Make your own free website on Tripod.com
KOMUNIST - internet biblioteka


TRI IZVORA I TRI SASTAVNA DELA MARKSIZMA
autor: V. I. Lenjin


V. I. Lenjin
V. I. Lenjin
[ sadržaj: ]
Tri izvora i tri sastavna dela marksizma
Istoriska sudbina učenja Karla Marksa
Marksizam i revizionizam


TRI IZVORA I TRI SASTAVNA DELA MARKSIZMA

I

Marksovo učenje izaziva protiv sebe u celom civilizovanom svetu najveće neprijateljstvo i mržnju čitave buržoaske (i zvanične i liberalne) nauke, koja u marksizmu gleda neku vrstu "štetne sekte". Drukčiji stav ne može se ni očekivati, jer u društvu izgrađenom na klasnoj borbi "nepristrasne" socijalne nauke ne može biti. Čitava zvanična i liberalna nauka brani, na ovaj ili onaj način, najamno ropstvo, dok je marksizam objavio nemilosrdan rat tom ropstvu. Očekivati nepristrasnu nauku u društvu najamnog ropstva isto je takva glupa naivnost kao i očekivati nepristrasnost fabrikanata u pitanju o tome ne treba li radnicima povećati platu smanjivši profit kapitala.

Ali to nije sve. Istorija filozofije i istorija socijalne nauke pokazuju potpuno jasno da u marksizmu nema ničeg nalik na "sektaštvo" u smislu nekog zatvorenog, skamenjenog učenja, koje je nastalo po strani od glavnog puta razvitka svetske civilizacije. Naprotiv, sva Marksova genijalnost sastoji se baš u tome što je on dao odgovore na pitanja koja je napredna misao čovečanstva već postavila. Njegovo učenje nastalo je kao direktan i neposredan nastavak učenja najvećih pretstavnika filozofije, političke ekonomije i socijalizma.

Marksovo učenje je svemoćno, jer je istinito. Ono je potpuno i skladno, ono daje ljudoša celovit pogled na svet, koji se ne može pomiriti ni s kakvim praznoverjem, ni s kakvom reakcijom, ni s kakvom odbranom buržoaskog ugnjetavanja. Ono je zakoniti naslednik najboljeg što je stvorilo čovečanstvo u XIX veku u nemačkoj filozofiji, en-gleskoj političkoj ekonomiji, francuskom socijalizmu.

Baš na tim trima izvorima i ujedno sastavnim delovima marksizma mi ćemo se malo zaustaviti.

Filozofija marksizma jeste materijalizam. U toku čitave novije istorije Evrope, a naročito krajem XVIII veka u Francuskoj, gde se razbuktala odlučna bitka protiv svakojake srednjovekovne stareži, protiv feudalizma u ustanovama i idejama[1], materijalizam se pokazao kao jedina dosledna filozofija, verna svim učenjima prirodnih nauka, neprijateljska praznoverju, itd. Stoga su neprijatelji demokratije svim silama nastojali da .,pobiju", potkopaju, oklevetaju materijalizam i branili su različite oblike filozofskog idealizma, koji se uvek svodi, na ovaj ili onaj način, n.a odbranu ili podršku religije.

Marks i Engels najodlučnije su branili filozofski materijalizam i mnogo su puta objašnjavali duboku pogrešnost svakog skretanja s te osnove. Njihovi pogledi su najjasnije i najpodrobnije izloženi u Engelsovim delima: "Ludvig Fojerbah" i "Anti-Diring", koja su - slično "Komunističkom manifestu" - priručnik svakog svesnog radnika.

Ali Marks se nije zaustavio na materijalizmu XVIII veka, nego je filozofiju razvio dalje. On ju je obogatio tekovinama nemačke klasične filozofije, osobito Hegelovog sistema, koji je sa svoje strane doveo do Fojerbahovog materijalizma. Glavna od tih tekovina je dijalektika, tj. učenje o razvitku u njegovom najpunijem, najdubljem i od jednostranosti najslobodnijem obliku, učenje o relativnosti ljudskog znanja koje nam daje odraz materije koja se večno razvija. Najnovija otkrića prirodnih nauka - radijum, elektroni, pretvaranje elemenata - sjajno su potvrdili Marksov dijalektički materijalizam nasuprot učenjima buržoaskih filozofa s njihovim "novim" vraćanjima starom i trulom idealizmu.

Produbljujući i razvijajući filozofski materijalizam, Marks ga je doveo do kraja, proširio njegovu spoznaju prirode na spoznaju ljudskog društva. Najveća tekovina naučne misli bio je -Marksov istoriski materijalizam. Haos i proizvoljnost, koji su sve dotada vladali u pogledima na istoriju i na politiku, bili su smenjeni neobično celovitom i skladnom naučnom teorijom, koja pokazuje kako se iz jednog sistema društvenog života, usled porasta proizvodnih snaga, razvija drugi, viši, - kako, na primer, iz feudalizma izrasta kapitalizam.

Kao god što spoznaja čoveka odražava prirodu koja postoji nezavisno od njega, tj. materiju koja se razvija, tako društvena spoznaja čoveka (tj. razna filozofska, religiozna, politička ltd. shvatanja i učenja) odražava ekonomsku strukturu društva. Političke ustanove su nadgradnja nad ekonomskom osnovom. Mi vidimo, na primer, kako razni politički oblici savremenih evropskih država služe jačanju vladavine buržoazije nad proletarijatom.

Marksova filozofija je završeni filozofski materijalizam, koji je dao čovečanstvu, a radničkoj klasi posebno, velika sredstva spoznaje.

II

Utvrdivši da je ekonomska struktura osnova na kojoj se izdiže politička nadgradnja, Marks je najviše pažnje posvetio proučavanju te ekonomske strukture. Glavno Marksovr delo - "Kapital" - posvećeno je proučavanju ekonomske strukture savremenog, tj. kapitalističkog društva.

Klasična politička ekonomija pre Marksa formirala se u Engleskoj - najrazvijenijoj kapitalističkoj zemlji. Adam Smit i David Rikardo, ispitujući ekonomsku strukturu, stvorili su početke radne teorije vrednosti. Marks je nastavio njihovo delo. On je strogo obrazložio i dosledno razvio tu teoriju. On je pokazao da se vrednost svake robe određuje količinom društveno potrebnog radnog vremena koje se upotrebljava za proizvodnju robe.

Tamo gde su buržoaski ekonomisti videli odnos između stvari (razmena robe za robu), tamo je Marks otkrio odnos između ljudi. Razmena roba izražava vezu između pojedinih proizvođača posredstvom tržišta. Novac znači da ta veza postaje sve tešnja, nerazdvojno povezujući čitav privredni život pojedinih proizvođača u jednu celinu. Kapital znači dalji razvitak te veze; radna snaga čoveka postaje roba. Najamni radnik prodaje svoju radnu snagu vlasniku zemlje, fabrika, oruđa za rad. Jedan deo radnog dana radnik upotrebljava za to da pokrije troškove za izdržavanje sebe i svoje porodice (nadnica), a drugi deo dana radnik radi besplatno, stvarajući višak vrednosti za kapitalista, izvor profita, izvor bogatstva kapitalističke klase.

Učenje o višku vrednosti je ugaoni kamen Marksove ekonomske teorije. Kapital, stvoren radom radnika, ugnjetava radnika, upropašćava sitne posednike i stvara armiju nezaposlenih. U industriji pobeda krupne proizvodnje uočljiva je na prvi pogled, ali i u zemljoradnji vidimo istu pojavu: nadmoćnost krupne kapitalističke zemljoradnje povećava se, primena mašina raste, seljačko gazdinstvo dospeva u zamku novčanog kapitala, slabi i propada pod jarmom zaostale tehnike. U zemljoradnji su oblici propadanja sitne proizvodnje drukčiji, ali samo propadanje je neosporna činjenica.

Uništavajući sitnu proizvodnju kapital vodi do povećanja produktivnosti rada i do stvaranja monopolskog položaja udruženja najkrupnijih kapitalista. Sama proizvodnja postaje sve više društvena, - stotine hiljada i miloni radnika povezuju se u planski privredni organizam, - a proizvod zajedničkog rada prisvaja šačica kapitalista. Raste anarhija proizvodnje, krize, divlja jagma za tržištem, neobezbeđenost opstanka za masu stanovništva.

Povećavajući zavisnost radnika od kapitala, kapitalistički poredak stvara veliku snagu ujedinjenog rada.

Marks je istražio razvitak kapitalizma od prvih početaka robne privrede, od proste razmene, do njegovih najviših oblika, do krupne proizvodnje.

I iskustvo svih kapitalističkih zemalja, kako starih, tako i novih, iz godine u godinu očigledno, pokazuje sve većem i većem broju radnika pravilnost tog Marksovog učenja.

Kapitalizam je pobedio u čitavom svetu, ali ta pobeda samo je uvod u pobedu rada nad kapitalom.

III

Kad je bio oboren feudalizam i "slobodno" kapitalističko društvo ugledalo sveta, - odmah se pokazalo da ta sloboda znači nov sistem ugnjetavanja i eksploatacije trudbenika. Odmah su po čela nicati različita socijalistička učenja, kao odraz tog ugnjetavanja i protest protiv njega. Ali prvobitni socijalizam bio je utopiski socijalizam. On je kritikovao kapitalističko društvo, osuđivao ga, proklinjao ga, maštao o njegovom uništenju,. fantazirao o boljem poretku, ubeđivao bogate o nemoralnosti eksploatacije.

Ali utopiski socijalizam nije mogao pokazati stvarni izlaz. On nije umeo ni objasniti suštinu najamnog ropstva pod kapitalizmom, ni otkriti zakone njegova razvitka, ni naći onu društvenu snagu koja je sposobna da postane tvorac novog društva.

Međutim, burne revolucije, koje su pratile pad feudalizma svuda u Evropi i naročito u Francuskoj, sve očiglednije su otkrivale borbu klasa kao osnovu čitavog razvitka i kao njegovu pokretačku snagu.

Nijedna pobeda političke slobode nad feudalnom klasom nije bila izvojevana bez očajnog otpora. Nijedna kapitalistička zemlja nije se formirala na više manje slobodnoj, demokratokoj osnovi bez borbe na život i smrt između raznih klasa kapitalističkog društva.

Marksova genijalnost sastoji se u tome što je znao da otuda, ranije od svih, izvede i dosledno sprovede onaj zaključak kome nas uči svetska istorija. Taj zaključak jeste učenje o klasnoj borbi.

Ljudi su uvek bili i uvek će biti glupe žrtve obmane i samoobmane u politici, dok ne nauče da za svakom moralnom, religioznom, političkom, socijalnom frazom, izjavom, obećanjem traže interese ovih ili ovih klasa. Pristalice reforme i poboljšanja uvek će biti nasamarivani od zaštitnika starog, dok ne shvate da se svaka stara ustanova, ma koliko ona izgledala apsurdna i trula, održava snagama ovih ili onih vladajućih klasa. A da se slomi otpor tih klasa, postoji samo jedno sredstvo: u samom društvu koje nas okružuje naći, prosvetiti i organizovati za borbu takve snage, koje mogu - i po svom društvenom položaju moraju- da budu snaga koja je sposobna da zbriše staro i stvori novo.

Samo Marksov filozofski materijalizam pokazao je proletarijatu izlaz iz duhovnog ropstva, u kome su dosad tavorile sve utnjetene klase. Samo Marksova ekonomska teorija objasnila je stvarni položaj proletarijata u opštem sistemu kapitalizma.

U celome svetu, od Amerike do Japana i od Švedske do Južne Afrike, množe se samostalne organizacije proletarijata. On se prosvećuje i vaspitava vodeći svoju klasnu borbu, izbavlja se od predrasuda buržoaskog društva, okuplja se sve tešnje i uči se da meri meru svojih uspeha, prekaljuje svoje snage i nezadrživo raste.


Štampano u časopisu "Prosvešenie" broj 3, mart 1913 g.
V. I. Lenjin. Dela, 3 izd., sv. XVI, gtr. 349-353.

[ na početak ]


ISTORISKA SUDBINA UČENJA KARLA MARKSA

Glavno u Marksovu učenju jeste objašnjenje svetsko-istoriske uloge proletarijata kao stvaraoca socijalističkog društva. Da li je tok događaja u celom svetu potvrdio to učenje, pošto ga je Marks izložio?

Prvi put ga je Marks izneo 1844 godine. "Komunistički manifest" Marksa i Engelsa, koji je izišao 1848 godine, daje već celovito, sistematsko, sve do danas najbolje izlaganje tog učenja. Svetska istorija od tog vremena deli se jasno na tri glavna perioda: 1) od revolucije 1848 godine do Pariske komune (1871); 2) od Pariske komune do ruske revolucije (1905); 3) od ruske revolucije.

Bacimo pogled na sudbinu Marksova učenja u svakome od tih perioda.

I

U početku prvog perioda Marksovo učenje nipošto ne preovlađuje. Ono je samo jedna od neobično mnogobrojnih frakcija ili struja socijalizma. Preovlađuju pak takvi oblici socijalizma koji su u oonovi srodni našem narodnjaštvu: neshvatanje materijalističke osnove istoriskog kretanja, neznanje da se izdvoji uloga i značaj svake klase kapitalističkog društva, prikrivanje buržoaske suštine demokratskih preobražaja raznim, tobože oocijalističkim, frazama o "narodu", "pravednosti", "pravu" itd.

Revolucija 1848 godine zadaje smrtni udarac svim tim bučnim, šarenim, drečećim oblicima predmarksovskog socijalizma. Revolucija u svim zemljama pokazuje razne klase društva u akciji. Streljanje radnika koje je izvršila republikanska buržoazija u junskim danima 1848 godine u Parizu konačno određuje socijalističku prirodu samog proletarijata. Liberalna buržoazija boji se sto puta više samostalnosti te klase nego ma koje reakcije. Kukavički liberalizam vuče se pred njom pobaučke. Seljaštvo se zadovoljava ukidanjem ostataka feudalizma i prelazi na stranu reda, tek ponekad se kolebajući između radničke demokratije i buržoaskog liberalizma. Sva učenja o neklasnom socijalizmu i o neklasnoj politici pokazuju se kao čista besmislica.

Pariska komuna (1871) dovršava taj razvitak buržoaskih preobražaja; republika, to jest onaj oblik državnog uređenja u kome se klasni odnosi pojavljuju u najmanje prikrivenom obliku, za svoje učvršćenje ima da zahvali samo herojstvu proletarijata.

U svim ostalim evropokim zemljama zamršeniji i nedovršeniji razvitak dovodi do istog takvog buržoaskog društva kakvo se bilo formiralo. Krajem prvog perioda (1848-1871), perioda bura i revolucija, predmarksovski socijalizam umire. Rađaju se samostalne proleterske partije: prva Internacionala (1864-1872) i nemačka socijal-demokratija.

II

Drugi period (1872-1904) razlikuje se od prvoga "mirnim" karakterom, otsustvom revolucija. Zapad je s buržoaskim revolucijama svršio. Istok još nije dorastao do njih.

Zapad ulazi u period "mirne" pripreme za epohu budućih preobražaja. Svuda se formiraju socijalističke partije, proleterske po svojoj osnovi, koje se uče iskorišćavati buržoaski parlamentarizasm, stvarati svoju dnevnu štampu, svoje prosvetne ustanove, svoje sindikate, svoje zadruge. Marksovo učenje odnosi potpunu pobedu i ide u širinu. Polako, ali neprestano, napreduje proces odabiranja i prikupljanja snaga proletarijata, pripreme za bitke koje dolaze.

Dijalektika istorije jeste takva, da teoretska pobeda marksizma primorava njegove neprijatelje da se prerušavaju u marksiste. U sebi truli liberalizam pokušava da oživi u obliku socijalističkog oportunizma. Period pripreme snaga za velike bitke oni tumače u smislu odricanja od tih bitaka. Poboljšanje položaja robova za borbu protiv najamnog ropstva oni objašnjavaju u tom smislu da robovi treba da svoja prava na slobodu prodadu za groš. Bojažljivo propovedaju "socijalni mir" (tj. mir s gospodarima robova), odricanje od klasne borbe itd. Među socijalističkim parlamentarcima, raznim činovnicima radničkog pokreta i "simpatizerskom" inteligencijom oni imaju vrlo miogo pristalica.

III

Nisu oportunisti stigli ni da se nahvale "socijalnim mirom" i nepotrebnošću bura pri "demokratiji", kad se u Aziji otvorio nov izvor najvećih svetskih bura. Posle ruske revolucije sledile su turska, persiska, kineska. Upravo sada živimo u eposi tih bura i njihovog "odraza nazad'" na Evropu. Ma kakva bila sudbina velike kineske republike, na koju sada oštre zube razne "civilizovane" hijene, nikakve snage u svetu neće uspostaviti stari feudalizam u Aziji, neće zbrisati s lica zemlje herojski demokratizam narodnih masa u aziskim i poluaziskim zemljama.

Neke ljude, koji nisu zapažali uslove pripreme i razvitka masovne borbe, duga odgađanja odlučne borbe protiv kapitalizma u Evropi dovodila su do očajanja i do anarhizma. Sada vidimo kako je anarhističko očajanje kratkovido i malodušno. Ne očajanje, već bodrost treba crpsti iz činjenica da je Azija sa svojih 800 miliona uvučena u borbu za te iste evropske ideale.

Revolucije u Aziji pokazale su nam onu istu beskarakternost i podlost liberalizma, onaj isti isključivi značaj samostalnosti demokratskih masa, ono isto jasno razgraničenje proletarijata od svake buržoazije. Onaj ko posle iskustva i Evrope i Azije govori o neklasnoj politici i o neklasnom socijalizmu, toga treba prosto staviti u kavez i pokazivati naporedo s kakvim australiskim kengurom.

Posle Azije počela se micati - samo ne na aziski način - i Evropa. "Mirni" period 1872- 1904 godine zauvek je otišao u nepovrat. Skupoća i jaram trustova izazivaju neviđeno zaoštravanje ekonomske borbe, koja je krenula s mesta čak liberalizmom najviše demoralisane engleske radnike. Pred našim očima sazreva politička kriza čak u "najtvrđoj" buržoasko-junkerskoj zemlji, Nemačkoj. Besno naoružavanje i politika imperijalizma čine od savremene Evrope takav "socijalni mir", koji je najviše nalik na bure baruta. A raspadanje svih buržoaskih partija i sazrevanje proletarijata stalno napreduje.

Posle pojave marksizma svaka od triju velikih epoha svetske istorije donosila mu je nove potvrde i nove trijumfe. Ali će još veći trijumf doneti marksizmu, kao učenju proletarijata, istoriska epoha koja dolazi.


Štampano u "Pravdi". br. ,50, I marta 1913 g.
V. I. Lenjin, Dela, 3 izd., sv. XVI, str. 331-333.

[ na početak ]


MARKSIZAM I REVIZIONIZAM

Poznata izreka glasi: kad bi geometriski aksiomi zadirali u interese ljudi, njih bi sigurno pobijali. Prirodno-istoriske teorije, koje zadiru u stare predrasude teologije, izazivale su i sve dosad izazivaju najogorčeniju borbu. Nije čudo što Marksovo učenje, koje neposredno služi prosvećivanju i organizovanju napredne klase savremenog društva, koje ističe zadatke te klase i dokazuje neizbežnu - usled ekonomskog razvitka - zamenu savremenog sistema novim poretkom, nije čudo što je to učenje moralo borbom osvajati svaki svoj korak na životnom putu.

Ne treba ni govoriti o buržoaskoj nauci i filozofiji, koje zvanično predaju zvanični profesori radi zaglupljivanja omladine iz redova imućnih klasa i radi njenog "dresiranja" za hajku na spoljne i unutrašnje neprijatelje. Ta nauka neće ni da čuje o marksizmu, proglašava ga pobijenim i uništenim; i mladi naučnici, koji svoju karijeru grade na pobijanju socijalizma, i prestareli starci, koji čuvaju zavet svih mogućih oveštalih "sistema", jednako usrdno napadaju Marksa. Razvijanje marksizma, širenje i jačanje njegovih ideja u radničkoj klasi neizbežno izaziva množenje i zaoštravanje tih buržoaskih prepada protiv marksizma, koji posle svakog "uništenja." od strane oficijelne nauke postaje sve jači, prekaljeniji i vitalniji.

Ali i među učenjima koja su povezana s borbom radničke klase, koja su raširena poglavito među proletarijatom, marksizam nipošto nije odmah učvrstio svoje pozicije. Prvu polovinu veka svog postojanja (od 40-ih godina XIX veka) marksizam se borio protiv teorija koje su bile iz osnova neprijateljske. U prvoj polovini 40-ih godina Marks i Engels obračunali su se s radikalnim mladohegelijancima, koji su stajali na stanovištu filozofskog idealizma. Krajem 40-ih godina izbija borba u oblasti ekonomskih učenja - protiv prudonizma. Pedesete godine završavaju tu borbu: kritika partija i učenja koji su došli do izražaja burne 1848 godine. U 60-im godinama borba se prenosi iz oblasti opšte teorije u oblast koja je bliža neposrednom radničkom pokretu: isterivanje bakunjinizma iz Internacionale. Početkom 70-ih godina u Nemačkoj se jedno kratko vreme ističe prudonist Milberger; - krajem 70-ih godina pozitivist Diring. Ali uticaj jednog i drugog na proletarijat već je potpuno beznačajan. Marksizam već bezuslovno pobeđuje sve ostale ideologije radničkog pokreta.

Do 90-ih godina prošlog veka ta pobeda bila je u svojim glavnim linijama završena. Čak u romanskim zemljama, u kojima su se najduže održavale tradicije prudonizma, radničke partije faktički su izgradile svoje programe i taktiku na marksističkoj osnovi. Obnovljena međunarodna organizacija radničkog pokreta - u obliku periodičkih internacionalnih koegresa - odmah i gotovo bez borbe stala je u svemu što je bitno na tlo marksizma. Ali kad je marksizam potisnuo svakoliko toliko celovita učenja koja su mu bila neprijateljska, - one tendencije koje su se ogledale u tim učenjima počele su tražiti sebi drute puteve. Izmenili su se oblici borbe i povodi za borbu, ali borba se nastavljala. I druga polovina veka postojanja marksizma počela je (90-e godine prošloga veka) s borbom marksizmu neprijateljske struje unutar marksizma.

Bivši ortodokoni marksist Bernštajn dao je ime toj struji, istupivši s najvećom bukom i s najcelovitijim izrazom ispravljanja Marksa, revizije Marksa, revizionizma. Čak u Rusiji, gde se nemarksistički socijalizam prirodno, - usled ekonomske zaostalosti zemlje i preovlađivanja seljačkog stanovništva pritešnjenog ostacima feudalizima, - držao najduže, čak u Rusiji on pred našim očima vidljivo prerasta u revizionizam. I u agrarnom pitanju (program municipalizacije celokupne zemlje), i u opštim pitanjima programa i taktike, naši socijal-narodnjaci sve više i više "ispravljanjima" Marksa zamenjuju umiruće, iščilele ostatke starog, na svoj način celovitog i marksizmu iz osnova neprijateljskog sistema.

Predmarksovski socijalizam je razbijen. On nastavlja borbu, ali ne više na svom samostalnom tlu, nego na opštem tlu marksizma, kao revizionizam. Pogledajmo kakva je idejna sadržina revizionizma.

U oblasti filozofije revizionizam je išao na repu buržoaske profesorske "nauke". Profesori su išli "nazad ka Kantu", - i revizionizam se vukao za neokantijancima, profesori su ponavljali hiljadu puta izgovorene popovske banalnosti protiv filozofskog materijalizma, - i revizionisti, snishodljivo se smešeći, mrmljali su (u slovo tačno po poslednjem handbuhu), da je materijalizam odavno "pobijen"; profesori su tretirali Hegela kao "mrtvo pseto" i, ma da su i sami propovedali idealizam, samo hiljadu puta plići i banalniji od Hegelova, prezrivo su slegali ramenima povodom dijalektike, - i revizionisti su srljali za njima u močvaru filozofske vulgarizacije nauke, zamenjujući "zamršenu" (i revolucionarnu) dijalektiku "prostom" (i mirnom) "evolucijom"; profesori su odrađivali svoju državnu platu prilagođavajući i svoje idealističke i svoje "kritičke" sisteme srednjovekovnoj ,,filozofiji" (tj. teologiji), koja je vladala, - i revizionisti su išli za njima, nastojeći da religiju učine "privatnom stvari" ne u odnosu prema savremenoj državi, nego u odnosu prema partiji napredne klase.

Kakav su stvarni klasni značaj imala takva "ispravljanja" Marksa, o tome ne treba govoriti - stvar je jasna sama po sebi. Istaći ćemo samo da je jedini marksist u međunarodnoj socijal-demokratiji, koji je s gledišta doslednog dijalektičkog materijalizma izvršio kritiku onih neverovatnih banalnosti koje su tu izgovorili revizionisti, bio Plehanov. To je utoliko potrebnije odlučno naglasiti, što se u naše vreme čine duboko pogrešni pokušaji da se reakcionarni filozofski starež provuče pod firmom kritike Plehanovljevog taktičkog oportunizma[2].

Prelazeći na političku ekonomiju treba, pre svega, istaći da su u toj oblasti "ispravke" revizionista bile kudikamo mnogostranije i podrobnije; na publiku se nastojalo uticati "novim podacima privrednog razvitka". Govorilo se da se koncentracija i potiskivanje sitne proizvodnje od strane krupne proizvodnje ne vrši u oblasti poljoprivrede uopšte, a da se u oblasti trgovine i industrije vrši krajnje polako. Govorilo se da su krize sada postale ređe, slabije, da će karteli i trustovi verovatno dati mogućnost kapitalu da sasvim otstrani krize. Govorilo se da "teorija sloma", kojem kapitalizam ide, nije održiva zbog tendencije otupljavanja i ublažavanja klasnih protavrečnosti. Govorilo se, najzad, da ne škodi ni Marksovu teoriju vrednosti ispraviti po Bem-Baverku.

Borba protiv revizionista po tim pitanjima dovela je do isto tako plodnog oživljavanja teoretske misli međunarodnog socijalizma kao god i Engelsova polemika s Diringom dvadeset pet godina pre toga. Argumenti revizionista "analizirani su činjenicama i ciframa u ruci. Bilo je dokazano da revizionisti sistematski ulepšavaju savremenu sitnu proizvodnju. Činjenicu tehničke i komercijalne nadmoćnosti krupne proizvodnje nad sitnom ne samo u industriji, nego i u zemljoradnji, dokazuju neoborivi podaci. Ali u zemljoradnji je robna proizvodnja daleko slabije razvijena, i savremeni statastičari i ekonomisti obično slabo umeju da izdvajaju one specijalne grane (ponekad čak operacije) zemljoradnje, u kojima dolazi do izražaja progresivno uvlačenje zemljoradnje u promet svetske privrede, Na razvalinama naturalne privrede sitna proizvodnja održava se beskrajnim pogoršavanjem ishrane, hroničnom glađu, produžavanjem radnog dana, pogoršavanjem kvaliteta stoke i timarenja, jednom rečju, istim onim sredstvima kojima se održavala i zanatska proizvodnja protiv kapitalističke manufakture. Svaki korak nauke i tehnike neizbežno i neumoljivo potkopava osnove sitne proizvodnje u kapitalističkom društvu, a zadatak je socijalističke ekonomije da ispituje taj proces u svim njegovim, često komplikovanim i zamršenim, oblicima, - da sitnom proizvođaču dokazuje nemogućnost da se održi pod kapitalizmom, bezizlaznost seljačkog gazdinstva pod kapitalizmom, neophodnost prelaza seljaka na stanovište proletera. U naučnom pogledu revizionisti su u datom pitanju grešili što su površno uopštavali jednostrano istrgnute činjenice, van njihove veze s čitavim sistemom kapitalizma, - a u političkom pogledu oni su grešili u tome što su neizbežno, hotimično ili nehotice, pozivali seljaka, ili gurali seljaka na stanovište gazde (tj. na stanovište buržoazije), mesto da ga guraju na stanovište revolucionarnog proletera.

S teorijom kriza i teorijom sloma stvari rekizionizma stajale su još gore. Samo vrlo kratko vreme i samo vrlo kratkovidi ljudi mogli su misliti o prerađivanju osnova Marksovog učenja pod uticajem nekolikih godina industriskog poleta i prosperiteta. Da krize nisu proživele svoj vek, to je revizionistima vrlo brzo pokazala stvarnost: kriza je nastupila posle prosperiteta. Promenili su se oblici, ređanje slika pojedinih kriza, ali krize su ostale neizbežan sastavni deo kapitalističkog poretka. Karteli i trustovi, ujedinjujući proizvodnju, jačali su u isto vreme, na očigled svih, anarhiju proizvodnje, neobezbeđenost proletarijata i jaram kapitala, zaoštravajući tako klasne protivrečnosti u još neviđenom stepenu. Da kapitalizam ide k slomu - i u smislu pojedinih političkih i ekonomskih kriza, i u smislu potpunog sloma čitavog kapitalističkog poretka, - to su s osobitom očiglednošću i u osobito širokim razmerama pokazali upravo najnoviji džinovski trustovi. Nedavna finansiska kriza u Americi, strahovito povećavanje nezaposlenosti u čita'voj Evropi, da i ne govorimo o bliskoj industriskoj krizi, na koju ukazuju mnogi znaci, - sve je to dovelo do toga da su nedavne "teorije" revizionista zaboravili svi, pa izgleda i mnogi od njih samih. Ne treba samo zaboravljati one lekcije koje je ta intelektualska nepostojanost dala radničkoj klasi.

O teoriji vrednosti treba samo reći da osim aluzija i uzdaha, veoma maglovitih, po Bem-Baverku, revizionisti nisu ovde dali baš ništa i nisu stoga ostavili nikakvih tragova u razvitku naučne misli.

U oblasti politike revizionizam je zaista pokušao da revidira osnovu marksizma, naime: učenje o klasnoj borbi. Politička sloboda, demokratija, opšte pravo glasa, - govorili su nam, - uništavaju tlo "za klasnu borbu i čine netačnom staru postavku "Komunističkog manifesta": radnici nemaju otadžbine. U demokratiji, pošto vlada "volja većine", ne može se, vele, ni na državu gledati kao na organ klasne vladavine, niti se mogu odbijati savezi s progresivnom, socijal-reformatorskom buržoazijom protiv reakcionara.

Neosporno je da su se ti argumenti revizionista svodili na dosta zaokrugljen sistem shvatanja, - naime: davno poznatih liberalno-buržoaskih shvatanja. Liberali su uvek govorili da buržoaski parlamentarizam uništava klase i klasne podele, pošto pravo glasa, pravo učestvovanja u državnim poslovima imaju svi građani bez razlike. Čitava istorija Evrope u drugoj polovini XIX veka, čitava istorija ruske revolucije u početku XX veka očigledno pokazuje koliko su takva shvatanja apsurdna. Ekonomske razlike ne slabe, nego jačaju i zaoštravaju se pod slobodom "demokratskog" kapitalizma. Parlamentarizam neotstranjuje, nego razgolićuje suštinu najdemokratskijih buržoaskih republika kao organa klasnog ugnjetavanja. Pomažući da se prosvete i organizuju neizmerno šire mase stanovništva od onih koji su pre aktivno učestvovale u političkim događajima, parlamentarizam priprema time ne otstranjenje kriza i političkih revolucija, nego najjače zaoštravanje građanskog rata u vreme tih revolucija. Pariski događaji u proleće 1871 godine i ruski događaji u zimu 1905 grdine pokazali su jasno da ne može jasnije koliko neizbežno nastupa takvo zaoštravanje. Francuska buržoazija, ne kolebajući se ni sekunde, napravila je pogodbu s neprijateljem čitave nacije, s tuđinskom vojskom koja je razorila njenu otadžbinu, radi ugušivanja proleterskog pokreta. Ko ne shvata neizbežnu unutrašnju dijalektiku parlamentarizma i buržoaskog demokratizma, koja vodi do još oštrijeg rešavanja spora masovnim nasiljem nego što je to bilo ranije, - taj neće nikad umeti da na tlu tog parlamentarizma vodi principijelno doslednu propagandu i agitaciju, koja zaista priprema radničke mase za pobedonosno učestvovanje u takvim "sporovima". Iskustvo saveza, sporazuma, blokova sa socijal-reformatorskim liberalizmom na Zapadu, s liberalnim refarmizmom (kadeti) u ruskoj revoluciji ubedljivo je pokazalo da ti sporazumi samo otupljuju svest masa, da ne jačaju, nego da slabe, istinski značaj njihove borbe, jer povezuju one koji se bore s elementima koji su najmanje sposobni da se bore, koji su najkolebljiviji i najizdajničkiji. Francuski mileranizam - najkrupniji pokušaj da se revizionistička politička taktika primeni u širokim, zaista nacionalnim razmerama, - dao je takvu praktičnu ocenu revizionizma, koju proletarijat celog sveta neće nikad zaboraviti.

Prirodnu dopunu ekonomskih i političkih tendencija revizionizma pretstavljao je njegov stav prema konačnom cilju socijalističkog pokreta. "Konačni cilj je ništa, pokret je sve", ta Bernštajnova krilatica izražava suštinu revizionizma bolje nego mnoga duga rezonovanja. Od slučaja do slučaja određivati svoj postupak, prilagođavati se događajima dana, obrtima političkih tričarija, zaboravljati osnovne interese proletarijata i osnovne crte celog kapitalističkog poretka čitave kapitalističke evolucije, žrtvovati te osnovne interese radi stvarnih ili tobožnjih trenutnih koristi, - to je revizionistička politika. A iz same suštine te politike očigledno proizilazi da ona može uzimati beskrajno raznovrsne oblike i da će svako koliko toliko "novo" pitanje, koliko toliko neočekivan i nepredviđen obrt događaja, iako taj obrt samo u minijaturnom stepenu i samo za najkraće vreme menja osnovni pravac razvitka,.- neizbežno uvek izazivati ove ili one varijante revizionizma.

Neizbežnost revizionizma uslovljena je njegovim klasnim korenima u savremenom društvu. Revizionizam je internacionalna pojava. Za svakog socijalista koji je iole obavešten i koji misli, ne može biti ni najmanje sumnje u to da je odnos ortodoksa i bernštajnovaca u Nemačkoj, gedista i žoresista (sada naročito brusista) u Francuskoj, socijal-demokratske federacije i nezavisne radničke partije u Engleskoj, Brukera i Vandervelda u Belgiji, integralista i reformista u Italiji, boljševika i menjševika u Rusiji, svuda u svojoj suštini istovrstan, uprdos ogromnoj raznolikosti nacionalnih uslova i istoriskih momenata u savremenom stanju svih tih zemalja. "Podela" u savremenom međunarodnom socijalizmu vrši se, u suštini, već sada po jednoj liniji u raznim zemljama sveta, dokumentirajući time ogroman korak napred u poređenju s onim što je bilo pre 30-40 godina, kad se u raznim zemljama nisu borile istovrsne tendencije u jedinstvenom međunarodnom socijalizmu. I onaj "revizionizam s leva", koji se sada ocrtao u romanskim zemljama kao "revolucionarni sindikalizam", takođe se prilagođava marksizmu "ispravljajući" ga: Labriola u Italiji, Lagarder u Francuskoj najčešće apeluju od Marksa netačno shvaćenog na Marksa koji je tačno shvaćen.

Ne možemo se ovde zaustavljati na analizi idejne sadržine tog revizionizma koji se još ni izdaleka nije razvio toliko koliko oportunistički revizionizam, koji se nije internacionalizovao, koji nije izdržao nijednog velikog praktičnog okršaja sa socijalističkom partijom makar jedne zemlje, zato se ograničavamo na onaj revizionizam s desna" koji je napred ocrtan.

U čemu se sastoji njegova neizbežnost u kapitalističkom društvu? Zašto je on dublji od razlika nacionalnih osobenosti i od stepena razvitka kapitalizma? Zato što u svakoj kapitalističkoj zemlji uporedo s proletarijatom uvek stoje široki slojevi sitne buržoazije, sitnih posednika. Kapitalizam se rodio i stalno se rađa iz sitne proizvodnje. Kapitalizam neminovno stvara čitav niz "srednjih slojeva" (dodatak fabrici, rad kod kuće, sitne radionice razbacane po čitavoj zemlji usled potreba krupne industrije, na primer velosipedne i automobilske, itd.). Ti novi sitni proizvođači isto tako neminovno opet dospevaju u redove proletarijata. Potpuno je prirodno da sitnoburžoaski pogled na svet uvek iznova prodire u redove širokih radničkih partija. Potpuno je prirodno što tako mora da bude i što će tako biti sve do peripetija proleterske revolucije, jer bi bila duboka pogreška misliti da je za ostvarenje te revolucije potrebna "potpuna" proletarizacija većine stanovništva. Ono što mi sada proživljujemo često samo idejno: polemike s teoretskim ispravljanjima Marksa, - ono što sada izbija u praksi samo u pojedinim delimičnim pitanjima radničkog pokreta u obliku taktičkih razmimoilaženja s revizionistima i rascepa na toj bazi, - to će još radnička klasa neizostavno morati da proživi u neuporedivo krupnijim razmerama kad proleterska revolucija zaoštri sva sporna pitanja, koncentriše sva razmimoilaženja na tačkama koje imaju najneposredniji značaj za određivanje držanja masa, prinudi u vatri borbe da se neprijatelji odeljuju od prijatelja i izbacuju rđavi saveznici, da, bi se neprijatelju zadali odlučni udarci.

Idejna borba revolucionarnog marksizma protiv revizionizma krajem XIX veka samo je uvod u velike revolucionarne bitke proletarijata, koji ide napred potpunoj pobedi svoje stvari uprkos svim kolebanjima i slabostima sitne buržoazije


Štampano u zborniku "Uspomeni Karla Marksa", u Petrogradu 1908 g. V. I. Lenjin. Dela, 3 izd., sv. XII, str. 179-189.


fusnote:


[1] Misli se na francusku buržoasku revoluciju (1789-1793 g.), Red.
[2] Vidi knjigu "Prinosi za filozofiju marksizma" Bogdanova, Bazarova i dr. Ovde nije mesto da analiziramo tu knjigu, pa se zasad moram da ograničim na izjavu da ću u najbližoj budućnosti u nizu članaka ili u posebnoj brošuri pokazati da se sve što je u tekstu rečeno za neokantijanske revizioniste odnosi u stvari i na te "nove" neohjumističke i neoberklijanske revizioniste. (Lenjin je uskoro posle tega napisao knjigu "Materijalizam i empiriokriticizam" (vidi Dela, sv. XIII), u kojoj je dao poraznu krktiku Bogdanova i drugih revizionista i njihovih filozofskih učitelja Avenarijusa i Maha. Lenjivova knjiga je odbrana teoretskih osnova marksizma - dijalektičkog i istoriskog materijalizma, - materijalistička generalizacija svih tekovina nauke, pre svega prirodnih nauka, za vreme od Engelsove smrti do pojave te Lenjinove knjige, i teoretska priprema boljševičke partije. Red.)

BR> V. I. Lenjin
Tri izvora i tri sastavna dela marksizma
Drugo izdanje
Štampanje ćirilicom u 10.000 primeraka završeno 50 januara 1947 u štampariji "Kultura" Beograd, Staljingradska ul. 4

KULTURA
BIBLIOTEKA MARKSIZMA-LENjINIZMA 1947

Računarska obrada teksta: Pobunjeni um web magazin, 2003.


[ na početak | spisak autora | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.