Make your own free website on Tripod.com
KOMUNIST - internet biblioteka


NAJAMNI RAD I KAPITAL
autor: Karl Marks


Karl Marks
Karl Marks
Od izdavača

Marksovo delo "Najamni rad i kapital", a isto tako i Engelsov predgovor koji je pisan godine 1891, dajemo u prevodu Dimitrija Tucovića. Taj prevod izašao je 1907 godine u Beogradu, u izdanju Srpske socijal-demokratske stranke, kao druga sveska Socijalističke biblioteke. U ovom našem izdanju unete su u Tucovićev prevod izvesne izmene, onde gde je prevod trebalo približiti originalu ili uzeti danas upotrebljavane termine iz političke ekonomije.
Kultura


UVOD F. ENGELSA

Ovaj rad je izlazio kao niz uvodnih članaka u "Novim rajnskim novinama" počev od 4 aprila 1849.[1] Izrađen je na osnovu predavanja koja je Marks držao 1847 godine u nemačkom radničkom društvu u Briselu. Nije izašao do kraja; u broju 269 ispod članka napisane reči: "nastaviće se" ostale su neispunjene usled burnih događaja koji su tada nastali: upada Rusa u Mađarsku, pobuna u Drezdenu, Izerlonu, Elberfeldu, Pfalcu i Badenu, zbog kojih su i novine ugušene (19 maja 1849). Produženje ovoga rada u rukopisu nije se našlo u Marksovoj zaostavštini.

"Najamni rad i kapital" štampan je zasebno u više izdanja u obliku brošure, a poslednji put 1884, u izdanju Švajcarske zadružne štamparije, Hotingen-Cirih. Dosadanja su izdanja verno sačuvala tekst originala. Ali pošto će ovo novo izdanje radi propagande biti rastureno u ne manje od 10.000 primeraka, u meni se porodilo pitanje: da li bi i sam Marks u ovom slučaju ostavio novo izdanje neizmenjeno.

Četrdesetih godina Marks još nije bio dovršio svoju kritiku političke ekonomije. S njom je bio gotov tek krajem pedesetih godina. Zato njegovi spisi koji su izašli pre prve knjige "Prilog kritici političke ekonomije" (1859), otstupaju u ponekim tačkama od spisa sastavljenih posle 1859, sadrže izraza i čitavih rečenica koje, sa gledišta docnijih spisa, izgledaju nezgodne i čak netačne. I naravno u običnim izdanjima, namenjenim čitalačkoj publici uopšte, ima mesta i ovo gledište koje je pisac u svome duhovnom razviću imao ranije, pisac kao i publika imaju neosporno pravo na neizmenjeno otštampavanje ovih starijih spisa. I u tom slučaju meni ne bi ni u snu na um palo da izmenim jednu ciglu reč.

Druga je stvar kad je novo izdanje, možemo reći, isključivo namenjeno propagandi među radnicima. I sam bi Marks nesumnjivo doveo staro, 1849 godine datirano izlaganje u sklad sa svojim novim gledištem. I ja sam uveren da ću učiniti ono što bi i on učinio, ako u ovome izdanju izvršim omanje izmene i dopune koje su potrebne da se taj sklad postigne u svim bitnim tačkama. Zato unapred velim čitaocu: ova brošura nije onakva kako ju je Marks 1849 napisao, nego, približno, onakva kako bi je napisao 1891. Pored toga pravi tekst ove brošure nalazi se u mnogobrojnim primercima starih izdanja, i to je dovoljno dokle ne budem dospeo da je docnije u celokupnom izdanju otštampam bez izmena.

Sve se moje izmene vrte oko jedne tačke. Po originalu radnik prodaje kapitalistu za najamninu svoj rad; po ovom tekstu svoju radnu snagu. I za tu izmenu dužan sam dati obaveštenja. Obaveštenje radnicima da vide da nije ovde u pitanju obično probiranje reči, nego jedna od najvažnijih tačaka sve političke ekonomije. Obaveštenje buržoaviji da se uveri kako su neobrazovani radnici, kojima se i najteža ekonomska pitanja lako mogu objasniti, daleko odmakli naduvenoj "inteligenciji", kojoj takva zamršena pitanja ostaju nerazrešena celog života.

Klasična politička ekonomija[2] primila je iz industriske prakse rasprostranjenu pretstavu fabrikantovu, da on kupuje i plaća rad svojih radnika. Ova pretstava je dobro poslužila fabrikantu za vođenje posla, knjigovodstva i izračunavanje cena. Ali kad je po naivnosti preneta u političku ekonomiju, izavvala je u njoj čudnovate zablude i zabune.

Ekonomija je imala pred sobom fakat, da se cene svih roba, među njima i cena one robe moju je ona zvala "radom", neprekidno menjaju; da one, usled raznolikih okolnosti koje često ne stoje ni u kakvoj vezi sa proizvodnjom robe, skaču i padaju kao da zavise od gola slučaja. Ali čim se javila ekonomija kao nauka[3], među prvim zadacima svojim imala je da nađe onaj zakon koji se krije iza ove slučajnosti koja prividno upravlja robnim cenama, a koji u stvari upravlja samom ovom slučajnošću. U granicama neprekidnog kretanja cena koje su čas skakale, čas padale, ona je tražila utvrđenu centralnu tačku oko koje se cene kolebaju i kreću. Jednom reči: ona je pošla od cena robe, da bi zakon za regulisanje cena našla u vrednosti robe, kojom se objašnjavaju sva kolebanja cena i na koju se sve one na kraju krajeva imaju svesti.

Klasična ekonomija je našla da se vrednost neke robe određuje u njoj sadržanim, za njenu proizvodnju potrebnim radom. Ona se ovim objašnjenjem zadovoljila. A za sada možemo i mi ostati pri ovome. Jedino, da ne bi bilo nesporazuma, napomenuću da je danas ovo objašnjenje postalo sasvim nedovoljno. Marks je najpre temeljno ispitao svojstvo rada da stvara vrednost i našao da svaki rad koji je prividno ili stvarno potreban za proizvodnju neke robe ne povećava uvek vrednost te robe srazmerno količini utrošena rada. Prema tome, ako mi danas sa ekonomistima kao što je Rikardo prosto na prosto rečemo: vrednost robe određuje se radom potrebnim za njenu proizvodnju, mi pri tom nikada ne gubimo iz vida Marksovu ispravku. Za ovde je toliko dovoljno; više se nalazi kod Marksa u "Prilogu kritici političke ekonomije", 1859, i u prvoj knjizi "Kapitala"[4].

Ali čim su ekonomisti ovo određivanje vrednosti radom primenili na robu "rad", padali su iz protivrečnosti u protivrečnost. Kako se određuje vrednost "rada"? U njemu sadržanim potrebnim radom. A koliko je rada sadržavo u radu jednog radnika za jedan dan, nedelju, mesec, godinu? Rad jednog dana, nedelje, meseca, godine. Ako je rad mera sviju vrednosti, to i "vrednost rada" možemo izraziti samo u radu. Ali mi ne znamo apsolutno ništa o vrednosti jednog sata rada, ako znamo samo to da je ona jednaka jednom satu rada. Tako se dakle nismo primakli svome cilju ni za dlaku; vrtimo se stalno u krugu.

Klasična ekonomija je pokušala to pitanje rešiti na jedan drugi način; ona je rekla: vrednost neke robe je jednaka troškovima proizvodnje te robe. Ali šta su troškovi proizvodnje rada? Da bi na ovo pitanje odgovorili, ekonomisti su morali malo nasilovati logiku. Mesto da istražuju troškove proizvodnje samog rada, koji se na žalost ne mogu iznaći, oni su ispitivali troškove proizvodnje radnika. A oni se mogu iznaći. Oni se prema vremenu i prilikama menjaju, ali za jedno određeno društveno stanje, za određeno mesto, za određenu granu proizvodnje oni su takođe određeni, bar u prilično uskim pranicama. Mi živimo danas pod vladavinom kapitalističke proizvodnje, u kojoj velika, sve veća klasa stanovništva može živeti jedino radeći pod najamninu za sopstvenike sredstava za proizvodnju - oruđa, mašina, sirovina i sredstava za život. Na osnovu ovog načina proizvodnje troškovi proizvodnje radnika jesu suma sredstava za život - ili njihova novčana cena - koja su prosečno potrebna da radnika učine sposobnim za rad i održe sposobnim[1] za rad i da ga nakon njegovog odlaska iz stroja usled starosti, bolesti ili smrti, zamene novim radnikom, dakle da omoguće potrebno množenje radničke klase. Uzmimo da je novčana cena ovih sredstava za život prosečno tri marke dnevno.

Naš radnik dobija dakle od kapitalista koji ga zaposluje najamninu od tri marke dnevno. Za to on radi kapitalistu, recimo, dvanaest časova dnevno. I ovaj kapitalist računa otprilike ovako:

Neka naš radnik - mašinski šloser - izradi jedno parče mašine za jedan dan. Sirovina - gvožđe i mesing u prerađenom stanju - košta 20 maraka. Potrošak uglja za parnu mašinu, rabaćenje same te mašine, struga i ostalog alata kojim naš radnik radi, pretstavlja, za jedan dan i na jednog radnika, vrednost od 1 marke. Nadnica je po našoj pretpostavci 3 marke. To čini za dotično parče mašine 24 marke. Ali kapitalist izračuna da dobija za njega od svoje mušterije prosečnu cenu 27 maraka, a to su 3 marke preko svih njegovih troškova.

Otkuda ove 3 marke koje kapitalist dobija? Po tvrđenju klasične ekonomije robe se prodaju prosečno po svojim vrednostima, tj. po cenama koje odgovaraju potrebnoj količini rada što se u njima nalazi. Prosečna cena našeg dela mašine - 27 maraka - bila bi dakle jednaka njegovoj vrednosti, količini u njemu sadržanog rada. Ali od ovih 27 maraka, 21 marka bila je gotova vrednost pre no što je naš mašinski šloser počeo raditi. 20 maraka se nalaze u sirovini, 1 marka u uglju sagorelom u toku rada i u mašinama i alatima koji su upotrebljeni i u odgovarajućem iznosu izgubili od svoje vrednosti. Ostaje 6 maraka koje su dodate vrednosti sirovine. Ali izvor ovih šest maraka, po pretpostavci naših ekonomista, jeste jedino u radu koji je naš radnik dodao sirovini. Njegov dvanaestočasovni rad stvorio je prema tome novu vrednost od šest maraka. Otuda vrednost njegovog dvanaestočasovnog rada bila bi šest maraka. Tako bismo naposletku pronašli šta je "vrednost rada".

"Stoj!" uzvikuje naš mašinski šloser. "Šest maraka? Ali ja sam dobio samo tri marke! Moj kapitalist zaklinje se svim na svetu da je vrednost moga dvanaestočasovnog rada samo tri marke, i ako mu zatražim šest smeje mi se. Kako se to slaže?"

Ako smo gore ušli sa našom vrednošću rada u krug bez izlaza, sada smo tek zapali u nerazrešljivu protivrečnost. Tražili smo vrednost rada, a našli smo više no što nam je trebalo. Za radnika je vrednost dvanaestočasovaog rada tri marke, za kapitalista šest maraka, od kojih on tri daje radniku kao nadnicu, a tri meće u svoj džep. Prema tome kao da rad nema jednu vrednost, već dve, i to vrlo različne!

Protivrečnost biva još apsurdnija čim svedemo vrednosti izražene u novcu na radno vreme. Za dvanaest časova rada stvorena je nova vrednost od šest maraka. Prema tome za šest časova tri marke - tj. suma novca koju radnik dobija za dvanaest časova rada. Za dvanaestočasovni rad radnik dobija kao ekvivalenat proizvod od šest časova rada. Prema tome, ili rad ima dve vrednosti, od kojih je jedna dva puta koliko druga, ili je dvanaest ravno šest! U oba slučaja čista besmislica.

Možemo se vrteti i okretati koliko hoćemo, iz ove protivrečnosti nemamo kud, dokle govorimo o kupovini i prodaji rada i o vrednosti rada. To se ekonomistima i dogodilo. Poslednji pretstavnik klasične ekonomije, Rikardova škola, najviše je propala zbog nerešljivosti ove protivrečnosti. Klasična ekonomija zapala je u ćorsokak. Čovek moji je našao izlaz iz ovog ćorsokaka, bio je Karl Marks.

Što su ekonomisti smatrali kao troškove proizvodnje "rada", to su bili troškovi proizvodnje ne rada, nego samog živog radnika. I što je ovaj radnik prodavao kapmtalistu, to nije njegov rad. "Čim njegov rad stvarno otpočne", veli Marks, "prestao mu je pripadati, pa ga dakle ne može više ni prodavati"[5] On bi mogao prodati jedino svoj budući rad, tj. primiti na sebe obavezu da određeni posao za određeno vreme uradi. Ali time on ne prodaje rad (koji ima tek da se izvrši), već za određeno vreme (na nadnicu) ili za određeni posao (na parče) stavlja kapitalistu na raspoloženje za izvesnu nagradu svoju radnu snagu: radnik daje u najam, odnosno prodaje svoju radnu snagu. Ali ova radna snaga je srasla sa njegovom ličnošću i nerazdvojna je od nje. Troškovi proizvodnje radne snage poklapaju se prema tome sa troškovima proizvodnje radnika; što su ekonomisti zvali troškovima proizvodnje rada, to su troškovi proizvodnje radnika a s tim i radne snage. I tako se možemo od troškova proizvodnje radne snage vratiti na vrednost radne snage i odrediti količinu društveno potrebnog rada koji je potreban da se proizvede radna snaga određenog kvaliteta, kao što je to Marks uradio u odeljku o kupovini i prodaji radne snage ("Kapital", knjiga I, glava IV, 3 odeljak).

Šta bude, pošto radnik proda svoju radnu snagu kapitalistu, tj. pošto mu je za ugovorenu nagradu - pod nadnicu ili na parče - stavi na raspoloženje? Kapitalist uvodi radnika u svoju radionicu ili fabriku, gde se već nalaze svi predmeti potrebni za rad: sirovine, pomoćni materijal (ugalj, boje, itd.), alat, mašine. Tu radnik počinje argatovati. Nvka je njegova nadnica 3 marke kao gore - bilo da ih zarađuje na nadnicu ili na parče. I ovde ćemo uzeti kao i gore da radnik za dvanaest časova poveća svojim radom vrednost utrošenih sirovina za šest maraka, i tu novu vrednost kapitalist realizuje pri prodaji gotovog artikla. Od toga plati radniku 3 marke, a 3 marke zadržava za sebe. Ako radnik za dvanaest časova stvori vrednost od šest maraka, onda za šest časova stvori vrednost od 3 mdrke. Za šest časova rada on je proizveo kapitalistu onoliku vrednost koju dobija u vidu nadnice od tri marke. Posle šest časova rada obojica su kvit, jedan drugom ni pare ne duguje.

"Stoj!" uzvikuje sada kapitalist. "Ja sam najmio radnika za ceo dan, za dvanaest časova. Šest časova su samo pola dana. Zato na posao, dok ne prođu i drugih šest časova - tek smo tada kvit!" I radnik se u stvari mora povinovati "slobodnom" ugovoru, po kome se obavezao da za proizvod rada koji košta šest radnih časova radi punih dvanaest.

Isto je tako i s radom na parče. Uzmimo da naš radnik izradi za 12 časova 12 komada robe. Svaki komad košta sirovine i rabaćenja 2 marke, a prodaje se za 2 marke. Kapitalist će, pri istim ostalim uslovima kao gore, platiti radniku 25 feniga od komada, prema tome radnik će za dvanaest čaeova izraditi 12 komada i zaraditi 3 marke. Kapitalist dobija za 12 komada 30 maraka; kad se odbiju 24 marke za sirovinu i rabaćenje, ostaje 6 maraka, od kojih 3 daje kao nadnicu radniku, a tri zadr?ava za sebe. Sve kao i gore. I ovde radnik radi šest časova za sebe, tj. da odradi svoju nadnicu (u dvanaest časova po 1/2 na sat), a šest časova za kapitalista.

Teškoća na koju su naseli najbolji ekonomisti dokle god su polazili od vrednosti "rada" - gubi se čim mesto toga pođemo od vrednosti "radne snage". Radna snaga je roba u našem današnjem kalitalističkom društvu, roba kao svaka druga, ali ipak osobita roba. Naime, ona ima naročito svojstvo, snagu da stvara vrednost, da bude izvor vrednosti, i to, pri umesnoj upotrebi, izvor veće vrednosti no što je sama ima. Pri sadašnjem stanju proizvodnje čovečja radna snaga proizvodi ne samo za jedan dan veću vrednost nego što sama ima i košta; sa svakim novim naučnim otkrićem, sa svakim novim tehničkim pronalaskom raste višak dneviog proizvoda radne snage preko njenih dnevnih troškova, prema tome skraćuje se onaj deo radnog dana za koji radnik svoju nadnicu odradi, a produžava se onaj deo za koji on mora da pokloni svoj rad kapitalistu, za koji mu radi besplatno.

I to je ekonomsko uređenje celog našeg današnjeg društva: samo radnička klasa je ta koja prošvodi sve vrednosti. Jer vrednost je samo drugi izraz za rad, onaj isti izraz kojim se u našem današnjem kapitalističkom društvu označava ona količina u nekoj robi sadržanog, društeeno potrebnog rada. Ali ove vrednosti što ih radnici proizvode - ne pripadaju radnicima. One pripadaju sopstvenicima sirovina, mašina i alata i predujmljenih sredstava koji omogućuju ovim sopstvenicima da kupuju radnu snagu radničke klase. Prema tome, od sve količine artikala koju je proizvela, radnička klasa dobija samo jedan deo. I, kao što smo gore naveli, onaj drugi deo koji kapitalistička klasa za sebe zadržava ili možda još deli sa klasom vlasnika zemlje - sa svakim novim pronalaskom i otkrićem raste, dokle onaj deo što radničkoj klasi pripada (računajući po broju glava) ili raste vrlo lagano i neznatno ili nikako, a pod izvesnim okolnostima može i opadati.

Ali ovi pronalasci i otkrića koja sve brže jedno drugo potiskuju, ova produktivnost ljudskog rada koja u dosada nečuvenoj meri iz dana u dan raste, stvara najposle jedan sukob, zbog koga današnja kapitalistička privreda mora propasti. Na jednoj strani neizmerna bogatstva i suvišak proizvoda kojim prisvajači nisu u stanju rukovati. Na drugoj strani veliki deo društva proletariziran, pretvoren u najamnike i na taj način onesposobljen da onaj suvišak proizvoda nabavi. Zbog pocepanosti društva na jednu malu, prebogatu i jednu veliku klasu najamnih radnika bez igde ičega, ovo se društvo na jednoj strani davi u svome sopstvenom izobilju, dokle na drugoj strani velika većina njegovih članova ili je jedva malo ili nije nikako zaštićena od najveće nemaštine. Ovo stanje postaje svakim danom sve besmislenije i - nepotrebnije. Ovo se mora otstraniti, ono se može otstraniti. Ostvarljivo je novo društveno uređenje, u kome će nestati današnjih klasnih razlika i u kome će - možda posle izvesnog kratkog, nešto oskudnog, ali u svakom slučaju moralno vrlo korisnog prelaznog vremena - putem planskog iskorišćavanja i razvijanja već postojećih ogromnih produktivnih snaga sviju društvenih članova, uz podjednaku obavezu rada, stajati na raspolaganju podjednako i sve više sredstava za život i uživanje, za razvijanje i primenu svih telesnih i duhovnih sposobiosti. A da su radnici sve više rešeni da izvojuju ovo novo društveno uređenje, posvedočiće, na obema stranama Okeana, sutrašnji prvi maj, i nedelja, treći maj[6].

Fridrih Engels
London, 30 aprila 1891


Karl Marks
NAJAMNI RAD I KAPITAL[7]

I

Sa raznih strana prebačeno nam je što nismo izložili ekonomske odnose, koji su materijalna osnova sadašnjim klasnim i nacionalnši borbama. Mi smo ove odnose namerno samo tamo dodirivali, gde se oni u političkim sukobima neposredno nameću.

Trebalo je pre svega propratiti klasnu borbu u svakodnevnoj istoriji i, na osnovu istoriskog gradiva koje se zateklo ili iznova iz dana u dan stvara, empirički pokazati da su sa podjarmljivanjem radničke klase, koja je dala Februar i Mart[8], u isto vreme bili pobeđeni i njeni protivnici - buržoaski republikanci u Francuskoj, građanske i seljačke klase, neprijatelji feudalnog apsolutizma, na celom evropskom kontinentu; da pobeda "honetne republike" u Francuskoj beše u isto vreme pad svih nacija koje su na Februarsku revoluciju bile odgovorile herojskim ratovima za nezavisnost; da je naposletku sa porazom revolucionarnih radnika Evropa ponova dopala starog dvostrukog ropstva, englesko-ruskog. Junska borba u Parizu, pad Beča, tragikomedija berlinskog novembra 1848, očajni napori Poljske, Italije i Mađarske, skapavanje od gladi u Irskoj - to su bili glavni momenti evropske klasne borbe između buržoazije i radničke klase na kojima smo pokazali da svaki revolucionarni ustanak, ma koliko njegov cilj izgledao udaljen od klasne borbe, mora propadati sve dotle dokle ne pobedi revolucionarna radnička klasa, da svaka socijalna reforma ostaje utopija sve dotle dokle se proleterska revolucija i feudalistička kontrarevolucija u jednom svetskom ratu oružjem ne ogledaju. U našem izlaganju, kao i u stvarnosti, Belgija i Švajcarska behu tragikomične karikaturne žanr-slike u velikom istoriskom tablou: jedna - ugledna država buržoaske monarhije, druga - ugledna država buržoaske republike; obe - države koje uobražavaju da su isto tako nezavisne od klasne borbe, kao i od evropske revolucije.

Sada, pošto su naši čitaoci videli kako se klasna borba 1848 godine razvijala u kolosalnim političkim oblicima, vreme je da se izbliže upoznamo sa samim ekonomskim odnosima na kojima se zasniva kako egzistencija buržoazije i njena klasna vladavina, tako i ropstvo radnika.

Mi ćemo u tri velika odeljka izložiti:
1. odnos najamnog rada prema kapitalu, radnikovo ropstvo, kapitalistovu vladavinu.
2. neizbežnu propast srednjih građanskih klasa i takozvanog seljačkog staleža u današnjem sistemu;
3. trgovinsko podjarmljivanje i eksploatisanje buržoaskih klasa raznih evropskih nacija što nad njima vrši Engleska, despot svetskog tržišta.
Staraćemo se da izlažemo što prostije i popularnije, ne pretpostavljajući ni najelementarnije pojmove iz političke ekonomije. Mi hoćemo da budemo razumljivi za radnike. A to nam je potrebno i zbog toga što u Nemačkoj caruju najčudnije neznanje i pomućenost pojmova o najprostijim ekonomskim odnosima kako gore kod patentiranih branilaca postojećeg poretka, tako dole kod socijalističkih mađioničara[9] i nepriznatih političkih genija, u kojima je razdrobljena Nemačka još bogatija nego u vladarima.

Najpre prvo pitanje: Šta je najamnina? Kako se ona određuje?

Ako zapitamo radnike: "kolika vam je nadnica?" oni će odgovoriti: "Ja dobijam od svoga buržoa za jedan dan 1 marku", ili: "ja dobijam 2 marke" itd. Oni će, prema različnim granama rada kojima pripadaju, navesti različne sume novca koje za određenu količinu rada, na pr. da se izatka jedan aršin platna ili da se složi štampani tabak, dobijaju od svoga buržoa. Njihovi će odgovori biti različni u pitanju veličine nadnice, ali ipak u jednoj tački svi će biti saglasni: najamnina je ona količina novca koju kapitalist plaća za određeno radno vreme ili za izvršenje određenog rada.

Kapitalist izgleda, kupuje njihov rad za novac. Oni mu svoj rad prodaju za novac, ali to tako samo izgleda. Što oni kapitalistu u stvari prodaju - to je njihova radna snaga. Tu radnu snagu kapitalist kupuje za jedan dan, jednu nedelju, jedan mesec, itd. A pošto je kupio on je upotrebljuje na taj način što mu radnici za ugovoreno vreme rade. Za istu sumu novca, na pr. 2 marke, za koju je kapitalist kupio njihovu radnu snagu, on je mogao kupiti 2 funte šećera ili izvesnu količinu neke druge robe. Tako 2 marke, za koje je kupio 2 funte šećera je cena 2 funte šećera. A 2 marke za koje je kupio radnu snagu da je dvanaest časova upotrebi - jeste cena dvanaestočasovnog rada. Prema tome, radna snaga je roba onako isto kao i šećer. Ona se meri časovima, šećer na vazi.

Svoju robu, radnu snagu, radnici razmenjuju za kapitalistovu robu, novac, i ova razmena biva u izvesnom određenom odnosu. Toliko novca za toliku upotrebu radne snage. Za dvanaest časova tkanja - 2 marke. A zar te 2 marke ne pretstavljaju sve druge robe koje ja za 2 marke mogu kupiti? Prema tome, radnik je svoju robu, radnu snagu, stvarno razmenio za sve vrste roba, i to u izvesnom određenom odnosu. Dajući radniku 2 marke, kapitalist mu je dao toliko mesa, toliko odela, toliko drva, osvetlenja itd. u razmenu za njegov radni dan. Prema tome, 2 marke izražavaju onaj odnos u kome se radna snaga razmešuje za druge robe, one izražavaju prometnu vrednost radne snage. Prometna vrednost jedne robe, izražena u novcu zove se njena cena. Najamnina je dakle samo naročito ime za cenu radne snage, koja se obično naziva cena rada, za cenu ove osobite robe koju održava isključivo meso i krv ljudska.

Uzmimo bilo kog radnika, na pr. tkača. Kapitalist mu dade razboj i pređu. Tkač otpočne rad i od pređe napravi platno. Kapitalist uzme platno i proda ga na pr. za 20 maraka. Je li sad nadnica tkačeva jedan udeo u platnu, udeo u 20 maraka, u proizvodu njegovog rada? Ne. Mnogo pre no što je platno prodato, možda mnogo pre no što je ono izatkano, tkač je svoju nadnicu primio. Kapitalist ne plaća dakle ovu nadnicu novcem koji dobija za platno, već novcem iz gotovine. Kao što razboj i pređa nisu proizvod rada tkačeva, kome ih je buržoa dao, tako nisu to ni robe koje on dobija razmenom za svoju robu, radnu snagu. Može se desiti da buržoa ne nađe kupca za svoje platno. Može se desiti da on ne istera nadnicu prodajom platna. Moguće je da on platno u sravnjenju sa tkačevom nagradom vrlo skupo proda. Sve se to tkača ništa ne tiče. Kapitalist kupuje za jedan deo svoje gotovine, svoga kapitala, tkačevu radnu onagu isto tako kao što je za drugi deo svoga kapitala nabavio sirovinu - pređu - i oruđe za rad - razboj. Pošto je te kupovine izvršio, a tu spada i kupovina radne snage potrebne za proizvodnju platna, on sada proizvodi samo svojim sirovinama i sredstvima za rad. U sredstva za rad ulazi sada i naš dobri tkač, koji u proizvodu ili njegovoj ceni isto tako nema nikakva udela kao ni razboj.

Prema tome, najamnina nije radnikov udeo u robi hoju je on proizveo. Najamnina je deo gotove robe za žoji kapitalist kupuje određenu količinu produktivne radne snage.

A radna snaga je dakle roba koju njen vlasnik, najamni radnik, prodaje kapitalu. Zašto je prodaje? Da bi živeo.

Ali delanje radne snage, rad, to je životna delatnost radnikova, ispoljavanje njegova života. I ovu životnu delatnost radnik prodaje drugom, da bi pribavio sebi potrebna sredstva za život. Prema tome životna delatnost je za radnika samo sredstvo za održanje života. On radi da živi. On i ne uračunava rad u svoj život, štaviše, rad je žrtva njegova života. On je roba koju je radnik prodao drugom. Proizvod njegova rada nije prema tome cilj njegova rada. Što radnik za sebe proizvodi, nije svila koju tka, nije zlato koje iz rudnika vadi, nije palata koju zida; što on za sebe proizvodi, to je najamnina, a svila, zlato, palata prameću se za njega u određenu količinu sredstava za život, možda u pamučnu bluzu, bakarni novac i podrumski stan. A radnik koji dvanaest časova tka, prede, buši, struže, zida, kopa, tuca kamen i nosi itd. - može li on to dvanaestočasovno tkanje, predenje, bušenje, struganje, zidanje, grtanje, tucanje kamena smatrati kao ispoljavanje svoga života, kao život?

Ne. Život za njega počinje kad rad prestane, - za ručkom, u krčmi, u postelji. Dvanaestočasovni rad nema za njega nikakva smisla kao tkanje, predenje, bušenje itd., već kao zarađivanje pomoću kojega dolazi do ručka, krčme, postelje. Kad bi svilena buba prela zato da održi svoj život kao gusenica, ona bi bila pravi najamni radnik.

Radna snaga nije bila uvek roba. Rad nije bio uvek najamni rad, to jest slobodan rad. Rob svoju radnu snagu nije prodavao gospodaru, isto tako kao što ni vo ne prodaje svoj rad seljaku. Rob zajedno sa svojom radnom snagom prodat je jednom zauvek njegovom gospodaru. On je roba koja može prelaziti iz ruku jednog gospodara u ruke drugoga. On sam je roba, ali radna snaga nije njegova roba. Kmet prodaje samo deo svoje radne, snage. On ne dobija nagradu od vlasnika zemlje, već, naprotiv, vlasnik zemlje dobija od njega izvestan danak.

Kmet pripada zemlji i donosi plod gospodaru zemlje. Slobodan radnik, međutim, prodaje sebe, i to na delove. On ustupa 8, 10, 12, 15 časova svoga života, dan za danom, onom ko da više: sopstveniku sirovina, oruđa za rad i sredstava za život, tj. kapitalistu. Radnik ne pripada ni sopstveniku ni zemlji, ali 8, 10, 12, 15 časova dnevno njegova života, pripadaju onome ko ih kupi. Radnik napušta kapitalista kod koga se pogodio kad hoće. Njega kapitalist otpušta kad nađe za dobro, čim ne može da izvuče od njega nikakvu korist ili bar ne onu koju želi. Ali radnik, kome je jedini izvor dohotka prodaja radne snage, ne može napustiti celu klasu kupaca, tj. kapitalističku klasu, a ,da se ne odreče svoga života. On ne pripada ovom ili onom kapitalistu, ali pripada kapitalističkoj klasi; i sada je njegova stvar da nađe mušteriju, to jest da nađe sebi kupca u toj kapitalističkoj klasi.

Pre no što se izbliže upoznamo sa odnosom između kapitala i najamnog rada, izložićemo ukratko najopštije odnose od kojih zavisi veličina najamnine.

Najamnina je, kao što smo videli, cena jedne određene robe, radne snage. Prema tome, najamninu određuju isti zakoni koji određuju cenu svake druge robe. Pitanje je sada: kako se određuje cena neke robe?


II

Čime se određuje cena neke robe?

Određuje se konkurencijom između kupaca i prodavaca, odnosom tražnje prema ponudi. Konkurencija koja određuje cenu neke robe ima tri strane.

Jednu istu robu nude razni prodavci[1]. Ko robe istog kvaliteta najjevtinije prodaje, potiskuje ostale prodavce i osigurava za sebe najveću prođu. Prodavci se dakle bore uzajamno oko prođe, oko tržišta. Svaki bi hteo da proda, po mogućstvu da proda mnogo, a ako je moguće da proda sam, isključujući ostale prodavce. Prema tome, jedan prodaje jevtinije od drugoga. Javlja se konkurencija među prodavcima koja obara cenu roba koje oni nude.

Ali javlja se i konkurencija među kupcima, koja podiže cenu ponuđenih roba.

Najposle javlja se konkurencija među kupcima i prodavcima; jedni žele što jevtinije kupiti, drugi žele što skuplje prodati. Rezultat ove konkurencije između kupaca i prodavaca zavisi od odnosa dveju ranije spomenutih strana konkurencije, tj. od toga da li je jača konkurencija u taboru kupaca ili u taboru prodavaca. Industrija izvodi na bojno polje dve vojske, jednu protiv druge, od kojih svaka bije bitku u svojim sopstvenim redovima, među svojim sopstvenim trupama. Pobeda je na strani one vojske u čijim je redovima borba slabija.

Uzmimo da ima na tržištu 100 bala pamuka, a u isto vreme kupaca za 1.000 bala. U ovom slučaju tražnja je deset puta veća od ponude. Konkurencija među kupcima biće zbog toga veoma jaka, svaki hoće da prigrabi sebi jednu, a ako se može i svih 100 bala. Ovaj primer nije proizvoljno uzet. U istoriji trgovine doživeli smo periode rđavih pamučnih žetava, kada su nekoliko udruženih kapitalista pokušavali da kupe ne 100 bala, već sav pamuk u celom svetu. U ovom slučaju kupci će gledati da potisnu jedan drugoga, nudeći relativno veću cenu za pamučne bale. A prodavci pamuka, koji primete da se trupe neprijateljske vojske međusobno krve, i da su potpuno sigurni za prodaju svih 100 bala, čuvaće se svake međusobne svađe, da ne obore cenu pamuka u trenutku kada se njihovi protivnici međusobno takmiče da je podignu. Najedanput nastaje mir u vojsci prodavaca. Oni stoje kao jedan čovek prema kupcima, filozofski skrstivši ruke i njihovim zahtevima ne bi bilo kraja, kad ne bi bilo tačno određenih granica u ponudama i najnasrtljivijih kupaca.

Ako je dakle ponuda jedne robe slabija od tražnje, među prodavcima je konkurencija slaba ili je nikako i nema. U istoj meri kako ova konkurencija opada, raste konkurencija među kupcima. Rezultat: veće ili manje skakanje robnih cena.

Poznato je da se obrnuti slučaj sa obrnutim rezultatom češće javlja. Znatan suvišak ponude nad tražnjom: očajna konkurencija među prodavcima; oskudica u kupcima: roba ide u bescenje.

Ali šta znači skakanje i padanje cene, šta znači visoka i niska cena? Zrno peoka, posmatrano kroz mikroskop, veliko je, a kula u sravnjenju sa bregom mala je. A kad se cena određuje odnosom tražnje i ponude, čime se određuje taj odnos tražnje i ponude?

Obratimo se kojem god buržou. On se neće ni časa predomišljati i kao drugi Aleksandar Veliki preseći će ovaj metafizički čvor tablicom množenja. Ako proizvodnja robe koju prodajem mene košta 100 maraka, reći će nam on, i ja dobijem prodajom ove robe 110 maraka, naravno na kraju godine, - to je onda građanska, poštena, zakonita dobit. Ali ako dobijem 120-130 maraka, onda je to visoka dobit; ako dobijem čak 200 maraka, to bi bila izvanredna, neobična dobit. Šta je dakle za buržou mera dobiti? Troškovi proizvodnje njegove robe. Ako u razmenu za svoju robu dobije izvesnu količinu druge robe čija je proizvodnja manje koštala, on je izgubio. Dobije li u razmenu za svoju robu izvesnu količinu druge robe čija je proizvodnja više koštala, on je dobio. A padanje i skakanje dobiti on ocenjuje po tome, za koliko stepena prometna vrednost njegove robe stoji ispod ili iznad nule, ispod ili iznad troškova proizvodnje.

Videli smo kako promenljivi odnos tražnje prema ponudi daje čas skakanje čas padanje cena, čas visoke čas nioke cene. Ako cena neke robe usled oskudne ponude ili nesrazmerno povećane tražnje znatno skoči, onda je cena ma koje druge robe morala u istoj srazmeri pasti; jer cena neke robe jeste samo u novcu izražen odnos u kome se druge robe sa njom razmenjuju. Na pr., ako cena jednog rifa svilene materije poraste od 5 maraka na 6, onda je cena srebra prema svilenoj materiji pala, a isto tako relativno prema svilenoj materiji pala je cena sviju drugih roba koje su zadržale stare cene. Morala bi se dati veća količina tih roba u razmenu za istu količinu svilene materije. Šta će biti posledica rašćenja cene jedne robe? Masa kapitala će priticati industriskoj grani koja je u cvetanju, i to priticanje kapitala unosnijoj industriskoj grani trajaće dokle dobit ne spadne na običnu meru ili čak dokle cena proizvodima te industriske grane, usled suvišne proizvodnje, ne spadne ispod troškova proizvodnje.

Obrnut slučaj. Ako cena neke robe padne ispod nješh troškova proizvodnje, kapitali će se povlačiti iz proizvodnje te robe. Osim slučaja da jedna industriska grana nije više savremena, pa prema tome mora propasti, ovo će bekstvo kapitala smanjivati proizvodnju takve robe, tj. njenu ponudu dokle ne bude odgovarala tražnji, dokle se cena robe opet ne digne na visinu troškova proizvodnje, ili čak dokle ponuda ne padne ispod tražnje, tj. dokle se njena cena opet ne digne iznad troškova proizvodnje, jer tekuća cena neke robe stoji uvek iznad ili ispod troškova proizvodnje te robe.

Mi vidimo da se kapitali sele neprestano iz oblasti jedne industrije u oblast druge. Visoka cena izaziva i suviše jako useljavanje, a niska cena i suviše jako iseljavanje.

Posmatrajući sa drugog gledišta, mogli bismo pokazati da troškovi proizvodnje određuju ne samo ponudu već i tražnju. Ali to bi nas i suviše udaljilo od našeg predmeta.

Upravo smo videli kako kolebanja ponude i tražnje svode cenu robe uvek na troškove proizvodnje. Doduše prava cena neke robe stoji uvek iznad ili ispod troškova proizvodnje; ali skakanje i padanje uzajamno se dopunjuju, tako da se u izvesnom razmaku vremena, sračunavši industrisku oseku i plimu ujedno, robe razmenjuju saobrazno svojim troškovima proizvodnje, njihovu cenu određuju dakle ti troškovi proizvodnje.

Ovo određivanje cene troškovima proizvodnje ne treba razumeti u smislu ekonomista. Oni vele da je prosečna cena robe ravna troškovima proizvodnje; to da je zakon. Anarhično kretanje pri kome se penjanje izravnjava padanjem, a padanje penjanjem, oni smatraju za slučajnost. S istim pravom moglo bi se, kao što su to drugi ekonomisti već učinili, kolebanje smatrati kao zakon a određivanje cena troškovima proizvodnje za slučajnost. Međutim, samo ova kolebanja koja, izbliže posmatrana, nose sa sobom najstrašnija pustošenja i kao zemljotresi tresu osnove buržoaskog društva, samo ova kolebanja određuju u svome toku cenu robe troškovima proizvodnje. Kretanje ovog nereda u celini jeste njegov red. U toku ove industriske anarhije, u ovom kružnom kretanju, konkurencija tako reći izravnjava jednu krajnost sa drugom.

Prema tome, mi vidimo ovo: cena robe određena je njenim troškovima proizvodnje, tako da se vremena kada se cena ove robe penje iznad troškova proizvodnje, izravnjavaju vremenima kada ona pada ispod troškova proizvodnje, i obrnuto. Naravno, to ne vredi za svaki industriski proizvod posebice, nego samo za celu industrisku granu. To ne vredi, dakle, ni za svakog industrijalca posebice, nego samo za celu klasu industrijalaca.

Određivanje cene troškovima proizvodnje isto je što i određivanje cene radnim vremenom koje je potrebno za proizvodnju neke robe, jer u troškove proizvodnje ulaze: 1) sirovine i rabaćenje oruđa za rad, a to znači: industriski proizvodi koji su proizvedeni za izvesan broj radnih dana, koji dakle pretstavljaju izvesnu količinu radnog vremena i 2) neposredan rad koji se takođe meri vremenom.

A isti opšti zakoni koji regulišu cenu robe uopšte, regulišu naravno i najamninu, cenu rada.

Najamnina će čas skakati čas padati, što zavisi od odnosa tražnje i ponude, od konkurencije među kupcima radne snage, kapitalistima, i prodavcima radne snage, radnicima. Kolebanjima cena robe uopšte odgovaraju kolebanja najamnine. Ali u granicama ovih kolebanja najamninu će određivati troškovi proizvodnje, radno vreme koje je potrebno da se ova roba, radna snaga, proizvede.

A koji su troškovi proizvodnje radne snage?

To su troškovi koji su potrebni da se radnik održi kao radnik i da se spremi za radnika.

Prema tome, ukoliko je za neki rad potrebno kraće vreme učenja, utoliko su manji troškovi proizvodnje radnika, utoliko je niža cena njegova rada, njegova najamnina. U industriskim granama gde nije potrebno nikakvo spremanje i gde je dovoljan go fizički život radnikov, troškovi proizvodnje takvoga radnika ograničavaju se gotovo samo na one robe koje su potrebne da mu održe život i sposobnost za rad. Cena njegovog rada, određuje se prema tome cenom sredstava potrebnih za život.

Ali ne treba gubiti iz vida još nešto. Fabrikant koji izračunava svoje troškove proizvodnje, da prema tome odredi cenu proizvodima, uzima u račun i rabaćenje oruđa za rad. Ako jedna mašina košta njega na pr. 1.000 maraka, a istroši se za 10 godina, on za 100 maraka godišnje povećava cenu robe, kako bi posle deset godina istrošenu mašinu zamenio novom. Isto tako u troškove proizvodnje proste radne snage moraju se uračunati troškovi oko množenja radnika, kako bi radnička klasa bila u stanju da se množi i da istrošene radnike zameni novima. Trošenje radnika uzima se u račun na isti način kao i trošenje mašine.

Prema tome, troškovi proizvodnje proste radne snage iznose koliko troškovi za održanje života radnika i troškovi za njegovo množenje. Cena ovih troškova života i množenja čini najamninu. Ova ovako utvrđena najamnina zove se minimum najamnine[10]. Ovaj minimum najamnine važi, kao i uopšte određivanje cene roba troškovima proizvodnje, ne za pojedinu individuu, nego za celu vrstu. Pojedini radnici, milioni radnika ne zarađuju koliko je potrebno da žive i da se množe; ali najamnina cele radničke klase izjednačuje se u granicama svojih kolebanja sa ovim minimumom.

Pošto smo se već obavestili o najopštijim zakonima koji regulišu najamninu kao i cenu svake druge robe, sada možemo pobliže ući u naš predmet. "Zakon da se "prirodna", tj. normalna cena radne snage poklapa s minimumom najamnine, tj. sa ekvivalentom vrednosti sredstava za život koja su apsolutno potrebna za radnikov život i množenje - taj sam zakon prvi ja postavio u "Nacrtu za kritiku političke ekonomije" (Deutsch-Franzozische Jahrbucher, Pariz 1844) i u "Položaju radničke klase u Engleskoj". Kao što se iz gornjega vidi, Marks je u ono vreme taj zakon usvojio. Od nas dvojice prihvatio ga je Lasal. Ali iako najamnina u stvarnosti ima stalnu tendenciju da se približi svom minimumu, ipak je gornji zakon netačan. Činjenica da se radna snaga po pravilu i prosečno plaća ispod njene vrednosti, ne može promeniti njenu vrednost. Marks je u "Kapitalu" ispravio gornju postavku (Odeljak: Kupovina i prodaja radne snage), a izložio je i okolnosti koje dozvoljavaju kapitalističkoj proizvodnji da cenu radne snage sve više i više snizuje ispod njene vrednosti. (Glava XXIII. Opšti zakon kapitalističke akumulacije.)" - Red.


III

Kapital sačinjavaju sirovine, oruđa za rad i sredstva za život svih vrsta, čijom se upotrebom proizvode nove sirovine, nova oruđa za rad i nova sredstva za život. Svi ovi sastavni delovi kapitala su tvorevine rada, proizvodi rada - nagomilani rad. Kapital je nagomilani rad, koji služi kao sredstvo za novu proizvodnju.

Tako vele ekonomisti.

Šta je crnac rob? Čovek crne rase. Koliko vredi jedno objašnjenje toliko i drugo.

Crnac je crnac. Tek u određenim odnosima on postaje rob. Mašina za predenje pamuka je mašina za predenje pamuka. Tek u određenim odnosima ona postaje kapital. Istrgnuta iz ovih odnosa ona nije kapital, kao što zlato kao takvo nije novac ili kao što šećer nije što i cena šećera.

U proizvodnji ljudi ne utiču samo na prirodu, nego i jedan na drugoga. Oni proizvode samo radeći zajedno na izvestan određeni način i razmenjujući svoje radove među sobom. Da bi proizvodili oni stupaju u određene međusobne veze i odnose i samo u gravicama ovih društvenih veza i odnosa oni utiču na prirodu, proizvode.

Prema različnom karakteru sredstava za proizvodnju biće naravno različni i ovi društveni odnosi u koje proizvođači međusobno stupaju i uslovi pod kojima svoje radove razmenjuju i u celokupnom aktu proizvodnje učestvuju. Sa pronalaskom novog ratnog oružja, puške, morala se izmeniti cela unutrašnja organizacija vojske, promenili su se odnosi u kojima pojedinci čine vojsku i mogu dejstvovati kao vojska, izmenio se i međusobni odnos vojsaka.

Društveni odnosi u kojima ličnosti proizvode, društveni odnosi proizvodnje, menjaju se dakle i preinačuju sa promenama i razvitkom materijalnih sredstava za proizvodnju, proizvodnih snaga, Odnosi proizvodnje u svojoj celini jesu ono što se zove društveni odnosi, društvo, i to društvo na određenom, isto-riskom stupnju razvića, društvo osobenog, različnog karaktera. Antičko društvo, feudalno društvo, buržoasko društvo su takve celine odnosa proizvodnje, od kojik svaka za sebe obeležava ujedno zaseban stupanj razvića u istoriji čovečanstva.

I kapital je društveni odnos proizvodnje. On je buržoaski odnos proizvodnje, odnos proizvodnje buržoaskog društva. Sredstva za život, oruđa za rad, sirovine, kao sastavni delovi kapitala, nisu li oni proizvedeni i nagomilani pod određenim društvenim uslovima, u određenim društvenim odnosima? Ne upotrebljavaju li se oni pod određenim društvenim uslovima, u određenim društvenim odnosima za novu proizvodnju? I zar ovaj određeni društveni karakter ne čini proizvode koji služe za novu proizvodnju kapitalom?

Kapital se ne sastoji samo iz sredstava za život, oruđa za rad i sirovina, ne sastoji se samo iz materijalnih proizvoda; on se sastoji tako isto iz prometnih vrednosti. Svi proizvodi koji sačinjavaju kapital jesu robe. Prema tome, kapital nije samo zbir materijalnih proizvoda, on je zbir roba, prometnih vrednosti, društvenih veličina.

Kapital ostaje isti, stavili mi mesto vune pamuk, mesto žita pirinač, mesto železnica parobrode, ako samo pamuk, pirinač, parobrodi - telo kapitala - imaju jednaku prometnu vrednost, jednaku cenu sa vunom, žitom i železnicama u kojima se on ranije otelovljavao. Telo kapitala može se stalno menjati a da kapital ne pretrpi ni najmanju promenu.

Ali ako je svaki kapital izvestan zbir roba, tj. prometnih vrednosti, to još ne znači da je svaki zbir roba, prometnih vrednosti, kapital.

Svaki zbir prometnih vrednosti je prometna vrednost. Svaka odelita prometna vrednost je zbir prometnih vrednosti. Na pr. kuća koja vredi 1.000 maraka, jeste prometna vrednost od 1.000 maraka. Parče hartije koje vredi 1 fenig, jeste zbir prometnih vrednosti feniga. Proizvodi koji se mogu za druge razmeniti, jesu robe. Određeni odnos u kome se one razmenjuju - čini njihovu prometnu vrednost, ili ako je izražen u novcu, - njihovu cenu. Količina ovih proizvoda niukoliko ne menja njihovo svojstvo da budu roba ili da pretstavljaju prometnu vrednost ili da imaju određenu cenu. Bilo neko drvo veliko ili malo, ono ostaje drvo. Bilo da razmenjujemo gvožđe u lotama ili centama za druge proizvode, to ne menja njegov karakter da bude roba, prometna vrednost. U odnosu na količinu ono je roba veće ili manje vrednosti - više ili niže cene.

Na koji način izvesna količina roba, prometnih vrednosti, postaje kapital?

Na taj način što se ona kao samostalna društvena sila, tj. kao sila jednog dela društva održava i uvećava razmenom za neposrednu, živu radnu snagu. Postojanje klase koja nema ničega sem sposobnosti za rad - nužna je pretpostavka kapitala.

Tek vladavina nagomilanog, prošlog, opredmećenog rada nad neposrednim, živim radom pravi od nagomilanog rada kapital.

Kapital nije u tome što nagomilani rad služi živom radu kao sredstvo za novu proizvodnju. On je u tome što živi rad služi nagomilanome kao sredstvo da održi i poveća svoju prometnu vrednost.

Šta biva pri razmeni između kapitalista i najamnog radnika?

U razmenu za radnu snagu radnik dobija sredstva za život, a kapitalist dobija u razmenu za svoja sredstva za život rad, produktivnu delatnost radnikovu, stvaralačku snagu kojom radnik ne samo nadoknađuje što je potrošio već daje nagomilanom radu veću vrednost nego što je dotle imao. Radnik dobija od kapitalista jedan deo gotovih sredstava za život. Čemu mu služe ova sredstva za život? Služe mu za neposrednu potrošnju. Ali čim ja potrošim sredstva za život, ona su za mene za navek izgubljena, sem ako vreme za koje su ta sredstva održavala moj život upotrebim na to da proizvedem nova sredstva za život, da za vreme trošenja stvorim svojim radom nove vrednosti na mesto onih koje su nestale u potrošnji. Ali baš tu blagorodnu reproduktivnu snagu radnik ustupa kapitalu u razmenu za primljena sredstva za život. Prema tome ona je za radnika izgubljena.

Uzmimo jedan primer. Neki zakupac plaća svome nadničaru 5 groša dnevno. Za tih 5 groša ovaj radi na njivi zakupčevoj ceo dan i osigurava mu tako prihod od 10 groša. Zakupac je ne samo povratio vrednosti koje je dao nadničaru; on ih je udvostručio. Tako je on onih 5 groša koje je dao nadničaru upotrebio, potrošio na plodan, produktivan način. On je za 5 groša kupio rad i snagu nadničarevu, koja proizvodi poljoprivredne proizvode od dva puta veće vrednosti i od 5 groša pravi 10. A nadničar, naprotiv, na mesto svoje produktivne snage čije je dejstvo ustupio zakupcu, dobija 5 groša koje razmenjuje za sredstva za život, da ih brže ili sporije potroši. Prema tome, potrošnja ovih 5 groša bila je dvojaka: reproduktivna za kapital, jer je za njih kupljena radna snaga[11] koja je proizvela 10 groša, a neproduktivna za radnika, jer su razmenjeni za sredstva za život koja su zanavek iščezla i čiju vrednost on može ponovo dobiti jedino ako ponovi istu razmenu sa zakupcem. Na taj način kapital pretpostavlja najamni rad, a najamni rad pretpostavlja kapital. Oni se uzajamno uslovljavaju; oni se uzajamno stvaraju. Da li jedan radnik u pamučnoj fabrici proizvodi samo pamučne tkanine? Ne, on proizvodi kapital. On proizvodi vrednosti koje iznova služe tome da njegovim radom komanduju i pomoću njega stvaraju nove vrednosti.

Kapital se može da umnožava jedino razmenom za radnu snagu, stvaranjem najamnog rada. Radna snaga najamnog radnika može se razmeniti samo za kapital uvećavajući ga, pojačavajući vlast kojoj robuje. Prema tome, rašćenje kapitala je rašćenje proletarijata, tj. radničke klase.

Interesi kapitalista i radnika su prema tome jednaki, tvrde buržoazija i njeni ekonomisti. I zaista! Radnik propada, ako mu kapital ne da posla. Kapital propada, ako ne eksploatiše radnu snagu, a da bi je eksploatisao mora je kupiti. Ukoliko se brže množi kapital određen za proizvodnju, produktivni kapital, ukoliko industrija bujnije cveta, ukoliko se više buržoazija bogati, ukoliko posao bolje ide, utoliko više radnika treba kapitalist, utoliko se radnik skuplje prodaje.

Neophodan uslov za snošljivo stanje radnikovo jeste što brže rašćenje produktivnog kapitala.

Ali šta je to rašćenje produktivnog kapitala? Rašćenje vlasti nagomilanog rada nad živim radom. Rašćenje vladavine buržoazije nad radničkom klasom. Ako najamni rad proizvodi tuđe bogatstvo što nad njim vlada, neprijateljsku snagu, kapital, to on od kapitala dobija sredstva za rad, tj. sredstva za život, pod tim uslovom da on ponovo postane deo kapitala, poluga koja će ponovo baciti kapital u sve brže rašćenje.

Tvrđenje da su interesi kapitala i interesi radnika isti, znači samo to da su kapital i najamni rad dve strane jednog istog odnosa. Jedna uslovljava drugu, kao što se zelenaš i raspikuća uzajamno uslovljavaju.

Dokle je najamni radnik najamni radnik, njegova sudbina zavisi od kapitala. To je ta mnogohvaljena zajednica interesa radnika i kapitalista.


IV

Ako kapital raste, raste količiea najamnog rada, raste broj najamnih radnika, jednom reči: vladavina kapitala rasprostire se nad većom masom individua. Zamislimo najpovoljniji slučaj: ako produktivni kapital raste, raste tražnja rada. Zato skače cena rada, najamnina.

Jedna kuća, bila ona velika ili mala, dokle su okolne kuće male, zadovoljava sve društvene zahteve u pogledu stana. Ali kad se pored male kuće podigne palata, mala kuća postaje koliba. Mala kuća potvrđuje sada da njen sopstvenik može da ima samo male ili nikakve zahteve; može se ona u toku civilizacije podizati uvis koliko hoće, ako susedna palata bude podizana u istoj ili većoj razmeri, stanovnik relativno male kuće osećaće se sve neugodnije, nezadovoljniji, sve više pritešnjen među svoja četiri zida.

Znatnije uvećanje najamnine pretpostavlja brzo rašćenje produktivnog kapitala. Brzo rašćenje produktivnog kapitala izaziva tako isto brzo rašćenje bogatstva, luksuza, društvenih potreba i društvenih uživanja. Prema tome, iako su uživanja radnikova porasla, društveno podmirivanje tih uživanja opalo je u sravnjenju sa povećanim uživanjima kapitalistovim koja su radniku nepristupačna, i uopšte u sravnjenju sa stupnjem razvitka društva. Našim potrebama i uživanjima izvor je u društvu; mi ih zato i merimo prema društvu; mi ih ne merimo prema predmetima kojim se podmiruju. A kako su potrebe i uživanja društvene prirode, oni su relativni.

Najamnina se uglavnom ne određuje samo količinom roba koje se za nju mogu kupiti. Ona obuhvata različite odnose.

Za svoju radnu snagu radnici dobijaju pre svega izvesnu sumu novca. Je li najamnina određena samo ovom novčanom cenom?

U XVI veku, usled otkrića bogatijih i za eksploataciju pogodnijih rudnika u Americi, u Evropi je porasla količina srebra i zlata u opticaju. Vrednost zlata i srebra je pala u odnosu prema ostalim robama. Radnici su dobijali i posle toga kao i pre istu količinu srebrnog novca za svoju radnu snagu. Novčana cena njihovog rada ostala je ista, a ipak je njihova najamnina pala, jer su za istu količinu srebra dobijali u razmeni manju količinu drugih roba. To je bila jedna od okolnosti koje su ubrzale rašćenje kapitala, napredak buržoazije u XVI veku.

Uzmimo drugi slučaj. U zimu 1847 godine, usled rđave žetve, znatno je porasla cena najnužnijim životnim namirnicama, žitu, mesu, maslu, siru itd. Pretpostavimo da su radnici dobijali posle toga kao i pre istu sumu novca za svoju radnu snagu. Je li njihova najamnina pala? Na svaki način. Za isti novac dobijali su sada manje hleba, mesa, itd. Njihova je najamnina pala ne zbog toga što je vrednost srebra opala, nego što je porasla vrednost sredstava za život.

Najposle uzmimo da je novčana cena rada ista, ali da cena svih poljoprivrednih i manufakturnih roba padne usled primene novih mašina, povoljnije godine itd. Za isti novac radnici mogu kupiti sada više raznih roba. Njihova je najamnina, prema tome, porasla, jer se njena novčana vrednost nije izmenila.

Novčana cena rada, nominalna najamnina, ne poklapa se dakle sa realnom najamninom, tj. sa količinom roba koja se razmenom za najamninu stvarno može dobiti. Prema tome, kad se govori o skakanju ili padanju najamnine, ne treba misliti samo na novčanu cenu rada, nominalnu najamninu.

Ali ni nominalna najamnina, tj. suma novca za koju se radnik kapitalistu prodaje, ni realna najamnina, tj. količina roba koju on za taj novac može kupiti, ne iscrpljuju sve odnose što ih najamnina obuhvata.

Najamnina se, sem toga, određuje pre svega odnosom prema dobiti, prema profitu kapitalistovu, i to je - srazmerna, relativna najamnina.

Realna najamnina izražava cenu rada u srazmeri prema ceni ostalih roba, međutim relativna najamnina izražava onaj deo nove proizvedene vrednosti koji pripada neposrednom radu u sravnjenju s onim delom koji pripada nagomilanom radu, kapitalu.

Gore smo rekli (na strani 21): "Najamnina nije radnikov udeo u robi koju je on proizveo. Najamnina je deo gotove robe, za koji kapitalist kupuje određenu količinu produktivne radne snage." Ali ovu najamninu kapitalist mora nadoknaditi iz cene po koju proda proizvod radnikov; on je mora tako nadoknaditi da mu pri tom, po pravilu, preostane neki suvišak preko učinjenih troškova oko proizvodnje, neki profit. Prodajna cena robe koju je radnik proizveo deli se za kapitalista u tri dela: prvo u naknadu cene za predujmljene sirovine zajedno sa naknadom rabaćenja alata, mašina i drugih sredstava za rad koje on takođe predujmljuje; drugo u naknadu predujmljene najamnine i treće u suvišak, profit kapitalistov. Dokle prvi deo nadoknađava samo vrednosti koje su ranije postojale, dotle se kako naknada najamnkne tako i profit kapitalistov uglavnom uzimaju iz nove vrednosti koju je stvorio radnikov rad i dodao sirovini. I u ovome smislu možemo kako najamninu tako i profit, da bismo ih mogli uporediti, shvatiti kao udele u proizvodu radnikovu.

Realna najamnina može ostati ista, može čak rasti, pa da relativna najamnina opet pada. Uzmimo na pr. da su cene svih životnih namirnica za 2/3 pale, a najamnina samo za 1/3, na pr. od 3 marke na 2. Iako radnik sa ove 2 marke raspolaže većom količinom roba nego ranije sa 3, njegova je najamnina ipak opala u sravnjenju sa profitom kapitalistovim. Profit kapitalistov (na primer fabrikantov) porastao je za 1 marku, to znači da radnik mora za manju količinu prometnih vrednosti, koju mu kapitalista plaća, proizvesti veću količinu prometnih vrednosti nego ranije. Udeo kapitala u sravnjenju prema udelu rada popeo se. Podela društvenog bogatstva između kapitala i rada je postala još nejednačija. Sa istim kapitalom kapitalist komanduje većom količinom rada. Moć kapitalističke klase nad radničkozd klasom je porasla, društveni položaj radnikov pogoršao se, pao je još jedan stepen niže ispod društvenog položaja kapitalistova.

Prema ovome, koji je to opšti zakon koji određuje padanje i skakanje najamnine i profita u njihovom uzajamnom odnosu?

Najamnina i profit stoje u obrnutoj srazmeri. Udeo kapitala, profit, raste u istoj srazmerc u kojoj udeo rada, najamnina, opada i obrnuto. Profit se povećava u istoj meri u kojoj najamnina opada, a opada u istoj meri u kojoj najamnina raste.

Možda će neko primetiti da kapitalist može dobiti srećnom razmenom svojih proizvoda s drugim kapitalistima, povećanom tražnjom njegove robe, bilo usled otvaranja novih tržišta bilo usled trenutno povećanih potreba na starim tržištima itd., da profit kapitalistov može dakle porasti zakidanjem dobiti drugog kapitalista, nezavisno od povećanja i opadanja najamnine, prometne vrednosti radne snage; ili da profit kapitalistov može porasti usled poboljšanja oruđa za rad, nove primene prirodnih snaga itd.

Pre svega mora se priznati da rezultat ostaje isti, ma da je postignut obrnutim putem. Profit nije porastao zbog toga što je najamnina pala, ali najamnina je pala zbog toga što je profit porastao. Kapitalist je sa istom količinom tuđeg rada pribavio veću količinu prometnih vrednosti, a da nije morao rad skuplje platiti; a to znači da je rad, u sravnjenju sa čistim prinosom koji odbacuje kapitalistu, manje plaćen.

Zna se još da se, i pored kolebanja robnih cena, prosečna cena svake robe, odnos u kome se ona razmenjuje za drugu robu, određuje troškovima njene proizvodnje. Dobit jednog kapitalista na račun drugoga, ta međusobna zakidanja u okviru kapitalističke klase moraju se izravnati. Usavršavanje mašinerije, nova primena prirodnih sila u službi proizvodnje omogućuju da se za izvesno radno vreme, sa istom količinom rada i kapitala, stvori veća masa proizvoda, ali nipošto veća masa prometnih vrednosti. Ako primenom mašina za predenje mogu da izradim za jedan sat dva puta toliko pređe koliko pre, na pr. sto funti mesto pedeset, razmenom ovih sto funata ja ne dobijam, prosečno uzevši, više roba nego ranije za pedeset, jer su troškovi proizvodnje upola manji, ili jer ja sada dajem sa istim troškovima dva puta veću količinu proizvoda.

Najposle ma u kom odnosu kapitalistička klasa, buržoazija, bilo jedne zemlje bilo celog svetskog tržišta, delila čist prinos proizvodnje među sobom, uvek će celokupna suma toga čistog prinosa pretstavljati samo onu sumu za koju se nagomilani rad povećao pomoću neposrednog rada. Ta celokupna suma čistog prinosa raste dakle u istoj srazmeri u kojoj se kapital radom uvećava, tj. u srazmeri u kojoj profit prema najamnini raste.

Prema tome vidimo da su interesi kapitala i interesi najamnog rada, čak i kad ostajemo u granicama odnosa između kapitala i najamnog rada, dijametralno suprotni.

Brzo rašćenje kapitala odgovara brzom rašćenju profita. Profit može rasti brzo samo ako cena rada, ako relativna najamnina isto tako brzo pada. Relativna najamnina može padati, iako realna najamiina istovremeno sa nominalnom najamninom, sa novčanom vrednošću rada raste, ali ne raste u istoj srazmeri sa profitom. Na pr., ako u vreme dobre zarade najamnina poraste za 5, a profit za 30 od sto, srazmerna, relativna najamnina nije porasla, već opala.

Prema tome, ako se dohodak radnikov povećava usled brzog rašćenja kapitala, u isto vreme povećava se društvena provalija koja deli radnika od kapitalista, povećava se vlast kapitala nad radom, zavisnost rada od kapitala.

Tvrđenje da radnik ima interesa da kapital brzo raste, znači samo ovo: ukoliko radnik brže umnožava tuđe bogatstvo, utoliko će mrvice koje mu padaju biti masnije, utoliko će više radnika moći da dobije posla i da bude stvoreno, utoliko će brže rasti masa roblja zavisnog od kapitala.

Videli smo, dakle:

Čak ni najpovoljnija situacija za radničku klasu, što brže rašćenje kapitala, ma koliko popravljala materijalni život radnikov, ne ukida suprotnost između njegovih interesa i interesa buržoa, interesa kapitalista. Profit i najamnina ostaju i dalje u obrnutoj srazmeri.

Ako kapital raste brzo, najamnina može rasti; ali nesrazmerno brže raste profit kapitala. Materijalni položaj radnikov popravio se, ali na račun njegovog društvenog položaja. Društvena provalija koja ga deli od kapitalista, proširila se.

Najzad:

Tvrđenje da je sve brže rašćenje produktivnog kapitala najpovoljnija okolnost za najamni rad znači samo to: ukoliko radnička klasa brže umnožava i uvećava neprijateljsku silu, tuđe bogatstvo koje joj gospodari, utoliko će biti povoljniji uslovi pod kojima će joj biti dozvoljeno da iznova radi na uvećavanju buržoaskog bogatstva, na snaženju vlasti kapitala, imajući to zadovoljstvo da sama sebi kuje zlatne lance kojima je buržoazija za sobom vuče.


V

Jesu li u stvari rašćenje produktivnog kapitala i penjanje najamnine tako nerazdvojno spojeni, kao što tvrde buržoaski ekonomisti? Ne smemo im na reč verovati. Ne smemo im verovati ni da je rob kapitalov utoliko sitiji, ukoliko je kapital ugojeniji. Buržoazija je i odviše prosvećena, ona i odviše dobro računa da bi delila predrasude feudalca koji se razmetao sjajem svoje posluge. Sami uslovi života gone buržoaziju da računa.

Zato ćemo morati izbliže ispitati:

Kako utiče rašćenje produktivnog kapitala na najamninu?

Ako produktivni kapital buržoaskog društva uopšte uzevši raste, javlja se svestranije nagomilavanje rada. Kapitali se umnožavaju i njihov obim raste. Umnožavanje kapitala povećava konkurenciju među kapitalistima. Uvećavanje obima kapitala omogućava da se na industrisko ratište izvedu još ogromnije armije radnika sa još džinovskijim ratnim oruđem.

Jedan kapitalist može drugoga potući i njegov kapital osvojiti samo jevtinijom prodajom. A da bi jevtinije mogao prodavati, a da i sam ne propadne, mora jevtinije proizvoditi, tj. mora produktivnu snagu rada što više povećavati. Ali produktivna snaga rada povećava se na prvom mestu većom podelom rada, svestranijim primenjivanjem i postojanijim usavršavanjem mašinerije. Ukoliko je veća armija radnika među koju je rad podeljen, ukoliko su džinovskije razmere primenjivanja mašina, utoliko se relativno više smanjuju troškovi proizvodnje, utoliko rad postaje plodniji. Otuda se javlja među kapitalistima svestrana utakmica da podelu rada i mašineriju uvećaju i da ih eksploatišu u što je moguće većim razmerama.

I kada neki kapitalist većom podelom rada, primenom novih mašina i njihovim usavršavanjem, uspešnijom i većom eksploatacijom prirodnih snaga uspe istom količinom rada ili nagomilanog rada proizvoditi veću količinu proizvoda, robe, nego njegovi konkurenti, kad, na pr., proizvede ceo aršin platna za isto radno vreme za koje njegovi konkurenti otku samo pola aršina, - šta će taj kapitalist raditi?

On bi mogao i dalje prodavati pola aršina po dotadašnjoj tržišnoj ceni, ali na taj način ne bi mogao potisnuti svoje protivnike i uvećati prođu svoje robe. Ali ukoliko se njegova proizvodnja proširila, utoliko se povećala za njega potreba za prođom. Moćnija i skuplja sredstva za proizvodnju što ih je uveo, osposobljavaju ga istina da svojurobu prodaje jevtinije, ali ga u isto vreme primoravaju da prodaje veću količinu robe, da za svoju robu osvoji nesrazmerno veće tržište; zato će naš kapitalist prodavati pola aršina platna jevtinije od svojih konkurenata.

Ali kapitalist neće prodavati ceo aršin po istoj ceni po kojoj njegovi konkurenti prodaju pola aršina, iako njega proizvodnja celog aršina ne staje više nego što druge staje pola aršina. Inače ne bi dobio nikakav ekstra-profit, već bi samo razmenom izvukao troškove proizvodnje. Ako bi njegov dohodak bio veći - to bi bilo otuda što je upotrebio veći kapital a ne otuda što se njegov kapital bolje oplodio nego drugi kapitali. Sem toga, on postiže željeni cilj na taj način što zaceni svoju robu samo nekoliko procenata manje nego njegovi konkurenti. On ih potiskuje s tržišta, otima im barem jedan deo njihove prođe prodajući jevtinije. Opomenimo se još da je tekuća cena uvek iznad ili ispod troškova proizvodnje, prema tome da li se prodaja robe vrši u povoljnijoj ili nepovoljnijoj industriskoj sezoni. Prema tome da li je tržišna cena jednog aršina platna ispod ili iznad njegozih dotada običnih troškova proizvodnje, menjaće se i procenti uz koje kapitalist koji je primenio nova, plodnija sredstva za proizvodnju prodaje iznad svojih stvarnih troškova proizvodnje.

Ali privilegija našeg kapitalista nije duga veka; ostali utakmičari kapitalisti uvode iste mašine, istu podelu rada, uvode ih u istim ili još većim razmerama, i ovo uvođenje postaje tako opšte da cena platna spada ne samo ispod starih već ispod novih troškova proizvodnje.

Kapitalisti se opet nalaze u istom međusobnom odnosu u kome su bili pre uvođenja novih sredstava za proizvodnju, i ako sa ovim sredstvima mogu dati po istoj ceni dva puta više proizvoda, oni su sada primorani da dva puta više proizvoda dadu ispod stare cene. Na nivou ovih novih troškova proizvodnje počinje opet ista igra. Opet veća podela rada, više mašinerije, veće razmere iskorišćavanja te podele rada i mašinerije. A konkurencija otpočinje iznova na isti način dejstvovati protiv ovog rezultata.

Mi vidimo kako se način proizvodnje i sredstva za proizvodnju postojano promenjuju, revolucionišu, kako podela rada neminovno povlači za sobom veću podelu rada, primena mašinerije veću primenu mašinerije, proizvodnja u velikim razmerama proizvodnju u još većim razmerama.

To je zakon koji neprestano izbacuje buržoasku proizvodnju iz njenog starog koloseka i koji goni kapital da napregne produktivne snage rada, pošto ih je jednom već napregao, zakon koji kapitalu ne da mira i neprestano mu dovikuje: napred! napred!

To je onaj isti zakon koji cenu robe, u granicama periodičnih kolebanja trgovine, neminovno izjednačuje sa troškovima proizvodnje.

Može kapitalist upotrebiti ma koliko kolosalna sredstva za proizvodnju, konkurencija će se postarati da ta sredstva uđu u opštu upotrebu, a od onoga trenutka kada ona budu postala opšta, jedini uspeh veće plodnosti njegova kapitala biće u tome što će sada za istu cenu morati davati 10, 20, 100 puta više proizvoda nego ranije. Ali pošto će on možda morati činiti 1.000 puta veći promet, da bi većom količinom prodate robe izgladio nižu cenu, pošto je prodaja u većoj masi potrebna sada ne samo radi većeg profita nego i da se naknade troškovi proizvodnje - a videli smo da oruđa za proizvodnju postaju sve skuplja - i pošto je ova masovna prodaja postala životio pitanje ne samo za njega nego i njegove takmace, to stara borba postaje utoliko oštrija, ukoliko su plodnija već pronađena sredstva za proizvodnju. Podela rada i primena mašinerije izvodiće se sada još u većoj razmeri.

Ma kakva bila moć primenjenih sredstava za proizvodnju, konkurencija se stara da kapital liši zlatnih plodova ove moći time što cenu robe svodi na troškove proizvodnje, dakle time što u istoj onoj meri u kojoj se pojavljuje mogućnost da se proizvodi jevtinije, - tj. da se pomoću iste količine rada proizvodi više - pojevtinjenje proizvoda, liferovanje sve većih masa proizvoda za pređašnju sumu cena, čini imperativnim zakonom. Kao rezultat svojih napora kapitalist ne dobija ništa više sem obaveze da za isto radno vreme proizvede više, jednom reči: teže uslove za oplođavanje svoga kapitala. I dokle ga konkurencija bez prestanka vija svojim zakonom troškova proizvodnje i svako oružje koje on skuje za svoje protivnike okreće protiv njega samog, dotle se kapitalist neprekidno stara da preduhitri konkurenciju uvodeći neumorno nove, doduše skuplje, ali zato plodnije mašine i novu podelu rada na mesto stare, pre no što konkurencija bude nove pregazila.

Zamislimo sada da je ovo grozničavo uzbuđenje istovremeno obuhvatilo celo svetsko tržište, pa će nam biti jasno kako rašćenje, akumulacija i koncentracija kapitala izaziva neprekidnu podelu rada, koja stalno samu sebe obara i koja se izvodi u sve džinovskijim razmerama, primenu novih i usavršavanje starih mašina.

No, kako utiču ove okolnosti, koje su od rašćenja produktivnog kapitala nerazdvojne, na određivanje najamnine?

Veća podela rada osposobljava jednog radnika da radi za 5, 10, 20 njih; ona dakle povećava konkurenciju među radnicima, 5, 10, 20 puta. Radnici konkurišu sebi ne samo kad se jedan od drugoga jevtinije prodaju; oni konkurišu sebi i kad jedan radi za 5, 10, 20 njih; a podela rada koju kapital zavodi i neprestano uvećava, primorava radnike na ovu vrstu konkurencije.

Dalje. Ukoliko podela rada raste, utoliko rad postaje prostiji. Naročita umešnost radnikova gubi vrednost. Radnik se pretvara u prostu, monotonu produktivnu snagu, od koje se ne traže naročiti telesni ni duhovni napori. Njegov rad može sada da radi svako. Zato sada sa svih strana nagrnu konkurenti, a rekli smo već: ukoliko je neki rad prostiji i lakši, ukoliko je manje troškova proizvodnje potrebno da se on izuči, utoliko najamnina niže pada, jer se ona, kao i cena svake druge robe, određuje troškovima proizvodnje.

Prema tome, ukoliko rad stvara manje zadovoljstva, a više otužnosti, utoliko konkurencija raste i najamnina opada. Radnik se stara da održi opšti iznos svoje najamnine radeći više, bilo da radi više časova, bilo da daje više rada u istom času. Gonjen bedom on pooštrava ubitačna dejstva podele rada. Rezultat je toga: što više radi, tim manju najamninu dobija, iz prostoga razloga što pravi utoliko veću konkurenciju svojim drugovima, i prema tome stvara sebi od svojih drugova konkurente koji se nude pod isto tako rđavim uslovima kao i on, - što u krajnjoj liniji konkuriše samom sebi, samom sebi kao članu radničke klase.

Mašinerija izaziva iste posledice, samo u još mnogo većem razmeru, zamenjujući izučene radnike neizučenim, ljude ženama, odrasle decom; tamo gde se prvi put uvodi, ona izbacuje na ulicu masu ručnih radnika, a tamo gde se poboljšava i usavršava, zamenjuje plodnijim mašinama, ostavlja bez rada manje grupe radnika. Mi smo napred u krupnim potezima ocrtali industriski rat koji kapitalisti među sobom vode; karakteristika je ovoga rata da se bitke dobijaju manje pojačavanjem, a više otpuštanjem radničke armije. Vojskovođe, kapitalisti, takmiče se ko će moći otpustiti najviše vojnika industrije.

Ekonomisti nam naravno pričaju da radnici, koje je mašina učinila suvišnim, nalaze rada u novim industriskim granama.

Oni se ne usuđuju neposredno tvrditi da oni isti radnici koji su otpušteni stupaju u nove grane rada. Činjenice govore i suviše jasno protiv ove laži. Ali oni tvrde da se za druge sastavne delove radničke klase, na pr. za onaj deo mlade radničke generacije koji je bio gotov da stupi u propalu industrisku granu, otvaraju nova polja za rad. To je naravno velika satisfakcija za propale radnike. Gospodi kapitalistima neće nedostajati sveža mesa i krvi za eksploataciju, mrtvi će svoje mrtve pogrepsti. Ta je uteha više radi same buržoazije nego zarad radnika. Kad bi cela klasa najamnih radnika bila mašinerijom uništena, kako bi to bilo strašno za kapital, koji bez najamnog rada prestaje biti kapital!

Ali uzmimo da radnici koje je mašina neposredno od rada otrgla i onaj deo novih generacija koji je na taj rad čekao, nađu novog zanimanja. Verujete li da će i nov rad biti plaćen toliko koliko i izgubljeni? To bi se protivilo svima zakonima ekonomije. Mi smo videli kako sa napretkom moderne industrije prostiji, niži posao zauzima mesto složenijeg, višeg.

Pa kako će oni radnici koje je mašinerija izbacila iz neke industriske grane naći pribežišta u drugoj grani sem po nižu, goru nagradu?

Kao na izuzetak ukazivalo se na one radnike koji rade u fabrikaciji same mašinerije. Čim industrija traži i troši više mašinerije, mašine se neminovno moraju umnožavati, prema tome i fabrikacija mašina i broj radnika u fabrikaciji mašina, a radnici u ovoj industriskoj grani dolaze u red izučenih, čak kvalifikovanih radnika.

Posle 1840 godine ovo dotle poluistinito tvrđenje izgubilo je poslednji trag istine, jer se mašine za fabrikaciju mašina primenjuju sve svestranije, kao god i mašine za fabrikaciju pamučne pređe, a radnici u fabrikama mašina, u sravnjenju sa veoma savršenim mašinama, mogu popunjavati samo mesto veoma nesavršenih.

Ali na mesto čoveka koga je mašina oterala, fabrika je možda primila troje dece i jednu ženu! A zar najamnina muškarca nije morala biti dovoljna za izdržavanje troje dece i žene? Zar minimum najamnine nije morao biti dovoljan za održanje i množenje rase? Šta dakle dokazuje ova omiljena buržoaska fraza? Ništa više no da je sada potrebno da se za izdržavanje jedne radničke porodice troši četiri puta toliko radničkih života koliko ranije.

Svedimo: ukoliko produktivni kapital više raste, utoliko se više proširuje podela rada i primena mašinerije. Ukoliko se više proširuju podela rada i primena mašinerije, utoliko se više razvija konkurencija među radnicima, utoliko im najamnina više opada.

Pored toga radnička klasa regrutuje se još iz viših slojeva društva; u nju se survava masa sitnih industrijalaca i sitnih rentijera, kojima je sada prva briga da podignu svoju ruku pored ruku radničkih. Tako šuma dignutih ruku koje traže rada postaje sve gušća, a ruke sve mršavije.

Po sebi se razume da sitni industrijalac nije u stanju izdržati borbu u kojoj se na prvom mestu traži da se proizvodi u sve većoj razmeri, to znači da se bude veliki, a ne mali industrijalac.

Isto tako nije potrebno više objašnjavati da kamata od kapitala opada sa masom i namnožavanjem kapitala, da prema tome mali rentijer ne može više da živi od svoje rente, da se zbog toga mora okrenuti industriji, ući u redove sitnih industrijalaca i time povećati broj kandidata za proletarijat.

Naposletku, ukoliko izloženo kretanje prinuđava kapitaliste da u sve većoj razmeri eksploatišu džinovska sredstva za proizvodnju koja već postoje i da u toj nameri pokrenu sve točkove kredita, utoliko se više množe industriski zemljotresi, u kojima se poslovni svet održava jedino žrtvujući jedan deo bogatstva, proizvoda i čak proizvodnih snaga podzemnim bogovima - jednom reči krize se umnožavaju. One bivaju sve češće i sve oštrije pored ostalog zbog toga što ukoliko više raste količina proizvoda, dakle potreba za većim tržištima, utoliko svetsko tržište postaje sve manje, novih tržišta za eksploataciju ostaje sve manje, jer je svaka ranija kriza svetskoj trgovini otvarala vrata dotle neosvojenih ili tek površno eksploatisanih tržišta. Ali kapital ne živi samo od rada. Kao kakav otmeni i varvarski gospodar u isto vreme on nosi sa sobom u grobnicu leševe svojih robova, čitave hekatombe radnika, koji u krizama propadnu. Vidimo dakle: ako kapital raste brzo, nesravnjeno brže raste konkurencija među radnicima, tj. utoliko brže relativno opadaju izvori zarade, sredstva za život radničke klase, pa ipak brzo rašćenje kapitala je najpovoljnija okolnost za najamni rad.


fusnote:



[1] "Nove rajnske novine" izlazile su u Kelnu od 1 juna 1848 do 19 maja 1849. Njihov glavni redaktor bio je K. Marks. "Najamni rad i kapital" štampan je u brojevima od 5, 6, 7, 8 i 11 aprila 1849. - Red.
[2] "...pod klasičnom političkom ekonomijom - piše Marks u "Kapitalu" - razumemo svu ekonomiju od Petija naovamo, koja ispituje unutrašnju povezanost odnosa buržoaske proizvodnje" (K. Marks, "Kapital", t. I, gl. I, napomena 32). Najkrupniji pretstavnici klasične političke ekonomije u Engleskoj bili su A. Smit i D. Rikardo. - Red.
[3] "Ma da je povikla već krajem 17 veka u genijalnim glavama, politička ekonomija u užem smislu, u svojoj pozitivnoj formulaciji od strane fiziokrata i Adama Smita, ipak je u suštini čedo 18 veka..." (F. Engels, "Anti-Diring", deo II, gl. I.) - Red.
[4] Vidi i popularno izlaganje toga pitanja u Marksovom spisu "Nadnica, cena i profit", naročito u glavi 6. - Red.
[5] K. Marks, "Kapital", t. I, gl. XVII, str. 440. - Red.
[6] Engleski tredjunioni praznovali su kao Međunarodni proleterski dan prvu nedelju posle 1 maja, koja je 1891 padala 3 maja. - Red.
[7] U ranijim izdanjima u tekstu brošure davana su dva podnaslova: "Šta je najamnina? Kako se ona određuje?" i "Čime se određuje cena neke robe?" Ali pod podnaslovom "Čime se određuje cena neke robe" u brošuri se razmatralo ne samo pitanje cene, nego su se razmatrala i pitanja kao što su "troškovi proizvodnje", "troškovi proizvodnje radne snage", "kapital", "kapital i najamni rad", "relativna najamnina", "nominalna i realna najamnina", "podela rada", "mašine", "relativno i apsolutno osiromašenje radničke klase". Proveravanje je pokazalo da ni u tekstu koji su objavile "Nove rajnske novine" ni u fotokopiji prepisa koji potiče od Marksova prijatelja Jozefa Vajdemajera tih podnaslova nema. Oni se pojavljuju samo u "posebnim otiscima" iz "Novih rajnskih novina", koji su izdavani bez učešća Marksa i Engelsa. Zbog toga su u ovom izdanju ti podnaslovi uključeni u tekst, kao što je to bilo u originalu. Tekst je razdeljen na pet delova, prema podeli na članke koju je izvršio sam Marks kad je svoj rad štampao u "Novim rajnskim novinama". U pomenutom Vajdemajerovom prepisu Marksov spis ima naslov "Najamnina", a isto tako zove taj spis i sam Marks u pismu Vajdemajeru od 1 avgusta 1849. - Red.
[8] To jest revoluciju od 23-24 februara 1848 u Parizu, 13 marta u Beču i 18 marta u Berlinu. - Red.
[9] Karakteristiku tih "socijalističkih mađioničara" vidi u Engelsovom predgovoru nemačkom izdanju "Manifesta komunističke partije" 1890 godine. - Red.
[10] Uz analognu Marksovu postavku u "Bedi filozofije" Engels stavlja ovu napomenu:
[11] Na ovom mestu termin "radna snaga" nije stavio Engels, nego se on već nalazi u tekstu koji je Marks objavio u "Novim rajnskim novinama", - Red.


K. Marks
Najamni rad i kapital
Predato u štampu 22 maja 1947. Rukopis br. 264. Štampano ćirilicom i latinicom. Štampanje ćirilicom završeno 24 juna 1947 u štampariji "Kultura", Beograd, Staljingradska ul. 4. Štampanih tabaka 3.

KULTURA
BIBLIOTEKA MARKSIZMA-LENJINIZMA 1947

Računarska obrada teksta: Pobunjeni um web magazin, 2003


[ na početak | spisak autora | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.