guta slaboga, i on ima pravo na to). Ništa manje nije okrutan ni njegov odnos prema radničkoj klasi. Ta okrutnost, koja je s vremena na vreme uzimala oblik mirne hladnoće, upravo je i dovela Šatobrijana u zabludu. Osim toga, tada još nije bilo sasvim jasno kako treba razumevati zakonitost istoriokog razvitka. Najzad, nova škola mogla je izgledati fatalistička upravo zato što se, težeći da čvrsto stane na gledište zakonitosti, malo bavila velikim istoriskim ličnostima.[*] Sa tim su se teško mogli pomiriti ljudi koji su vaspitavani u istoriskim idejama osamnaestog veka. Prigovori protiv novih istoričara padali su sa svih strana, i onda se zapodenuo spor koji, kao što smo videli, još ni danas nije završen.

U januaru 1926 g. Sent-Bev[15] je pisao u "Globe" povodom izlaska petog i šestog toma "Istorije francuske revolucije" od Tjera: "U svakom datom trenutku čovek može iznenadnom odlukom svoje volje uvesti u tok događaja novu, neočekivanu i promenljivu snagu, koja je kadra da mu da drugi pravac, ali koja se ipak ne može izmeriti, usled svoje promenljivosti". [*]

Ne treba misliti da je Sent-Bev smatrao da "iznenadne odluke" čovečije volje nastaju bez ikakvog uzroka. He, to bi bilo odveć naivno. On je samo tvrdio da intelektualna i moralna svojstva čoveka, koji igra više ili manje važnu ulogu u društvenom životu, - njegovi talenti, znanja, odlučnost ili neodlučnost, hrabrost ili kukavičluk itd. itd. ne mogu ostati bez primetnog uticaja na tok i ishod događaja, ali se, međutim, ta svojstva ne objašnjavaju samo i isključivo opštim zakonima narodnog razvitka; ona se uvek i u znatnoj meri formiraju pod uticajem onoga što se može nazvati slučajnostima privatnog života. Navešćemo nekoliko primera da objasnimo tu misao, koja je, rekao bih, i bez toga jasna.

U ratu za austrisko nasleđe[16] francuske trupe odnele su nekoliko sjajnih pobeda, i Francuska je, po svoj prilici,, mogla da postigne da joj Austrija ustupi prilično prostrane teritorije u današnjoj Belgiji; ali Luj XV nije tražio to ustupanje, zato što je on, po njegovim rečima, ratovao ne kao trgovac, već kao kralj, i Ahenski mir nije ništa doneo Francuzima[17]; a da je Luj XV imao drukčiji karakter, onda bi se teritorija Francuske možda povećala, usled čega bi se unekoliko izmenio tok njenog ekonomskog i političkog razvitka.

Sedmogodišnji rat[18] Francuska je, kao što je poznato, već vodila u savezu s Austrijom. Kažu da je taj savez bio sklopljen uz snažnu pomoć gospođe Pompadur[19], koja je bila vanredno polaskana time što ju je gorda Marija-Terezija iazvala u pismu svojom kuzinom ili svojom dragom prijateljicom (bien bonne amie). Zato se može reći: da je Luj XV imao stroži moral, ili da se manje podavao uticaju favoritkinja, gospođa Pompadur ne bi izvršila takav uticaj na tok događaja, i ovi bi uzeli drugi obrt.

Dalje. Sedmogodišnji rat bio je neuspešan po Francusku: njeni generali pretrpeli su" nekoliko vrlo sramotnih poraza. Uopšte, oni su se vladali više nego čudnovato: Rišelje se bavio pljačkom, a Subiz i Brolji stalno su smetali jedan drugom. Tako, kada je Brolji napao neprijatelja kod Filinghauzena, Subiz je čuo topovsku paljbu, ali nije krenuo u pomoć svome drugu, kako je to bilo uslovljeno i kako je on, bez sumnje, bio dužan da postupi, i Brolji je morao da otstupi.[*] Krajnje nesposobni Subiz stajao je pod zaštitom te iste gospođe Pompadur. I može se opet reći: da je Luj XV bio manje sladostrastan i da se njegova favoritkinja nije mešala u politiku, događaji ne bi uzeli tako nepovoljan obrt po Francusku.

Francuski istoričari kažu da Francuska uopšte i nije imala potrebe da ratuje na evropskom kontinentu, već da je trebalo da sve svoje napore koncentriše na more, da bi odbranila svrje kolonije od Engleske. Ako je Francuska postupila drukčije, onda je za to opet bila kriva neizbežna gospođa Pompadur, koja je želela da ugodi "svojoj dragoj prijateljici" Mariji-Tereziji. Zbog sedmogodišnjeg rata Francuska je izgubila svoje najbolje kolonije, što je, bez sumnje, jako uticalo na razvitak njenih ekonomskih odnosa. Ženska taština pojavljuje se ovde u ulozi uticajnog "faktora" ekonomskog razvitka.

Da li su potrebni drugi primeri? Navešćemo još jedan, koji je možda najupadljiviji. Za vreme tog istog Sedmogodišnjeg rata, u avgustu 1761 g., austriske trupe, koje su se spojile s ruskim trupama u Šleskoj, opkolile su Fridriha blizu Štrigau-a. Njegov položaj bio je očajan, ali su saveznici oklevali s napadom, i general Buturlin, pošto je prostajao 20 dana pred neprijateljem, napustio je skoro sasvim Šlesku, ostavivši u njoj samo jedan deo svojih snaga, radi pružanja podrške austriskom generalu Laudonu. Laudon je uzeo Švajdnic, blizu kojeg se nalazio Fridrih, ali je taj uspeh bio od male važnosti. A šta bi bilo da je Buturlin imao odlučniji karakter? Da su saveznici napali na Fridriha, ne dopustivši mu da se učvrsti u svom logoru? Moguće je da bi ga do nogu potukli, i da bi se on morao pokoriti svim zahtevima pobedilaca. I to se desilo samo na nekoliko meseci pre no što je nova slučajnost, smrt carice Jelisavete, odmah i snažno izmenila stanje stvari u povoljnom smislu po Fridriha. Pita se, šta bi bilo da je Buturlin imao više odlučnosti ili da se na njegovom mestu nalazio čovek kao Suvorov?

Analizirajući poglede istoričara-"fatalista", Sent-Bev je izrekao još jednu misao, na koju takođe treba obratiti pažnju. U članku o "Istoriji francuske revolucije" od Minjea, koji smo već citirali, Sent-Bev je dokazivao da tok i ishod francuske revolucije nisu bili uslovljeni samo onim opštim uzrocima koji su je izazvali, niti samo onim strastima koje je ona sa svoje strane izazvala, već takođe i mnoštvom sitnih pojava, koje izmiču ispitivačevoj pažnji i koje čak uopšte ne spadaju u društvene pojave u pravom smislu te reči. - "Dok su delovali ti (opšti) uzroci i te (njima izazvane) strasti, - pisao je on, - fizičke i fiziološke sile prirode takođe nisu mirovale: kamen se i dalje potčinjavao sili teže; krv nije prestajala da cirkuliše u žilama. Zar se ne bi izmenio tok događaja da, recimo, Mirabo nije umro od vrućice; da je cigla koja je slučajno pala ili apopleksični udar ubio Robespjera; da je metak pogodio Bonapartu? I zar ćete se usuditi da tvrdite da bi ishod tih događaja ostao isti? Pri dovoljnom broju slučajnosti sličnih ovima koje sam ja pretpostavio taj bi ishod mogao biti sasvim suprotan onome koji je, po vašem mišljenju, bio neizbežan. A ja imam pravo da pretpostavljam takve slučajnosti, jer njih ne isključuju ni opšti uzroci revolucije, ni strasti koje su izazvali ti opšti uzroci". On dalje navodi poznatu opasku da bi istorija krenula sasvim drugim putem da je Kleopatrin nos bio nešto kraći, i na kraju, priznajući da se u odbranu Minjeovog pogleda može mnogo šta reći, on još jednom ukazuje na to u čemu se sastoji pogreška tog pisca. Minje pripisuje delovanju samo opštih uzroka one rezultate čijem je pojavljivanju doprinelo i mnoštvo drugih, sitnih, nejasnih i neuhvatljivih uzroka; njegov strogi um kao da ne želi da prizna postojanje onoga u čemu ne vidi red i zakonitost.


VI

Da li su osnovani prigovori Sent-Beva? Izgleda da u njima ima izvestan deo istine. Ali koji upravo? Da bismo ga odredili, razmotrićemo najpre tu misao da čovek može "iznenadnim odlukama svoje volje" uneti u tok događaja novu snagu, koja je kadra da taj tok znatno izmeni. Naveli smo nekoliko primera koji tu misao, kako nam se čini lepo ilustruju. Udubimo se u te primere.

Svima je poznato da je za vreme vladavine Luja XV kvalitet vojske u Francuskoj sve više opadao. Prema opasci Anri Martena, za vreme Sedmogodišnjeg rata francuske trupe, za kojima se uvek vuklo mnoštvo javnih žena, trgovaca i slugu i koje su imale tri puta više konja za vuču, nego za jadanje, potsećale su pre na horde Darija i Kserksa nego na armije Tirena[20] "i Gustava-Adolfa.[*] Arhenholc kaže u svojoj istoriji toga rata da su francuski oficiri koji su bili određeni da čuvaju stražu, često napuštali poverena im stražarska mesta, odlazili negde u susedstvo na igranku i da su naredbe pretpostavljenih izvršavali samo onda kad su to nalazili za potrebno i zgodno. Takvo mizerno stanje vojske bilo je uslovljeno opadanjem plemstva, koje je međutim i dalje zauzimalo sve najviše položaje u vojsci, i opštim rasulom čitavoga "starog poretka", koji se brzo približavao svojoj propasti. Sami ti opšti uzroci bili bi sasvim dovoljni za to da Sedmogodišnjem ratu dadu nepovoljan obrt po Francusku. Ali nema sumnje da je nesposobnost generala sličnih Subizu još više povećala kod francuske vojske šanse na neuspeh, uslovljene opštim uzrocima. I kako se Subiz držao zahvaljujući gospođi Pompadur, to treba priznati da je tašta Markiza bila jedan od "faktora" koji su u znatnoj meri pojačali po Francusku nepovoljan uticaj opštih uzroka na stanje stvari u vreme Sedmogodišnjeg rata.

Markiza de-Pompadur bila je uticajna ne usled sopstvene snage, već usled vlasti kralja koji se potčinjavao njenoj volji. Može li se reći da je karakter Luja XV bio upravo onakav kakav bi on neizostavno morao biti prema opštem toku razvitka društvenih odnosa u Francuskoj? Ne, pri pom istm toku toga razvitka na njegovom mestu mogao se nalaziti kralj koji bi se drukčije odnosio prema ženama Cent-Bev bi rekao da bi za to dovoljno bilo delovanje nejasnih i neuhvatljivih fizioloških uzroka. I on bi bio u pravu. Ali ako je tako, onda izlazi da su ti nejasni fiziološki uzroci, uticavši na tok i ishod Sedmogodišnjeg rata, samim tim uticali i na dalji razvitak Francuske, koji bi krenuo drugim putem da je Sedmogodišnji rat nije lišio velikog dela kolonija. Pita se, ne protivreči li taj zaključak pojmu o zakonitosti društvenog razvitka?

Ne, niukoliko. Ma kako nesumnjiv bio u navedenim slučajevima uticaj ličnih osobina, jednako je nesumnjivo i to da se on mogao vršiti samo u datim društvenim uslovima. Posle bitke kod Rosbaha Francuzi su strašno negodovali protiv protektorke Subiza. Ona je svaki dan dobijala mnoštvo anonimnih pisama, punih pretnji i uvreda. To je gospođu Pompadur veoma uzbuđivalo; ona je počela da pati od nesanice.[*] Ali je ona i dalje podržavala Subiza. Godine 1762, primetivši mu u jednom od pisama da nije opravdao nade koje su u njega polagane, ona je dodala: "Ali ne bojte se ništa, ja ću se pobrinuti o vašim interesima i postaraću se da vas pomirim s kraljem.[*] Kao što vidite, ona nije popustila pred javnim mnenjem. Zašto nije popustila? Verovatno zato što tadašnje francusko društvo nije imalo mogućnosti da je primora na ustupke. A zašto tadašnje francusko društvo nije moglo da to učini? Zato što mu je u tome smetala organizacija, koja je, sa svoje strane, zavisila od odnosa tadašnjih društvenih snaga u Francuskoj. Prema tome, odnosom tih snaga se upravo i objašnjava, u krajnjoj liniji, ta okolnost da su karakter Luja XV i ćudi njegove favoritkinje mogli imati tako žalostan uticaj na sudbinu Francuske. Jer da se slabošću prema ženskom polu nije odlikovao kralj, već neki kraljev kuvar ili konjušar, ta slabost ne bi imala nikakvog istoriskog značaja. Jasno je da stvar tu nije u slabosti, već u društvenom položaju ličnosti koja pati od te slabosti. Čitalac razume da se ova rasuđivanja mogu primeniti i na svaki drugi od napred navedenih primera. U tim rasuđivanjima treba samo izmeniti ono što podleži izmeni, na primer, na mesto Francuske staviti Rusiju, na mesto Subiza - Buturlina itd. Zato ih mi nećemo ponavljati.

Izlazi da ličnosti, zahvaljujući datim osobinama svog karaktera, mogu uticati na sudbinu društva. Ponekad uticaj biva čak veoma značajan, ali kako sama mogućnost za takav uticaj, tako i njegove razmere, uslovljene su organizacijom društva, odnosom njegovih snaga. Karakter ličnosti čini "faktor" društvenog razvitka samo tamo, samo onda i samo utoliko, gde, kada i ukoliko mu to dozvoljavaju društveni odnosi.

Može nam se primetiti da razmere ličnog uticaja zavise takođe i od talenata ličnosti. Mi ćemo se sa tim složiti. Ali ličnost može svoje talente ispoljiti samo onda kada zauzme za to potreban položaj u društvu. Zašto se sudbina Francuske mogla naći u rukama čoveka lišenog svake sposobnosti i volje za to da služi društvu? Zato što je takva bila njena društvena organizacija. Tom organizacijom su upravo i uslovljene u svako dato vreme one uloge, pa prema tome i onaj društveni značaj, koji mogu pasti u deo darovitim ili nedarovitim ličnostima.

Ali ako su uloge ličnosti uslovljene organizacijom društva, onda na koji način njihov društveni uticaj, koji je uslovljen tim ulogama, može protivrečiti pojmu o zakonitosti društvenog razvitka? Taj uticaj ne samo da ne protivreči tome pojmu, već pretstavlja jednu od njegovih najjasnijih ilustracija.

Ali tu treba primetiti ovo. Mogućnost društvenog uticaja ličnosti, uslovljena organizacijom društva, otvara vrata uticaju takozvanih slučajnosti na istorisku sudbinu naroda. Sladostrašće Luja XV bilo je nužna posledica stanja njegovog organizma. Ali u odnosu na opšti tok razvitka Francuske to stanje bilo je slučajno. A međutim ono nije ostalo, kao što smo već rekli, bez uticaja na dalju sudbinu Francuske, i samo je ušlo u broj uzroka koji su uslovili tu sudbinu.. Smrt Miraboa, razume se, nastupila je usled sasvim zakonomernih patoloških procesa. Ali nužnost tih procesa nije nikako proisticala iz opšteg toka razvitka Francuske, već iz nekih osobina organizma čuvenoga besednika i iz onih fizičkih uslova pod kojima se on zarazio. U odnosu na opšti tok razvitka Francuske te osobine i ti uslovi su slučajni. A međutim smrt Miraboa uticala je na dalji tok revolucije i ušla u broj uzroka koji su uslovili taj tok.

Još je upadljivije delovanje slučajnih uzroka u napred navedenom primeru Fridriha II, koji se izvukao iz krajnje teškog položaja jedino zahvaljujući neodlučnosti Buturlina. Naimenovanje Buturlina, čak i u odnosu na opšti tok razvitka Rusije, moglo je biti slučajno u onom smislu te reči koji smo napred odredili, a sa opštim tokom razvitka Pruske ono, razume se, nije imalo nikakve veze. Međutim, nije lišena verovatnoće ta pretpostavka da je Buturlinova neodlučnost izvukla Fridriha iz očajnog položaja. Da se na mestu Buturlina nalazio Suvorov, onda bi istorija Pruske krenula možda drugim putem. Izlazi da sudbina država zavisi ponekad od slučajnosti, koje se mogu nazvati slučajnostima drugog stepena., "In allem Endlichen ist ein Element des Zufalligen", - rekao je Hegel (u svemu konačnom postoji neki elemenat slučajnog). U nauci mi imamo posla samo s "konačnim", zato se može reći da u svim procesima koje ona proučava, postoji elemenat slučajnosti. Ne isključuje li to mogućnost naučnog saznanja pojava? - Ne. Slučajnost je nešto relativno. Ona se javlja samo u tački preseka nužnih procesa. Pojava Evropljana u Americi bila je za stanovnike Meksika i Perua slučajnost u tom smislu što nije proisticala iz društvenog razvitka tih zemalja. Ali zato nije bila slučajnost strast za moreplovstvom, koja je obuzela zapadne Evropljane na kraju srednjeg veka, nije bila slučajnost ta okolnost da je snaga Evropljana lako savladala otpor domorodaca. Nisu slučajne bile ni posledice osvajanja Meksika i Perua od strane Evropljana; te posledice bile su uslovljene, na kraju, krajeva, rezultantom dveju sila: ekonomskog položaja osvojenih zemalja, s jedne strane, ekonomskog položaja osvajača - s druge strane. A te sile, kao i njihova rezultanta, potpuno mogu biti predmet strogo naučnog ispitivanja.

Slučajnosti Sedmogodišnjeg rata imale su velikog uticaja na dalju istoriju Pruske. Ali njihov uticaj ne bi uopšte bio takav da su je one zadesile u drugom stadiju razvitka. Posledice slučajnosti i ovde su bile uslovljene rezultantom dveju sila: socijalno-političkog stanja Pruske, s jedne strane, i socijalno-političkog stanja evropskih država koje su na nju uticale - s druge strane. Prema tome, i ovde slučajnost niukoliko ne smeta naučnom proučavanju pojava.

Mi sada znamo da ličnosti često imaju velikog uticaja na sudbinu društva, ali da je taj uticaj uslovljen unutrašnjim uređenjem društva i njegovim odnosom prema drugim društvima. Ali time još nije iscrpeno pitanje o ulozi ličnosti u istoriji. Mi mu moramo prići i sa druge strane.

Sent-Bev je mislio da bi francuska revolucija pri dovoljnom broju sitnih i nejasnih uzroka one vrste koju je istakao, mogla imati ishod suprotan onom koji nam je poznat. To je velika pogreška. Ma u kakve se fantastične spletove spajali sitni psihološki i fiziološki uzroci, oni ni u kom slučaju ne bi otklonili velike društvene potrebe koje su izazvale francusku revoluciju; a dogod bi te potrebe ostajale nezadovoljene, u Francuskoj se ne bi prekidao revolucionarni pokret. Da bi njegov ishod mogao biti suprotan onome od kojeg je došlo u stvarnosti, bilo je potrebno da se te potrebe zamene drugim, njima suprotnim potrebama; a to, razume se, nikad ne bi bile u stanju da učine nikakve kombinacije sitnih uzroka.

Uzroci francuske revolucije sastojali su se u svojstvima društvenih odnosa, a sitni uzroci koje je pretpostavio Sent-Bev, mogli su imati korena samo u individualnim osobinama pojedinih lica. Krajnji uzrok društvenih odnosa sastoji se u stanju proizvodnih snaga. To stanje zavisi od individualnih osobina pojedinih lica samo u smislu veće ili manje sposobnosti tih lica za tehnička usavršavanja, otkrića i pronalaske. Sent-Bev nije imao u vidu te osobine. A sve moguće druge osobine ne obezbeđuju lojedinim licima neposredan uticaj na stanje proizvodnih enaga, pa prema tome ni na one društvene odnose koji su njima uslovljeni, tj. na ekonomske odnose. Ma kakve bile osobine date ličnosti, ona ne može otstraniti date ekonomske odnose ako ovi odgovaraju datom stanju proizvodnih snaga. Ali individualne osobine čine ličnost više ili manje podesnom za zadovoljavanje onih društvenih potreba koje izrastaju na temelju datih ekonomskih odnosa, ili za suprotstavljanje tom zadovoljavanju. Najnasušnija društvena potreba Francuske na kraju XVIII veka bila je zamena zastarelih političkih ustanova drugim ustanovama, koje će više odgovarati njenom novom ekonomskom sistemu. Najistaknutiji i najkorisniji javni radnici toga vremena bili su upravo oni koji su bili više od svih drugih kadri da doprinesu zadovoljenju te nasušne potrebe. Uzmimo da su takvi ljudi bili Mirabo, Robespjer i Bonaparta. Šta bi bilo da prevremena smrt nije uklonila Miraboa s političke pozornice? Partija ustavne monarhije i dalje bi sačuvala veliku moć; stoga bi njen otpor republikancima bio energičniji. I to je sve. Nikakav Mirabo ne bi mogao onda da spreči trijumf republikanaca. Snaga Miraboa u potpunosti se zasnivala na simpatijama i na poverenju koje je narod gajio prema njemu, a narod je težio za republikom, jer ga je dvor razdraživao svojom tvrdoglavom odbranom starog poretka. Čim bi se narod uverio da Mirabo ne simpatiše njegovim republikanskim težnjama, on bi i sam prestao da simpatiše Mirabou, i onda bi veliki besednik izgubio gotovo svaki uticaj, a zatim bi, verovatno, pao kao žrtva onog istog pokreta koji bi se on uzalud starao da zadrži. Otprilike isto to može se reći i o Robespjeru. Uzmimo da je on u svojoj partiji pretstavljao apsolutno nezamenljivu snagu. Ali on, u svakom slučaju, nije bio jedina njena snaga. Da ga je slučajan udarac cigle ubio, recimo, u januaru 1793 g.21, onda bi na njegovo mesto došao, razume se, neko drugi, i premda bi taj drugi bio u svakom pogledu ispod njega, događaji bi ipak pošli onim istim pravcem kojim su pošli pod Robespjerom. Tako, na primer, žirondisti sigurno ni u tom slučaju ne bi izbegli poraz; ali, moguće je da bi Robespjerova partija nešto ranije izgubila vlast, tako da mi sada ne bismo govorili o termidorskoj[22], već o florijalskoj, prerijalskoj ili mesidorskoj reakciji[23]. Poneko će možda reći da je Robespjer svojim nemilosrdnim terorizmom ubrzao, a ne usporio pad svoje partije. Mi nećemo ovde razmatrati tu pretpostavku, već ćemo je prihvatiti kao da je potpuno osnovana. U tom slučaju biće potrebno pretpostaviti da bi do pada Robespjerove partije došlo, umesto u termidoru, u toku fruktidora, ili vandemjera, ili brimera. Ukratko, do njega bi došlo možda ranije, a možda docnije, ali bi u svakom slučaju do njega neizostavno došlo, zato što onaj sloj naroda na koji se oslanjala ta partija, nikako nije bio spreman za trajnu vladavinu. U svakom slučaju, ne bi moglo biti ni govora o rezultatima "suprotnim" onima do kojih je došlo pri energičnoj pomoći Robespjera.

Do njih ne bi moglo doći ni u tom slučaju da je zrno pogodilo Bonapartu, recimo, u bitki kod Arkole. Ono što je on učinio prilikom italijanskog i drugih pohoda, učinili bi drugi generali. Oni, verovatno, ne bi pokazali takav talenat kakav je pokazao on, niti bi odneli tako sjajne pobede. Ali bi francuska republika ipak izišla kao pobednica iz svojih tadašnjih ratova, jer su njeni vojnici bili neuporedivo bolji od svih evropskih vojnika. Što se tiče 18 brimera[24] i njegovog uticaja na unutrašnji život Francuske, i tu bi opšti tok i ishod događaja bio u suštini verovatno isti kao i pod Napoleonom. Smrtno pogođena 9 termidora, republika je umirala laganom smrću. Direktorij[25] nije mogao da uspostavi red za kojim je sada najviše od svega težila buržoazija, koja se izbavila vladavine viših staleža. Za uspostavljanje reda bila je potrebna "valjana sablja", kako se izrazio Sijes. Najpre se mislilo da će ulogu blagotvorne sablje odigrati general Žuber, a kada je on poginuo kod Novija, onda se počelo govoriti o Morou, o Mak-donaldu, o Bernadotu[*]. O Bonaparti se počelo govoriti tek docnije; a da je on poginuo, kao Žuber, onda se njega niko ne bi ni setio, već bi bila istaknuta neka druga "sablja". Samo se po sebi razume da se je čovek koga su događaji gurali ka zvanju diktatora, morao i sam, sa svoje strane, neumorno probijati ka vlasti, energično gurajući u stranu i nemilosrdno gnječeći sve koji su mu stajali na putu. Bonaparta je imao gvozdenu energiju, i on ništa nije žalio za to da postigne svoje ciljeve. Ali je, pored njega, bilo tada ne malo energičnih, talentovanih i častoljubivih egoista. Mesto koje je on uspeo da zauzme, sigurno ne bi ostalo nezauzeto. Uzmimo da bi drugi general, dokopavši se tog mesta, bio miroljubiviji od Napoleona, da ne bi podigao protiv sebe čitavu Evropu i da bi zato umro u Tiljerijama[26], a ne na ostrvu svete Jelene. Onda se Burboni uopšte ne bi vratili u Francusku; za njih bi takav rezultat bio, razume se, "suprotan" onom do kojeg je u stvari došlo. Ali po svom odnosu prema čitavom unutrašnjem životu Francuske on bi se malo čime razlikovao od stvarnog rezultata. "Valjana sablja", pošto uspostavi red i obezbedi vladavinu buržoazije, ubrzo bi dosadila svojim kasarnskim navikama i svojim despotizmom. Javio bi se liberalan pokret, sličan onome koji se javio u vreme restauracije, borba bi postepeno počela da se razbuktava, i kako se "valjane sablje" ne odlikuju popustljivošću, to čestiti Luj-Filip možda ne bi ceo na presto svojih nežno voljenih rođaka 1830, već 1820 ili 1825 godine. Sve te promene u toku događaja mogle bi delimično uticati na dalji politički, a preko njega i na ekonomski život Evrope. Ali krajnji ishod revolucionarnog pokreta ne bi ipak ni u kom slučaju bio "suprotan" stvarnome ishodu. Zahvaljujući osobinama svoga uma i karaktera, uticajne ličnosti mogu izmeniti individualnu fizionomiju događaja i neke njihove delimične posledice, ali one ne mogu izmeniti njihov opšti pravac, koji je uslovljen drugim snagama.


VII

Osim toga, treba primetiti još i ovo. Rasuđujući o ulozi velikih ličnosti u istoriji, mi gotovo uvek postajemo žrtva neke optičke varke, na koju će biti korisno upozoriti čitaoce.

Pojavivši se u ulozi "valjane sablje" koja spasava društveni red, Napoleon je samim tim otstranio od te uloge sve druge generale, od kojih bi neki možda odigrali tu ulogu isto onako ili gotovo isto onako kao on. Kad je društvena potreba za energičnim vojnim upravljačem bila jednom zadovoljena, društvena organizacija preprečila je svim drugim vojnim talentima put ka mestu vojnog upravljača. Njena snaga postala je snaga koja je nepovoljna za ispoljavanje talenata te vrste.. Usled toga i nastaje ona optička varka o kojoj govorimo. Napoleonova lična snaga pojavljuje nam se u krajnje preuveličanom vidu, jer mi njoj pripisujemo svu onu društvenu snagu koja ju je istakla i potpomagala. Ona nam izgleda kao nešto sasvim izuzetno, zato što druge snage, slične njoj, nisu prešle iz mogućnosti u stvarnost. I kada nam kažu: a šta bi bilo da nije bilo Napoleona, onda se naša uobrazilja zapliće, i nama izgleda da se bez njega uopšte nebi mogao izvršiti onaj društveni pokret na kojem se zasnivala njegova snaga i uticaj.

U istoriji intelektualnog razvitka čovečanstva uspeh jedne ličnosti neuporedivo ređe pretstavlja prepreku za uspeh druge ličnosti. Ali ni tamo mi nismo slobodni od pomenute optičke varke. Kada dati položaj društva stavlja pred njegove duhovne pretstavnike izvesne zadatke, onda ti zadaci privlače na sebe pažnju istaknutih umova sve dotle dok im ne pođe za rukom da ih reše. A čim im to pođe za rukom, njihova se pažnja upravlja na drugi predmet. Rešivši zadatak X, dati talenat A tim samim upravlja pažnju talenta B od toga već rešenog zadatka na drugi zadatak U. I kada vas zapitaju, šta bi bilo da je L umro ne uspevši da reši zadatak X, mi uobražavamo da bi se prekinula nit intelektualnog razvitka društva. Mi zaboravljamo da bi se u slučaju smrti A mogao latiti rešavanja zadatka B, ili C i D, i da bi na taj način nit intelektualnog razvitka ostala cela i pored prevremene smrti A.

Da bi čovek koji ima izvestan talenat izvršio, zahvaljujući tom talentu, veliki uticaj na tok događaja, potrebno je da postoje dva uslova. Prvo, njegov talenat treba da ga učini prikladnijim od drugih za društvene potrebe date epohe; da je Napoleon imao mesto vojničkog genija muzički talenat Betovena, on, razume se, ne bi postao imperator. Drugo, postojeći društveni poredak ne sme preprečavati put ličnosti koja ima datu osobinu, potrebnu i korisnu upravo u to vreme. Taj isti Napoleon umro bi kao malo poznat general ili pukovnik Bonaparta, da se stari režim održao u Francuskoj još nekih sedamdeset-pet godina[*]. Godine 1789 Davu, Deze, Marmon i Makdonald bili su potporučnici; Bernadot - narednik; Hoš, Marso, Lefepr, Pišegri, Hej, Masena, Mira Sult - podoficiri; Ožero - nastavnik mačsvanja; Lan - bojadžija; Guvion Sen-Sir - glumac, Žurdan - pismonoša; Besijer - berberin; Brin - slovoslagač; Žuber i Žino - studenti pravnog fakulteta; Kleber - arhitekta; Mortije nije stupao u vojnu službu sve do revolucije[*].

Da je stari režim nastavio da postoji sve do našeg vremena, nikome od nas ne bi sada ni na pamet padalo da su krajem prošlog veka u Francuskoj neki glumci, slovoslagači, berberi, bojadžije, pravnici, pismonoše i nastavnici mačevanja bili vojnički talenti u mogućnosti[*].

Stendal primećuje da je čovek koji bi se rodio istovremeno s Ticijanom, tj. 1477 g., mogao da proživi 40 godina s Rafaelom i Leonardom-da-Vinčijem, od kojih je prvi umro 1520, a drugi 1519 g., da bi mogao da provede dugo godina zajedno s Koređom, koji je umro 1534 g., i s Mikelanđelom, koji je živeo sve do 1563 g., da mu ne bi bilo više od trideset četiri godine kada je umro Đorđone, da bi se mogao poznavati s Tintoretom, Basanom, Veroneze, Đuljom Romano i Andrejom del-Sarto; da bi, jednom rečju, bio savremenik svih velikih slikara, sa izuzetkom onih koji pripadaju Bolonjskoj školi, koja se javila čitavih sto godina docnije[*]. Isto se tako može reći da bi čovek koji bi se rodio iste godine s Vouvermanom mogao lično poznavati gotovo sve velike slikare Holandije[*], a da bi vršnjak Šekspira živeo u isto vreme kada i čitav niz sjajnih dramaturga[*].

Davno je već primećeno da se talenti javljaju svuda i uvek, gde i kada postoje društveni uslovi koji su povoljni za njihov razvitak. To znači da je svaki talenat koji se ispoljio u stvarnosti, tj. svaki talenat koji je postao društvena snaga, - plod društvenih odnosa. A ako je to tako, onda je razumljivo zašto talentovani ljudi mogu, kao što smo rekli, izmeniti samo individualnu fizionomiju, ali ne i opšti pravac događaja; oni sami, postoje samo zahvaljujući tom pravcu; da nije tog pravca, oni nikad ne bi prešli prag koji deli mogućnost od stvarnosti.

Samo se po sebi razume da i između talenata ima razlike. "Kada novi korak u razvitku civilizacije dovodi do pojave nove vrste umetnosti, - s pravom kaže Ten, - javljaju se desetine talenata koji izražavaju društvenu misao samo upola, oko jednog ili dva genija, koji je izražavaju savršeno[*]. Da su bilo kakvi mehanički ili fiziološki uzroci, koji ne stoje u vezi s opštim tokom socijalno-političkog i duhovnog razvitka Italije, još u detinjstvu ubili Rafaela, Mikelanđela i Leonarda-da-Vinčija, italijanska umetnost bila bi manje savršena, ali bi opšti pravac njenog razvitka u doba Renesansa ostao isti. Rafael, Leonardo-da-Vinči i Mikelanđelo nisu stvorili taj pravac: oni su samo bili njegov najbolji izraz. Istina, oko genijalnog čoveka nastaje obično čitava škola, pri čemu se njegovi učenici staraju da usvoje čak i njegove najsitnije metode; stoga bi praznina koja bi ostala u italijanskoj umetnosti u doba Renesansa usled rane smrti Rafaela, Mikelanđela i Leonarda-da-Vinčija, izvršila veliki uticaj na mnoge drugostepene osobine u daljoj istoriji te umetnosti. Ali se ni ta istorija ne bi u suštini izmenila, ako samo ne bi usled nekih opštih uzroka došlo do neke bitne promene u opštem toku duhovnog razvitka Italije.

Poznato je, međutim, da kvantitativne razlike prelaze najzad u kvalitativne. To je svuda tačno; prema tome, tačno je i u istoriji. Data struja u umetnosti može ostati sasvim bez iole znatnijeg izraza ako nepovoljan sticaj okolnosti odnese jednog za drugim nekoliko talentovanih ljudi koji bi mogli da postanu njen izraz. Ali prevremena smrt tih ljudi sprečiće umetnički izraz te struje samo u tom slučaju ako je ona nedovoljno duboka da bi mogla istaći nove talente. A kako je dubina svakoga datog pravca u književnosti i umetnosti uslovljena značajem toga pravca za onu klasu ili sloj čije ukuse on izražava, kao i društvenom ulogom te klase ili sloja, - to i ovde sve zavisi u krajnjoj liniji od toka društvenog razvitka i od odnosa društvenih snaga.


VIII

Dakle, lične osobine rukovodećih ljudi uslovljavaju individualnu fizionomiju istoriskih događaja, i elemenat slučajnosti, u smislu koji smo istakli, uvek igra izvesnu ulogu u toku tih događaja, čiji je pravac, u krajnjoj liniji, uslovljen takozvanim opštim uzrocima, tj. u stvari razvitkom proizvodnih snaga i uzajamnim odnosima između ljudi u društveno-ekonomskom procesu proizvodnje. Slučajne pojave i lične osobine znamenitih ljudi neuporedivo su primetnije od opštih uzroka, koji su duboko skriveni. Osamnaesti vek malo se udubljivao u te opšte uzroke, objašnjavajući istoriju svesnim postupcima i "strastima" istoriskih ličnosti. Filozofi toga veka tvrdili su da bi istorija mogla krenuti sasvim drugim putevima pod uticajem najneznatnijih uzroka - na primer, usled toga što bi u glavi nekog vladara raspojasao neki "atom" (misao koja je nekoliko puta izrečena u Systeme de la Nature)[27].

Branioci novog pravca u istoriskoj nauci počeli su da dokazuju da istorija nije mogla da krene drukčije nego što se u stvari kretala, ne gledajući ni na kakve "atome". Nastojeći da što je moguće bolje istaknu delovanje opštih uzroka, oni nisu obraćali pažnju na značaj ličnih osobina istoriskih ličnosti. Kod njih je izlazilo da se istoriski događaji ne bi ni za dlaku izmenili usled toga što bi se jedna lica zamenila drugim, više ili manje sposobnim licima[*]. Ali čim mi dopuštamo takvu pretpostavku, mi nužno moramo priznati da lični elemenat nema u istoriji upravo nikakvog značaja i da se u njoj sve svodi na delovanje opštih zakona istoriskog kretanja. Ts je bila krajnost koja uopšte nije ostavljala mesta za onaj deo istine koji je bio sadržan u suprotnom shvatanju. Ali je upravo stoga suprotno shvatanje i dalje sačuvalo izvesno pravo na opstanak. Sukob tih dvaju pogleda dobio je oblik antinomije, čiji su prvi član sačinjavali opšti zakoni a drugi - delatnost ličnosti. Sa gledišta drugog člana antinomije istorija je izgledala kao prost skup slučajnosti; sa gledišta prvog člana izgledalo je da su delovanjem opštih uzroka bile uslovljene čak i individualne crte istoriskih događaja. Ali ako su individualne crte događaja uslovljene uticajem opštih uzroka i ako ne zavise od ličnih svojstava istoriskih ličnosti, onda izlazi da su te crte uslovljene opštim uzrocima i da se ne mogu izmeniti, pa ma kako se izmenile te ličnosti. Teorija dobija, na taj način, fatalistički karakter.

To nije izmaklo pažnji njenih protivnika. Sent-Bev je istoriske poglede Minjea upoređivao s istoriskim pogledima Bosijea.[28] Bosije je mislio da snaga usled čijeg se delovanja vrše istoriski događaji, dolazi odozgo, da su događaji izraz božanske volje. Minje je tu snagu tražio u ljudskim strastima, koje se ispoljavaju u istoriskim događajima jednako neumoljivo i neotklonljivo kao prirodne sile. Ali su oni obojica gledali na istoriju kao na lanac takvih pojava koje ni u kom slučaju ne bi mogle biti drukčije; oni su obojica bili fatalisti; u tom pogledu filozof je bio blizak svešteniku (le philosophe se rapproche du pretre).

Taj prekor ostajao je osnovan sve dotle dok je učenje o zakonitosti društvenih pojava svodilo na nulu uticaj ličnih osobina istaknutih istoriskih ličnosti na događaje. I taj prekor morao je ostavljati utoliko veći utisak, što su istoričari nove škole, slično istoričarima i filozofima osamnaestog veka, smatrali ljudsku prirodu za najvišu instanciju, iz koje su proisticali i kojoj su se potčinjavali svi opšti uzroci istoriskog zbivanja. Kako je francuska revolucija pokazala da istoriski događaji nisu uslovljeni jedino i isključivo svesnim postupcima ljudi, to su Minje, Gizo i drugi naučnici toga pravca isticali na prvo mesto delovanje strasti, koje često zbacuju sa sebe svaku kontrolu svesti. Ali ako su strasti krajnji i najopštiji uzrok istoriskih događaja, zašto onda nije u pravu Sent-Bev, koji tvrdi da je francuska revolucija mogla imati drugi ishod, suprotan onome koji nam je poznat, da su se samo našle ličnosti kadre da francuskom narodu uliju strasti suprotne onim koje su ga uzbuđivale? Minje bi rekao: zato što druge strasti nisu mogle tada uzbuđivati Francuze, usled samih svojstava ljudske prirode. U izvesnom smislu to bi bila istina. Ali bi ta istina imala jaku fatalističku nijansu, jer bi ona bila jednaka postavci da.je istorija čovečanstva u svim svojim detaljima predodređena opštim svojstvima ljudske crirode. Fatalizam bi tu bio rezultat nestajanja individualnog u opštem. Uostalom, on uvek i jeste rezultat takvog nestajanja. Kažu: "ako su sve društvene pojave nužne, onda naša delatnost ne može imati nikakvog značaja". To je nepravilna formulacija pravilne misli. Treba reći: ako se sve čini posredstvom opšteg, onda pojedinačno, računajući tu i moje napore, nema nikakvog značaja. Takav je zaključak pravilan, samo što se njime ljudi nepravilno koriste. On nema nikakvog smisla u primeni na moderno materijalističko shvatanje istorije, u kome ima mesta i za pojedinačno. Ali je on bio osnovan u primeni na poglede francuskih istoričara iz doba restauracije.

Danas se ljudska priroda ne može više smatrati za krajnji i najopštiji uzrok istoriskog zbivanja: ako je ona postojana, ona onda ne može objasniti krajnje promenljiv tok istorije, a ako se menja, onda je očigledno da su njene promene i same uslovljene istoriskim zbivanjem. Danas za krajnji i najopštiji uzrok istoriskog zbivanja čovečanstva treba smatrati razvitak proizvodnih snaga, kojima su uslovljene postupne promene u društvenim odnosima među ljudima. Pored tog opšteg uzroka deluju i posebni uzroci, tj. ona istoriska situacija u kojoj se vrši razvitak proizvodnih snaga kod datog naroda i koja je i sama, u krajnjoj instanciji, stvorena razvitkom tih istih snaga kod drugih naroda, tj. tim istim opštim uzrokom.

Najzad, uticaj posebnih uzroka dopunjava se delovanjem pojedinačnih uzroka, tj. ličnih osobina javnih radnika i drugih "slučajnosti", usled kojih događaji najzad dobijaju svoju individualnu fizionomiju. Pojedinačni uzroci ne mogu proizvesti korenite promene u delovanju opštih i posebnih uzroka, kojima su, pored toga, uslovljeni pravac i granice pojedinačnih uzroka. Ali je ipak nesumnjivo da bi istorija imala drugu fizionomiju kad bi pojedinačni uzroci koji su na nju uticali, bili zamenjeni drugim uzrocima istoga reda. Mono i Lampreht još uvek stoje na gledištu ljudske prirode. Lampreht je kategorički i u više mahova izjavio da, po njegovom mišljenju, socijalna psihika sačinjava koreniti uzrok istoriskih pojava. To je velika pogreška, i usled te pogreške želja za tim da se uzima u obzir čitava celokupnost društvenog života - želja koja je

Sama po sebi pohvalna - može dovesti samo do besadržajnog, premda naduvenog eklekticizma, ili - kod najdoslednijih - do rasuđivanja a la Kablic o relativnom značaju uma i osećanja.

Ali vratimo se našem predmetu. Veliki čovek nije velik zato što njegove lične osobine pridaju velikim istoriskim događajima individualnu fizionomiju, već zato što on ima osobine koje ga čine najsposobnijim za služenje velikim društvenim potrebama svoga vremena, nastalim pod uticajem opštih i posebnih uzroka. U svome poznatom delu o herojima Karlajl[29] naziva velike ljude početnicima (Beginners). To je veoma uspeo naziv. Veliki čovek je upravo početnik, jer vidi dalje od drugih i želi jače od drugih. On rešava naučne zadatke koje stavlja na dnevni red prethodni tok intelektualnog razvitka društva; on ukazuje na nove društvene potrebe, stvorene prethodnim razvitkom društvenih odnosa; on uzima na sebe inicijativu zadovoljavanja tih potreba. On je heroj. Heroj ne u tom smislu što tobož može da zaustavi ili izmeni prirodni tok stvari, već u tom smislu što je njegova delatnost svestan i slobodan izraz toga nužnog i nesvesnog toka. U tome je sav njegov značaj, u tome je sva njegova snaga. Ali je to kolosalan značaj i strašna snaga.

Bizmark je rekao da mi ne možemo praviti istoriju, već da moramo čekati dok se ona napravi. Ali ko pravi istoriju? Nju pravi društveni čovek, koji je njen jedini "faktor". Društveni čovek sam stvara svoje, tj. društvene, odnose. Ali ako ih stvara u dato vreme upravo takve, a ne druge odnose, onda se to, razume se, ne dešava bez uzroka; to je uslovljeno stanjem njegovih proizvodnih snaga. Nikakav veliki čovek ne može nametnuti društvu takve odnose koji više ne odgovaraju stanju tih snaga, ili koji još ne odgovaraju tom stanju. U tom smislu on doista ne može praviti istoriju, i u tom slučaju on bi uzaludno pomerao napred svoj časovnik: on ne bi ubrzao tok vremena, niti bi ga vratio nazad. Tu je Lampreht potpuno u pravu: čak i kada se nalazio na vrhuncu svoje moći, Bizmark ne bi mogao da Nemačku vrati naturalnoj privredi.

Društveni odnosi imaju svoju logiku: dogod se ljudi nalaze u datim međusobnim odnosima, oni će neizostavno osećati, misliti i postupati upravo tako, a ne drukčije. Protiv te logike javni radnik bi se takođe uzaludno borio: prirodni tok stvari (tj. ista ta logika društvenih odnosa) pretvorio bi sve njegove napare u ništa. Ali ako ja znam u kom se pravcu menjaju društveni odnosi usled datih promena u društveno-ekonomskom procesu proizvodnje, ja onda znam i to u kom će se pravcu izmeniti i socijalna psihika; prema tome, ja sam u mogućnosti da utičem na nju. Uticati na socijalnu psihiku - znači uticati na istoriske događaje. Dakle, u izvesnom smislu ja ipak mogu praviti istoriju, i ja nemam potrebe da čekam dok se ona "napravi".

Mono smatra da su događaji i ličnosti koji su u istoriji doista važni, važni samo kao znaci i simboli razvitka ustanova i ekonomskih uslova. To je pravilna, premda veoma netačno izražena misao, ali upravo zato što je ta misao pravilna, neosnovano je suprotstavljati delatnost velikih ljudi , "sporom razvitku" pomenutih uslova i ustanova. Više ili manje sporo menjanje "ekonomskih uslova" periodično dovodi do potrebe da društvo više ili manje brzo preinači svoje ustanove. Takvo preinačenje nikad ne dolazi "samo od sebe"; ono uvek zahteva intervenciju ljudi, pred kojima se, na taj način, pojavljuju veliki društveni zadaci. Velikim delatnicima upravo se i nazivaju oni koji više od drugih doprinose njihovom rešavanju. A rešiti zadatak ne znači biti samo "simbol" i "znak" toga da je taj zadatak rešen.

Nama izgleda da je Mono izveo svoje suprotstavljanje uglavnom stoga što se zaneo prijatnom rečcom: "spori". Tu rečcu vole veoma mnogi savremeni- evolucionisti. Psihološki, ta je naklonost razumljiva: ona se nužno rađa u dobronamernoj sredini umerenosti i akuratnosti... Ali logički - ona ne može izdržati kritiku, kao što je to pokazao Hegel.

I široko polje rada nije otvoreno samo za početnike, niti samo za "velike" ljude. Ono je otvoreno za sve koji imaju oči, da bi videli, uši, da bi čuli, i srce, da bi voleli svoje bližnje. Pojam veliki jeste relativan pojam. U moralnom smislu velik je svaki onaj ko, po jevanđeljskim rečima, "polaže dušu svoju za bližnje svoje".


fusnote:


Rad Plehanova "K pitanju o ulozi ličnosti u istoriji" prvi put je objavljen 1898 g. u časopisu "Naučnoe obozrenie" ("Naučni pregled"), br. 3 i 4, pod pseudonimom A. Kirsanov. Docnije ga je Plehanov uključio u zbornik "Za 20 godina", koji je izišao 1905 g. Ovaj prevod učinjen je sa posebnog izdanja iz 1944 g., štampanog po izd. iz 1941 g., koje je pripremljeno u zajednici s Domom Plehanova.


[1]Kablic J. J. (1848-1893) - prozni pisac-narodnjak sedamdesetih godina bakunjinac, osamdesetih i devedesetih - jedan od pretstavnika reakcionarnog narodnjaštva. Kablicov članak "Um i osećanje kao faktori progresa" objavljen je najpre u 6 i 7 br. književno-političkog lista , "Nedelja" za 1878 g. Upravo u tom organu je Kablic krajem sedamdesetih godina iznosio svoje narodnjačke poglede.
[2]Reč je o N. K. Mihajlovskom - ideologu ruskog liberalnog narodnjaštva, koji je odmah po objavljivanju Kablicovog članka "Um i osećanje kao faktori progresa" odgovorio na taj članak u svojim "Književnim beleškama iz 1878 g.".
[3]Necesarijanci - engleska verska sekta koja je poricala slobodu volje i smatrala da čovek ne deluje slobodno, već po predodređenju.
[4]Lanson Gustav (1857-1934) - francuski istoričar književnosti kulturno-istoriske škole, pretstavnik empirizma.
[5]Štamler Rudolf (r. 1856) - nemački filozof, pravnik, neokantovac, poricao je zakonitost u istoriskom procesu, ljuti neprijatelj marksizma.
[6]Cimel Georg (1858-1918) - nemački filozof i sociolog idealističkog pravca, sledbenik Kanta.
[7]Ruski subjektivisti-narodnjaci - P. Lavrov, H. K. Mihajlovski, N. Karejev i dr.
[8]"Ruski učenici" - uslovan naziv u legalioj štampi za ruske sledbenike Marksa, socijal-demokrate, koji je imao za cilj da dovede u zabludu i izbegne cenzuru.
[9]Karejev Nikolaj Ivanonić (1850-1931) - ruski publicist, istoričar-idealist, privrženik "subjektivne škole" u sociologiji. Devedesetih godina vodio je borbu protiv marksista. Docnije član CK kadetske partije.
[10]Lampreht Karl (1856-1915) - nemački buržoaski rstoričar, pisac istorije Nemačke u više tomova. Lamprehtovi istoriski pogledi ne odlikuju se doslednošću; pored materijalističkih momenata, njegova su dela prožeta i subjektivizmom.
[11]Viko - italijanski filozof i istoričar iz prve polovine XVIII veka; Monteskije - francuski sociolog iz istog perioda; Herder - nemački filozof i istoričar iz druge polovine XVIII veka. U svojim delima oni su pokušavali da tok istoriskih događaja pretstave kao nezavisan od volje i namera kraljeva, državnika i upravljača. Viko je tu zakonitost video u smenjivanju dizanja i opadanja država u večitome kružnom toku istorije, koji je tobože uslovljen božanskim predodređenjem. Monteskije i Herder pokušavali su da zakonitost istorije obrazlože uticajem koji na društvo vrše prirodni uslovi, uglavnom klima i geografska sredina.
[12]Mabli Gabriel Bono (1709-1785) - francuski utopist-komunist. Glavni uzrok istoriskih promena video je u delatnosti vladara i istaknutih ljudi.
[13]Gizo, Mnnje, Tieri - francuski buržoaski istoričari epohe restauracije (1814-1830). Braneći buržoaski poredak od feudalne reakcije, a takođe i od revolucionarnog pokreta proletarijata, oni su razvijali poglede o nepokolebljivosti buržoaskih imovinskih odnosa i smatrali klasnu borbu buržoazije za najvažniji progresivni faktor društvenog razvitka novog veka. Po njihovim shvatanjima, tok istoriskih događaja je neizbežan, nezavisan od namera i volje upravljača, i zato uloga ličnosti u istoriji ne može imati nikakvog iole bitnijeg značaja. Tjer - reakcionarni francuski državnik, publicist i istoričar, organizator nemilosrdnog ugušivanja Pariske komune.
[14]Bomarše, kao ideolog trećeg staleža, koji se zametao i jačao u eposi koja je prethodila Francuskoj buržoaskoj revoluciji, istupio je kao ljuti protivnik prikazivanja kraljeva i dvorskog plemstva u obliku heroja. On je zahtevao realističku književnost, koja prikazuje obične, neizmišljene ljude i koja odgovara ukusu buržoazije.
[15]Sent-Bev Ogisten (1804-1869) - francuski pesnik i književni kritičar, uveo je u istoriju književnosti istorisko-biografski metod ispitivanja. Na delatnost ličnosti gledao je idealistički, van veze s društvenim uslovima. Izlažući poglede Sent-Beva, Plehanov ima u vidu dva njegova članka, objavljena u časopisu "Globe". Jedan je od njih posvećen 5 i 6 svesku "Istorije francuske revolucije" od Tjera i objavljen je 19 januara 1826 g. Drugi - 3. izdanju "Istorije francuske revolucije" od Minjea i objavljen je 28 marta 1826 g.
[16]rat za austrisko nasleđe vođen je od 1740 do 1748 g. između Austrije, koju su potpomagale Engleska i Holandija, a pri kraju rata i Rusija, s jedne strane, i saveznika - Pruske, Španije, Francuske i nekoliko germanskih i italijanskih država - s druge strane. Protivnici Austrije osporavali su joj jedan deo poseda posle smrti cara Karla VI, koga je, pošto nije imao muškog potomstva, nasledila njegova kći Marija-Terezija. Tim ratom Austrija je izgubila veći deo industriske Šleske, koja je pripala Pruskoj, i neke posede u Italiji.
[17]Rat Luja XV za austrisko nasleđe, koji je započet pod povoljnim uslovima, vođen je s promenljivim uspehom. Po Ahenskom miru, kojim je taj rat završen (1748), Francuska je bila prinuđena da neprijatelju ustupi sve zemlje koje je osvojila u Holandiji (teritorija koju sada zauzimaju uglavnom Belgija i Holandija).
[18]Sedmogodišnji rat (1756-1763) - rat između Pruske i Engleske, s jedne strane, i Francuske, Austrije, Rusije, Saksonske i Švedske, s druge strane.
[19]Pompadur Žana-Antoaneta (1721-1764) - favoritkinja francuskog kralja Luja XV koja je igrala značajnu ulogu u unutrašnjoj i spoljnoj politici Francuske.
[20]Francuski maršal Tiren i švedski kralj Gustav 11 Adolf - heroji Tridesetogodišnjeg rata (1618-1648).
[21]21 januara 1793 pogubljen je francuski kralj Luj XVI.
[22]Termidorska reakcija - politička i socijalna reakcija koja je došla posle kontrarevolucionarnog prevrata u Francuskoj, 9 termidora (27 jula 1794),, koji je učinio kraj diktaturi sitne buržoazije i izveo na gubilište njenog vođu Robespjera.
[23]Termidor, florijal, prerijal, mesidor, brimer itd. -imena meseca revolucionarnog kalendara koji je uveo Konvent u jesen 1793 g., da bi podvukao odlučan raskid revolucije s kontrarevolucionarnom katoličkom crkvom.
[24]18 brimer VIII godine republike (9 novembar 1799) - dan kada je general Napoleon Bonaparta izvršio državni udar koji je doveo do uništenja režima Direktorije i stvaranja Konzulstva, a zatim i Carstva.
[25]Direktorija - vlada koja je obrazovana u Francuskoj posle termidora i koja je trajala od oktobra 1795 do novembra 1799.
[26]Tiljerije - dvorac u Parizu koji je do buržoaske revolucije iz 1789 služio ponekad kao rezidencija kraljevske kuće. Za vreme Napoleona I - carska rezidencija.
[27]"Sistem prirode" - glavio delo Holbaha.
[28]Bosije Žan Benin (1627-1704) - francuski filozof i prozni pisac, episkop i propovednik; razmatrao je istoriju ljudskog društva s gledišta biblije.
[29]Karlajl Tomas (1795-1881) - engleski buržoaski istoričar i prozni pisac, nalazio se pod jakim uticajem nemačke idealističke filozofije. U herojima je video glavne tvorce istorije.


[*]Francuza XVIII veka veoma bi začudilo to povezivanje materijalizma s verskom dogmatikom. U Engleskoj ono nikom nije izgledalo čudnovato. Pristli je sam bio veoma religiozan čovek. Koliko zemalja, toliko običaja.
[*]V. ruski prevod njegove "Istorije "francuske književnosti", sv. I, str. 511.
[*]Poznato je da su, po Kalvinovom učenju, svi ljudski postupci predodređeni bogom. Praedestinationem vocamus aeternum Dei decretum, quo apud se conatitutum habuit, fluod1 de uno quoque homine fieri valet (Predodređenjem nazivamo večitu božju odluku kojom je kod sebe utvrdio šta mora biti sa svakim pojedinim čovekom.) (Institutio, lib. III, cap. 5). Po tom istom učenju, bog bira neke od svojih slugu za oslobođenje nepravedno ugnjetenih naroda. Takav je bio Mojsije, oslobodilac izrailjskog naroda. Po svemu se vidi da je i Kromvel smatrao sebe za takvo oruđe boga; on je uvek i, verovatno, usled sasvim iskrenog ubeđenja, nazivao svoje postupke plodom volje božje. Svi ti postupci bili su za njega unapred obojeni bojom nužnosti. To ne samo da mu nije smetalo da teži od jedne pobede ka drugoj, već je toj njegovoj težnji davalo i neukrotivu snagu.
[*]"Tu stojim, ja ne mogu drukčije". - Prev.
[*]"C'est comme si 1'aiguille aimantee prenait plaisir de se tourner vers le nord car elle croirait tourner independam-ment de quelque autre cause, ne s'apercevant pas des mouve-ments insensibles de la matiere magnetique". Leibnitz, Theo-dicee, Lausanne, MDCCLX, p. 598. (;,To je isto kao kada bi magnetska igla uživala u tome da se okreće prema severu zato što veruje da se okreće nezavisno od kakvog drugog uzroka, ne primećujući neosetna kretanja magnetske materije.)
[*]Navešćemo još jedan primer, koji jasno pokazuje kako su snažna osećanja kod ljudi te kategorije. Vojvotkinja od Ferare, Rene (iz kuće Luja XII) kaže u pismu svome učitelju Kalvinu: "He, ja nisam zaboravila ono što ste mi pisali: da je David osećao smrtnu mržnju prema neprijateljima božjim; i ja sama nikada neću postupati drukčije, jer kada bih znala da su kralj, moj otac, i kraljica, moja mati, i pokojni gospodin moj muž (feu monsieur mon mari) i sva moja deca - bogom prokleti, ja bih ih zamrzla i smrtnom mržnjom i želela bih da dospeju u pakao" itd. Kakvu su strašnu, svesavlađujuću energiju bili kadri da pokazuju ljudi koji su imali takva osećanja! A međutim, ti su ljudi poricali slobodu volje.
[*]"Die Notwendigkeit wifd nicht dadurch zur Freiheit, dass sie verschwindet, sondern dass nur ihre noch innere Identitat manifestiert wird". Hegel, Wissenschaft der Logik. Nurnberg. 1916, Zweites Buch, 5. 281. ("Nužnost ne postaje sloboda time što iščezava, već što se samo manifestuje njen još unutrašnji identitet", Hegel, Nauka o logici, Nirnberg 1816. Knj. II, str. 281.)
[*]Taj isti stari Hegel sjajno kaže na drugom mestu: "Die Freiheit ist dies, Nichts zu wollen als sich". Werke, B. 12. S. 98. (Philosophie der Religion). ("Sloboda je ovo: ne hteti ništa drugo do sebe". Dela, sv. 12. str. 98. filozofija religije.)
[*]Veličina koja se ne mora uzimati u obzir. - Prev.
[*]U težnji za sintezom pretekao nas je isti g. Karejev. Ali, nažalost, on nije otišao dalje od saznalja te istine da se čovek sastoji od duše i tela.
[*]Strašno je i reći! - Prev.
[*]Ne dotičući se drugih filozofsko-istoriskih članaka Lamprehta, mi smo ovde imali i imaćemo u vidu njegov članak "Der Ausgang des geschichtswissenschaflichen Kampfes", Die Zukunft, 1897, No. 44.
[*]V. Oeuvres complčtes de l'abbe de Mably, Londres 1783, tome guatrieme, p" 3, 14-22, 24 et 192.
[*]Isto, str. 10.
[*]Uporedi prvo od pisama o "Istoriji Francuske" sa "Essai sur le genre dramatigue serieux" u prvom tomu Oeuvres completes Bomarše-a.
[*]Oeuvres completes de Chateaubriand, Paris 1840, t. VII, p. 58. Prvporučujemo čitaočevoj pažnji takođe i sledeću stranicu; čovek može pomisliti da ju je napisao g. Nik. Mihajlovski. t
[*]V. Considćrations sur l'histoire de France, priložene uz "Rćcits des temps Merovingiens", Paris 1840, p. 72.
[*]U članku posvećenom trećem izdanju "Istorije francuske revolucije" od Minjea Sent-Bev je ovako karakterisao odnos tog istoričara prema ličnostima: "A la vue des vastes et profondes emotions populaires qu'il avail a decrire, au spectacle de 1'impuissance et du neant ou tombent les plus sublimes genies, les vertus les plus saintes alors que les masses se soulevent, il s'est pris de pitie pour les individus, n'a vu en eux pris isolement que faiblesse et ne leur a re-connu d'action efficace, que dans leur union avec la multitude". (Pred širokim i dubokim narodnim pokretima (talasanjima) koje je trebalo da opiše, videći nemoć i ni-štavilo u koje padaju najuzvišeniji duhovi, najsvetije vrline, onda kada se mase dižu, - on je bio obuzet sažaljenjem prema ličnostima/video je u njima, odvojeno uzetim, samo slabost i priznavao im je sposobnost za efikasne akcije samo u njihovom ujedinjenju s masom").
[*]Drugi kažu, uostalom, da nije bio kriv Subiz, već Brolji, koji nije hteo da čeka svog druga, jer nije želeo da s njim deli slavu pobede. Za nas to nema-nikakvog zna-čaja, jer nimalo ne menja stvar.
[*]"Histoire de France", 4-eme edition, t. XV, p. 520-521.
[*]V. "Memoires de madame du Hausset,". Paris 1824, p. 181.
[*]V. "Lettres de la marguise de Pompadour", Londres 1772, t. I.
[*]La vie en France sous le premier Empire par le vi-comte de Broc, Paris 1895, pp. 35-36 i dalje.
[*]Moguće je da bi Napoleon onda otišao u Rusiju, kuda se spremao da ide nekoliko godina pre revolucije. Tamo bi se on, verovatno, istakao u bitkama s Turcima ili s kavkaskim brđanima, ali tamo niko ne bi pomislio da bi ta.j siromašni, ali sposobni oficir, pod povoljnim okolnostima, mogao postati gospodar sveta
[*]V. Histoire de France, par V. Duruy, Paris 1893, t. P, pp. 524-25.
[*]Za vreme Luja XV samo jedan pretstavnik trećeg staleža, Šever, mogao je da dođe do čina general-lajtnanta. Za vreme Luja XVI vojna karijera ljudi toga staleža bila je još više otežana. V. Rambeaud, Histoire de la civi-lisation frangaise, sixieme edition, t. II, p. 226.
[*]Histoire de la Peinture en Italie, Paris 1892, pp. 24-25.
[*]Godine 1608 rodili su se Terborh, Brouver i Rembrant; 1610 - Adrijen van Ostade i Ferdinand Bol; 1615 - van-der-Helst i Žerard Dou; 1620 - Vouverman; 1621 - Verniks, Everdingen i Pajnaker; 1624 - Bergem; 1625 - Paul Poter; 1626 - Jan Sten; 1630 - Risdel i Metsu; 1637 - Van der Hajden; 1638 - Hobema; 1639 - Adrien van der Velde.
[*]"Šekspir, Bjumont, Flečer, Džonson, Vebster, Mesindžer, Ford, Midlton i Hejvud, koji su se javili u jedno isto vreme ili jedan za drugim, pretstavljaju novo pokolenje, koje je, zahvaljujući svom povoljnom položaju, sjajno procvalo na tlu koje je bilo pripremljeno naporima prethodnog pokolenja". Ten, "Histoire de la litterature anglaise", Paris 1863, t. I, p: 468.
[*]Ten, "Histoire de la litterature anglaise", Paris 1863, t. I, p. 5.
[*]Tj. tako je izlazilo kada su počinjali da rasuđuju o zakonitosti istoriskih događaja. A kada su neki od njih prosto opisivali te pojave, oni su ponekad ličnom elementu pridavali čak preuveličan značaj. Ali nas sada ne interesuju njihova opisivanja, već rasuđivanja.


BEOGRAD - KULTURA - ZAGREB
G. V. Plehanov: K pitanju o ulozi ličnosti u istoriji
Prvo izdanje
*
Preveo Miroslav Marković.
Redaktor prevoda Veljko Ribar.
*
Štampano ćirilicom i latinicom.
Štampanje ćirilicom u 25.000 primeraka završeno 15 marta 1947 godine u štampariji "Kultura" Beograd

Računarska obrada teksta: Pobunjeni um veb magazin, 2003.



[ na početak | spisak autora | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.