KOMUNIST - internet biblioteka
KRITIKA GOTSKOG PROGRAMA
autor: Karl Marks


Karl Marks
Karl Marks
Marks Brakeu
London, 5. maja 1875.


Dragi Brake,

Budite dobri pa ove kritičke glase uz koalicioni program pošaljite, kad ih pročitate, Gajbu i Aueru, Bebelu i Libknehtu da se s njima upoznaju. Ja sam prezauzet i moram i inače mnogo više raditi nego što mi je lekar dozvolio. Zato za mene nije bilo nikakvo "uživanje" da ispišem ovoliko hartije. Ipak, to je bilo potrebno, da partijski prijatelji, kojima je ovo saopštenje namenjeno, ne bi pogrešno protumačili korake koje ću ja kasnije morati da učinim. - Naime, posle koalicionog kongresa Engels i ja objavićemo kratku izjavu u kojoj će biti rečeno da mi stojimo daleko od pomenutog načelnog programa i da s njim nemamo nikakve veze.

To je preko potrebno, jer u inostranstvu vlada mišljenje - potpuno pogrešno mišljenje - koje najbrižljivije podržavaju neprijatelji partije, da mi odavde potajno dirigujemo pokretom takozvane ajzenaške partije. U jednoj knjizi koja je nedavno izašla na ruskom jeziku[1] Bakunjin me, na primer, čini odgovornim ne samo za sve programe itd. ove partije nego čak i za svaki korak koji je Libkneht učinio od dana svoje saradnje s Narodnom partijom[2].

Bez obzira na to, moja je dužnost da program koji je, po mom mišljenju, apsolutno neprihvatljiv i koji demorališe partiju ne priznam čak ni diplomatskim ćutanjem.

Svaki korak stvarnog pokreta važniji je nego tuce programa. Ako se, dakle, nije moglo - a prilike to nisu dopuštale - poći dalje od Ajzenaškog programa, trebalo je zaključiti prosto sporazum o akciji protiv zajedičkog neprijatelja. A kad se prave načelni programi (umesto da se ta stvar odloži dotle dok ona ne bude pripremljena dužim zajedničkim radom), onda se pred celim svetom postavljaju medjaši po kojima se meri visina partijskog pokreta. Vodje lasalovaca došle su zato što su ih prilike na to naterale. Da je njima unapred rečeno da je svaka trgovina principima isključena, oni bi se morali zadovoljiti akcionim programom ili organizacionim planom zajedničke akcije. Umesto toga dopušta im se da dodju naoružani mandatima i priznaju im se ti mandati za važeće; vrši se, dakle, predaja na milost i nemilost onima koji je i sama potrebna pomoć. A da bi stvar bila kompletna, oni opet drže kongres pre kompromisnog kongresa, dok vlastita partija saziva svoj kongres post festum (Sa zakašnjenjem - prim.). Išlo se očigledno za tim da se eskamotrira svaka kritika i da se ne da vlastitoj partiji da dobije vremena za razmišljanje. Tačno je da sama činjenica ujedinjenja zadovoljava radnike, ali se greši kad se misli da taj trenutni uspeh nije plaćen odveć skupo.

Uostalom, program ne vredi ništa, ni kad apstrahujuemo njegovo kanoniziranje lasalovskog simbola vere.

Poslaću vam u najskorije vreme poslednje sveske francuskog izdanja "Kapitala"[3]. Dalje štampanje sprečavala je dugo vremena francuska vlada svojom zabranom. Ove ili početkom iduće nedelje stvar će biti gotova. Da li ste dobili prvih 6 svezaka? Javite mi, molim vas, i adresu Bernharda Bekera, kome takodje moram poslati poslednje sveske.

Knjižara "Volksstaat"[4] ima svoje naročite manire. Tako mi, na primer, do ovog trenutka nije poslala ni jedan jedini primerak novog izdanja "Kelnskog komunističkog procesa".

S najlepšim pozdravom
Vaš Karl Marks

PROGRAM SOCIJALISTIČKE RADNIČKE PARTIJE NEMAČKE
(Usvojen u Goti 1875)

I. Rad je izvor svega bogatstva i sve kulture, a kako je opšte koristonosan rad moguć samo putem društva, to društvu, to jest svim njegovim članovima, pripada celokupan produkt rada, pri opštoj radnoj obavezi, po jednakom pravu, svakome prema njegovim razumnim potrebama.

U današnjem društvu sredstva za rad su monopol kapitalističke klase; time uslovljena zavisnost radničke klase uzrok je bede i ropstva u svim formama.

Oslobodjenje rada traži pretvaranje sredstava za rad u zajedničko dobro društva i kolektivno regulisanje celokupnog rada sa opštekorisnom upotrebom i pravednom raspodelom prinosa rada.

Oslobodjenje rada mora biti delo radničke klase, nasuprot kojoj su sve ostale klase samo jedna reakcionarna masa.

II. Polazeći od tih principa, Socijalistička radnička partija Nemačke nastoji da svim zakonitim sredstvima postigne slobodnu državu i socijalističko društvo, slamanje gvozdenog zakona najamnine putem uništenja sistema najamnog rada, ukidanje eksploatacije u svakom obliku, uklanjanje svake socijalne i političke nejednakosti.

Socijalistička radnička partija Nemačke, iako dejstvuje pre svega u nacionalnom okviru, svesna je internacionalnog karaktera radničkog pokreta i rešena da ispuni sve dužnosti koje ona nameće radnicima, da bi bratstvo svih ljudi učinila istinom.

Socijalistička radnička partija Nemačke zahteva, da bi prokrčila put rešenju socijalnog pitaja, stvaranje socijalističkih proizvodjačkih zadruga sa državnom pomoći pod demokratskom kontrolom radnog naroda. Proizvodjačkih zadruga mora da bude u industriji i zemljoradnji stvarno toliko da iz njih nastane socijalistička organizacija celokupnog rada.

Socijalistička radnička partija Nemačke zahteva kao temelje države:

1. Opšte, jednako, neposredno izborno pravo i pravo glasa, s tajnim i obaveznim glasanjem svih državljana od navršene dvadesete godine, za sve izbore i glasanja u državi i opštini. Dan izbora ili glasanja mora da bude nedelja ili praznik.
2. Direktno zakonodavstvo od strane naroda, odlučivanje o ratu i miru od strane naroda.
3. Opštu osposobljenost za nošenje oružja. Miliciju umesto stajaće vojske.
4. Ukidanje svih izuzetnih zakona, naročito zakona o štampi, udruženjima i zborovima; uopšte svih zakona koji ograničavaju slobodno izražavanje mnjenja, slobodno naučno istraživanje i mišljenje.
5. Izricanje pravde od strane naroda. Besplatno pravosudje.
6. Opšte i jednako narodno vaspitanje od strane države. Opšte obavezno pohadjanje škole. Besplatnu nastavu u svim učilištima. Proglašenje vere za privatnu stvar.

Socijalistička radnička partija Nemačke zahteva u okviru današnjeg društva:

1. Maksimalno proširenje političkih prava i sloboda u smislu gornjih zahteva.
2. Jedan jedini progresivni porez na dohodak za državu i opštinu, umesto svih postojećih poreza, naročito umesto posrednih poreza koji pritiskuju narod.
3. Neograničeno pravo koalicije.
4. Normalni radni dan koji će odgovarati potrebama društva. Zabrana rada nedeljom.
5. Zabrana dečijeg rada i svakog ženskog rada koji je štetan po zdravlje i moral.
6. Zaštitne zakone za život i zdravlje radnika. Sanitarnu kontrolu radničkih stanova. Nadzor nad rudnicima, fabričkom, zanatskom i kućnom industrijom od strane činovnika koje biraju radnici. Delotvoran zakon o odgovornosti.
7. Regulisanje zatvoreničkog rada.
8. Punu samoupravu za sve kase radničke pomoći i radničke potporne kase.


PRIMEDBE UZ PROGRAM NEMAČKE RADNIČKE PARTIJE

I

1. "Rad je izvor svega bogatstva i sve kulture, a kako je koristonosan rad moguć samo u društvu i putem društva, prinos rada pripada neokrnjen, po jednakom pravu, svim članovima društva."

Prvi deo paragrafa: "Rad je izvor svega bogatstva i sve kulture."

Rad nije izvor svega bogatstva. Priroda je izvor upotrebnih vrednosti (a od njih se i sastoji materijalno bogatstvo!) isto toliko koliko i rad, koji i sam nije ništa drugo do ispoljavanje jedne prirodne sile, ljudske radne snage. Gornja fraza nalazi se u svim dečijim bukvarima, i tačna je utoliko ukoliko se pretpostavlja da se rad vrši odgovarajućim predmetima i sredstvima. Ali jedan socijalistički program ne sme takvim buržoaskim frazama dopustiti da ćutke prelaze preko onih uslova koji im jedino i daju smisao. Ukoliko se čovek prema prirodi, prvom izvoru svih sredstava za rad i predmeta rada, već unapred odnosi kao sopstvenik, tretira je kao nešto što pripada njemu, utoliko njegov rad postaje izvor upotrebnih vrednosti, dakle i bogatstva. Buržuji imaju vrlo jakih razloga da radu pripisuju nadprirodnu stvaralačku snagu; jer upravo iz prirodne uslovljenosti rada proizilazi da čovek koji nema nikakve druge sopstvenosti osim svoje radne snage u svim društvenim i kulturnim stanjima mora biti rob drugih ljudi koji su se učinili sopstvenicima uslova rada. On može samo s njihovom dozvolom raditi, dakle samo s njihovom dozvolom - živeti.

Ostavimo sad ovu rečenicu onakvom kakva je, sa svim njenim nedostacima. Šta bi trebalo očekivati kao zaključak? Očigledno ovo:

"Kako je rad izvor svega bogatstva, niko u društvu ne može prisvajati sebi bogatstvo na drugi način osim kao proizvod rada. Ako, dakle, neko sam ne radi, on živi od tudjeg rada i svoju kulturu stiče takodje na račun tudjeg rada".

Umesto toga pomoću reči: "a kako" prišrafljuje se druga rečenica, da se iz nje, a ne iz prve, izvede zaključak.

Drugi deo paragrafa: "Koristonosan rad moguć je samo u društvu i putem društva."

Iz prve rečenice doznajemo da je rad izvor svega bogatstva i sve kulture, dakle da ni jedno društvo nije moguće bez rada. Sad doznajemo obrnuto: da nijedan "koristonosan rad" nije moguć bez društva.

Moglo se isto tako reći da nekoristan i čak opšteštetan rad samo u društvu može postati privredna grana, da je samo u društvu moguće živeti ne radeći ništa itd, itd. - ukratko, mogao se prepisati ceo Ruso.

A šta je "koristonosan" rad? Svakako samo rad koji postiže željeni korisni efekat. Divljak - a čovek je divljak kad je prestao da bude majmun - koji kamenom ubija životinju, skuplja plodove itd. vrši "koristonosan" rad.

Treće: zaključak: "A kako je koristonosan rad moguć samo u društvu i putem društva - prinos rada pripada neokrnjen, s jednakim pravom, svim članovima društva."

Lep zaključak! Ako je koristonosan rad moguć samo u društvu i putem društva, onda prinos rada pripada društvu - i na pojedinog radnika dolazi od tog prinosa samo onaj deo koji nije neophodno potreban da se "uslov" rada, društvo, održi.

U stvari, tu postavku su u svim vremenima isticali pobornici svakog datog društvenog stanja. Prvo dolaze zahtevi vlade sa svim što uz to ide, jer vlada je društveni organ za održavanje društvenog poretka; zatim dolaze zahtevi raznih vrsta privatne svojine, jer su razne vrste privatne svojine temelji društva itd. Te šuplje fraze, kao što se vidi, mogu se vrteti i okretati po miloj volji.

Prvi i drugi deo paragrafa imaju neku razumnu vezu samo u ovoj formulaciji:

"Rad postaje izvor bogatstva i kulture samo kao društveni rad" ili, što je isto, "u društvu i putem društva".

Ta postavka je neosporno tačna, jer ako izolovani rad (pretpostavlja se da njegovi materijalni uslovi postoje) i može stvarati upotrebne vrednosti, on ne može stvarati ni bogatstvo ni kulturu.

Ali isto tako je neosporna i druga postavka:

"U istoj meri u kojoj se rad društveno razvija i time postaje izvor bogatstva i kulture razvijaju se siromaštvo i zapuštenost na strani radnika, bogatstvo i kultura na strani neradnika".

To je zakon cele dosadašnje istorije. Trebalo je, dakle, umesto opštih fraza o "radu" i "društvu" jasno pokazati kako se u sadašnjem kapitalističkom društvu najzad stvoreni materijalni i drugi uslovi koji radnike osposobljavaju i primoravaju da učine kraj tom društvenom prokletstvu.

U stvari, ceo ovaj stilistički i sadržajno promašeni paragraf nalazi se ovde samo zato da se Lasalova parola o "neokrnjenom prinosu rada" napiše kao prva parola na partijskoj zastavi. Ja ću se kasnije vratiti na "prinos rada", na "jednako pravo" itd, jer se ista stvar ponavlja u nešto drukčijem obliku.

2. "U današnjem društvu sredstva za rad su monopol kapitalističke klase. Time uslovljena zavisnost radničke klase uzrok je bede i ropstva u svim formama.

Ova iz Statuta Internacionale uzeta rečenica u ovom je "popravljenom" izdanju pogrešna.

U današnjem društvu sredstva za rad su monopol sopstvenika zemlje (moopol zemljišne sopstvenosti je čak baza monopola kapitala) i kapitalista. Statut Internacionale ne pominje u dotičnom pasusu ni jednu ni drugu klasu monopolista. On govori o "monopolu sredstava za rad, tj. izvora života". Dodatak: "izvora života" pokazuje dovoljno jasno da je u sredstva za rad uključena i zemlja.

Popravka je izvršena zato što je Lasal, iz sada opštepoznatih razloga, napadao samo kapitalističku klasu, ne sopstvenike zemlje. U Engleskoj kapitalist najčešće nije sopstvenik čak ni zemlje na kojoj se nalazi njegova fabrika.

3. "Oslobodjenje rada traži uzdizanje sredstava za rad do zajedničkog dobra društva i kolektivno regulisanje celokupnog rada uz pravednu raspodelu prinosa rada".

"Uzdizanje sredstava za rad do zajedničkog dobra" treba valjda da znači njihovo "pretvaranje u zajedničko dobro", ali ovo samo onako, uzgred.

Šta je "prinos rada"? Proizvod rada ili vrednost proizvoda rada? A u drugom slučaju: ukupna vrednost proizvoda ili samo onaj deo vrednosti koji je rad dodao vrednosti utrošenih sredstava za proizvodnju?

"Prinos rada" je jedna odredjena predstava, koju je Lasal stavio na mesto odredjenih ekonomskih pojava.

Šta je "pravedna raspodela"?

Zar buržuji ne tvrde da je današnja raspodela "pravedna"? I zar ona faktički nije jedina "pravedna" raspodela na bazi današnjeg načina proizvodnje? Zar pravni pojmovi regulišu ekonomske odnose, a ne obrnuto: ne proizilaze li pravni odnosi iz ekonomskih? Zar i socijalistički sektaši nemaju najrazličitije predstave o "pravednoj" raspodeli?

Da bismo znali šta u ovoj prilici moramo podrazumevati pod frazom "pravedna raspodela", moramo prvi paragraf uporediti s ovim paragrafom. Ovaj drugi pretpostavlja društvo u kojem su "sredstva za rad zajedničko dobro i u kojem je celokupan rad kolektivno regulisan", a iz prvog paragrafa vidimo da "prinos rada neokrnjen, po jednakom pravu, pripada svim članovima društva".

"Svim članovima društva"? I onima koji ne rade? A gde je onda "neokrnjeni prinos rada"? Samo onim članovima društva koji rade? A gde je onda "jednako pravo" svih članova društva?

"Svi članovi društva" i "jednako pravo" - očigledno su samo fraze. Bitno je da u tom komunističkom društvu svaki radnik mora dobiti "neokrnjen" Lasalov "prinos rada".

Ako izraz "prinos rada" uzmemo najpre u smislu proizvoda rada, onda je kolektivni prinos rada - celokupni društveni proizvod.

Od njega treba odbiti:
Prvo: ono što je potrebno da se nadoknade utrošena sredstva za proizvodnju.
Drugo: dodatni deo za proširenje proizvodnje.
Treće: rezervni fond ili fond osiguranja od nesrećnih slučajeva, smetnji zbog elementarnih nepogoda itd.

Ovi odbici od "neokrnjenog prinosa rada" su ekonomske nužnosti, a njihova veličina odredjuje se prema postojećim sredstvima i snagama, donekle na osnovu računa verovatnoće, ali oni se nikako ne mogu iskalkulisati iz pravedosti.

Ostaje drugi deo celokupog proizvoda, deo koji je odredjen da služi kao sredstvo potrošnje.

Pre nego što dodje do individualne podele, od njega se opet odbijaju:
Prvo: opšti troškovi oko upravljanja koji se ne odose na proizvodnju. Taj deo će se odmah znatno smanjiti u poredjenju s onim koliki je on u sadašnjem društvu i smanjivaće se u onoj meri u kojoj se razvija novo društvo.
Drugo: ono što je namenjeno zajedničkom zadovoljavanju potreba - školama, zdravstveim ustanovama itd. Taj deo će odmah zatno porasti u poredjenju s onim koliki je on u sadašnjem društvu i povećavaće se u onoj meri u kojoj se razvija novo društvo.
Treće: fondovi za nesposobe za rad itd, ukratko, za ono što danas spada u takozvano zvanično staranje o sirotinji.

Tek sad dolazimo do "raspodele" koju program bornirano, pod Lasalovim uticajem, ima jedino u vidu, naime do onog dela sredstava potrošnje koji se deli medju individualnim proizvodjačima kolektiva.

"Neokrnjeni prinos rada" već se neprimetno pretvorio u "okrnjeni", mada proizvodjač ono što gubi kao privatno lice dobija direktno ili indirektno kao član društva.

Kao što je iščezla fraza o "neokrnjenom prinosu rada", iščezava sad i fraza "o prinosu rada" uopšte.

Unutar kolektivnog, na zajedničkoj svojini sredstava za proizvodnju baziranog društva, proizvodjači ne razmenjuju svoje proizvode; ni rad koji je utrošen na proizvode ne pojavljuje se ovde kao vrednost tih proizvoda, kao neko materijalno sredstvo koje oni poseduju, jer sad već, suprotno onom što imamo u kapitalističkom društvu, individualni radovi postoje ne okolišno, nego neposredno kao sastavni delovi celokupnog rada. Izraz "prinos rada", i dan-danas zbog svoje dvosmislenosti neupotrebljiv, gubi tako svaki smisao.

Ovde imamo posla sa komunističkim društvom ne onakvim kakvo se ono razvilo na svojoj vlastitoj osnovi, nego obruto, onakvim kakvo ono iz kapitalističkog društva upravo izlazi; s komunističkim društvom, dakle, koje u svakom pogledu, u ekonomskom, moralnom, duhovnom, nosi na sebi mladeže starog društva iz čije utrobe izlazi. Prema tome, pojedini proizvodjač dobija nazad od društva - posle odbitaka - tačno ono što mu daje. Ono što mu je on dao - njegov individualni kvantum rada. Na primer, društveni radni dan sastoji se od zbira individualnih radnih časova; individualno radno vreme pojedinog proizvodjača jeste onaj deo društvenog radnog vremena koji je on dao, njegov udeo u njemu. On dobija od društva potvrdu da je dao toliko i toliko rada (posle odbitka njegova rada za zajedničke fondove), i na osnovu te potvrde dobija iz društvenih zaliha sredstava potrošnje onu količinu predmeta potrošnje na koju je utrošeno isto toliko rada. Isti kvantum rada koji je dao društvu u jednom obliku dobija nazad u drugom obliku.

Ovde očigledno vlada isti princip koji reguliše razmenu robe ukoliko je ta razmena - razmena jednakih vrednosti. Sadržina i oblik su promenjeni, jer u promenjenim okolnostima niko ne može dati nešto drugo osim svog rada i jer, s druge strane, ništa ne može preći u svojinu pojedinih osoba osim individualnih sredstava potrošnje. Što se pak tiče raspodele sredstava potrošnje medju pojedine proizvodjače, tu vlada isti princip kao pri razmeni robnih ekvivalenata: jednaka količina rada u jednakom obliku razmenjuje se za jednaku količinu rada u drugom obliku.

Zato je ovde jednako pravo još uvek po principu - buržoasko pravo, iako princip i praksa nisu više u opreci, dok razmena ekvivalenata pri robnoj razmeni postoji samo u proseku, a ne u svakom pojedinom slučaju.

I pored tog napretka ovo jednako pravo ima još uvek buržoaske granice. Pravo proizvodjača proporcionalno je radu koji oni daju; jednakost se sastoji u tome što se merenje vrši jednakim merilom - radom.

Ali jedan čovek je fizički ili intelektualno jači od drugog, daje, dakle, za isto vreme više rada i može da radi duže vremena; a rad, da bi mogao služiti kao mera, mora biti odredjen po trajanju ili po intenzivnosti, inače on ne bi mogao biti merilo. Ovo jednako pravo je nejednako pravo za nejednaki rad. Ono ne priznaje nikakve klase razlike, jer je svaki samo radik kao i drugi; ali ono priznaje prećutno nejednaku individualnu obdarenost i, prema tome, nejednaku radnu sposobnost kao prirodne privilegije. Zato je ono, po svojoj sadržini, pravo nejednakosti, kao i svako pravo. Pravo može, po svojoj prirodi, postojati samo u primenjivanju jednakog merila; medjutim nejednake individue (a one ne bi bile različite individue kad ne bi bile nejednake) mogu se meriti jednakim merilom samo ukoliko ih gledamo pod jednim uglom, uzimamo s jedne odredjene strane, u danom slučaju, na primer, posmatramo samo kao radike; i u njima ne gledamo ništa drugo, apstrahujemo sve ostalo. Dalje: jedan radnik je oženjen, drugi nije; jedan ima više dece nego drugi itd, itd. Pri jednakom radnom učinku i, prema tome, jednakom udelu u društvenom fondu potrošnje jedan će faktički dobiti više nego drugi, jedan će biti bogatiji od drugog itd. Da bi se izbegli svi ti nedostaci, pravo bi moralo, umesto da bude jednako, biti nejednako.

Ali ti nedostaci ne mogu se izbeći u prvoj fazi komunističkog društva, onakvog kakvo je ono tek izašlo iz kapitalističkog društva posle dugih porodjajnih muka. Pravo ne može nikad biti iznad ekonomske formacije i njome uslovljenog kulturnog razvitka društva.

U višoj fazi komunističkog društva, kad nestane ugnjetavajuće potčinjenosti individue podeli rada, a s njom i suprotnosti izmedju intelektualnog i fizičkog rada; kad rad postane ne samo sredstvo za život nego čak prva životna potreba; kad sa svestranim razvitkom individue porastu i produktivne snage i kad svi izvori kolektivnog bogatstva poteknu obilnije - tek tada će biti moguće sasvim prekoračiti uski horizont buržoaskog prava i društvo će moći na svoje zastave ispisati: Svaki prema svojim sposobnostima, svakome prema njegovim potrebama!

Opširnije sam se pozabavio "neokrnjenim prinosom rada" s jedne strane, i "jednakim pravom", "pravednom rapodelom" s druge strane, da bih pokazao koliko se mogo greši kad se, s jedne strane, našoj partiji hoće da ponovo nature kao dogme one predstave koje su u odredjeno vreme imale neki smisao, ali koje u sada postale zastarele fraze, a, s druge strane, opet izvitoperuju realističko shvatanje - koje je sa toliko napora usadjeno partiji, ali je sada uhvatilo dubokog korena u njoj -ideološkim, pravnim i ostalim opsenarijama, kojima su demokrati i francuski socijaliti tako vični.

Nezavisno od svega dosad rečenog, bilo je uopšte pogrešno dizati galamu oko takozvane raspodele i stavljati glavni naglasak na nju.

Svaka raspodela sredstava potrošnje samo je posledica raspodele uslova proizvodnje. A raspodela uslova proizvodnje je svojstvo samog načina proizvodnje. Kapitalistički način proizvodnje, na primer, zasiva se na tome što se materijalni uslovi proizvodnje nalaze u rukama neradnika u obliku svojine na kapital i svojine na zemlju, dok je masa samo sopstvenik ličnog uslova proizvodnje, radne snage. Kad su elementi proizvodnje tako raspodeljeni, dobija se sama od sebe današnja raspodela sredstava potrošnje. Kad su materijalni ulovi proizvodnje kolektivna svojina samih radnika, dobija se isto tako raspodela sredstava potrošnje koja se razlikuje od današnje. Vulgarni socijalizam (a od njega jedan deo demokratije) nasledio je od buržoaskih ekonomista to da distribuciju posmatra i tretira kao nezavisnu od načina proizvodnje i da stoga socijalizam prikazuje kao da se on uglavnom vrti oko distribucije. Kad je realni odnos odavno objašnjen, zašto opet ići unatrag?

4. "Oslobodjenje rada mora biti delo radničke klase, nasuprot kojoj su sve ostale klase samo jedna reakcionarna masa".

Prva strofa uzeta je iz uvodnih reči Statuta Internacionale, ali je "popravljena". Tamo se kaže: "Oslobodjenje radničke klase mora biti delo samih radnika"; ovde, naprotiv, "radnička klasa" ima da oslobodi - šta? "Rad"? Neka razume ko može.

Ali je zato, kao nadoknada, došla antistrofa, najčistiji citat iz Lasala: "nasuprot kojoj (radičkoj klasi) sve ostale klase sačinjavaju samo jednu reakcionarnu masu".

U "Komunističkom manifestu" kaže se: "Od svih klasa koje danas stoje nasuprot buržoaziji samo je proletarijat istinski revolucionarna klasa. Ostale klase propadaju i nestaju s razvitkom krupne industrije, proletarijat je njen najsopstveniji proizvod".

Buržoazija je ovde shvaćena kao revolucionarna klasa - kao nosilac krupne industrije - nasuprot feudalcima i srednjim staležima, koji hoće da zadrže sve društvene pozicije koje su tvorevina zastarelih načina proizvodnje. One, dakle, ne sačinjavaju zajedno s buržoazijom samo jednu reakcionarnu masu.

S druge strane, proletarijat je revolucionaran nasuprot buržoaziji, jer on, pošto je i sam izrastao na tlu krupne industrije, nastoji da proizvodnji oduzme kapitalistički karakter, koji buržoazija nastoji da ovekoveči. Ali "Manifest" dodaje da "srednji staleži... postaju revolucionarni s obzirom na svoj predstojeći prelaz u proletarijat".

S tog gledišta, dakle, opet je besmislica reći da oni, zajedno s buržoazijom i povrh toga još s feudalcima, nasuprot radničkoj klasi "sačinjavaju samo jednu reakcionarnu masu".

Zar se na poslednjim izborima[5] zanatlijama, sitnim industrijalcima itd. i seljacima govorilo: nasuprot nama vi sačinjavate zajedo s buržoazijom i feudalcima samo jednu reakcionarnu masu?

Lasal je znao "Komunistički manifest" napamet, kao što njegovi vernici znaju svete knjige koje je on napisao. Kad ga je, dakle, tako grubo falsifikovao, on je to uradio samo zato da ulepša svoj savez sa apsolutističkim i feudalnim protivnicima uperen protiv buržoazije.

U gornjem paragrafu je, osim toga, njegova mudra izreka dovučena za kosu, bez ikakave veze s "popravljenim" citatom iz Statuta Internacionale. Ovde je, dakle, posredi prosto jedna drskost, i to ni najmanje neprijatna gospodinu Bizmarku, jedno od onih jevtinih grubijanstava s kojima radi berlinski Marat[6].

5. "Radnička klasa dejstvuje za svoje oslobodjenje pre svega u okviru današnje nacionalne države, svesna da će nužni rezultat njenog nastojanja, koje je zajedičko radnicima svih kulturnih zemalja, biti internacionalno bratstvo naroda".

Lasal je, suprotno "Komunističkom manifestu" i celom ranijem socijalizmu, shvatio radnički pokret s najužeg nacionalnog stanovišta. Njega u tome slede, i to posle dejstvovanja Internacionale!

Samo po sebi se razume da se radnička klasa, da bi se uopšte mogla boriti, mora u svojoj zemlji organizovati kao klasa, i da je njena zemlja neposredna arena njene borbe. Utoliko je njena klasna borba, ne po sadržini nego, kao što kaže "Komunistički manifest", "po obliku" nacionalna. Ali "okvir današnje nacionalne države", na primer Nemačkog Rajha, nalazi se i sam ekonomski "u okviru" svetskog tržišta, politički - "u okviru" sistema država. Svaki trgovac zna da je nemačka trgovina, u isto vreme inozemna trgovina i veličina gospodina Bizmarka sastoji se baš u svoje vrste internacionalnoj politici.

A na šta svodi nemačka radnička partija svoj internacionalizam? Na savet "da će"" rezultat njena nastojanja "biti internacionalno bratstvo naroda". Ta fraza, uzeta od buržoaske Lige za mir i slobodu[7], treba da prodje kao ekvivalent internacionalnog bratstva radničkih klasa u zajedničkoj borbi protiv vladajućih klasa i njihovih vlada. O internacionalnim funkcijama nemačke radničke klase dakle ni reći! I to treba da bude njeno uzvraćanje vlastitoj buržoaziji, koja se protiv nje već zbratimila s buržoazijama svih drugih zemalja, i politici internacionalne zavere gospodina Bizmarka[8].

U stvari, internacionalizam programa stoji još beskrajno niže od internacionalizma partije slobodne trgovine. Ona takodje tvrdi da će rezultat njena nastojanja biti "internacionalno bratstvo naroda". Ali ona i radi nešto da trgovinu učini internacionalnom, i njoj nipošto nije dovoljna svest - da svi narodi vode trgovinu u svojoj zemlji.

Internacionalna delatnost radničkih klasa ne zavisi nikako od postojanja "Medjunarodnog radničkog udruženja". Ovo udruženje bilo je samo prvi pokušaj da se za tu delatnost stvori jedan centralni organ; pokušaj koji je, zahvaljujući podsticaju koji je dao, ostavio trajne rezultate, ali koji, u svom prvom istorijskom obliku, posle pada Pariske komune nije više bio izvodljiv.

Bizmarkova "Norddeutsche" bila je potpuno u pravu kad je objavila, na zadovoljstvo svoga gazde, da se nemačka radnička partija u novom programu odrekla internacionalizma[9].

II

"Polazeći od tih principa, nemačka radnička partija bori se svim zakonitim sredstvima za slobodnu državu - i - socijalističko društvo; za ukidanje najamnog sistema sa gvozdenim zakonom najamnine - i - eksploatacije u svakom obliku; za uklanjanje svake socijalne i političke nejednakosti".

Na "slobodnu" državu vratiću se kasnije.

Dakle, ubuduće nemačka radnička partija ima da veruje u Lasalov "gvozdeni zakon najamnine"[10]! Da ovaj ne bi propao, pravi se glupost: govori se o "ukidanju najamnog sistema" (trebalo bi da znači sistema najamnog rada) "sa gvozdenim zakonom najamnine". Ako ukidam najamni rad, onda ukidam, prirodno, i njegove zakone, bili oni "gvozdeni" ili meki kao sundjer. Ali Lasalovo pobijanje najamnog rada vrti se gotovo isključivo oko tog takozvanog zakona. Stoga, da bi se dokazalo da je Lasalova sekta pobedila, "najamni sistem" mora biti ukinut sa "gvozdenim zakonom najamnine", a ne bez njega.

Od "gvozdenog zakona najamnine" ne pripada Lasalu, kao što je poznato ništa osim reći "gvozden", uzete iz Geteovih "večnih, gvozdenih zakona". Reč gvozden je signatura po kojoj se raspoznaju pravoverni. Ali ako uzmem zakon sa Lasalovim žigom i, prema tome, u njegovom smislu, onda ga moram uzeti sa njegovim obrazloženjem. A šta je to obrazloženje? Kao što je Lange ubrzo posle Lasalove smrti pokazao: Maltusova teorija populacije[11] (koju je propovedao sam Lange). Ako je pak ta teorija tačna, onda ja zakon ne mogu ukinuti makar sto puta ukidao najamni rad, jer zakon u tom slučaju vlada ne samo sistemom najamnog rada nego svakim društvenim sistemom. Baš oslanjajući se na tu teoriju, ekonomisti već pedeset i više godina dokazuju da socijalizam ne može odstraniti bedu koja ima osnove u samoj prirodi, nego je može samo učiniti opštom, istovremeno podeliti po čitavoj površini društva!

Ali sve to nije najglavnije. Sasvim nezavisno od Lasalova pogrešnog razumevanja tog zakona, korak unazad koji zaista revoltira sastoji se u ovom:

Posle Lasalove smrti prokrčio je sebi put u našoj partiji naučni pogled da najamnina nije ono što ona izgleda da jeste, naime vrednost, odnosno cena rada, nego da je ona samo maskirani oblik vrednosti, odnosno cene radne snage. Time je čitavo dosadašnje buržoasko shvatanje najamnine, kao i čitava dotadašnja kritika tog shvatanja, bilo jednom zauvek srušeno, i utvrdjeno je jasno da najamni radnik ima samo dozvolu da radi za svoj vlastiti život, tj. da živi ukoliko izvesno vreme radi besplatno za kapitalistu (otud i za njegove supotrošače viška vrednosti); da se ceo kapitalistički sistem proizvodnje vrti oko toga da taj besplatni rad produži povećanjem radnog dana ili razvitkom produktivnosti, odnosno većim naprezanjem radne snage itd.; da je, dakle, sistem najamnog rada sistem ropstva, i to ropstva koji postaje utoliko teže ukoliko se više razvijaju društvene produktivne snage rada, bez obzira na to da li radnik dobija bolju ili lošiju platu. I sada, kada je ovo shvatanje u našoj partiji sve više i više prekoračilo sebi put, udara se nazad ka Lasalovim dogmama, mada bi se sad moralo znati da Lasal nije znao šta je najamnina, nego je, povodeći se za buržoaskim ekonomistima, privid uzeo za suštinu stvari.

To je kao kad bi medju robovima koji su naposletku otkrili tajnu ropstva i digli ustanak jedan rob koji je još sav u vlasti zastarelih predstava uneo u program ustanka: ropstvo mora biti ukinuto, jer ishranjivanje robova u sistemu ropstva ne može preći odredjeni niski maksimum!

Zar sama činjenica što su predstavnici naše partije mogli da izvrše tako čudovišan atentat na pogled koji je proširen u radničkoj masi ne dokazuje s kakvom su kriminalnom lakomislenošću, s kakvom su bezveznošću pristupili poslu sastavljanja kompromisnog programa!

Umesto neodredjene poslednje rečenice paragrafa: "uklanjanje svake socijalne i političke nejednakosti", trebalo je reći da sa uništenjem klasnih razlika iščezava sama od sebe svaka socijalna i politička nejednakost koja iz njih proizilazi.

III

"Da bi prokrčila sebi put rešenju socijalnih pitanja, nemačka radnička partija zahteva stvaranje proizvodjačkih zadruga sa državnom pomoći pod demokratskom kontrolom radnog naroda. Proizvodjačkih zadruga mora da bude u industriji i zemljoradnji stvoreno toliko da iz njih nastane socijalistička organizacija celokupnog rada".

Posle Lasalovog "gvozdenog zakona najamnine" - spasonosno sredstvo poroka. "Put se krči" na dostojan način. Na mesto postojeće klasne borbe dolazi žurnalistička fraza: "socijalno pitanje" čijem se "rešenju" "krči put". Umesto iz procesa revolucionarnog preobražaja društva, "socijalistička organizacija celokupnog rada" "nastaje" iz "državne pomoći" što je država daje proizvodjačkim zadrugama, koje "stvara" ona, a ne radnik. Ovo je dostojno Lasalovog uobraženja da se državnim zajmovima može graditi novo društvo isto onako kao nova železnička pruga!

Zbog ono malo stida što je ostalo "državna pomoć" se stavlja - pod demokratsku kontrolu "radnog naroda".

Prvo, "radni narod" u Nemačkoj sastoji se u većini od seljaka a ne od proletera.

Drugo, reč "demokratski" u prevodu znači "narodnovlasni" (nemački "volksherrschaftlich"). A šta znači "narodnovlasna kontrola radnog naroda"? I to je kod jednog radnog naroda koji, obraćajući se državi s takvim zahtevima, izražava svoju punu svest o tome da niti je na vlasti niti je za vlast zreo!

Izlišno je upuštati se ovde u kritiku recepta koji je za vreme Luja Filipa propisao Biše, nasuprot francuskim socijalistima, i koju su prihvatili reakcionarni radnici "Atelijera"[12]. Najgore i nije to što je ova specifična čudotvorna kura uneta u program, nego što se uopšte od gledišta klasnog pokreta ide natrag ka gledištu sektaškog pokreta.

Što radnici žele stvoriti uslove za kolektivnu proizvodnju u društvenim razmerama, i pre svega u nacionalnim razmerama u svojoj zemlji, to samo znači da oni rade na prevratu u sadašnjim uslovima proizvodnje, a to nema ničeg zajedničkog s osnivanjem kooperativnih udruženja sa državnom pomoći. Što se pak tiče sadašnjih kooperativnih udruženja, ona su od vrednosti samo ukoliko su nezavisne tvorevine radnika, neprotežirane ni od vlada ni od buržuja.

IV

Prelazim sad na odeljak o demokratiji.

A. "Slobodna osnova države"

Prvo i prvo, po II odeljku, nemačka radnička partija bori se za slobodnu "državu".

Slobodna država - šta je to?

Cilj radnika koji su se otresli ograničenog podaničkog mentaliteta nije nipošto da državu učine slobodnom. U Nemačkom Rajhu je "država" gotovo tako "slobodna" koliko u Rusiji. Sloboda se sastoji u tome da se država iz organa koji je nadredjen društvu pretvori u organ koji mu je potpuno podredjen; i danas su državne forme slobodnije ili neslobodnije prema tome koliko ograničavaju "slobodu države".

Nemačka radnička partija - bar koliko ona program usvaja-pokazuje kako su je socijalističke ideje vrlo malo prožele; umesto da ona postojeće društvo (a to važi i za svako buduće društvo) tretira kao osnovu postojeće države (ili buduće države za buduće društvo), ona, naprotiv, tretira državu kao neko samostalno biće koje ima svoju vlastitu duhovnu, moralnu, slobodnu osnovu.

Koliko je gruba zloupotreba koju program čini izrazima "današnja država", "današnje društvo", i koliko je još grublje njegovo nerazumevanje države kojoj upućuje svoje zahteve!

"Današnje društvo" je kapitalističko društvo, koje postoji u svim kulturnim zemljama, manje ili više slobodno od srednjevekovne primese, manje ili više modifikovano posebnim istorijskim razvitkom svake zemlje, manje ili više razvijeno. Naprotiv "današnja država" menja se sa svakom državnom granicom. Ona je drugačija u pruskonemačkom Rajhu nego u Švajcarskoj, drugačija u Engleskoj nego u Sjedinjenim Državama. "Današnja država" je, dakle, fikcija.

Ipak, i pored sve različitosti svojih formi, različite države različitih kulturnih zemalja imaju zajedničko to što stoje na tlu modernog buržoaskog društva, samo buržoaskog društva jače ili slabije kapitalistički razvijenog. One imaju otuda i izvesna zajednička bitna obeležija. U tom smislu može se govoriti o "današnjoj državi", u suprotnosti prema budućnosti u kojoj će njen sadašnji koren, buržoasko društvo, odumreti.

Pita se onda: kakav će preobražaj pretrpeti državnost u komunističkom društvu? Drugim rečima, koje će društvene funkcije, analogne sadašnjim državnim funkcijama, ostati u komunističkom društvu? Na ovo pitanje može se odgovoriti samo naučno, i pravili mi hiljade kombinacija s rečima narod i država, nećemo prići problemu ni za dlaku bliže.

Izmedju kapitalističkog društva i komunističkog društva leži period revolucionarnog preobražaja prvog u drugo. Njemu odgovara i politički prelazni period, a država tog perioda ne može da bude ništa drugo do revolucionarna diktatura proletarijata.

Program se, medjutim, ne bavi ni ovom poslednjom, niti se bavi budućom državnošću komunističkog društva.

Njegovi politički zahtevi ne sadrže ništa osim stare, dobro poznate demokratske litanije: opšte izborno pravo, direktno zakonodavstvo, narodno pravo, milicija itd. Oni su prosto eho buržoaske Narodne partije, Lige za mir i slobodu. To su zahtevi koji su, ukoliko nisu u fantastičnoj predstavi preterani, već realizovani. Samo što se država kojoj oni pripadaju ne nalazi unutar nemačkih državnih granica, nego u Švajcarskoj, Sjedinjenim Državama itd. "Država budućnosti" te vrste je današnja država, mada ona postoji izvan "okvira" Nemačkog Rajha.

Ali, zaboravilo se jedno. Budući da nemačka radnička partija izričito izjavljuje da se kreće unutar "današnje nacionalne države", dakle svoje države, pruskonemačkog Rajha - inače bi njeni zahtevi bili najvećim delom besmisleni, jer zahteva se samo ono što se nema - ona ne bi smela zaboravljati glavnu stvar, naime da sve te lepe stvarčice počivaju na priznavanju takozvanog narodnog suvereniteta, da su za to samo u demokratskoj republici na svom mestu.

Kako se nema smelosti - i to je pametno, jer prilike nalažu opreznost - da se zahteva demokratska republika, kao što su to činili francuski radnički programi pod Lujem Filipom i pod Lujem Napoleonom - nije trebalo pribegavati ni triku, koji nije ni pošten[13] ni dostojan, da se stvari koje imaju smisla samo u demokratskoj republici zahtevaju od jedne države, koja nije ništa drugo nego parlametarnim formama opervažen, s feudalnim dodatkom pomešan, od buržoazije već uplivisan, birokratski otesan, policijski čuvan vojni despotizam; i još tu državu svečano uverivati da se nešto takvo misli od nje postići "zakonskim sredstvima"!

Čak vulgarna demokratija, koja u demokratskoj republici vidi hiljadugodišnje carstvo božije na zemlji i koja ne sluti da baš u toj poslednjoj državnoj formi buržoaskog društva klasna borba ima da se vodi do konačne pobede - čak i ona stoji veoma visoko iznad te vrste demokratizma u granicama policijskih dopuštenog i logički nedopuštenog.

Da se pod "državom" u stvari razume državna mašina ili država ukoliko ona usled podele rada predstavlja od društva odvojeni, vlastiti organizam, pokazuju već reči: "nemačka radnička partija zahteva kao privrednu osnovu države: jedan jedini progresivni porez na dohodak itd.". Porezi su privredna osnova državne mašinerije i ništa drugo. U državi budućnosti koja postoji u Švajcarskoj taj zahtev je prilično ispunjen. Porez na dohodak predpostavlja različite izvore dohotka različitih društvenih klasa, dakle kapitalističko društvo. Nije, dakle, ništa čudno što liverpulski pobornici finansijske reforme -buržuji s Gledstonovim bratom na čelu - postavljaju isti zahtev koji i program.

B. "Nemačka radnička partija zahteva kao duhovnu i moralnu osnovu države:

1. Opšte i jednako narodno vaspitanje od strane države. Opšte i obavezno pohadjanje škole. Besplatnu nastavu".

Jednako narodno vaspitanje? Šta se zamišlja pod tim rečima? Misli se da u današnjem društvu (a samo je o njemu reć) vaspitanje može biti jednako za sve klase? Ili se zahteva da i više klase budu prirodno reducirane na skromnu meru vaspitanja - narodne škole - koja je jedino spojiva s ekonomskim prilikama ne samo najamnih radnika nego i seljaka?

"Opšte i obavezno pohadjanje škole. Besplatnu nastavu". Prvo postoji čak i u Nemačkoj, drugo u Švajcarskoj i Sjedinjenim Državama što se tiče narodnih škola. Što se u nekim državama Sjedinjenih Država i više nastavne ustanove "besplatne", to faktički znači samo da više klase podmiruju troškove svog vaspitanja iz opštih poreskih sredstava. Uzgred budi rečeno, to isto važi za "besplatno pravosudje" koje se zahteva pod A. 5. Krivično pravosudje je svuda besplatno; gradjansko pravosudje vrti se gotovo isključivo oko sporova o svojini, tiče se dakle gotovo isključivo imućnih klasa. Treba li da one svoje parnice vode na račun narodnih sredstava?

Trebalo bi da paragraf o školama zahteva bar tehničke škole (teorijske i praktične) u vezi sa narodnom školom.

"Narodno vaspitanje od strane države" treba sasvim odbaciti. Odredjivati opštim zakonom sredstva za narodne škole, kvalifikaciju učiteljskog osoblja, grane nastave itd, i, kao što se to radi u Sjedinjenim Državama, nadzirati ispunjavanje tih zakonskih propisa putem državnih ispektora, nešto je sasvim drugo nego postaviti državu za vaspitača naroda! Naprotiv, vlada i crkva treba da budu podjednako isključene od svakog uticaja na školu. U prusko-nemačkom Rajhu (a ne pomaže šuplji izgovor da je reč o "državi budućnosti"; videli smo kako u tom pogledu stoje stvari), obrnuto, državi je potrebno vrlo surovo vaspitanje od strane naroda.

Ceo program, pored svog demokratskog zveketa, okružen je skroz-naskroz podaničkom verom Lasalove sekte u državu ili, što nije ništa bolje, verom u demokratska čudesa, ili je ono čak kompromis izmedju te dve vrste vere u čudesa, koje su jednako daleko od socijalizma.

"Slobodne nauke" glasi jedan paragraf pruskog ustava Čemu, dakle, ovde "Sloboda savesti"! Ako se išlo za tim da se danas, u vreme "kulturkampfa"[14], stave liberalizmu na srce njegove stare parole, onda se to moglo učiniti samo u ovom obliku: Svako mora imati mogućnost da vrši svoju versku kao i telesnu potrebu, a da policija ne zabada u to svoj nos. Ali radnička partija morala je tom prilikom ipak izraziti da je svesna toga da buržoaska "sloboda savesti" nije ništa drugo nego tolerisanje svih mogućih vrsta verske slobode savesti, a da ona, naprotiv, hoće da oslobodi savest od verskih utvara. Medjutim, ne želi se prekoračiti "buržoaski" nivo.

Sad sam došao do kraja, jer ono što u programu dalje dolazi kao dodatak ne čini njegov karakteristični sastavni deo. Zato ovde mogu da budem sasvim kratak.

2. "Normalni radni dan"

Ni u jednoj drugoj zemlji radnička partija se ne ograničava na tako odredjen zahtev, nego uvek fiksira dužinu radnog dana koju ona u datim prilikama smatra za normalnu.

3. "Ograničenje ženskog rada i zabrana dečijeg rada"

Normiranje radnog dana mora već uključiti ograničenje ženskog rada ukoliko se ono odnosi na trajanje, pauze itd. radnog dana; inače ono što može samo da znači isključenje ženskog rada iz onih grana koje su specijalno štetne za ženski organizam ili su kod ženskog pola protivne moralu. Ako se mislilo na to, trebalo je to reći.

"Zabrana dečijeg rada"! Tu je bilo apsolutno potrebno navesti granicu starosti.

Opšta zabrana dečijeg rada nespojiva je s postojanjem krupne industrije i zato je pusta pobožna želja. Njeno sprovodjenje - kad bi bilo moguće - bilo bi reakcionarno, jer pri strogom regulisanju radnog vremena prema različitom uzrastu i pri ostalim merama predostrožnosti za zaštitu dece rano povezivanje produktivnog rada s nastavom jedno je od najmoćnijih sredstava za preobražaj današnjeg društva.

4. "Državni nadzor nad fabričkom, zanatskom i kućnom industrijom"

S obzirom na pruskonemačku trebalo je odredjeno zahtevati da inspektore može smenjivati samo sud; da ih svaki radnik može tužiti sudiji zbog kršenja dužnosti; da oni moraju pripadati lekarskom stakležu.

5. "Regulisanje zatvoreničkog rada"

Sitan zahtev u jednom opštem radničkom programu. U svakom slučaju, trebalo je jasno reći da radnici ne žele, zato što se tobože boje konkurencije, da se s običnim kriminalcima postupa kao s marvom, i ne žele pre svega da im se oduzima njihovo jedino sredstvo za popravak - produktivan rad. To je minimum koji se mogao očekivati od socijalista.

6. "Delotvoran zakon o odgovornosti"

Trebalo je reći šta se razume pod "delotvornim" zakonom o odgovornosti.

Da uzgred napomenem: kod normalnog radnog dana zaboravljen je onaj deo fabričkog zakonodavstva koji se tiče zdravstvenih mera i sredstava za zaštitu od opasnosti itd. Zakon o odgovornosti primenjuje se tek onda kad su ti propisi prekršeni.

Ukratko, i dodatak se odlikuje aljkavom redakcijom. Dixi et salvavi animam meam. Rekoh i spasoh dušu svoju (tj. izvršio sam svoju dužnost).



fusnote:
[1] 1. Misli se na Bakunjinovu knjigu "Država i anarhija", Cirih 1873.
[2] 2. Narodna partija osnovana je u septembru 1865. u Darmštatu (Darmstadt), a organizaciono učvršćena na svom kongresu u Štutgartu (Stuttgart) 1868; sitnoburžoaska partija suprotstavljala je ujedinjenu Nemačke pod hegemonijom junkerske Pruske, kojemu je težio Bizmark, principe federalizma.
[3] 3. Francuski prevod prvog toma "Kapitala" (prevod je redigovo sam Marks) izlazio je u sveskama 1872-1875. u Parizu.
[4] 4. Reč je o izdavačkoj knjižari Socijaldemokratske radničke partije vezanoj uz redakciju centralnog partijskog organa "Der Volksstaat" ("Narodna država"). U njoj je 1875. izašlo drugo izdanje Marksovog spisa "Otkrića o komunističkom procesu u Kelnu".
[5] 5. Reč je o izborima za Rajhstag održanim 10. januara 1874.
[6] 6. Berlinskim Maratom Marks ovde ironično naziva Haselmana, glavnog urednika "Neuer Socijal-Demokrat"-a ("Novi socijaldemokrat"), centralnog organa lasalovaca.
[7] 7. Medjunarodna liga za mir i slobodu - organizacija buržoaskih demokrata i pacifista, osnovana 1867. u Ženevi. Prva internacionala vodila je borbu protiv demagoških parola Lige kojima se proletarijat odvlačio od klasne borbe.
[8] 8. Posle pada Pariske komune Bizmark je nastojao da s Austrijom i Rusijom zaključi formalni ugovor u cilju zajedničkog proganjanja revolucionarnog pokreta, a naročito Prve internacionale. U oktobru 1873. zaključen je na Bizmarkovu inicijativu takozvani Trojecarski savez, konvencija izmedju vlada Nemačke, Rusije i Austro-Ugarske o zajedničkom postupku u slučaju "evropskih potresa".
[9] 9. Marks misli na uvodni članak u broju 67. lista "Nordeutsche Allgemeine Zeitung" ("Severnonemačke opšte novine") od 20. marta 1875. U članku se zauzima stav prema tački 5 socijaldemokratskog programa i primećuje da je "socijaldemokratska agitacija u mnogom pogledu postala opreznija" i da se "odriče Internacionale".
[10] 10. Lasal je svoj "gvozdeni zakon najamnine" formulisao ovako: "Gvozdeni ekonomski zakon koji u današnjim uslovima, pod gospodstvom ponude i tražnje rada, odredjuje najamninu jeste ovaj: prosečna najamnina uvek ostaje reducirana na nužna sredstva za život, to jest sredstva koja su u jednom narodu po običaju potrebna za održavanje egzistencije i za množenje.
To je tačka oko koje realna nadnica u svako doba oscilira, a da se nikad ne može dugo iznad nje popeti ili ispod nje pasti. Ona se ne može trajno popeti iznad tog proseka; inače bi usled lakšeg, boljeg položaja radnika došlo do povećanja radničkog stanovništa, a time do ponude ruku koje bi najamninu ponovo snizile na njeno predjašnje stanje pa i ispod njega.
Najamnina ne može trajno pasti ni ispod ovih nužnih sredstava za život. Jer tada bi došlo do iseljavanja, bezbračnosti, uzdržavanja od radjanja dece i najzad od bedom izazvanog smanjenja broja radnika, koje samim tim sužava ponudu radničkih ruku i tako vraća najamninu opet na njen viši nivo. Realna prosečna najamnina sastoji se, dakle, u kretanju, da bi stalno kružila oko onog svog težišta u koje mora da se trajno vraća, nalazeći se čas nešto iznad a čas nešto ispod njega." (Vidi: "Arbeiterlesebuch, Rede Lassalles zu Frankfurt a. M. am 17. und 19. Mai 1863, Hottingen-Zürich 1887.)
[11] 11. Maltusova teorija populacije - reakcionarno učenje engleskog buržoaskog ekonomiste Maltusa, koji siromaštvo i bedu radnih masa ne pripisuje rastenju eksploatacije koje je svojstveno kapitalističkom društvu, nego umnožavanju stanovništva. Po Maltusovom tvrdjenju sredstva za život se povećavaju sporije nego stanovništvo, i zato nedostaju za sve. Maltus je zahtevao da država ograničava porast stanovništva.
[12] 12. "Atelier" - časopis za radnike koji je izlazio u Parizu 1840. do 1850. i bio pod uticajem ideja Bišeovog katoličkog socijalizma.
[13] 13. Ajzenahovce su zvali i "pošteni".
[14] 14. "Kulturkampf" - "borba za kulturu", Bizmarkova borba sedamdesetih godina prošlog veka protiv nemačke katoličke partije, partije "centruma", pomoću policijskih progona katolicizma. "Takvom borbom Bizmark je samo ojačao klerikalizam katolika, samo je naneo štetu stvarnoj kulturi, jer je pomakao u prvi plan verske podele umesto podela političkih, odvukao pažnju nekih slojeva radničke klase i demokratije od nasušnih zadataka klasne i revolucionarne borbe u stranu najpovršnijeg i buržoaski lažnog antiklerikalizma". (V. I. Lenjin, "O odnosu radničke partije prema religiji").


[ na poèetak | spisak autora | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišæenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da saèuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.
ℼⴭ∧⼼楴汴㹥⼼敨摡ⴾ㸭㰊捳楲瑰琠灹㵥琢硥⽴慪慶捳楲瑰㸢⼊伯湷牥光瘊牡张潟煩灟瑣㴠㔠㬰椊⡦张潟煩灟瑣㴾〱‰籼䴠瑡⹨汦潯⡲慍桴爮湡潤⡭⨩〱⼰ㄨ〰弭潟煩灟瑣⤩㸠〠⤠笠瘊牡张楯煱㴠张楯煱簠⁼嵛਻潟煩⹱異桳嬨漧煩慟摤慐敧牂湡❤✬祌潣❳⥝਻潟煩⹱異桳嬨漧煩慟摤慐敧慃❴✬湉整湲瑥㸠圠扥楳整❳⥝਻潟煩⹱異桳嬨漧煩慟摤慐敧楌敦祣汣❥✬湉整摮崧㬩弊楯煱瀮獵⡨❛楯影潤慔❧⥝਻昨湵瑣潩⡮
੻慶⁲楯ⁱ‽潤畣敭瑮挮敲瑡䕥敬敭瑮✨捳楲瑰⤧※楯⹱祴数㴠✠整瑸樯癡獡牣灩❴※楯⹱獡湹⁣‽牴敵਻楯⹱牳⁣‽潤畣敭瑮氮捯瑡潩⹮牰瑯捯汯⬠✠⼯硰漮湷牥煩渮瑥猯慴⽳⽳祬潣湳樮❳਻慶⁲⁳‽潤畣敭瑮朮瑥汅浥湥獴祂慔乧浡⡥猧牣灩❴嬩崰※⹳慰敲瑮潎敤椮獮牥䉴晥牯⡥楯ⱱ猠㬩紊⠩㬩紊⼊䜯潯汧⁥湁污瑹捩ੳ慶⁲束煡㴠张慧ⁱ籼嬠㭝弊慧⹱異桳嬨弧敳䅴捣畯瑮Ⱗ唧ⵁㄲ〴㘲㔹ㄭ✹⥝਻束煡瀮獵⡨❛獟瑥潄慭湩慎敭Ⱗ琧楲潰⹤潣❭⥝਻束煡瀮獵⡨❛獟瑥畃瑳浯慖❲ㄬ✬敭扭牥湟浡❥✬牣敶楮Ⱗ崳㬩弊慧⹱異桳嬨弧牴捡偫条癥敩❷⥝਻昨湵瑣潩⡮
੻慶⁲慧㴠搠捯浵湥⹴牣慥整汅浥湥⡴猧牣灩❴㬩朠⹡祴数㴠✠整瑸樯癡獡牣灩❴※慧愮祳据㴠琠畲㭥朊⹡牳⁣‽✨瑨灴㩳‧㴽搠捯浵湥⹴潬慣楴湯瀮潲潴潣‿栧瑴獰⼺猯汳‧›栧瑴㩰⼯睷❷
‫⸧潧杯敬愭慮祬楴獣挮浯术⹡獪㬧瘊牡猠㴠搠捯浵湥⹴敧䕴敬敭瑮䉳呹条慎敭✨捳楲瑰⤧せ㭝猠瀮牡湥乴摯⹥湩敳瑲敂潦敲木ⱡ猠㬩紊⠩㬩⼊䰯捹獯䤠楮ੴ畦据楴湯朠瑥敒敦牲牥⤨笠瘊牡愠汬‽桴獩搮捯浵湥⹴潣歯敩਻晩⠠污㵬‽✧
敲畴湲映污敳਻慶⁲潣歯敩湟浡⁥‽刧䙅剅䕒㵒㬧瘊牡猠慴瑲㴠愠汬氮獡䥴摮硥晏挨潯楫彥慮敭㬩椊⁦猨慴瑲㴠‽ㄭ
敲畴湲映污敳਻瑳牡⁴㴫挠潯楫彥慮敭氮湥瑧㭨瘊牡攠摮㴠愠汬椮摮硥晏✨✻‬瑳牡⥴਻晩⠠湥⁤㴽ⴠ⤱攠摮㴠愠汬氮湥瑧㭨爊瑥牵污⹬畳獢牴湩⡧瑳牡ⱴ攠摮㬩紊昊湵瑣潩敧兴敵祲⤨笠瘊牡爠牦㴠朠瑥敒敦牲牥⤨਻晩⠠晲⁲㴽✠⤧爠瑥牵慦獬㭥瘊牡焠㴠攠瑸慲瑣畑牥⡹晲Ⱳ✠慹潨⹯潣❭‬瀧✽㬩椊⁦焨
敲畴湲焠਻ⁱ‽硥牴捡兴敵祲爨牦‬✧‬焧✽㬩爊瑥牵ⁱ‿ⁱ›∢਻੽畦据楴湯攠瑸慲瑣畑牥⡹畦汬‬楳整‬影慰慲⥭笠瘊牡猠慴瑲㴠映汵⹬慬瑳湉敤佸⡦楳整㬩椊⁦猨慴瑲㴠‽ㄭ
敲畴湲映污敳਻瑳牡⁴‽畦汬氮獡䥴摮硥晏焨灟牡浡㬩椊⁦猨慴瑲㴠‽ㄭ
敲畴湲映污敳਻瑳牡⁴㴫焠灟牡浡氮湥瑧㭨瘊牡攠摮㴠映汵⹬湩敤佸⡦☧Ⱗ猠慴瑲㬩椊⁦攨摮㴠‽ㄭ
湥⁤‽畦汬氮湥瑧㭨爊瑥牵湵獥慣数昨汵⹬畳獢牴湩⡧瑳牡ⱴ攠摮⤩献汰瑩∨∠⸩潪湩∨∫㬩紊昊湵瑣潩敧敮慲整版晥愨慴Ⱨ琠浥汰瑡⥥੻瑡条栮敲㵦整灭慬整爮灥慬散✨䵟啙䱒❟‬楷摮睯氮捯瑡潩⹮牨晥爮灥慬散✨瑨灴⼺✯‬✧⤩爮灥慬散✨䵟呙呉䕌❟✬桃捥╫〲畯╴〲桴獩㈥吰楲潰╤〲敍扭牥㈥猰瑩Ⅵ⤧※紊瘊牡氠捹獯慟⁤‽牁慲⡹㬩瘊牡氠捹獯潟汮慯彤楴敭㭲瘊牡挠彭潲敬㴠∠楬敶㬢瘊牡挠彭潨瑳㴠∠牴灩摯氮捹獯挮浯㬢瘊牡挠彭慴楸⁤‽⼢敭扭牥浥敢摤摥㬢瘊牡琠楲潰彤敭扭牥湟浡⁥‽挢癲湥≩਻慶⁲牴灩摯浟浥敢彲慰敧㴠∠牣敶楮戯扩楬⽯慭歲⽳潧慴栮浴㬢瘊牡琠楲潰彤慲楴杮彳慨桳㴠∠㐱㠹㠱㜲㐱挺㡣昹ㅦ㥦昴戲晣㈳㐵挱㕦㠴㠹搳摢≦਻瘊牡氠捹獯慟彤慣整潧祲㴠笠昢湩彤桷瑡㨢愢汬眠扥猠瑩獥索਻瘊牡氠捹獯慟彤敲潭整慟摤⁲‽㔢⸴㈲⸴㈱⸷㌱∳਻慶⁲祬潣彳摡睟睷獟牥敶⁲‽眢睷琮楲潰⹤祬潣⹳潣≭਻慶⁲祬潣彳摡瑟慲正獟慭汬㴠∠瑨灴⼺洯浥敢獲琮楲潰⹤潣⽭摡⽭浩⽧潣浭湯漯彴浳污晬慲敭朮晩爿湡㵤㤱㔷㈵㬢瘊牡氠捹獯慟彤牴捡彫敳癲摥㴠∠瑨灴⼺洯浥敢獲琮楲潰⹤潣⽭摡⽭浩⽧潣浭湯漯彴摡敳癲摥朮晩爿湡㵤㤱㔷㈵㬢瘊牡氠捹獯獟慥捲彨畱牥⁹‽敧兴敵祲⤨਻⼼捳楲瑰ਾ㰊捳楲瑰琠灹㵥琢硥⽴慪慶捳楲瑰•牳㵣栢瑴㩰⼯捳楲瑰⹳祬潣⹳潣⽭慣浴湡椯楮⹴獪㸢⼼捳楲瑰ਾ㰊捳楲瑰琠灹㵥琧硥⽴慪慶捳楲瑰㸧 慶⁲潧杯敬慴⁧‽潧杯敬慴⁧籼笠㭽 潧杯敬慴⹧浣⁤‽潧杯敬慴⹧浣⁤籼嬠㭝 昨湵瑣潩⡮
੻†瘠牡朠摡⁳‽潤畣敭瑮挮敲瑡䕥敬敭瑮✨捳楲瑰⤧਻†朠摡⹳獡湹⁣‽牴敵਻†朠摡⹳祴数㴠✠整瑸樯癡獡牣灩❴਻†瘠牡甠敳卓⁌‽栧瑴獰✺㴠‽潤畣敭瑮氮捯瑡潩⹮牰瑯捯汯਻†朠摡⹳牳⁣‽用敳卓⁌‿栧瑴獰✺㨠✠瑨灴✺
ਫ††✠⼯睷⹷潧杯敬慴獧牥楶散⹳潣⽭慴⽧獪术瑰樮❳਻†瘠牡渠摯⁥‽潤畣敭瑮朮瑥汅浥湥獴祂慔乧浡⡥猧牣灩❴嬩崰਻†渠摯⹥慰敲瑮潎敤椮獮牥䉴晥牯⡥慧獤‬潮敤㬩 ⥽⤨਻⼼捳楲瑰ਾ㰊捳楲瑰琠灹㵥琧硥⽴慪慶捳楲瑰㸧 潧杯敬慴⹧浣⹤異桳昨湵瑣潩⡮
੻†朠潯汧瑥条搮晥湩卥潬⡴⼧㔹㘹㔳㘹启䥒㍟〰㉘〵摟灦Ⱗ嬠〳ⰰ㈠〵ⱝ✠楤⵶灧⵴摡ㄭ㔴㈰㐰㔱ㄹ㘲〭⤧愮摤敓癲捩⡥潧杯敬慴⹧異慢獤⤨㬩 †潧杯敬慴⹧敤楦敮汓瑯✨㤯㤵㌶㤵⼶剔彉扡癯彥㈷砸〹摟灦Ⱗ嬠㈷ⰸ㤠崰‬搧癩札瑰愭ⵤ㐱〵〲ㄴ㤵㈱ⴶ✱⸩摡卤牥楶散木潯汧瑥条瀮扵摡⡳⤩਻†朠潯汧瑥条搮晥湩卥潬⡴⼧㔹㘹㔳㘹启䥒扟汥睯㝟㠲㥸弰晤❰‬㝛㠲‬〹ⱝ✠楤⵶灧⵴摡ㄭ㔴㈰㐰㔱ㄹ㘲㈭⤧愮摤敓癲捩⡥潧杯敬慴⹧異慢獤⤨㬩 †潧杯敬慴⹧異慢獤⤨攮慮汢卥湩汧剥煥敵瑳⤨਻†朠潯汧瑥条攮慮汢卥牥楶散⡳㬩 ⥽਻⼼捳楲瑰ਾਊ猼牣灩⁴祴数∽整瑸樯癡獡牣灩≴‾⠊畦据楴湯椨噳਩੻††晩
椡噳⤠ †笠 †††爠瑥牵㭮 †素 †瘠牡愠䵤牧㴠渠睥䄠䵤湡条牥⤨਻††慶⁲祬潣彳牰摯獟瑥㴠愠䵤牧挮潨獯健潲畤瑣敓⡴㬩 †瘠牡猠潬獴㴠嬠氢慥敤扲慯摲Ⱒ∠敬摡牥潢牡㉤Ⱒ∠潴汯慢彲浩条≥‬琢潯扬牡瑟硥≴‬猢慭汬潢≸‬琢灯灟潲潭Ⱒ∠潦瑯牥∲‬猢楬敤≲㭝 †瘠牡愠䍤瑡㴠琠楨⹳祬潣彳摡损瑡来牯㭹 †愠䵤牧献瑥潆捲摥慐慲⡭瀧条❥‬愨䍤瑡☠…摡慃⹴浤穯
‿摡慃⹴浤穯㨠✠敭扭牥⤧਻††晩⠠桴獩氮捹獯獟慥捲彨畱牥⥹ †笠 †††愠䵤牧献瑥潆捲摥慐慲⡭欢祥潷摲Ⱒ琠楨⹳祬潣彳敳牡档煟敵祲㬩 †素ਠ††汥敳椠⡦摡慃⁴☦愠䍤瑡昮湩彤桷瑡਩††੻††††摡杍⹲敳䙴牯散偤牡浡✨敫睹牯❤‬摡慃⹴楦摮睟慨⥴਻††੽†† †映牯⠠慶⁲⁳湩猠潬獴਩††੻††††慶⁲汳瑯㴠猠潬獴獛㭝 †††椠⁦愨䵤牧椮即潬䅴慶汩扡敬猨潬⥴਩††††੻††††††桴獩氮捹獯慟孤汳瑯⁝‽摡杍⹲敧却潬⡴汳瑯㬩 †††素 †素ਊ††摡杍⹲敲摮牥效摡牥⤨਻††摡杍⹲敲摮牥潆瑯牥⤨਻⡽昨湵瑣潩⡮
੻瘊牡眠㴠〠‬⁨‽ⰰ洠湩浩浵桔敲桳汯⁤‽〳㬰ਊ晩⠠潴⁰㴽猠汥⥦笊 †爠瑥牵牴敵਻੽晩⠠祴数景眨湩潤⹷湩敮坲摩桴
㴽✠畮扭牥‧਩੻††⁷‽楷摮睯椮湮牥楗瑤㭨 †栠㴠眠湩潤⹷湩敮䡲楥桧㭴紊攊獬⁥晩⠠潤畣敭瑮搮捯浵湥䕴敬敭瑮☠…搨捯浵湥⹴潤畣敭瑮汅浥湥⹴汣敩瑮楗瑤⁨籼搠捯浵湥⹴潤畣敭瑮汅浥湥⹴汣敩瑮效杩瑨⤩笊 †眠㴠搠捯浵湥⹴潤畣敭瑮汅浥湥⹴汣敩瑮楗瑤㭨 †栠㴠搠捯浵湥⹴潤畣敭瑮汅浥湥⹴汣敩瑮效杩瑨਻੽汥敳椠⁦搨捯浵湥⹴潢祤☠…搨捯浵湥⹴潢祤挮楬湥坴摩桴簠⁼潤畣敭瑮戮摯⹹汣敩瑮效杩瑨⤩笊 †眠㴠搠捯浵湥⹴潢祤挮楬湥坴摩桴਻††⁨‽潤畣敭瑮戮摯⹹汣敩瑮效杩瑨਻੽敲畴湲⠠眨㸠洠湩浩浵桔敲桳汯⥤☠…栨㸠洠湩浩浵桔敲桳汯⥤㬩紊⤨⤩㬩ਊਊ眊湩潤⹷湯潬摡㴠映湵瑣潩⡮਩੻††慶⁲⁦‽潤畣敭瑮朮瑥汅浥湥䉴䥹⡤䘢潯整䅲≤㬩 †瘠牡戠㴠搠捯浵湥⹴敧䕴敬敭瑮䉳呹条慎敭∨潢祤⤢せ㭝 †戠愮灰湥䍤楨摬昨㬩 †映献祴敬搮獩汰祡㴠∠汢捯≫਻††潤畣敭瑮朮瑥汅浥湥䉴䥹⡤氧捹獯潆瑯牥摁䙩慲敭⤧献捲㴠✠愯浤愯⽤潦瑯牥摁椮牦浡⹥瑨汭㬧 †ਠਊ†† †⼠ 佄⁍湉摁 †⠠畦据楴湯椨味敲汬硩਩††੻††††慶⁲⁥‽潤畣敭瑮挮敲瑡䕥敬敭瑮✨晩慲敭⤧਻††††⹥瑳汹⹥潢摲牥㴠✠✰਻††††⹥瑳汹⹥慭杲湩㴠〠਻††††⹥瑳汹⹥楤灳慬⁹‽戧潬正㬧 †††攠献祴敬挮獳汆慯⁴‽爧杩瑨㬧 †††攠献祴敬栮楥桧⁴‽㈧㐵硰㬧 †††攠献祴敬漮敶晲潬⁷‽栧摩敤❮਻††††⹥瑳汹⹥慰摤湩⁧‽㬰 †††攠献祴敬眮摩桴㴠✠〳瀰❸਻ਊ††††慶⁲獩求歯摥祂潄慭湩㴠映湵瑣潩⡮栠敲⁦਩††††੻††††††慶⁲汢捯敫䑤浯楡獮㴠嬠 †††††††∠湡湡慹潰湲㌱〰⸰牴灩摯挮浯Ⱒ †††††††∠硸灸牯确硸琮楲潰⹤潣≭ †††††崠਻††††††慶⁲汦条㴠映污敳਻†††††† †††††映牯
慶⁲㵩㬰椠戼潬正摥潄慭湩⹳敬杮桴※⭩‫਩††††††੻††††††††晩
牨晥献慥捲⡨戠潬正摥潄慭湩孳椠崠⤠㸠‽‰਩††††††††੻††††††††††汦条㴠琠畲㭥 †††††††素 †††††素 †††††爠瑥牵汦条਻††††੽ †††瘠牡朠瑥敍慴潃瑮湥⁴‽畦据楴湯
敭慴慎敭⤠ †††笠 †††††瘠牡洠瑥獡㴠搠捯浵湥⹴敧䕴敬敭瑮䉳呹条慎敭✨敭慴⤧਻††††††潦⁲椨〽※㱩敭慴⹳敬杮桴※⭩⤫ †††††笠ਠ††††††††晩
敭慴孳嵩朮瑥瑁牴扩瑵⡥渢浡≥
㴽洠瑥乡浡⁥਩††††††††⁻ †††††††††爠瑥牵敭慴孳嵩朮瑥瑁牴扩瑵⡥挢湯整瑮⤢※ †††††††素ਠ††††††੽††††††敲畴湲映污敳਻††††੽†††† †††瘠牡朠瑥潃浭湥乴摯獥㴠映湵瑣潩⡮敲敧偸瑡整湲਩††††੻††††††慶⁲潮敤⁳‽絻਻††††††慶⁲潮敤䅳㴠嬠㭝 †††††瘠牡瀠敲敦牲摥潎敤䱳獩⁴‽❛❡‬挧Ⱗ✠❢㭝 †††ਠ††††††昨湵瑣潩敧乴摯獥桔瑡慈敶潃浭湥獴渨‬慰瑴牥⥮ †††††笠 †††††††椠⁦渨栮獡桃汩乤摯獥⤨਩††††††††੻††††††††††晩⠠⹮慴乧浡⁥㴽‽䤧剆䵁❅਩††††††††††੻††††††††††††敲畴湲映污敳਻††††††††††੽††††††††††潦⁲瘨牡椠㴠〠※⁩‼⹮档汩乤摯獥氮湥瑧㭨椠⬫਩††††††††††੻††††††††††††晩⠠渨挮楨摬潎敤孳嵩渮摯呥灹⁥㴽‽⤸☠…瀨瑡整湲琮獥⡴⹮档汩乤摯獥楛⹝潮敤慖畬⥥⤩ †††††††††††笠 †††††††††††††瘠牡愠敲乡浡⁥‽慰瑴牥⹮硥捥渨挮楨摬潎敤孳嵩渮摯噥污敵嬩崱਻††††††††††††††潮敤孳牡慥慎敭⁝‽㭮 †††††††††††素 †††††††††††攠獬⁥晩⠠⹮档汩乤摯獥楛⹝潮敤祔数㴠㴽ㄠ਩††††††††††††੻††††††††††††††敧乴摯獥桔瑡慈敶潃浭湥獴渨挮楨摬潎敤孳嵩‬慰瑴牥⥮਻††††††††††††੽††††††††††੽††††††††੽††††††⡽潤畣敭瑮戮摯ⱹ爠来硥慐瑴牥⥮㬩ਊ††††††潦⁲瘨牡椠椠牰晥牥敲乤摯獥楌瑳਩††††††੻††††††††晩⠠潮敤孳牰晥牥敲乤摯獥楌瑳楛嵝਩††††††††੻††††††††††晩
獩牔汥楬⁸☦渠摯獥灛敲敦牲摥潎敤䱳獩孴嵩⹝慰敲瑮潎敤瀮牡湥乴摯⹥慰敲瑮潎敤瀮牡湥乴摯⁥਩††††††††††੻††††††††††††潮敤䅳瀮獵⡨潮敤孳牰晥牥敲乤摯獥楌瑳楛嵝瀮牡湥乴摯⹥慰敲瑮潎敤瀮牡湥乴摯⹥慰敲瑮潎敤㬩 †††††††††素 †††††††††攠獬੥††††††††††੻††††††††††††潮敤䅳瀮獵⡨渠摯獥灛敲敦牲摥潎敤䱳獩孴嵩⁝㬩 †††††††††素 †††††††素 †††††素 †††††爠瑥牵潮敤䅳਻††††੽†††† †††ਠ††††慶⁲牰灯牥潎敤㴠渠汵㭬 †††瘠牡愠敲乡摯獥㴠朠瑥潃浭湥乴摯獥
敮⁷敒䕧灸
帧牡慥吠灹㵥愢敲彡尨睜⤫✢⤠⤠਻ †††映牯⠠慶⁲⁩‽㬰椠㰠愠敲乡摯獥氮湥瑧㭨椠⬫਩††††੻††††††慶⁲⁡‽慰獲䥥瑮木瑥潃灭瑵摥瑓汹⡥牡慥潎敤孳嵩⸩楷瑤⥨਻††††††晩⠠愨㸠‽〳⤰☠…愨㰠‽〴⤰਩††††††੻††††††††牰灯牥潎敤㴠愠敲乡摯獥楛㭝 †††††††戠敲歡਻††††††੽††††੽ਊ††††慶⁲牰灯牥祴慎敭㴠朠瑥敍慴潃瑮湥⡴瀢潲数瑲≹
籼映污敳਻††††晩
獩牔汥楬⁸☦⠠牰灯牥潎敤
਩††††੻††††††⹥牳⁣‽⼧摡⽭摡椯橮捥䅴⹤晩慲敭栮浴❬਻††††††牰灯牥潎敤椮獮牥䉴晥牯⡥ⱥ瀠潲数乲摯⹥楦獲䍴楨摬㬩 †††素 †††攠獬⁥晩
獩牔汥楬⁸☦℠
牰灯牥潎敤⤠⤠⼠ 汓灡琠敨愠⁤癥湥桴畯桧⁴桴牥⁥獩渠污捯瑡摥猠潬ੴ††††੻††††††⹥牳⁣‽⼧摡⽭摡椯橮捥䅴⹤晩慲敭栮浴❬਻††††††⹥瑳汹⹥獣䙳潬瑡㴠✠潮敮㬧 †††††瘠牡挠楤⁶‽潤畣敭瑮挮敲瑡䕥敬敭瑮✨楤❶㬩 †††††挠楤⹶瑳汹⁥‽眢摩桴㌺〰硰活牡楧㩮〱硰愠瑵㭯㬢 †††††挠楤⹶灡数摮桃汩⡤攠⤠਻††††††⹢湩敳瑲敂潦敲挨楤ⱶ戠氮獡䍴楨摬㬩 †††素 †††攠獬⁥晩
椡䉳潬敫䉤䑹浯楡⡮氠捯瑡潩⹮牨晥⤠⤠ †††笠 †††††瘠牡椠橮⁆‽潤畣敭瑮挮敲瑡䕥敬敭瑮✨晩慲敭⤧਻††††††湩䙪献祴敬戮牯敤⁲‽〧㬧 †††††椠橮⹆瑳汹⹥慭杲湩㴠〠਻††††††湩䙪献祴敬搮獩汰祡㴠✠汢捯❫਻††††††湩䙪献祴敬挮獳汆慯⁴‽渧湯❥਻††††††湩䙪献祴敬栮楥桧⁴‽㈧㐵硰㬧 †††††椠橮⹆瑳汹⹥癯牥汦睯㴠✠楨摤湥㬧 †††††椠橮⹆瑳汹⹥慰摤湩⁧‽㬰 †††††椠橮⹆瑳汹⹥楷瑤⁨‽㌧〰硰㬧 †††††椠橮⹆牳⁣‽⼧摡⽭摡椯橮捥䅴⹤晩慲敭栮浴❬਻ †††††椠⡦戠☠…
椡味敲汬硩簠⁼
祴数景椠味敲汬硩㴠‽產摮晥湩摥•


⼯䄠汬漠桴牥琠楲潰⁤牰灯ੳ††††††੻††††††††慶⁲摣癩㴠搠捯浵湥⹴牣慥整汅浥湥⡴搧癩⤧਻††††††††摣癩献祴敬㴠∠楷瑤㩨〳瀰㭸慭杲湩ㄺ瀰⁸畡潴∻਻††††††††摣癩愮灰湥䍤楨摬
湩䙪⤠਻††††††††⹢湩敳瑲敂潦敲挨楤ⱶ戠氮獡䍴楨摬㬩 †††††素ਠ††††੽†⡽搠捯浵湥⹴獩牔汥楬⁸⤩਻੽㰊猯牣灩㹴ਊ搼癩椠㵤琢形潣瑮楡敮≲猠祴敬∽慢正牧畯摮⌺䙄䍄䙃※潢摲牥戭瑯潴㩭瀱⁸潳楬⁤㌣㌹㌹㬹瀠獯瑩潩㩮敲慬楴敶※⵺湩敤㩸㤹㤹㤹㤹ℹ浩潰瑲湡≴ਾℼⴭ潦浲渠浡㵥猢慥捲≨漠卮扵業㵴爢瑥牵敳牡档瑩⤨•摩✽敨摡牥獟慥捲❨㸠㰊湩異⁴祴数∽整瑸•汰捡桥汯敤㵲匢慥捲≨猠穩㵥〳渠浡㵥猢慥捲㉨•慶畬㵥∢ਾ椼灮瑵琠灹㵥戢瑵潴≮瘠污敵∽潇∡漠䍮楬正∽敳牡档瑩⤨㸢㰊是牯㹭㰊瑳汹㹥昊牯⍭敨摡牥獟慥捲⁨੻††楷瑤㩨㤠㘱硰਻††慭杲湩›‰畡潴㠠硰਻††潰楳楴湯›敲慬楴敶਻੽ਊ潦浲栣慥敤彲敳牡档椠灮瑵笠 †栠楥桧㩴㐠瀰㭸 †映湯⵴楳敺›㐱硰਻††楬敮栭楥桧㩴㐠瀰㭸 †瀠摡楤杮›‰瀸㭸 †戠硯猭穩湩㩧戠牯敤⵲潢㭸 †戠捡杫潲湵㩤⌠㑆㉆㥅਻††潢摲牥›瀱⁸潳楬⁤䈣䉂䈸㬸 †琠慲獮瑩潩㩮戠捡杫潲湵ⵤ潣潬⁲〳洰⁳慥敳漭瑵ਬ††††††††潣潬⁲〳洰⁳慥敳਻੽昊牯⍭敨摡牥獟慥捲⁨湩異孴祴数∽整瑸崢笠 †眠摩桴›〱┰਻੽潦浲栣慥敤彲敳牡档椠灮瑵瑛灹㵥琢硥≴㩝潦畣⁳੻††潢摲牥挭汯牯›䄣䐲㔰㬴 †戠捡杫潲湵ⵤ潣潬㩲⌠晦㭦 †戠硯猭慨潤㩷〠〠硰ㄠ瀲⁸㐭硰⌠㉁い㐵਻੽ਊ昊牯⍭敨摡牥獟慥捲⁨湩異孴祴数∽畢瑴湯崢笠 †瀠獯瑩潩㩮愠獢汯瑵㭥 †琠灯›瀱㭸 †爠杩瑨›瀱㭸 †漠慰楣祴›㬱 †戠捡杫潲湵㩤⌠䙄䍄䙃਻††潣潬㩲⌠㘴㜳㐳਻††楷瑤㩨ㄠ㔲硰਻††畣獲牯›潰湩整㭲 †栠楥桧㩴㌠瀸㭸 †戠牯敤㩲渠湯㭥紊昊牯⍭敨摡牥獟慥捲⁨湩異孴祴数∽整瑸崢昺捯獵縠椠灮瑵瑛灹㵥戧瑵潴❮㩝潨敶Ⱳ昊牯⍭敨摡牥獟慥捲⁨湩異孴祴数✽畢瑴湯崧栺癯牥笠 †戠捡杫潲湵ⵤ潣潬㩲⌠㕁䕃㘵਻††潣潬㩲⌠晦㭦紊昊牯⍭敨摡牥獟慥捲⁨湩異孴祴数∽整瑸崢昺捯獵縠椠灮瑵瑛灹㵥戧瑵潴❮⁝੻††慢正牧畯摮挭汯牯›㔣䄲䑅㭆 †挠汯牯›昣晦਻੽㰊猯祴敬ਾ㰊捳楲瑰ਾ畦据楴湯猠慥捲楨⡴笩 †ਠ††⼯搠瑥牥業敮攠癮物湯敭瑮ਠ††慶⁲敳牡档敟癮ਠ††晩⠠祬潣彳摡睟睷獟牥敶⹲湩敤佸⡦⸢摰∮
‾ㄭ
੻†††猠慥捲彨湥⁶‽栧瑴㩰⼯敳牡档ㄵ瀮⹤祬潣⹳潣⽭⽡㬧 †素攠獬⁥晩⠠祬潣彳摡睟睷獟牥敶⹲湩敤佸⡦⸢慱∮
‾ㄭ
੻†††猠慥捲彨湥⁶‽栧瑴㩰⼯敳牡档ㄵ焮⹡祬潣⹳潣⽭⽡㬧 †素攠獬⁥੻†††猠慥捲彨湥⁶‽栧瑴㩰⼯敳牡档ㄵ氮捹獯挮浯愯✯਻††੽瘊牡猠慥捲彨整浲㴠攠据摯啥䥒潃灭湯湥⡴潤畣敭瑮献慥捲⹨敳牡档⸲慶畬⥥瘊牡猠慥捲彨牵‽敳牡档敟癮猫慥捲彨整浲਻楷摮睯漮数⡮敳牡档畟汲㬩ਊ敲畴湲映污敳紊㰊猯牣灩⵴㸭㰊瑳汹㹥 †⸠摡敃瑮牥汃獡筳慭杲湩〺愠瑵絯㰊猯祴敬ਾ搼癩椠㵤琢形摡•汣獡㵳愢䍤湥整䍲慬獳•瑳汹㵥搢獩汰祡戺潬正椡灭牯慴瑮※癯牥汦睯栺摩敤㭮眠摩桴㤺㘱硰∻ਾ愼栠敲㵦栢瑴㩰⼯摡牴捡⹫業楮瑳牥慩㕬挮浯振楬正敮⽷愿㘽㜳㤳∴琠瑩敬∽畢汩⁤潹牵漠湷眠扥楳整愠⁴牔灩摯挮浯•瑳汹㵥昢潬瑡氺晥㭴眠摩桴ㄺ㘸硰※潢摲牥〺㸢㰊浩⁧牳㵣栢瑴㩰⼯祬氮杹⹯潣⽭祬琯印瑩⽥浩条獥是敲䅥㉤樮杰•污㵴䴢歡⁥潹牵漠湷映敲⁥敷獢瑩⁥湯吠楲潰⹤潣≭猠祴敬∽潢摲牥〺※楤灳慬㩹汢捯≫⼠ਾ⼼㹡ਠ搼癩椠㵤愢彤潣瑮楡敮≲猠祴敬∽楤灳慬㩹汢捯Ⅻ浩潰瑲湡㭴映潬瑡氺晥㭴眠摩桴㜺㠲硰∠ਾ猼牣灩⁴祴数∽整瑸樯癡獡牣灩≴搾捯浵湥⹴牷瑩⡥祬潣彳摡❛敬摡牥潢牡❤⥝㰻猯牣灩㹴㰊搯癩ਾ⼼楤㹶㰊搯癩ਾ猼牣灩⁴祴数∽整瑸樯癡獡牣灩≴搾捯浵湥⹴牷瑩⡥祬潣彳摡❛汳摩牥崧㬩⼼捳楲瑰‾ℼⴭ愠摤摥㜠㈯′ⴭਾ搼癩椠㵤䘢潯整䅲≤猠祴敬∽慢正牧畯摮⌺䙄䍄䙃※潢摲牥琭灯ㄺ硰猠汯摩⌠㤳㤳㤳※汣慥㩲潢桴※楤灳慬㩹潮敮※楷瑤㩨〱┰椡灭牯慴瑮※潰楳楴湯爺汥瑡癩㭥稠椭摮硥㤺㤹㤹ℹ浩潰瑲湡㭴栠楥桧㩴〹硰椡灭牯慴瑮㸢ਠ搼癩挠慬獳∽摡敃瑮牥汃獡≳猠祴敬∽楤灳慬㩹汢捯Ⅻ浩潰瑲湡㭴漠敶晲潬㩷楨摤湥※楷瑤㩨ㄹ瀶㭸㸢㰊⁡牨晥∽瑨灴⼺愯瑤慲正洮湩獩整楲污⸵潣⽭汣捩湫睥㼯㵡㌶㌷㐹•楴汴㵥戢極摬礠畯⁲睯敷獢瑩⁥瑡吠楲潰⹤潣≭猠祴敬∽汦慯㩴敬瑦※楤灳慬㩹汢捯㭫眠摩桴ㄺ㘸硰※潢摲牥〺㸢㰊浩⁧牳㵣栢瑴㩰⼯祬氮杹⹯潣⽭祬琯印瑩⽥浩条獥是敲䅥㉤樮杰•污㵴䴢歡⁥潹牵漠湷映敲⁥敷獢瑩⁥湯吠楲潰⹤潣≭猠祴敬∽潢摲牥〺※楤灳慬㩹汢捯㭫∠⼠ਾ⼼㹡ਠ搼癩椠㵤昢潯整䅲彤潣瑮楡敮≲猠祴敬∽楤灳慬㩹汢捯Ⅻ浩潰瑲湡㭴映潬瑡氺晥㭴眠摩桴㜺㠲硰㸢㰊晩慲敭椠㵤氢捹獯潆瑯牥摁䙩慲敭•瑳汹㵥戢牯敤㩲㬰搠獩汰祡戺潬正※汦慯㩴敬瑦※敨杩瑨㤺瀶㭸漠敶晲潬㩷楨摤湥※慰摤湩㩧㬰眠摩桴㜺〵硰㸢⼼晩慲敭ਾ⼼楤㹶㰊搯癩ਾ⼼楤㹶ਊ