Make your own free website on Tripod.com
KOMUNIST - internet biblioteka


JUNSKA REVOLUCIJA
autor: Karl Marks


Karl Marks
Karl Marks

 

Pariski radnici bili su prignječeni nadmoćnom snagom; nisu joj podlegli. Oni su potučeni, ali njihovi protivnici su pobedjeni. Trenutni trijumf brutalne sile plaćen je uništenjem svih obmana i iluzija februarske revolucije, raspadanjem cele starorepublikanske partije, rascepljenjem francuske nacije na dve nacije, na naciju posednika i na naciju radnika. Trobojna republika nosi samo još jednu boju, boju potučenih, boju krvi. Ona je postala crvena republika.

 

Nijednog uglednog republikanca, bilo iz grupe oko lista "Le National"(1), bilo iz lista "La Reforme"(2) na strani naroda! Bez drugih vodja, bez drugih sredstava osim same pobune, narod se odupirao ujedinjenoj buržoaziji i soldateski duže nego što se ikad jedna francuska dinastija, snabdevena kompletnim vojnim aparatom, odupirala nekoj frakciji buržoazije udruženoj s narodom. Da bi iščezla i poslednja iluzija naroda, da bi se potpuno raskinulo s prošlošću, morao je i uobičajeni poetični začin francuskih ustanika, oduševljena buržoaska omladina, pitomci Ecole polytechnique(3), trorogi šeširi, stajati na strani ugnjetača. Pitomci Medicinskog fakulteta morali su ranjenim plebejcima uskratiti pomoć nauke. Nauka ne postoji za plebejca koji je počinio neizrecivi, nevidjeni zločin što je jedanput stavio svoj život na kocku za svoju vlastitu egzistenciju umesto za Louis-Philippe-a ili za g. Marrast-a.

 

Poslednji zvanični ostatak februarske revolucije, Izvršna komisija(4), rasplinula se pred ozbiljnošću dogadjaja kao prividjenje. Lamartine-ov vatromet pretvorio se u Cavaignacove zapaljive rakete.

 

Fraternite, bratstvo antagonističkih klasa, od kojih jedna eksploatiše drugu, to bratstvo proklamovano u februaru, ispisano s velikim slovima na čelu Pariza, na svakom zatvoru, na svakoj kasarni - njegov pravi, nepatvoreni, prozaični izraz je gradjanski rat, gradjanski rat u svom najstrašnijem obliku, rat izmedju rada i kapitala. To bratstvo plamtelo je pred svim prozorima Pariza uveče 25. juna, kad je buržoaski Pariz bio iluminisan, a proleterski Pariz goreo, krvario, ječao.

 

Bratstvo je trajalo upravo dotle dok se interes buržoazije podudarao s interesom proletarijata. Pedanti stare revolucionarne tradicije od 1793, socijalistički sistematičari koji su prosjačili od buržoazije milostinju za narod i kojima se dozvoljavalo da drže duge propovedi i da se kompromituju dotle dok je trebalo uspavljivati proleterskog lava; republikanci koji su zahtevali ceo stari buržoaski poredak samo bez krunisane glave; dinastički opozicionari(5), kojima je slučaj umesto promene ministara podmetnuo obaranje dinastije; legitimisti(6), koji nisu hteli da odbace livreju nego da promene njen kroj - to su bili saveznici s kojima je narod izveo svoju februarsku revoluciju. Ono što je narod u Louis-Philippe-u instiktivno mrzeo nije bio Louis-Philippe, nego krunisana vladavina jedne klase, kapital na prestolu. Ali velikodušan kao uvek, narod misli da je uništio svog neprijatelja kad je oborio neprijatelja svojih neprijatelja, zajedničkog neprijatelja.

 

Februarska revolucija bila je lepa revolucija, revolucija koja je pobudila opšte simpatije, jer su suprotnosti, koje su u njoj oštro izbile protiv monarhije, dremale jedna pored druge, u nerazvijenom obliku, ne sukobljavajući se, jer je socijalna borba, koja je činila njihovu pozadinu, bila dobila tek vazdušastu egzistenciju, egzistenciju fraze, reči. Junska revolucija je, naprotiv, ružna revolucija, odvratna revolucija, jer je umesto fraze došlo delo, jer je republika razgolitila glavu samog čudovišta zbacivši s nje krunu koja ju je štitila i skrivala.

 

Red! - bio je Guizot-ov bojni poklič! Red! - vikao je gizoovac Sébastiani kad su Varšavu zauzeli Rusi. Red! - viče Cavaignac, brutalni odjek francuske Nacionalne skupštine i republikanske buržoazije.

 

Red! - grmeli su njegovi karteči kad su kidali telo proletarijata.

 

Ni jedna od mnogobrojnih revolucija posle 1789. nije bila atentat na red, jer nije dirala u vladavinu klase, u ropstvo radnika, u buržoaski poredak, ma koliko se puta menjao politički oblik te vladavine i tog ropstva. Jun je dirnuo u taj red. Teško junu!

 

Pod privremenom vladom bilo je pristojno i, štaviše, bilo je nužno da se velikodušnim radnicima, koji su, kao što je odštampano na hiljadu službenih plakata, "stavili na raspolaganje republici tri meseca zlopatnje", - bila je u isto vreme i politika i zanesenost tim da im se pridikuje kako je februarska revolucija izvršene u njihovom vlastitom interesu i kako se u februarskoj revoluciji radi pre svega o interesima radnika. Posle otvaranja Nacionalne skupštine nastala su prozaična vremena. Radilo se još jedino o tome da se, kako je rekao ministar Trélat, rad vrati nazad u njegove stare uslove. Dakle, radnici su se u februaru borili da bi bili bačeni u industrijsku krizu.

 

Posao Nacionalne skupštine sastoji se u tome da učini kao da februara nije ni bilo, bar ne za radnike, i da ove baci nazad u stare odnose. Ali čak ni to se nije dogodilo, jer nije u vlasti neke skupštine, kao što nije ni u vlasti nekog kralja, da jednoj industrijskoj krizi univerzalnog karaktera dovikne: dovde! Nacionalna skupština, u brutalnoj revnosti da učini kraj neprijatnim februarskim frazama, nije preduzela čak ni one mere koje su bile moguće na tlu starih odnosa. Pariske radnike od 17 do 25 godina ona gura u vojsku ili ih baca na ulicu; radnike koji nisu iz Pariza proteruje u Solonju ne isplativši im ni novac koji im je pripadao pri otpuštanju s posla; odraslim Parižanima ona privremeno obezbedjuje milostinju u vojnički organizovanim radionicama pod uslovom da ne učestvuju ni na jednom narodnom zboru, tj. pod uslovom da prestanu biti republikanci. Ali ni sentimentalna retorika posle februara ni brutalno zakonodavstvo posle 15. Maja(7) nisu postigli svrhu. Pitanje je moralo da bude rešeno faktično, u praksi. Zar ste vi, rdje, izvršili februarsku revoluciju za sebe ili za nas? Buržoazija je postavila pitanje tako da se u junu moralo odgovoriti kartečima i barikadama.

 

Pa ipak, kao što reče jedan narodni poslanik(8) 25. juna, Nacionalna skupština je kao gromom ošinuta. Ona je ošamućena kad pitanje i odgovor plave pariski pločnik krvlju; jedni su ošamućeni zato što se njihove iluzije rasplinjuju u dimu baruta, a drugi zato što ne shvataju kako se narod mogao usuditi da samostalno zastupa svoje najsopstvenije interese. Ruski novac, engleski novac, bonapartovski orao, liljan(9), amuleti svake vrste moraju pomoći njihovom razumu da nadje objašnjenje tog neobičnog dogadjaja. Ali oba dela Skupštine osećaju da ih od naroda deli najdublja provalija. Niko se ne usudjuje ustati u odbrani naroda.

 

Čim je prošla ošamućenost, provaljuje besnilo, i s pravom većina izviždava one bedne utopiste i licemere koji padaju u anahronizam time što još uvek imaju na usnama frazu fraternite, bratstvo. Ta radilo se upravo o tome da se uklone ta fraza i iluzije koje nastaju zbog njene mnogoznačnosti. Kada se Larochejaquelein, taj legitimist, taj viteški nastrojen zanesenjak žustro digao protiv infamije kojom se viče "Vae victis! Teško pobedjenima!(10)", skupštinsku većinu spopadaju grčevi besa, kao da ju je ujela tarantula. Ona viče radnicima: "Teško vama!", kako bi sakrila da "pobedjeni" nije niko drugi nego upravo ona. Sad mora da propadne ili ona ili republika. I zato divljački urla: Živela republika!(11)

 

Sme li duboka provalija koja se pred nama otvorila dovesti demokrate u zabludu? Sme li ona dopustiti da mislimo da su borbe za oblik države besadržajne, iluzorne, ništavne?

 

Samo slabe, kukavičke duše mogu postaviti to pitanje. Sukobi koji proizilaze iz uslova samog buržoaskog društva moraju se rešiti borbom, a ne mogu ukloniti fantazijom. Najbolji oblik države je onaj u kome se društvene suprotnosti ne zataškavaju, u kome se ne obuzdavaju silom, dakle samo veštački, dakle samo prividno. Najbolji oblik države je onaj u kome one dolaze do slobodne borbe i time i do rešenja.

 

Pitaće nas nemamo li ni jedne suze, ni jednog uzdaha, ni jedne reči za žrtve narodnog gneva, za Nacionalnu gardu, za Mobilnu gardu, za Republikansku gardu, za linijske trupe?

 

Država će se pobrinuti za njihove udovice i njihovu siročad, dekreti će ih slaviti, svečane pogrebne povorke predaće zemlji njihove ostatke, službena štampa će ih proglasiti besmrtnima, evropska reakcija odaće im poštu od istoka do zapada.

 

Ali plebejci, izmučeni gladju, obasipani pogrdama štampe, napušteni od lekara, ruženi od "čestitih" kao lupeži, palikuće, galioti, njihove žene i deca bačeni u još bezgraničniju bedu, najbolji od onih koji su ostali u životu deportovani preko mora - njima oviti oko pretećeg mračnog čela lovorov venac, to je privilegija, to je pravo demokratske štampe.

 

[Neue Rheinische Zeitung, br. 29 od 29. juna 1848]

 

 

 

Napomene:

1)       Politička grupacija oko francuskog lista "Le Natonal" ujedinjavala je umerene buržoaske republikance s Armand-om Marrast-om na čelu. Ova se četrdesetih godina oslanjala na industrijsku buržoaziju i bila je s njom povezana preko jednog dela liberalne inteligencije. "Le National" je izlazio kao dnevnik od 1830. do 1851. u Parizu.

2)       Politička grupacija oko francuskog lista "La Reforme" ujedinjavala je sitnoburžoaske demokrate i republikance, s Ledru-Rollinom na čelu; njoj su se priključili sitnoburžoaski socijalisti pod vodjstvom Louis-a Blanc-a. List "La Reforme" je izlazio kao dnevnik od 1843. do 1850. u Parizu.

3)       Visoke tehničke škole.

4)       Reč je o Komisiji izvršne vlasti - vladi Francuske Republike koju je formirala Ustavotvorna skupština 10. maja 1848. i koja je zamenila dotadašnju privremenu vladu. Postojala je do 24. juna 1848, kad je uvedena Cavaignacova vojna diktatura.

5)       Dinastička opozicija - grupa u francuskom Poslaničkom domu za vreme Julske monarhije. Predstavnici te grupe, koji su izražavali raspoloženja liberalnih krugova industrijske i trgovačke buržoazije, zalagali su se za sprovodjenje umerene izborne reforme, gledajući u njoj sredstvo za izbegavanje revolucije i za održanje dinastije Orleans. Vodja dinastičke opozicije bio je Odilon Barrot.

6)       Legitimisti - pristalice "legitimne" burbonske dinastije, koja je bila na vlasti u Francuskoj od 1589. do 1793. i od 1814. do 1830. Zastupali su interese krupnih naslednih zemljišnih posednika.

7)       Posle revolucionarne akcije pariskih radnika 15. maja 1848. preduzet je niz mera koje su išle za likvidacijom nacionalnih radionica, donesen je zakon o zabrani uličnih skupova i zatvoren niz demokratskih klubova.

8)       Ducoux.

9)       Simbol u grbu burbonske dinastije.

10)    Vae victis! (Teško pobedjenima!) - uzvik koji se pripisuje Brenu, vodji Gala koji su pobedili Rimljane i zauzeli Rim 390. pre n.e.

11)   Sednica francuske Nacionalne skupštine od 25. juna 1848. (Vidi "Compte rendu des seances l'Assemblee nationale, tom 2, Paris 1849).


[ na početak | spisak autora | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.