Make your own free website on Tripod.com
KOMUNIST - internet biblioteka


SEOSKOJ SIROTINJI
OBJAŠNJENJE SELJACIMA ŠTA HOĆE
SOCIJAL-DEMOKRATI
S prilogom
PROJEKTA PROGRAMA RUSKE SOCIJAL-DEMOKRATSKE RADNIČKE PARTIJE
autor: V. I. Lenjin


V. I. Lenjin
V. I. Lenjin
[ sadržaj: ]
1. Borba gradskih radnika
2. Šta hoće socijal-demokrati?
3. Bogatstvo i beda, sopstvenici i radnici na selu
4. Kuda treba da ide srednji seljak?
5. Kakva poboljšanja hoće socijal-demokrati za ceo narod i za radnike?
6. Kakva poboljšanja traže socijal-demokrati za sve seljake?
7. Klasna borba na selu
Program ruske socijal-demokratske radničke partije
Projekat programa ruske socijal-demokratske radničke partije


1. BORBA GRADSKIH RADNIKA

Mnogi su seljaci, po svoj prilici, već čuli o radničkim nemirima po gradovima. Jedni su sami bili u prestonicama i po fabrikama i viđali tamošnje bune, kako ih naziva policija. Drugi poznaju radnike koji su učestvovali u nemirima i koje su vlasti proterale u sela. Trećima su dolazili do ruku radnički leci i knjige o radničkoj borbi. Četvrti su prosto slušali od iskusnih ljudi priče o tome šta se radi po gradovima.

Pre su se bunili samo studenti, a sada su se u svim velikim gradovima podigle hiljade i desetine hiljada radnika. Oni se bore najčešće protiv svojih poslodavaca, fabrikanata, kapitalista. Radnici organizuju štrajkove, svi odjednom prekidaju rad u fabrici i traže povećanje nadnica, traže da ih ne prisiljavaju da rade po deset i jedanaest časova na dan, nego samo po osam. Radnici takođe zahtevaju i razne druge olakšice za život radnika. Oni hoće da radionice budu bolje uređene, da mašine budu zaštićene naročitim priborima, kako ne bi sakatile radnike, da njihova deca mogu ići u školu, da se bolesnim radnicima pruža kako valja pomoć u bolnicama,, da radnici stanuju u ljudskim kućama, a ne u štenarama.

Policija se meša u borbu radnika. Policija hvata radnike, baca ih u tamnice, progoni bez suda u rodno mesto i čak u Sibir. Vlada zakonom zabranjuje radničke štrajkove i zborove. Ali radnici vode borbu i protiv policije i protiv vlade. Radnici kažu: Dosta smo mi, milioni radnog naroda, grbili leđa! Dosta smo radili za bogataše, a sami ostali prosjaci! Dosta smo dozvoljavali da nas pljačkaju! Mi hoćemo da se udružimo u organizacije, da ujedinimo sve radnike u jednu veliku radničku organizaciju (radničku partiju) i da se zajedno borimo za bolji život. Mi hoćemo da izvojujemo novo i bolje društveno uređenje: u tom novom, boljem društvu ne sme biti ni bogataša ni sirotinje, svi moraju učestvovati u radu. Plodovima zajedničkog rada treba da se koriste svi oni koji rade, a ne šačica bogataša. Mašine i drugi izumi moraju olakšavati rad svih, a ne da služe samo za bogaćenje pojedinaca na račun miliona i desetina miliona naroda. To novo, bolje društvo zove se socijalističko društvo. Učenje o njemu naziva se socijalizam. Radničke organizacije koje se bore za to bolje društveno uređenje zovu se socijal-demokratske partije. Takve partije postoje javno gotovo u svim zemljama (osim Rusije i Turske), i naši su radnici zajedno sa socijalistima iz redova obrazovanih ljudi organizovali takvu partiju: Rusku socijal-demokratsku radničku partiju. Vlada progoni tu partiju, ali partija uprkos svim zabranama postoji tajno, izdaje svoje novine i knjige, stvara ilegalne organizacije. I radnici ne samo da dolaze na tajne sastanke, nego izlaze i na ulicu u gomilama, razvijaju zastave s natpisom: "Živeo osmočasovni radni dan, živela sloboda, živeo socijalizam!" Vlada zbog toga besno progoni radnike. Ona čak šalje vojsku da puca na radnike. Ruski vojnici su ubijali ruske radnike u Jaroslavlju i Petrogradu, u Rigi, u Rostovu na Donu, u Zlatoustu.

Ali radnici ne popuštaju. Oni nastavljaju borbu. Oni kažu: nas neće uplašiti nikakva gonjenja, ni tamnice, ni progonstva, ni robija, ni smrt. Naša stvar je pravedna. Mi se borimo za slobodu i sreću svih koji rade. Mi se borimo za to da se desetine i stotine miliona naroda oslobode nasilja, ugnjetavanja, bede. Radnici postaju sve svesniji i svesniji. Broj socijal-demokrata se brzo povećava u svim zemljama. Mi ćemo pobediti, uprkos svim progonima.

Seoska sirotinja treba dobro da shvati ko su socijajal-demokrati, šta oni hoće i kako treba raditi po selima, kako bi im se pomoglo da izvojuju sreću za narod.


2. ŠTA HOĆE SOCIJAL-DEMOKRATI?

Ruski socijal-demokrati bore se pre svega za političku slobodu. A sloboda im je potrebna radi širokog, slobodnog ujedinjavanja svih ruskih radnika u borbi za novo, bolje, socijalističko društveno uređenje.

A šta je to politička sloboda?

Da bi to razumeo, seljak treba da uporedi svoju današnju slobodu s kmetstvom. Dok je vladalo kmetstvo, seljak se nije smeo ženiti bez dozvole svog spahije. Sada se seljak može ženiti bez ičije dozvole. Dok je vladalo kmetstvo, seljak je bezuslovno morao raditi za svog spahiju u one dane koje je odredio starešina sela. Sada seljak može da bira kod koga gazde da radi, u koje dane i za kakvu nadnicu. Za vreme kmetstva seljak nije smeo nikuda da ide iz sela bez dozvole gospodara. Sada seljak može da ide kuda hoće, ako ga pusti mir[1], ako nema nepodmirenih obaveza, ako mu dadu pasoš, ako mu gubernator ili sreski načelnik ne zabrani da se seli. Dakle, potpune slobode da ide kuda hoće, potpune slobode kretanja seljak još nema, seljak je još ostao polukmet. Mi ćemo dalje potanko govoriti o tome zašto je ruski seljak ostao polukmet i kako da iziđe iz tog položaja..

Za vreme kmetstva seljak nije smeo bez dozvole gospodara da stiče imovinu, nije smeo da kupuje zemlju. Sada seljak može slobodno da stiče kakvu bilo imovinu (punu slobodu da napusti mir, punu slobodu da raspolaže svojom zemljom kako hoće, seljak nema ni sada). Za vreme kmetstva spahija je mogao kažnjavati seljaka telesnom kaznom. Sada spahija ne može kažnjavati seljaka, ma da seljak još uvek nije oslobođen od telesne kazne.

Eto ta se sloboda zove građanska sloboda - sloboda u porodičnim, ličnim, imovinskim poslovima. Seljak i radnik su slobodni (iako ne potpuno) da uređuju svoj porodični život, svoje lične poslove, da raspolažu svojim radom (da biraju sebi gazdu), da raspolažu svojom imovinom.

Ali ni ruski radnici, ni ruski narod uopšte nemaju do sada slobode da upravljaju opštenarodnim poslovima. Sav narod, u celini, ostaje u isto onakvoj kmetskoj zavisnosti prema činovnicima kao što su seljaci bili u kmetskoj zavisnosti prema spahijama. Ruski narod nema pravo da bira činovnike, nema pravo da bira pretstavnike koji bi sastavljali zakone za celu državu. Ruski narod nema čak ni pravo da organizuje skupove radi pretresanja državnih poslova. Bez dozvole činovnika, koji su postavljeni nad nama bez našeg pristanka - kao što je spahija u staro vreme postavljao starešinu sela bez pristanka seljaka, - mi ne smemo štampati čak ni novine i knjige, mi ne smemo govoriti pred svima i za sve o poslovima cele države!

Kao što su seljaci bili robovi spahija, tako je ruski narod do danas ostao rob činovnika. Kao što seljaci za vreme kmetstva nisu imali građanske slobode, tako ruski narod ni do danas nema političke slobode. Politička sloboda znači slobodu naroda da uređuje svoje opštenarodne, državne poslove. Politička sloboda znači pravo naroda da bira svoje pretstavnike (poslanike) za narodnu skupštinu (parlamenat). Sve zakone treba da pretresa i izdaje, sve poreze i namete treba da određuje samo ta narodna skupština (parlamenat), koju sam narod bira. Politička sloboda znači pravo naroda da sam bira sve činovnike, da organizuje razne skupove radi pretresanja svih državnih poslova, da izdaje, bez ikakvih dozvola, kakve hoće knjige i novine.

Svi ostali evropski narodi odavno su već izvojevali političku slobodu. Samo u Turskoj i u Rusiji narod ostaje u političkom ropstvu pod sultanovom i carskom samodržavnom vladom. Carsko samodržavlje znači neograničenu vlast carevu. Narod ne uzima nikakvog učešća u uređenju države niti u upravljanju državom. Sve zakone izdaje i sve činovnike postavlja sam car na osnovu svoje lične, neograničene, samodržavne vlasti. Ali car, razume se, ne može čak ni znati sve ruske zakone i sve ruske činovnike. Car ne može znati čak ni šta se radi u državi. Car prosto potvrđuje volju nekoliko desetina najviših i najuticajnijih činovnika. Jedan čovek, uz najbolju volju, ne bi mogao upravljati takvom ogromnom državom kao što je Rusija. Rusijom ne upravlja car, - to se samo tako govori o samo-državlju jednog čoveka! - Rusijom upravlja šačica najbogatijih i najviših činovnika. Car doznaje samo ono što ta šačica hoće da mu saopšti. Car nikako ne može ustajati protiv volje te šačice velikodostojnika iz redova plemstva: sam car je spahija i plemić; on je od detinjstva živeo samo među takvim dostojanstvenicima; oni su ga vaspitavali i učili; o celom ruskom narodu on zna samo ono što znaju i ti ugledni plemići, bogate spahije i poneki od najbogatijih trgovaca, koji imaju pristup u carski dvor.

U svakoj opštinskoj upravi vi možete videti ovakvu sliku: na slici je pretstavljei car (otac sadašnjeg cara, Aleksandar III). Car drži govor pretsednicima opština, koji su došli na njegovo krunisanje. Car im zapoveda: "slušajte vaše pretstavnike plemstva!" I sadašnji car, Nikola II, ponovio je isto to. Dakle, carevi i sami priznaju da ne mogu upravljati državom drukčije nego pomoću plemića, preko plemića. Treba dobro zapamtiti te careve reči o pokornosti seljaka plemićima. Treba jasno shvatiti kako lažu narod oni ljudi koji nastoje da carsku vladu prikažu kao najbolju vladu. U drugim državama - kažu ti ljudi - vlada je izborna; tamo se biraju bogataši, a bogataši upravljaju nepravedno, ugnjetavaju sirotinju. A u Rusiji vlada nije izborna; svima upravlja car-samodržac. Car je iznad svih, i iznad siromaha i iznad bogataša. Car je, vele, podjednako pravičan prema svima, i prema siromasima i prema bogatašima.

Ovakve reči su čisto licemerje. Svaki Rus zna kakva je pravičnost naše vlade. Svako zna može li kod nas prost radnik ili seoski nadničar da dospe u državni savet. A u drugim evropskim zemljama u narodne skupštine (parlamente) dolazili su i radnici iz fabrika i seoski nadničari od pluga: i oni su slobodno govorili pred čitavim narodom o bednom životu radnika, pozivali radnike da se ujedine i da se bore za bolji život. I niko nije smeo prekinuti takve govore narodnih poslanika, nijedan policajac nije ih smeo ni prstom dotaći.

U Rusiji ne postoji izborna vlada, i vladaju ne samo bogataši i plemići, nego najgori između njih. Vladaju oni koji bolje prave spletke na carskom dvoru, koji veštije podmeću nogu, koji pred carem lažu i klevetaju, oni koji mu laskaju i ulaguju se. Vladaju tajno: narod ne zna, niti može znati, kakvi se zakoni spremaju, kakvi se ratovi misle voditi, kakvi se novi porezi uvode, koji se činovnici nagrađuju i zašto, a koji se otpuštaju. Ni u jednoj zemlji nema toliko činovnika koliko u Rusiji. I ti činovnici stoje nad nemim narodom kao mračna šuma, - i prost radni čovek ne može nikad prodreti kroz tu šumu, ne može nikad doći do pravde. Nijedna žalba na činovnike zbog podmitljivosti, pljačke i nasilja ne izlazi na svetlost: usled birokratizma svaka žalba ostaje bez ikakvih posledica. Glas usamljenog čoveka nikada ne dolazi do celog naroda, nego se gubi u toj mračnoj šumi, guši se u policiskim mučilištima. Vojska činovnika, koje narod nije izabrao i koji pred narodom ne moraju da odgovaraju, isplela je gustu paučinu i ljudi se u toj paučini koprcaju kao muve.

Carsko samodržavlje je samodržavlje činovnika. Carsko samodržavlje je kmetska zavisnost naroda od činovnika, a najviše od policije. Carsko samodržavlje je samodržavlje policije.

Zato radnici izlaze na ulicu i pišu na svojim zastavama: "Dole samodržavlje!", "Živela politička sloboda!" Zato desetine miliona seoske sirotinje treba da potpomognu, prihvate taj ubojni poklič gradskih radnika. Kao i oni, seoski radnici i siromašni seljaci treba da stupe u odlučnu borbu za slobodu celog ruskog naroda i da zahtevaju pre svega saziv narodnih pretstavnika, ne bojeći se progona, ne plašeći se nikakvih pretnji i nasilja od strane neprijatelja, ne zbunjujući se zbog prvih neuspeha. Neka sam narod u celoj Rusiji izabere svoje pretstavnike (poslanike). Neka ti poslanici obrazuju vrhovnu skupštinu, koja će u Rusiji uvesti izbornu vladu; koja će osloboditi narod od kmetske zavisnosti prema činovnicima i policiji, koja će narodu obezbediti pravo slobode zbora, slobode reči i slobode štampe!

Eto to pre svega hoće socijal-demokrati. Eto to je njihov prvi zahtev: politička sloboda.

Mi znamo da politička sloboda, sloboda izbora za narodnu skupštinu (parlamenat), sloboda zbora, sloboda štampe neće odmah osloboditi radni narod od bede i ugnjetavanja. Na svetu i nema takvog sredstva koje bi odmah oslobodilo gradsku i seosku sirotinju od rada za bogataše. Radni narod nema na koga da se osloni, nema na koga da računa, osim na samog sebe/ Radnog čoveka niko neće osloboditi od bede, ako on sam sebe ne oslobodi. A da bi se oslobodili, radnici moraju u čitavoj zemlji, u čitavoj Rusiji, da se ujedine u jedan savez, u jednu partiju. Ali milioni radnika ne mogu se ujediniti, ako samo-državna policiska vlada zabranjuje sve zborove, sve radničke novine, sve izbore radničkih poslanika. Da bi se ujedinili, radnici treba da imaju pravo da osnivaju razne organizacije, treba da imaju pravo na slobodu udruživanja, treba da imaju političku slobodu.

Politička sloboda neće odmah spasti narod od bede, ali će dati radnicima oružje za borbu protiv bede. Nema drugog sredstva, i ne može biti drugog sredstva za borbu protiv bede, osim ujedinjenja samih radnika. A ako nema političke slobode, milioni naroda ne mogu se ujediniti.

U svim evropskim zemljama u kojima je narod izvojevao političku slobodu radnici su već odavno počeli da se ujedinjuju. One radnike koji nemaju ni zemlje ni radionica, koji celog života rade kao najamni radnici, - takve radnike po čitavoj Evropi zovu proleterima. Pre više od pedeset godina zaorio se poklič, koji je pozvao radni narod na ujedinjenje: "Proleteri svih zemalja, ujedinite se!" - te reči su obišle za poslednjih pedeset godina ceo svet, te reči se ponavljaju na desetinama i stotinama hiljada radničkih zborova, te reči ćete čuti u milionima socijal-demokratskih knjiga i novina na svim jezicima. Razume se, ujediniti milione radnika u jednu organizaciju, u jednu partiju, vrlo je teška stvar, koja traži vremena, istrajnosti, čvrstine i hrabrosti. Radnike tišti beda i nevolja, zatupljuje večni robijaški rad za kapitaliste i spahije, radnici često nemaju vremena ni da pomisle o tome zašto večito ostaju u bedi i kako da se od toga oslobode. Radnicima se na sve moguće načine prave smetnje, kako se ne bi ujedinili: ili otvorenim i zverskim naeiljem u zemljama kao što je Rusija, gde nema političke slobode, - ili time što se oni radnici koji propovedaju socijalizam ne primaju na posao, - ili, najzad pomoću prevare i podmićivanja. Ali nikakva nasilja, nikakvi progoni ne mogu zaustaviti radnike-proletere, koji se bore za veliku stvar oslobođenja celog radnog naroda od bede i ugnjetavanja. Broj radnika socijal-demokrata stalno raste. Na primer, u susednoj državi, Nemačkoj, postoji izborna vlada. Ranije je i u Nemačkoj postojala neograničena samodržavna kraljevska vlada. Ali je nemački narod već davno, pre više od pedeset godina, srušio samodržavlje i silom izvojevao političku slobodu. U Nemačkoj zakone ne izdaje šačica činovnika, kao u Rusiji, već narodna skupština, parlamenat ili rajhstag, kako kažu Nemci. Svi odrasli muškarci biraju poslanike za taj parlamenat. Zato se može izračunati koliko je glasova palo za socijal-demokrate. Godine 1887 jednu desetinu svih glasova dobili su socijal-demokrati. Godine 1898 (kada su bili poslednji izbori za rajhstag) broj socijal-demokratskih glasova se gotovo utrostručio. Više od četvrtine svih glasova dobili su socijal-demokrati. Više od dva miliona odraslih muškaraca birali su za parlamenat socijal-demokratske poslanike. Među seoskim radnicima u Nemačkoj socijalizam je još malo raširen, ali sada on i tamo vrlo brzo napreduje. I kad se masa poljoprivrednih radnika, nadničara i siromašnog, upropašćenog seljaštva pridruži svojoj braći u gradozima, - nemački će radnici pobediti i uspostaviti poredak u kome neće biti bede i ugnjetavanja radnog naroda.

A na koji način misle radnici socijal-demokrati da oslobode narod od bede?

Da bismo to znali, treba da jasno shvatimo od čega potiče beda ogromnih masa u današnjem društvenom poretku. Rastu bogati gradovi, podižu se luksuzne radnje i kuće, grade se železnice, u industriji i poljoprivredi uvode se raznovrsne mašine i usavršavanja, - a milioni naroda nikako se ne oslobađaju bede, svi jednako rade celog svog veka samo da ishrane porodicu. I ne samo to: sve više naroda ostaje bez posla! Po selima i gradovima sve više ima ljudi koji uopšte ne mogu naći nikakvog posla. Po selima gladuju, po gradovima oni uvećavaju gomile skitnica i džeparoša, žive kao zveri u zemunicama po predgrađima, ili u onakvim užasnim jazbinama i podrumima kao što su one na Hitrovoj pijaci u Moskvi.

Kako to može da bude? Bogatstva i raskoši ima sve više, a oni milioni i milioni koji svojim radom stvaraju ta bogatstva ipak ostaju u bedi i nevolji? Seljaci izumiru od gladi, radnici lutaju bez posla, - a trgovci izvoze iz Rusije u inostranstvo milione pudi žita, fabrike i zavodi ne rade, jer ne znaju šta će s robom, nemaju gde da je prodaju?

A to dolazi pre svega od toga što ogromna masa zemlje, a isto tako fabrike, zavodi, radionice, mašine, zgrade, parobrodi, - pripadaju malom broju bogataša. Na toj zemlji, u tim fabrikama i radionicama rade desetine miliona naroda, - a one su svojina nekoliko hiljada, ili nekoliko desetina hiljada bogataša, spahija, trgovaca i fabrikanata. Narod radi kod tih bogataša za nadnicu, za komad hleba. Sve što radnici izrade iznad svojih bednih nadnica, sve to ide u ruke bogataša, sve to čini njihov profit, njihov "prihod". Sve koristi od mašina, od poboljšanja rada, idu spahijama i kapitalistima: oni gomilaju milionska bogatstva, a radnici dobijaju od tog bogatstva samo bedne mrvice. Rad okuplja radnike: na velikim imanjima i velikim fabrikama radi po nekoliko stotina, ponekad i po nekoliko hiljada radnika. Od takvog ujedinjavanja rada, s upotrebom najrazličitijih mašina, rad postaje uspešniji: jedan radnik izrađuje kudikamo više nego ranije desetine radnika koji su radili svaki zasebno i bez ikakvih mašina. Ali od te uspešnosti, produktivnosti rada nemaju koristi svi trudbenici, nego samo mali broj krupnih zemljeposednika, trgovaca i fabrikanata.

Često se može čuti da spahije i trgovci "daju posla" narodu, "daju" zaradu siromašnim ljudima. Kažu, na primer, da mesne seljake "hrani" obližnja fabrika ili obližnja ekonomija. A u stvari, radnici svojim radom hrane i sebe i sve one koji sami ne rade. Ali za dozvolu da radi, na spahiskoj zemlji, u fabrici ili na železnici, radnik sopstveniku daje zabadava sve što se izrađuje, a sam dobija koliko da se nekako prehrani. Dakle, u stvari ne daju spahije i trgovci posla radnicima, nego radnici svojim radom izdržavaju sve njih, dajući zabadava veći deo svog rada.

Dalje. Beda naroda u svim savremenim državama proizilazi otuda što radnici izrađuju raznovrsne predmete za prodaju, za pijacu. Fabrikant i majstor, spahija i imućan seljak proizvode ove ili one predmete, gaje stoku, seju i žanju žito za prodaju, radi toga da za to dobiju novac. Novac je sada svuda postao glavna sila. Za novac se dobijaju svi proizvodi ljudskog rada. Za novac možeš kupiti sve što hoćeš. Za novac možeš kupiti čak i čoveka, tj. prisiliti siromašnog čoveka da radi za onog ko ima novaca. Ranije je glavna sila bila zemlja. Tako je bilo za vreme kmetstva; ko je imao zemlju, taj je imao silu i vlast. A sada je glavna sila postao novac, kapital. Za novac možeš kupiti koliko hoćeš zemlje. Bez novca nećeš mnogo koristi imati ni od zemlje: nemaš za šta da kupiš plug ili druga oruđa, nemaš za šta da kupiš stoku, odeću i raznu drugu gradsku robu, a da ne govorimo o plaćanju poreza. Zbog novca su gotovo sve spahija založile svoja imanja u banci. Da bi došla do novca, vlada sklapa zajmove kod bogatih ljudi i kod bankara po celom svetu i plaća kao kamatu na te zajmove stotine miliona rubalja godišnje.

Zbog novca sada svi vode surovi međusobni rat. Svako nastoji da jevtinije kupi, da skuplje proda, svako nastoji da pretekne drugog, da proda što može više robe, da obori cenu, da sakrije od drugog mesto povoljno za prodaju ili povoljnu liferaciju. U toj opštoj bitci oko novca najteže je sitnom svetu, sitnom zanatliji ili sitnom seljaku: oni uvek zaostaju iza bogatog trgovca ili bogatog seljaka. Oni nikad nemaju nikakvih zaliha, žive od danas do sutra, pri svakoj poteškoći, pri svakom nesrećnom slučaju moraju da zalažu i najpotrebnije stvari ili da prodaju u bescenje tegleću stoku. Kad jednom padnu u šake kakvog kulaka ili zelenaša, oni se retko kada mogu iščupati iz okova i većinom potpuno propadaju. Svake godine desetine i stotine hiljada sitnih seljaka i zanatlija zatvaraju svoje kuće, daju svoj deo zemlje seoskoj zajednici zabadava i postaju najamni radnici, nadničari, prosti radnici, proleteri. A bogati ljudi u toj borbi oko novca zarađuju sve više i više. Bogati ljudi prikupljaju novac u banke, na milione i stotine miliona rubalja, i zarađuju ne samo na svome sopstvenom novcu, već i na tuđem novcu, što ga ljudi ulažu u banku. Mali ljudi koji svoj novac ulažu u banke ili štedionice, dobijaju za svojih desetak ili stotinu rubalja po tri četiri kopejke kamate na rublju, a bogataši od tih desetaka sastavljaju milione, proširuju tim milionima svoj promet i zarađuju po deset i dvadeset kopejaka na rublju.

Zato radnici socijal-demokrati kažu da se jedino sredstvo kojim se može učiniti kraj narodnoj nevolji sastoji u tome da se sadašnji poredak u celoj državi izmeni odozdo do gore i da se uspostavi socijalistički poredak, to jest da se krupnim zemljeposednicima oduzmu njihova imanja, fabrikantima fabrike i zavodi, bankarima njihov novčani kapital, da se uništi njihova privatna svojina i preda u ruke čitavog radnog naroda u celoj državi. Onda radom radnika neće raspolagati bogati ljudi koji žive od tuđeg rada, nego sami radnici i njihovi pretstavnici. Onda će plodovi zajedničkog rada i korist od svih poboljšanja i mašina ići u korist trudbenika, svih radnika. Onda će bogatstvo rasti još brže, jer će radnici za sebe raditi bolje nego što su radili za kapitaliste i radni dan će biti kraći, položaj radnika bolji, ceo njihov život će se potpuno izmeniti.

Ali izmeniti čitav poredak u celoj državi nije laka stvar. Za to je potrebno mnogo rada, mnogo duge i uporne borbe. Svi bogati ljudi, svi sopstvenici, sva buržoazija[2], braniće svoje bogatstvo svim sredstvima. U odbranu cele bogate klase ustaće činovnici i vojska, jer se i sama vlada nalazi u rukama bogate klase. Radnici moraju da zbiju redove, pa da svi kao jedan čovek povedu borbu protiv svih onih koji žive od tuđeg rada; radnici moraju da se sami ujedine i da ujedine svu sirotinju u jednu radničku klasu, u jednu klasu proletarijata. Borba radničke klase neće biti laka, ali će se ta borba bezuslovno završiti pobedom radnika, jer buržoazija, ili ljudi koji žive od tuđeg rada, čine samo beznačajan deo naroda. A radnička klasa čini ogromnu većinu naroda. Radnici protiv sopstvenika -. to znači milioni protiv hiljada.

I radnici u Rusiji počinju već da se organizuju radi te velike borbe u jednu radničku socijal-demokratsku partiju. Ma kako da je teško organizovati se tajno, čuvajući se od policije, ipak organizacija raste i jača. A kad ruski narod izvojuje političku slobodu, onda će stvar ujedinjenja radničke klase, stvar socijalizma, napredovati neuporedivo brže, još brže nego što napreduje kod nemačkih radnika.


3. BOGATSTVO I BEDA, SOPSTVENICI I RADNICI NA SELU

Sada znamo šta hoće socijal-demokrati. Oni hoće da se bore protiv čitave bogate klase za oslobođenje naroda od bede. A kod nas na selu beda nije ništa manja, ona je čak i veća nego u gradu. Kolika je beda na selu, o tome ovde nećemo govoriti: svaki radnik koji je bio na selu i svaki seljak vrlo dobro zna za seosku bedu, za glad, za zimu i propadanje.

Ali seljak ne zna zašto živi u bedi, zašto gladuje i propada, i kako da se spase od nevolje. A da bi to znao, treba pre svega da shvati otkuda potiče sva beda i nevolja u gradu i na selu. Mi smo o tome već rekli nekoliko reči i videli smo da siromašni seljaci i seoski radnici treba da se ujedine s gradskim radnicima. Ali to nije sve. Treba još znati ko će u selu poći za bogatašima, za sopstvenicima, a ko za radnicima, za socijal-demokratima. Treba znati ima li mnogo takvih seljaka koji, kao i spahije, umeju da stiču kapital i da žive od tuđeg rada. Ako to dobro ne shvatimo, - onda nam nikakvi razgovori o nemaštini neće pomoći i seoska sirotinja neće znati ko treba na selu da se udružuje među sobom i s gradskim radnicima i šta treba učiniti da bi to bio siguran savez, da seljaka ne bi prevario ne samo spahija, nego ni njegov seljak - bogati gazda.

Da bismo to shvatili, treba sada da pogledamo kakvu snagu ima na selu spahija i kakva je snaga bogatih seljaka.

Počećemo od spahija. O njihovoj snazi može se pre svega suditi po količini zemlje koju oni imaju kao svoju privatnu svojinu. Računa se da u evropskoj Rusiji ima ukupno dodeljene seljačke zemlje[3] i zemlje koja je u privatnoj svojini oko 240 miliona[4] desetina (osim državne zemlje, o kojoj ćemo govoriti posebno). Od tih 240 miliona desetine u rukama seljaka, tj. u rukama više od deset miliona domaćinstava, nalazi se 131 milion dodeljene zemlje. A u rukama privatnih sopstvenika, tj. u rukama manje od pola miliona porodica, nalazi se 109 miliona desetina. Dakle, ako bismo računali u okruglim ciframa, na jednu seljačku porodicu dolazi po 13 desetina, a na porodicu privatnog sopstvenika po 218 desetina! Ali, kao što ćemo odmah videti, nejednakost u podeli zemlje je još mnogo veća.

Od 109 miliona desetina zemlje koja se nalazi u privatnim rukama sedam miliona desetina zemlje nalazi se u rukama članova carske porodice - kao njena privatna svojina. Car sa svojom porodicom prvi je spahija, najveći spahija u Rusiji. Jedna porodica ima više zemlje nego pola miliona seljačkih porodica! Dalje, crkve i manastiri imaju oko šest miliona desetina zemlje. Naši popovi propovedaju seljacima da budu skromni i da mnogo ne traže, a sami su napljačkali, ne prezajući ni od kakvih sredstava, ogromnu masu zemlje.

Računa se, zatim, da oko dva miliona desetina zemlje imaju gradovi i trgovišta i isto toliko razna trgovačka i industriska društva i kompanije. 92 miliona desetina zemlje (tačan broj. 91 milion 605.845, ali mi ćemo radi jednostavnosti uzimati okrugle cifre) pripada manje nego polovini miliona (481.358) porodica privatnih sopstvenika. Polovina od tog broja porodica su sasvim sitni sopstvenici; svaki od njih ima manje od deset desetina zemlje. I sve one zajedno imaju manje od jednog miliona desetina. A svaka od tih šesnaest hiljada porodica ima više od hiljadu desetina zemlje; one imaju svega šezdeset i pet miliona desetina. Kolika se ogromna količina zemlje nalazi u rukama krupnih zemljeposednika vidi se još iz toga što nešto manje od hiljadu porodica (924) ima svaka više od deset hiljada desetina zemlje, i sve one zajedno imaju dvadeset i sedam miliona desetina! Hiljadu porodica ima isto onoliko koliko dva miliona seljačkih porodica.

Razumljivo je da milioni i desetine miliona naroda moraju živeti u bedi i gladovati i uvek će živeti u bedi i gladovati, dokle god nekoliko bogataša budu imali tako ogromne količine zemlje. Razumljivo je da će i državna vlast, sama vlada (pa makar to bila i carska vlada) igrati onako kako joj krupni zemljeposednici sviraju. Razumljivo je da seoska sirotinja nema ni od koga i niotkuda da čeka pomoći, dok se sama ne udruži, ne ujedini u jednu klasu radi istrajne i ogorčene borbe protiv te spahiske klase.

Ovde treba primetiti da kod nas mnogi ljudi (pa čak i mnogi obrazovani ljudi) gledaju sasvim nepravilno na snagu spahiske klase, govoreći da "država" ima još daleko više zemlje. "Već sada - kažu ti rđavi seljakovi savetodavci - veći deo teritorije (tj. celokupne zemlje) Rusije pripada državi" (ove su reči uzete iz novina "Revolucionarna Rusija", br. 8, str. 8). Evo zbog čega greše ti ljudi. Oci su čuli da u evropskoj Rusiji državi pripada 150 miliona desetina. To je istina. Ali oni su zaboravili da tih 150 miliona desetina pretstavljaju gotovo u potpunosti neobradivu zemlju i šume na dalekom severu, u Arhangelskoj, Vologodskoj, Olonjeckoj, Vjatskoj i Permskoj guberniji. Državi je, dakle, ostala samo ona zemlja koja dosada nije bila podesna za obrađivanje. A, obradive zemlje država ima manje od četiri miliona desetina. I tu obradivu državnu zemlju, (na primer, u Samarskoj guberniji, gde je ima naročito mnogo) bogataši uzimaju pod zakup jevtino, u bescenje. Bogataši uzimaju hiljade i desetine hiljada te zemlje, a zatim je daju seljacima kudikamo skuplje.

Da, vrlo rđavo savetuju seljaka oni koji kažu: država ima mnogo zemlje. Doista, mnogo dobre zemlje imaju krupni privatni zemljeposednici (među koje spada i car), a ovi krupni privatni zemljeposednici drže u svojim rukama i samu državu. I dok se seoska sirotinja ne ujedini i tim svojim ujedinjenjem ne postane moćna sila, dotle će "država" uvek biti pokorni sluga spahiske klase. A ne treba zaboraviti ni ovo: ranije su plemići bili gotovo jedini zemljeposednici. Plemići i sada imaju vrlo mnogo zemlje. (Godine 1877-1878 računalo se da 115.000 plemića ima 73 miliona desetina.) Ali danas je glavna sila postao novac, kapital. Mnogo i premnogo zemlje su nakupovali trgovci i bogati seljaci. Smatra se da su plemići za trideset godina (od 1863 do 1892) izgubili (tj. više prodali nego kupili) za više od šest stotina miliona rubalja zemlje. A trgovci i ugledni građani su kupili za 250 miliona rubalja zemlje. Seljaci, kozaci i "drugi seoski stanovnici" (kako naša vlada naziva ljude prostog zanimanja za razliku od "plemenitog" i "čistog sveta") kupili su za 300 miliona rubalja zemlje. Dakle, svake godine seljaci po čitavoj Rusiji dokupljuju prosečno za 10 miliona rubalja zemlje u privatnu svojinu.

Dakle, ima raznih seljaka: jedni žive u bedi i gladuju, a drugi se bogate. Dakle, sve više ima bogatih seljaka koji idu za spahijama, koji će biti na strani bogataša protiv radnika. I seoska sirotinja koja hoće da se ujedini s gradskim radnicima treba dobro da razmisli o tome, da vidi ima li mnogo takvih bogatih seljaka, kakva je njihova snaga i kakva nam je organizacija potrebna za borbu protiv te snage. Mi smo maločas govorili o rđavim savetodavcima seljaka. Ti rđavi savetodavci kažu: seljaci već imaju svoju organizaciju. Ta organizacija je mir, seoska zajednica. Mir - to je velika snaga. Mir čvrsto ujedinjuje seljake; organizacija (tj. udruženje, savez) seljaštvu u miru kolosalna je (tj. ogromna, bezgranična).

To nije istina. To je bajka. Možda su je izmislili dobri ljudi, ali to je ipak bajka. Ako budemo slušali bajke, mi ćemo samo upropastiti svoju stvar, upropastićemo savez seoske sirotinje i gradskih radnika. Neka svaki seoski stanovnik dobro pogleda oko sebe: da li je mir, da li je seoska zajednica nalik na savez sirotinje za borbu protiv svih bogataša, protiv svih onih koji žive od tuđeg rada? Ne, nije nalik, niti može biti nalik. U svakom selu, u svakoj seoskoj zajednici ima mnogo nadničara, mnogo upropašćenih seljaka, a ima i bogataša, koji sami uzimaju nadničare "na večito" i kupuju zemlju. Ti bogataši su takođe članovi seoske zajednice i u njoj vode glavnu reč, zato što pretstavljaju silu. A zar je nama potrebna takva organizacija u koju ulaze bogataši, gde glavnu reč vode bogataši? Nipošto. Nama je potrebna organizacija za borbu protiv bogataša. Dakle, takva organizacija kao što je mir za nas nikako ne valja.

Nama je potrebna dobrovoljna organizacija, organizacija samo onih ljudi koji su shvatili da treba da se udruže s gradskim radnicima. A seoska zajednica nije dobrovoljna, nego od države nametnuta organizacija. Seoska zajednica ne obuhvata samo one ljude koji rade za bogataše, koji hoće da se zajednički bore protiv bogataša. U seosku zajednicu ulaze razni ljudi, ne po svojoj volji, nego zato što su njihovi roditelji živeli na toj i toj zemlji, radili za tog i tog spahiju, što ih je vlast zapisala u tu i tu seosku zajednicu. Seljaci ne mogu slobodno da iziđu iz seoske zajednice, oni ne mogu slobodno da prime u seosku zajednicu stranog čoveka koga je policija zapisala u drugu opštinu, a koji bi nama za našu organizaciju možda bio potreban baš ovde. Ne, nama je potrebna sasvim drukčija organizacija, dobrovoljna organizacija samo radnika i siromašnih seljaka za borbu protiv svih koji žive od tuđeg rada.

Odavno su već prošla ona vremena kad je mir pretstavljao snagu. I ta se vremena nikad više neće povratiti. Mir je pretstavljao snagu kada među seljacima gotovo nije ni bilo nadničara i radnika koji lutaju po čitavoj Rusiji, tražeći zarade, kada gotovo nije ni bilo bogataša, kada je feudalni gospodar ugnjetavao sve seljake podjednako. A sada je novac postao glavna sila. Zbog novca se i članovi iste zajednice kolju među sobom kao divlje zveri. Seljaci koji imaju novaca ugnjetavaju i pljačkaju članove svoje seoske zajednice gore nego poneki spahija. Sad nama nije potrebna organizacija kao što je mir, nego organizacija protiv vlasti novca, protiv vlasti kapitala, organizacija svih seoskih radnika i siromašnih seljaka raznih seoskih zajednica, organizacija čitave seoske sirotinje i gradskih radnika za borbu protiv spahija i bogatih seljaka podjednako.

Kakva je snaga spahija, videli smo. Sada treba pogledati ima li mnogo bogatih seljaka i kakva je njihova snaga.

O snazi spahija mi smo sudili po veličini njihovih imanja, po količini zemlje koju imaju.

Spahije slobodno raspolažu svojom zemljom, slobodno je kupuju i prodaju. Zato se o njihovoj snazi može tačno suditi po količini njihove zemlje. A seljaci kod nas ni dan danas nemaju prava da slobodno raspolažu svojom zemljom, oni su i dan danas upola kmetovi, vezani za svoju seosku zajednicu. Zato se o snazi bogatih seljaka ne može suditi po količiii dodeljene im zemlje. Bogati seljaci se ne bogate na zemlji koja im je dodeljena; oni kupuju mnogo zemlje, kupuju i "na večito" (tj. u svoju privatnu svojinu) i "na godinu" (tj. uzimaju pod zakup), kupuju i od spahija i od seljaka, od onog koji napušta zemlju, koji od nevolje daje svoj deo zemlje u zakup. Zato će biti najpravilnije da bogate, srednje i siromašne seljake podelimo prema broju konja koje imaju. Seljak koji ima mnogo konja, gotovo uvek je bogat seljak; ako drži mnogo tegleće stoke, znači da ima i mnogo useva, da ima i druge zemlje osim dodeljene, da ima i novaca u rezervi. Osim toga, mi možemo doznati koliko u čitavoj Rusiji (u evropskoj Rusiji, ne računajući Sibir i Kavkaz) ima seljaka sa više konja. Razume se, o čitavoj Rusiji se može govoriti samo u okruglim ciframa: između pojedinih srezova i gubernija postoje velike razlike. Na primer, blizu gradova ima često bogatih seljaka-zemljoradnika koji imaju sasvim malo konja. Jedni se bave unosnim povrtarstvom, drugi drže malo konja, ali mnogo krava i trguju mlekom. Svuda po Rusiji ima i takvih seljaka koji se ne bogate od zemlje već od trgovine: nabavljaju muljače za zejtin, prekrupače i otvaraju druga preduzeća. Svako ko živi na selu vrlo dobro poznaje bogate seljake u svom selu ili okolini. Ali mi treba da doznamo koliko ih ima u čitavoj Rusiji, kakva je njihova snaga, da siromašni seljak ne bi išao nasumce, zatvorenih očiju, nego da bi tačno znao ko su mu prijatelji, a ko neprijatelji.

Da vidimo, dakle, koliko ima seljaka sa mnogo a koliko sa malo konja. Mi smo već rekli da u Rusiji ima u svemu oko deset miliona seljačkih domaćinstava. Ta domaćinstva imaju sada verovatno oko petnaest miliona konja (pre četrnaest godina bilo ih je sedamnaest miliona, ali sada ih je manje). Dakle, prosečno na svakih deset domaćinstava dolazi po petnaest konja. Ali sva je stvar u tome što jedni - a njih je malo - imaju po više konja, a drugi - a njih je vrlo mnogo - uopšte nemaju konja ili ih imaju malo. Ima najmanje tri miliona seljaka koji nemaju konja, a oko tri i po miliona imaju samo po jednog konja. To su ili sasvim upropašćeni ili siromašni seljaci. Mi ih nazivamo seoskom sirotinjom. Od deset miliona njih, ima šest i po, tj. skoro dve trećine! Zatim dolaze srednji seljaci, koji imaju po jedan par tegleće stoke. Takvih seljaka ima oko dva miliona domaćinstava i oni imaju oko četiri miliona konja. Posle njih dolaze bogati seljaci, koji imaju više nego po jedan par tegleće stoke. Takvih seljaka ima milion i po domaćinstava, a oni imaju sedam i po miliona konja[5]. To znači da otprilike šesti deo seljačkih domaćinstava drži u svojim rukama polovinu svih konja.

Kad to znamo, onda možemo dosta tačno oceniti snagu bogatih seljaka. Njih je po broju vrlo malo: u raznim seoskim zajednicama, u raznim opštinama, njih će se naći po jedno deset do dvadeset na svakih sto domaćinstava. Ali ta malobrojna domaćinstva su najbogatija. Zato oni i imaju, u čitavoj Rusiji, skoro isto onoliko konja koliko svi ostali seljaci zajedno. Dakle, oni imaju i skoro polovinu svih seljačkih useva. Takvi seljaci imaju mnogo više žita nego što treba njihovim porodicama. Oni prodaju mnogo žita. Njima žito ne služi samo za ishranu, nego najviše za prodaju, za sticanje novca. Takvi seljaci , mogu gomilati novac. Oni ga ulažu u štedionice i banke. Oni kupuju zemlju u privatnu svojinu. Mi smo već rekli koliko zemlje kupuju seljaci svake godine u Rusiji; skoro sva ta zemlja dospeva u ruke baš tih malobrojnih bogatih seljaka. Seoska sirotinja mora da misli ne o tome kako će kupiti zemlju, nego o tome kako će se prehraniti. Ona često nema novaca ni za hleb, a kamoli za kupovanje zemlje. Zato sve banke uopšte, a naročito seljačka banka, nipošto ne pomažu svima seljacima da kupuju zemlju (kao što ponekada tvrde suviše naivni ljudi ili oni koji varaju seljaka), nego samo neznatnom broju seljaka, samo bogatašima. Zato i oni rđavi savetodavci seljaka o kojima smo već govorili ne govore istinu o seljačkoj kupovini zemlje, tvrdeći da ta zemlja tobože prelazi od kapitala radu. Zemlja nikada ne može preći radu, tj. siromašnom radnom čoveku, jer se za zemlju plaća novac. A sirotinja nikad nema niti može imati suvišnog novca. Zemlja prelazi samo u ruke seljaka koji imaju novaca, prelazi kapitalu, samo u ruke onih ljudi protiv kojih seoska sirotinja treba da vodi borbu u savezu s gradskim radnicima.

Bogati seljaci ne samo da kupuju zemlju na večito, nego oni takođe uzimaju najviše zemlje i na godinu, tj. pod zakup. Oni otimaju zemlju od seoske sirotinje, uzimajući pod zakup velike komplekse. Eto, na primer, samo u jednom srezu (Konstantinogradskom) Poltavske gubernije izračunato je koliko su zemlje uzeli pod zakup bogati seljaci. Pa šta se ispostavilo? Onih koji su uzimali pod zakup po 30 i više desetina na jedno domaćinstvo bilo je sasvim malo, svega po dva domaćinstva na svakih petnaest domaćinstava. Ali su ti bogataši prigrabili u svoje ruke polovinu celokupne zakupljene zemlje, i na svakog bogataša je dolazilo po 75 desetina zakupljene zemlje! Ili, na primer, u Tavriskoj guberniji izračunato je koliko su bogataši prigrabili od one zemlje koju su seljaci zakupili od države kao seoska zajednica, kao mir. Ispostavilo se da su bogataši, koji čine po broju svega jednu petinu domaćinstava, prigrabil,i tri četvrtine celokupne zakupljene zemlje. Zemlja se svuda daje za novac, a novac drži samo mali broj bogataša.

Dalje, sada i sami seljaci daju mnogo zemlje pod zakup. Napuštaju dodeljenu zemlju, jer nemaju stoke, nemaju semena, nemaju čim da vode gazdinstvo. Bez novca se danas ne može ni sa zemljom ništa učiniti. Na primer, u Novouzenskom srezu Samarske gubernije bogati seljaci - od svaka tri domaćinstva po jedno, a nekad i po dva - uzimaju dodeljenu zemlju pod zakup u svojoj sopstvenoj ili tuđoj seoskoj zajednici. A dodeljenu zemlju daju pod zakup seljaci koji nemaju konja ili oni koji imaju samo po jednog konja. U Tavriskoj guberniji čitava trećina seljačkih domaćinstava daje dodeljenu zemlju pod zakup.Pod zakup se daje četvrtina celokupne seljačke dodeljene zemlje, četvrt miliona desetina. I od te četvrtine miliona sto pedeset hiljada desetina (tri petine) dolazi u ruke bogatih seljaka! I tu se opet možemo zapitati da li je organizacija kao što je mir, seoska zajednica, korisna za sirotinju. U seoskoj zajednici ko ima novaca, ima i vlast. A nama je potrebna organizacija sirotinje iz raznih seoskih zajednica.

Isto onako kao što seljaka varaju pričama o kupovanju zemlje, varaju ga i razgovorima o jevtinom kupovanju plugova, žetelica i raznih drugih savršenijih oruđa. Organizuju zemska skladišta, artelje i kažu: moderna oruđa poboljšavaju položaj seljaštva. To je čista prevara. Sva ta bolja oruđa dospevaju jedino u ruke bogataša, a sirotinja ih gotovo nikako ne dobija. Njoj nije ni do plugova, ni do žetelica, nego samo do toga kako da održi goli život. Sva ta "pomoć seljaštvu" jeste pomoć bogatašima i ništa više. A masi sirotinje, koja nema ni zemlje, ni stoke, niti ma kakvih zaliha, - nećeš pomoći time što će bolja oruđa biti jevtinija. Eto, na primer, u jednom srezu Samarske gubernije izbrojali su koliko savršenijih oruđa imaju bogati seljaci, a koliko siromašni. I našli su da peti deo domaćinstava, tj. najimućnija domaćinstva, imaju gotovo tri četvrtine svih savršenijih oruđa, a da sirotinja, polovina domaćinstava, ima svega trideseti deo tih oruđa. U tom srezu od ukupno 28 hiljada domaćinstava ima oko 10 hiljada domaćinstava bez konja ili sa po jednim konjem; a tih 10 hiljada domaćinstava imaju u svemu sedam savršenijih oruđa od ukupno 5724 savršenijih oruđa, koliko svega imaju sva seljačka domaćinstva u čitavom srezu. Sedam oruđa od 5724 - eto koliko seoska sirotinja učestvuje u svim tim poboljšanjima seljačkog gazdinstva, u širenju plugova i žetelica, koji tobože pomažu "celokupnom seljaštvu"! Eto šta može da očekuje seoska sirotinja od ljudi koji pričaju o "poboljšanju seoskog gazdinstva"!

Najzad, jedna od najglavnijih osobina bogatog seljaštva sastoji se u tome što ono uzima u najam sluge i nadničare. Kao i spahije, bogati seljaci takođe žive od tuđeg rada. Kao i spahije, oni se bogate zato što seljačka masa propada i siromaši. Kao i spahije, oni gledaju da iz svojih radnika iscede što je moguće više rada, a da im plate što je moguće manje. Kada milioni seljaka ne bi bili potpuno upropašćeni i kada ne bi morali ići na rad kod tuđih ljudi, da rade kao najamni radnici, da prodaju svoju radnu snagu, - onda bogati seljaci ne bi mogli živeti, ne bi mogli voditi gazdinstvo. Tada oni ne bi imali gde da uzimaju "napuštenu" zemlju, ne bi imali gde da nalaze radnike. A milion i po bogatih seljaka po svoj Rusiji sigurno uzimaju u najam najmanje milion slugu i nadničara. Razumljivo je da će bogati seljaci u velikoj borbi između klase sopstvenika i klase siromaha, između poslodavaca i radnika, između buržoazije i proletarijata, stati na stranu sopstvenika protiv radničke klase.

Sada znamo položaj i snagu bogatog seljaštva. Da vidimo kako živi seoska sirotinja?

Mi smo već govorili da seoska sirotinja sačinjava ogromnu većinu, gotovo dve trećine svih seljačkih domaćinstava u čitavoj Rusiji. Pre svega, domaćinstava koja nemaju nijednog konja ima najmanje tri miliona, a danas, verovatno, čak i više, do tri i po miliona. Svaka gladna godina,, svaka nerodica upropašćuje desetine hiljada gazdinstava. Stanovništvo se povećava, život postaje sve teži, a svu najbolju zemlju spahije i bogati seljaci već su prigrabili u svoje ruke. I svake godine propada sve više i više naroda, odlazi u gradove i fabrike, ide u nadničare, postaje prost radnik. Seljak koji nema nijednog konja - to je već sasvim siromašan seljak. To je proleter. On živi (ukoliko živi, a bolje reći ne živi, nego životari), on živi, ne od zemlje ne od gazdinstva, nego od najamnog rada. To je rođeni brat gradskog radnika. Seljaku koji nema konja ne koristi ni zemlja: polovina domaćinstava koja nemaju konja daju dodeljenu zemlju pod zakup, a ponekad je i za badava predaju seoskoj zajednici (a gdekad i sami doplaćuju!), jer nisu u stanju da obrađuju zemlju. Seljak bez konja seje otprilike jednu desetinu, jedva - dve. On uvek mora dokupljivati žito (ako ima zašta da kupi), - svojim žitom on se nikad ne može ishraniti. Ne žive mnogo bolje ni seljaci sa po jednim konjem, kojih u Rusiji ima oko 3 i po miliona domaćinstava. Naravno, ima i izuzetaka, i mi smo već govorili da ovde onde ima srednjih, pa i bogatih seljaka sa po jednim konjem. Ali mi ne govorimo o izuzecima, o pojedinim mestima, nego o celoj Rusiji. Ako uzmemo čitavu masu seljaka sa po jednim konjem, to je bez sumnje masa bede i nemaštine. Čak u zemljoradničkim gubernijama seljak sa jednim konjem seje 3-4 desetine, retko 5; od svog žita ne može ni on da živi. Čak i kad je rodna godina on se ne hrani bolje nego seljak koji nema nijednog konja, - on, dakle, nikada ne jede dosta, stalno gladuje. Gazdinstvo sasvim propada, stoka je slaba, nema dovoljno hrane, nema snage da obrađuje zemlju kako valja. Na sve svoje gazdinstvo (osim hrane za stoku) seljak sa po jednim konjem može potrošiti, na primer, u Voronješkoj guberniji - najviše dvadeset rubalja godišnje! (Bogati seljak troši deset puta više.) Dvadeset rubalja godišnje - i za zakup zemlje, i za kupovanje stoke, i za popravku rala i drugih oruđa, i za čobanina i za sve drugo! Zar je to gazdinstvo? To je neprekidno mučenje, neprekidna robija, večito tegljenje. Sasvim je razumljivo što među onim seljacima koji drže po jednog konja ima i takvih, i to dosta, koji daju dodeljenu zemlju pod zakup. Siromah i od zemlje ima malo koristi. Novaca nema, a od zemlje ne samo što ne može dobiti novaca, nego se ne može ni prehraniti. A novac je potreban za sve: i za hranu, i za odeću, i za gazdinstvo, i za porez. U Voronješkoj guberniji na seljaka koji drži po jednog konja samo porez iznosi godišnje obično oko osamdeset rubalja, a on za sve troškove ne može skupiti više od 75 rubalja godišnje. Tu se samo potsmeha radi može govoriti o kupovanju zemlje, o savršenijim oruđima, o seoskim bankama: to nikako nije izmišljeno za sirotinju.

A gde da se nađe novac? Mora da se traži "zarada". Seljak sa jednim konjem, kao i seljak bez ijednog konja, životari takođe samo od "zarade". A šta to znači - "zarada"? To znači rad kod tuđih ljudi, najamni rad. To znači da je seljak koji ima samo jednog konja upola prestao biti domaćin i da je postao najamni radnik, proleter. Zato se takvi seljaci i zovu poluiroleteri. Oni su takođe rođena braća gradskog radnika, jer i njih na sve moguće načine gule svakojake gazde. Za njih isto tako nema drugog izlaza, nema drugog spasa, nego da se udruže sa socijal-demokratima radi borbe protiv svih bogataša, protiv svih sopstvenika. Ko radi na podizanju železnica? Koga pljačkaju preduzimači? Ko je drvoseča i ko splavari? Ko radi kao sluga? Ko radi za nadnicu? Ko radi teške poslove po gradovima i pristaništima? Sve to radi seoska sirotinja. Sve su to seljaci koji imaju po jednog ili nemaju nijednog konja. Sve su to seoski proleteri i poluproleteri. I koliko je takvog sveta u Rusiji! Izračunato je da se u Rusiji (osim Kavkaza i Sibira) svake godine izdaje po osam, a katkad i po devet miliona pasoša. Sve su to seoski radnici. To su seljaci samo po imenu, a u stvari su najamni radnici. Svi oni treba da se udruže u jedan savez s gradskim radnicima, i svaki zrak svetlosti i znanja koji dopre u selo jačaće i učvršćivati taj savez.

Ne treba zaboraviti još jednu stvar u vezi sa "zaradom". Razni činovnici i ljudi koji misle činovnički rado govore da su seljaku "potrebne" dve stvari: zemlja (samo ne odveć mnogo, ali mnogo se nema odakle ni uzeti, jer su bogataši sve prigrabili!) i "zarada". Zato, vele, da bi se pomoglo narodu, treba u selima osnivati što više industrije, treba ."davati" više "zarade". Takve reči su čisto licemerje. Zarada za sirotinju - to je najamni rad. "Davati "zaradu" seljaku, znači pretvarati seljaka u najamnog radnika. Divna pomoć, nema šta! Za bogate seljake ima i druge "zarade", za koju je potreban kapital, - na primer, podizanje mlina ili kakvog drugog preduzeća, kupovanje vršalice, trgovina i tome slično. Brkati tu zaradu bogatih ljudi s najamnim radom sirotinje, znači varati sirotinju. Bogatašima je, naravno, korisna takva prevara, za njih je od koristi da se stvar prikaže tako, kao da je svaka "zarada" pristupačna svim seljacima. A ko sirotinji stvarno želi dobro, taj joj govori pravu istinu i samo istinu.

Ostaje nam sada da kažemo nešto o srednjem seljaštvu. Mi smo već videli da u srednje seljake možemo otprilike u čitavoj Rusiji da ubrajamo one koji imaju po jedan par tegleće stoke, i da takvih seljačkih domaćinstava ima oko dva miliona od ukupno deset miliona. Srednji seljak stoji na sredini između bogataša i proletera, - zato se i zove srednji seljak. I on živi osrednje: kad je dobra godina, on sastavlja kraj s krajem u svom gazdinstvu, ali mu nevolja uvek stoji iza leđa. On nema nikakve ušteđevine, ili ima vrlo malo. Zato je njegovo gazdinstvo nesigurno. Do novca teško dolazi: od svoga gazdinstva on veoma retko skupi toliko novaca koliko mu treba, pa i to na jedvite jade. A ići u nadnicu, znači napustiti gazdinstvo, i ono će početi da propada. Mnogi srednji seljaci ipak ne mogu bez zarade da iziđu na kraj: primorani su da rade kao najamni radnici, nevolja ih goni da se upregnu u spahiski jaram, da padaju u dugove. I srednji seljak gotovo nikad ne može da se izvuče iz dugova: on nema sigurnih prihoda kao bogati seljak. Zato kad je jedanput zapao u dugove - to je isto kao da je sebi stavio omču na vrat. I on se ne oslobađa dugova dok sasvim ne propadne. Srednji seljak najviše robuje spahiji, jer je spahiji za ispomoćni rad potreban seljak koji nije upropašćen, seljak koji ima i par konja i poljoprivredne sprave. Srednjem seljaku je teško ići daleko, - zato se on i upreže u spahiski jaram i za žito, i za ispašu, i za zakup odrezaka, i za zimske pozajmice u novcu. Osim spahije i kulaka, srednjeg seljaka pritiskuje bogati sused: on mu uvek preotima zemlju, i nikad neće propustiti slučaj da ga ne pritegne gde može. I tako živi srednji seljak: ni riba, ni ptica. On pe može biti ni pravi, istinski gazda ni radnik. Svi srednji seljaci teže da postanu gazde, hteli bi da budu sopstvenici, ali to veoma malom broju polazi za rukom. Veoma je malo onih koji uzimaju u najam čak i sluge ili nadničare, koji se trude da se obogate od tuđeg rada, da preko tuđih leđa uskoče među bogataše. A srednji seljaci ne samo da većinom ne uzimaju najamne radnike, nego i sami moraju ići u najam.

Svuda gde počinje borba između bogataša i sirotinje, između sopstvenika i radnika, - srednji seljak se nalazi na sredini i ne zna kuda da ide. Bogataši ga zovu na svoju stranu: ti si, vele, gazda, sopstvenik, šta ćeš ti sa golaćima-radnicima? A radnici govore: bogataši će te prevariti i oguliti, nema ti drugog spasa, nego da nam pomažeš u borbi protiv svih bogataša. Ta borba za srednjeg seljaka vodi se svuda, u svim zemljama gde se radnici socijal-demokrati bore za oslobođenje radnog naroda. U Rusiji ta borba baš sad započinje. Zato mi tu stvar treba dobro da proučimo i jasno da shvatimo kakvim prevarama bogataši privlače srednjeg seljaka, da bismo razgolitili te prevare, da bismo pomogli srednjem seljaku da nađe svoje prave prijatelje. Ako ruski radnici socijal-demokrati odmah pođu pravim putem, mi ćemo uspeti mnogo pre nego nemački drugovi-radnici da stvorimo čvrst savez seoskog radnog naroda i gradskih radnika i da brzo dođemo do pobede nad svim neprijateljima radnog naroda.


4. KUDA TREBA DA IDE SREDNJI SELJAK? NA STRANU SOPSTVENIKA I BOGATAŠA, ILI NA STRANU RADNIKA I SIROMAHA?

Svi sopstvenici, sva buržoazija nastoji da privuče srednjeg seljaka na svoju stranu time što mu obećava razne mere za poboljšanje njegovog gazdinstva (jevtine plugove, poljoprivredne banke, uvođenje sejanja trava, jevtinu stoku i gnojivo i dr.), a isto tako i time što ga uvlači u razne poljoprivredne organizacije (kooperacije, kako ih zovu u knjigama), u organizacije raznih gazda, s ciljem poboljšanja gazdinstva. Na taj način buržoazija se trudi da srednjeg seljaka, pa čak i sitnog seljaka, čak i poluproletera, otrgne od saveza s radnicima, trudi se da ga potstakne da pođe za bogatašima, za buržoazijom u njenoj borbi protiv radnika, protiv proletarijata.

Radnici socijal-demokrati odgovaraju na to: poboljšanje gazdinstva je dobra stvar. Nema ničeg rđavog u tome da se plugovi kupuju jevtinije, danas čak i svaki pametniji trgovac nastoji da prodaje jevtinije, kako bi privukao kupce. Ali kada siromašnom i srednjem seljaku kažu da će poboljšanje gazdinstva i pojevtinjenje plugova svima njima pomoći da se oslobode nemaštine i staiu na noge, uopšte ne dirajući bogate ljude, - onda je to prevara. Od svih tih poboljšanja, pojevtinjavanja i kooperacija (organizacija za prodavanje i kupovanje robe) mnogo više dobijaju bogataši. Bogataši postaju sve moćniji, sve jače pritešnjuju i sirotinju i srednje seljake. Dok bogataši ostaju bogataši, dok oni u svojim rukama drže veći deo i zemlje, i stoke, i oruđa, i novca, - ne samo sirotinja, nego ni srednji seljaci ne mogu se nikada osloboditi bede. Možda će ovaj ili onaj srednji seljak pomoću tih poboljšanja i kooperacija i uskočiti među bogataše, ali će ceo narod i svi srednji seljacipasti u još veću bedu. Da bi svi srednji seljaci postali bogati, treba ukloniti sve bogataše, a njih može ukloniti samo savez gradskih radnika i seoske sirotinje.

Buržoazija kaže srednjem (pa čak i sitnom) seljaku: mi ćemo tebi prodati jevtinu zemlju, jevtine plugove, a ti nama prodaj svoju dušu, odreci se borbe protiv svih bogataša.

Radnik socijal-demokrat veli: ako zaista jevtino prodaju, zašto da čovek ne kupi, ako ima novaca: posao je posao. Ali svoju dušu ne treba nikad prodavati. Odreći se borbe zajedno s gradskim radnikom protiv čitave buržoazije, to znači ostati zauvek u bedi i nemaštini. Bogataši će od pojevtinjavanja robe imati još više koristi, još više će se obogatiti. A ko uopšte nema novaca, tome nikakva jevtinoća neće pomoći, dokle god taj novac ne uzme od buržoazije.

Da navedemo primer. Pristalice buržoazije hvale se kao šarenom torbom, raznim kooperacijama (organizacijama za jevtinu kupovinu i povoljnu prodaju). Ima čak ljudi koji sebe nazivaju "socijalistima-revolucionarima" i takođe, kao i buržoazija, viču da je seljaku najpotrebnija kooperacija. I kod nas u Rusiji počinju se osnivati razne kooperacije, ali je njih kod nas još malo, i biće ih malo sve dotle dok nema političke slobode. A u Nemačkoj među seljacima ima vrlo mnogo raznih kooperacija. I pogledajte kome najviše pomažu te kooperacije. U čitavoj Nemačkoj 140 hiljada seoskih domaćina učlanjeno je u zadrugama za prodaju mleka i mlečnih proizvoda, i tih 140 hiljada ima (mi opet radi jednostavnosti uzimamo okrugle cifre) milion i sto hiljada krava. Računa se da siromašnih seljaka u celoj Nemačkoj ima četiri miliona. Od njih je učlanjeno u zadrugama samo 40 hiljada; dakle, od stotine siromašnih seljaka samo jedan se koristi tim kooperacijama. Tih 40 hiljada siromašnih seljaka imaju svega 100 hiljada krava. Dalje, srednjih domaćina, srednjih seljaka ima jedan milion; od njih je učlanjeno u kooperaciji 50 hiljada (dakle, pet od sto), i oni imaju 200 hiljada krava. Najzad, bogatih gazda (tj. veleposednika i bogatih seljaka zajedno) ima jedna trećina miliona; od njih učlanjeno je u kooperaciji 50 hiljada (dakle, sedamnaest od sto!) i oni imaju 800 hiljada krava!

Eto kome pre svega i najviše pomažu kooperacije. Tako vuku za nos seljaka ljudi koji galame o spasavanju srednjeg seljaka pomoću raznih organizacija za jevtinu kupovinu i povoljnu prodaju. Doista, buržoazija hoće suviše jevtnno da "otkupi" seljaka od socijal-demokrata, koji zovu i sirotišu i srednjeg seljaka na svoju stranu.

Kod nas se takođe osnivaju razni artelji za proizvodnju sira i mlekarske zadruge. Kod nas takođe ima koliko hoćete ljudi koji viču: artelji, seoska zajednica i zadruge - eto to je potrebno seljaku. A pogledajte kome ti artelji i zadruge i zajednički zakup idu na ruku. Kod nas od sto domaćinstava najmanje 20 uopšte nema krava; 30 domaćinstava ima po jednu kravu; oni prodaju mleko samo zbog teške nevolje, jer deca ostaju bez mleka, gladuju i umiru kao muve. A bogati seljaci imaju po 3, po 4 krave i više, i ti bogati seljaci imaju polovinu svih seljačkih krava. Kome koriste artelji za proizvodnju sira? Jasna je stvar, pre svega spahijama i seoskoj buržoaziji. Jasna je stvar da je njima korisno da srednji seljaci i sirotinja idu za njima, da kao sredstvo za oslobođenje od bede ne smatraju borbu svih radnika protiv čitave buržoazije, nego težnju pojedinih sitnih gazda da se izvuku iz svog položaja i uskoče u bogataše.

Pristalice buržoazije potpomažu i potstiču tu težnju na sve moguće načine, praveći se da su pristalice i prijatelji sitnog seljaka. I mnogi naivni ljudi ne vide vuka u jagnjećoj koži i ponavljaju buržoasku laž, misleći da koriste sitnom i srednjem seljaku. Oni, na primer, dokazuju u knjigama i govorima da je sitno gazdinstvo najkorisnije, najunosnije gazdinstvo, da sitno gazdinstvo cveta; zato, vele, svuda u poljoprivredi ima tako mnogo sitnih gazda, zato se tobože oni i drže tako čvrsto za zemlju (a ne zato što je svu najbolju zemlju prigrabila buržoazija, što je sav novac takođe u njenim rukama, a sirotinja tavori i muči se celog života na pedlju zemlje!). Sitnsm seljaku ne treba mnogo novaca, kažu ti slatkorečivi ljudi, sitni i srednji seljak je štedljiviji i marljiviji nego krupni, a uz to ume da živi jednostavnije: umesto da kupi za stoku sena, on je namiri slamom; umesto da kupi skupu mašinu, on ranije ustaje i duže radi, pa se takmiči s mašinom; umesto da za svaku popravku daje novac stranim ljudima, on praznikom sam uzme sekiru, poteše malo, - i stvar ispadne mnogo jevtinije nego kod krupnog gazde; umesto da hrani skupog konja ili vola, on se za oranje i kravom posluži - kod Nemaca sva seoska sirotinja ore kravama, a narod je i kod nas toliko upropašćen, da počinje orati ne samo kravama, nego i ljudima! I kako je to korisno! Kako jevtino! Kako je to pohvalno što je srednji i sitni seljak tako marljiv, tako raden, što živi tako prosto, što nije raznežen, što ne misli na socijalizam, nego samo na svoje gazdinstvo! Ne ide za radnicima, koji organizuju štrajkove protiv buržoazije, nego ide za bogatašima, hoće da se uvrsti među valjane ljude! E, kad bi svi bili tako marljivi i revnosni, kad bi živeli jednostavno, kad ne bi pijančili, nego novac više štedeli, a manje trošili na šarene tkanine, kad bi manje dece rađali, - onda bi svi dobro živeli, i ne bi bilo nikakve bede niti nemaštine!

Ovake slatke pesme peva buržoazija srednjem seljaku, a ima naivnih ljudi koji u te pesmice veruju i sami ih ponavljaju[6]. A u stvari te slatke reči su čista prevara, prosto izrugivanje sa seljakom. Jevtinim i unosnim gazdinstvom ovi slatkorečivi ljudi nazivaju bedu, tešku nemaštinu, koja sili srednjeg i sitnog seljaka da radi od jutra do mraka, da otkida od usta, da se odriče svakog i najsitnijeg novčanog izdatka. Naravno, šta ima "jevtinije" i "korisnije" nego po tri godine nositi jedne gaće, leti ići bos, ralo užetom uvezivati, a kravu hraniti trulom slamom sa krova. Dajte tako "jevtino" i "unosno" gazdinstvo kakvom buržuju ili bogatom seljaku, pa će sigurno brzo zaboraviti svoje slatke reči!

Ljudi koji hvale sitno gazdinstvo hteli bi ponekad da koriste seljaku, a u stvari mu nanose samo štetu. Slatkim rečima oni varaju seljaka isto onako kao što ga vara lutrija. Odmah ću vam reći šta je to lutrija. Recimo, ja imam kravu koja vredi 50 rubalja. Ja hoću tu kravu da dam na lutriju i nudim svima srećke od po jedne rublje. Za jednu rublju može se dobiti krava! Narod je lakom i rublje samo pljušte. Kad se nakupi 100 rubalja, vrši se vučenje: čiji se broj izvuče, taj dobija kravu za rublju, a drugi odlaze praznih šaka. Da li je narod "jevtino" platio tu kravu? Nije, nego vrlo skupo, jer je za nju plaćena dvostruka cena, jer su dva čoveka (onaj koji je priredio lutriju i onaj koji je dobio kravu) zaradili bez ikakva truda, i to zaradili na račun onih devedeset i devet ljudi koji su izgubili svoj novac. Dakle, onaj ko kaže da je lutrija korisna za narod, taj prosto vara narod. Isto tako vara seljaka i onaj ko obećava spas od bede i nevolje pomoću raznih kooperacija (organizacija za povoljnu prodaju i jevtinu kupovinu), raznih poboljšavanja privrede, svakojakih banaka i tome slično. Kao što je na lutriji jedan dobio, a svi drugi platili, tako i ovde: jedan se srednji seljak snašao, postao bogataš, a devedeset devet njegovih drugova su celog života grbili leđa, ne oslobađajući se bede, propadajući sve više i više. Neka svaki seoski stanovnik dobro pogleda svoju seosku zajednicu i čitavu svoju okolinu: ima li mnogo srednjih seljaka koji postaju bogataši i zaboravljaju bedu? A koliko ima onih koji se kroz ceo život ne mogu osloboditi bede? Koliko je onih koji propadaju i odlaze iz sela? Računa se, kao što smo videli, da kod nas u čitavoj Rusiji nema više od dva miliona srednjih seljačkih gazdinstava. Pretpostavimo da raznih organizacija za jevtinu kupovinu i povoljnu prodaju ima deset puta više nego sada. Do čega će to dovesti? Najviše ako sto hiljada srednjih seljaka postanu bogati. A šta to znači? To znači da se obogatilo pet od sto srednjih seljaka. A ostalih devedeset i pet? Njima je teško kao i pre, a mnogi još i teže žive. A sirotinja je još više osiromašila.

Buržoaziji, razume se, to i treba, da bi što više siromašnih i srednjih seljaka išlo za bogatašima, da bi verovali da se mogu spasti od bede bez borbe protiv buržoazije, da bi se uzdali u svoju marljivost, u svoju upornost, da bi se nadali da će se obogatiti, da se ne bi oslanjali na savez sa seoskim i gradskim radnicima. Buržoazija se na sve moguće načine trudi da kod seljaka održi tu lažnu veru i nadu, da ga uspava raznim slatkim rečima.

Da bismo otkrili prevaru sa strane svih tih slatkorečivih ljudi, dosta je da im postavimo tri pitanja.

Prvo pitanje. Može li se radni narod spa-sti bede i nevolje, dok u Rusiji od dvesta četrdeset miliona desetina ziratne zemlje sto miliona desetina pripada krupnim zemljeposednicima? Dok se u rukama šesnaest hiljada najkrupnijih zemljeposednika nalazi šezdeset pet miliona desetina?

Drugo pitanje. Može li se radni narod spasti bede i nevolje, kad milion i po bogatih seljačkih domaćinstava (od ukupno deset miliona) drži u svojim rukama polovinu svih seljačkih useva, svih seljačkih konja, sve seljačke stoke i više od polovine svih seljačkih zaliha i novčanih ušteda? Kad se ta seljačka buržoazija i dalje sve više i više bogati, pritiskujući sirotinju i srednje seljaštvo, bogateći se radom slugu i nadničara? Kad je šest i po miliona seljačkih domaćinstava upropašćena sirotinja, večno gladna, koja zarađuje sebi bednu koru hleba najamnim radom?

Treće pitanje. Može li se radni narod spasti od bede i nevolje, kad je novac postao glavna sila? Kad se za novac može kupiti sve: i fabrika, i zemlja, pa se čak i ljudi mogu kupiti, kao najamni radnici, kao najamno roblje? Kad se bez novca niti može živeti, niti voditi gazdinstvo? Kad sitni domaćin, siromah, mora voditi borbu protiv krupnih gazda, da bi došao do novca? Kad je nekoliko hiljada spahija, trgovaca, fabrikanata i bankara prigrabilo u svoje ruke stotine miliona rubalja, a osim toga oni gospodare svim bankama, u kojima se prikupljaju hiljade miliona rubalja?

Od tih pitanja ne možeš se osloboditi nikakvim slatkim rečima o preimućstvima sitnog gazdinstva ili kooperacije. Na ta pitanja može biti samo jedan odgovor: prava "kooperacija", koja može da spase radni narod, jeste savez seoske sirotinje i gradskih radnika socijal-demokrata za borbu protiv čitave buržoazije. Ukoliko se taj savez bude širio i jačao, utoliko će srednji seljak brže shvatiti svu laž buržoaskih obećanja, utoliko će srednji seljak pre stati na našu stranu.

Buržoazija to zna i zato ona, osim slatkih reči, širi svakojake laži o socijal-demokratima. Ona kaže da socijal-demokrati hoće da otmu svojinu od srednjeg i sitnog seljaka. To je laž. Socijal-demokrati hoće da oduzmu svojinu samo od krupnih gazda, samo od onoga ko živi od tuđeg rada. Socijal-demokrati nikada neće oduzeti svojinu od sitnih i srednjih domaćina koji se ne služe najamnim radnicima. Socijal-demokrati brane i štite interese celog radnog naroda, ne samo interese gradskih radnika, koji su najsvesniji i najujedinjeniji, nego i seoskog radništva, a isto tako i sitnih zanatlija i seljaka, ako ne uzimaju radnike u najam i ne idu za bogatašima, ne prelaze na stranu buržoazije. Socijal-demokrati se bore za sva poboljšanja u životu radnika i seljaka koja se mogu postići odmah sada, dok još nismo srušili vladavinu buržoazije, i koja olakšavaju tu borbu protiv buržoazije. Ali socijal-demokrati ne varaju seljaka, oni mu govore pravu istinu, oni govore unapred i otvoreno da se narod nikakvim poboljšanjima ne može spasti od bede i nevolje sve dotle dok vlada buržoazija. Da bi sav narod znao ko su socijal-demokrati i šta oni hoće, socijal-demokrati su izradili svoj program. Program - to je kratko, jasno i tačno objašnjenje svega onoga za čim partija teži i za šta se bori. Socijal-demokratska partija je jedina partija koja ističe jasan i tačan program, da bi ga ceo narod znao i video, da bi u partiji mogli biti samo oni ljudi koji zaista žele da se bore za oslobođenje celog radnog naroda od jarma buržoazije i uz to ljudi koji pravilno shvataju ko treba da se ujedini za tu borbu i kako treba voditi tu borbu. Osim toga, socijal-demokrati smatraju da u programu treba otvoreno, jasno i tačno objasniti otkud dolazi beda i nevolja radnog naroda i zašto radnički savez postaje sve širi i sve jači? Nije dovoljno reći da se teško živi i zvati na bunu; to može učiniti i svaki bukač, ali od toga je mala korist. Radni narod treba jasno da shvati zbog čega on pati, s kim treba da se ujedini radi borbe za oslobođenje od bede.

Mi smo već rekli šta hoće socijal-demokrati; rekli smo otkud potiče beda i nevolja radnoga naroda, rekli smo protiv koga treba da se bori seoska sirotinja i s kim treba da se ujedinjuje za tu borbu.

Sad ćemo reći kakva poboljšanja možemo da izvojujemo svojom borbom odmah sada, poboljšanja i u životu radnika i u životu seljaka.


5. KAKVA POBOLJŠANJA HOĆE SOCIJAL-DEMOKRATI DA IZVOJUJU ZA CEO NAROD I ZA RADNIKE?

Socijal-demokrati se bore za oslobođenje čitavog radnog naroda od svake pljačke, od svakog ugnjetavanja, od svake nepravde. Da bi se oslobodila, radnička klasa mora, pre svega, da se ujedini. A da bi se ujedinila, treba da ima slobodu udruživanja, pravo udruživanja, treba da ima političku slobodu. Mi smo već govorili da samodržavna vlada jeste robovanje naroda činovnicima i policiji. Zato je politička sloboda potrebna celom narodu, a ne samo šačici dvorskih ljudi, bogataša i dostojanstvenika koji imaju pristup u dvor. Ali radnicima i seljacima je politička sloboda najpotrebnija. Bogati ljudi se mogu otkupiti od samovolje, od zloupotreba činovnika i policije. Bogati ljudi mogu daleko doći sa svojim žalbama. Zato policija i činovnici mnogo ređe smeju pakostiti bogatim ljudima nego sirotinji. Radnici i seljaci nemaju čime da se otkupe od policije i činovnika, nemaju kome da se žale, a da se sude ne mogu. Radnici i seljaci nikada se neće osloboditi od nameta, Samovblje i zlostavljanja policije i činovnika, dok u državi nema izborne vlade, dok nema narodne skupštine. Samo takva narodna skupština može osloboditi narod od robovanja činovnicima. Svaki svesni seljak treba da ide za socijal-demokratima, koji od carske vlade za-htevaju pre svega i na prvom mestu saziv narodne skupštine. Poslanike treba da biraju svi, bez obzira na stalež, bez obzira na to ko je bogat, a ko siromah. Izbori moraju biti slobodni i činovnici ih nikako ne smeju ometati; na te izbore treba da paze ljudi kojima se to poveri, a ne policiski pisari i zemski načelnici. Onda će poslanici celog naroda umeti da pretresu sve narodne potrebe i da u Rusiji uvedu bolji poredak.

Socijal-demokrati zahtevaju da policija nikoga ne sme da hapsi bez suda. Činovnici moraju biti strogo kažnjavani za samovoljna hapšenja. Da bi se prekinula samovolja činovnika, treba uvesti da narod sam bira činovnike, da svako ima pravo da se žali direktno sudu protiv svakog činovnika. Inače, kakva je korist žaliti se na policiskog pisara zemskom načelniku, ili na zemskog načelnika - gubernatoru? Naravno da će zemski načelnik samo štititi pisara, a gubernator načelnika, a uz to može još onaj koji se žali sam da nastrada. Zatvoriće ga ili prognati u Sibir. Činovnici će se tek onda bojati kad kod nas u Rusiji (kao i u drugim državama) svako bude imao pravo da se žali i narodnoj skupštini i izbornom sudu i da u novinama slobodno govori ili piše o svojim nevoljama.

Ruski narod se i dan danas nalazi u kmetskoj zavisnosti od činovnika. Bez činovničke dozvole narod ne sme ni zbor da sazove, ni da štampa knjige ili novine! Zar to nije kmetska zavisnost? Ako se zbor ne sme slobodno sazvati i ako se knjiga ne sme slobodno štampati, kako se onda može izići na kraj sa činovnicima i bogatašima? Razume se, činovnici zabranjuju svaku knjigu i svaku reč koja govori istinu o narodnim nevoljama. Eto i ovu knjigu socijal-demokratska partija mora da štampa i rastura tajno: svako kod koga se ova knjiga nađe biće vučen po zatvorima i sudovima. Ali se radnici socijal-demokrati toga ne boje: oni će štampati sve više knjiga koje govore istinu i sve više će ih razdavati narodu, da ih čita. I nikakve tamnice, nikakvi progoni neće zaustaviti borbu za narodnu slobodu!

Socijal-demokrati traže da se unište sta-leži, da svi građani u državi budu potpuno ravno-pravni. Sada kod nas postoje nepodložnički i podložnički staleži, postoje privilegovani i neprivilegovani, crna i bela kost; za pro-sti narod postoje. još uvek čak i batine. Ni u jednoj zemlji radnici i seljaci nisu toliko uni-ženi. Ni u jednoj zemlji, osim u Rusiji, ne postoje različiti zakoni za razne staleže. Vreme je da i ruski narod zatraži da svaki seljak ima sva ona prava koja ima i plemić. Zar nije sramota što već više od četrdeset godina, otkako je uki-nuto kmetstvo, još uvek postoje batine, još uvek postoji podložnički stalež?

Socijal-demokrati traže da narod ima punu slobodu kretanja i slobodu zanimanja. Šta to znači: sloboda kretanja? To znači da seljak ima pravo da ide kud hoće, da se seli kud hoće, da bira koje hoće selo i koji hoće grad, ne tražeći ni od koga dozvolu. To znači da se i u Rusiji ukinu pasoši (u drugim državama već odavno nema pasoša), da nijedan policiski pisar, nijedan zemski načelnik, ne sme zabraniti nijednom seljaku da se seli i da radi gde hoće. Ruskn seljak još toliko robuje činovnicima, da se ne može slobodno preseliti u grad, ne može slobodno, otići na novu zemlju. Ministar naređuje da gubernatori ne dozvoljavaju samovoljne selidbe! Gubernator zna bolje od seljaka kuda seljak treba da ide! Seljak je malo dete, on se bez vlasti ne sme ni maći! Zar to nije kmetska zavisnost? Zar to nije zlostavljanje naroda, kada svaki propali gospodičić komanduje odraslim domaćinima-zemljoradnicima?

Postoji knjiga "Nerodica i narodna nevolja" (glad), koju je napisao sadašnji "ministar poljoprivrede" gospodin Jermolov. U toj se knjizi otvoreno kaže da su gospodi spahijama potrebne radne ruke, seljak se ne sme seliti. Ministar govori otvoreno, ne ustručava se, misli da seljak neće čuti te reči i da ih neće razumeti. Zašto puštati narod, kada su gospodi spahijama potrebni jevtini radnici? Ukoliko narod teže živi, utoliko je bolje za spahije, ukoliko ima više bede, utoliko će nadnica biti jevtinija, utoliko će narod pokornije snositi ugnjetavanje. Pre su starešine sela pazile na gospodsku korist, a sada o njoj vode računa zemski načelnici i gubernatori. Pre su starešine sela naređivale da se ljudi batinaju u konjušnici, a sada zemski načelnici naređuju da se ljudi batinaju u srezu.

Socijal-demokrati zahtevaju da se ukine stajaća vojska i da se mesto nje uvede narodna vojska, da ceo narod bude naoružan. Stajaća vojska - to je vojska odvojena od naroda, koja se priprema za to da puca u narod. Kad vojnika ne bi zatvarali na nekoliko godina u kasarnu i kad ga ne bi onako krvnički muštrali, zar bi on mogao pucati u svoju braću, u radnike i seljake? Zar bi vojnik mogao da ide protiv gladnih seljaka? Za odbranu države od neprijatelja nije potrebna nikakva stajaća vojska, za to je dovoljna narodna vojska. Ako svaki građanin bude naoružan, onda nikakav neprijatelj ne može biti opasan za Rusiju. A narod bi se oslobodio od militarističkog jarma: na vojsku se troše stotine miliona rubalja godišnje, a sav taj novac uzima se od naroda, zato su i porezi tako veliki, zato je i život sve teži. Militarizam još više pojačava vlast činovnika i policije nad narodom. Militarizam je potreban i zato da bi se pljačkali tuđi narodi, na primer, da bi se otimala zemlja od Kineza. Narodu od toga nije ništa lakše, nego još teže, zbog novih nameta. Zamena stajaće vojske naoružanjem celog naroda bila bi ogromna olakšica za sve radnike i seljake.

Isto tako velika olakšica bi bilo za njih ukidanje posrednih poreza, koje zahtevaju socijal-demokrati. Posredni porezi, to su oni porezi koji se ne uzimaju neposredno kao porezi na zemlju ili gazdinstvo, nego ih narod plaća posredno, kao višu cenu za robu. Država udara porez na šećer, rakiju, petrolej, šibice i na druge predmete potrošnje; taj porez plaća državi trgovac ili fabrikant, ali, razume se, ne od svog novca nego od onoga koji mu plaćaju kupci. Cene za rakiju, šećer, petrolej, šibice povećavaju se, a svako ko kupi bocu rakije ili funtu šećera plaća ne samo cenu te robe, nego i porez na nju. Na primer, ako platite, recimo, četrnaest kopejaka za funtu šećera, četiri kopejke (otprilike) čine porez: fabrikant šećera već je platio taj porez državnoj kasi, a sada uzima taj novac od svakog kupca. Prema tome, posredni porezi - to su porezi na predmete potrošnje, porezi koje plaća kupac u obliku povišene cene na robu. Ponekad kažu da su posredni porezi najpravičniji: koliko ko kupuje, toliko i plaća. Ali to nije istina. Posredni porezi su najnepravičniji porezi, jer je sirotinji mnogo teže da ih plaća nego bogatašima. Bogataš ima deset puta više prihoda nego seljak ili radnik, a ponekad i sto puta više. A zar bogatašu treba sto puta više šećera?

Deset puta više rakije ili šibica? ili petroleja? Naravno, ne. Bogata porodica kupuje dva ili, najviše, tri puta više petroleja, rakije ili šećera, nego siromašna. A to znači da bogataš plaća od svog prihoda u vidu poreza manji deo nego siromah. Recimo, prihod siromašnog seljaka iznosi dve stotine rubalja godišnje; uzmimo da on kupi za šezdeset rubalja robe na koju se plaća carina i koja je zato skuplja (na šećer, šibice i petrolej plaća se državna trošarina, tj. fabrikant plaća carinu još pre nego što pusti robu u prodaju; na monopolsku rakiju država je direktno podigla cenu; na pamučne tkanine, gvožđe i drugu robu cena je poskupela, zato što se jevtina roba iz inostranstva ne pušta u Rusiju bez visoke carine). Na tih šezdeset rubalja dolazi dvadeset rubalja posrednog poreza. Siromašni seljak daje, dakle, od svake rublje svoga prihoda po deset kopejaka za posredne poreze (ne računajući neposredne poreze, plaćanje otkupa za zemlju i kmetske dažbine, zemljarinu, zemske, opštinske, mirske prireze). A bogati seljak ima prihod od hiljadu rubalja; on kupuje ocarinjenu robu za sto i pedeset rubalja; posrednog poreza on plaća (od tih sto pedeset) - pedeset rubalja. Dakle, bogataš od svake rublje svojih prihoda plaća samo pet kopejaka poreza. Ukoliko je čovek bogatiji, utoliko manje plaća posrednog poreza od svojih prihoda. Stoga su posredni porezi najnepravičniji. Posredni porez - to je porez na sirotinju. Seljaci i radnici zajedno čine 9/10 celokupnog stanovništva i plaćaju 9/10 ili 8/10 svih posrednih poreza. A od svih poreza radnici i seljaci sigurno ne dobijaju više od 4/10! Zato soci-jaldemokrati traže da se ukinu posredni porezi i da se uvede progresivni porez na prihod i nasleđe. To znači: ukoliko je veći prihod, utoliko mora biti veći i porez. Ko ima hiljadu rubalja prihoda, neka plati po kopejku od svake rublje, a ko dve hiljade, neka plati po dve kopejke itd. Sasvim mali prihodi (na primer, prihodi koji ne premašuju 400 rubalja) ne oporezuju se. Najveći bogataši plaćaju najveće poreze. Takav porez, porez na prihod ili, tačnije, progresivni porez na prihod, bio bi mnogo pravičniji nego posredni porezi. Zato se socijal-demokrati bore da se posredni porezi ukinu i da se uvede progresivni porez na prihod. Ali razumljivo je da to ne žele ni sopstvenici ni buržoazija i da rade protiv toga. Samo čvrst savez seoske sirotinje i gradskih radnika može izvojevati od buržoazije to poboljšanje.

Najzad, veoma važno je poboljšanje za ceo narod, a naročito za seosku sirotinju, besplatno školovanje dece, koje zahtevaju socijal-demokrati. Danas na selu ima mnogo manje škola nego u gradovima, a uz to samo bogate klase, samo buržoazija može da daje deci valjano obrazovanje. Samo besplatno i obavezno pohađanje škole za svu decu može bar donekle spasti narod od sadašnje neprosvećenosti. A seoska sirotinja naročito pati od neprosvećenosti i njoj je naročito potrebna škola. Ali, naravno, nama je potrebna prava, slobodna škola, a ne onakva kakvu bi hteli činovnici i popovi.

Socijal-demokrati dalje zahtevaju da svako ima pravo da sasvim slobodno ispoveda veru koju hoće. Od evropskih država jedino su još u Rusiji i u Turskoj ostali sramni zakoni protiv ljudi druge, nepravoslavne vere, protiv raskoljnika, sektanata i Jevreja. Ti zakoni otvoreno zabranjuju izvesnu veru, ili zabranjuju njeno propovedanje, ili ljude izvesne vere lišavaju nekih prava. Sve su to nepravični, nasilnički, sramni zakoni. Svako mora imati potpunu slobodu ne samo da ispoveda kakvu hoće veru, nego i da širi koju hoće veru i da menja veru. Nijedan činovnik ne sme imati prava čak ni da pita nekoga koje je vere: to je stvar savesti, i niko se tu ne sme mešati. Ne sme biti nikakve "vladajuće" vere ili crkve. Sve vere, sve crkve moraju biti jednake pred zakonom. Sveštenike raznih vera treba da izdržavaju oni koji pripadaju njihovoj veri, a država državnim novcem ne sme potpomagati nijednu veru, ne sme davati platu nikakvim sveštenicima, ni pravoslavnimg ni raskoljničkim, ni sektantskim, niti ma kojim drugim. Eto, za to se bore socijal-demokrati, i dok te mere ne budu sprovedene bez ikakvih izgovora i podvala, dotle se narod neće osloboditi sramnih policiskih progona zbog vere i isto tako sramnog pružanja policiske milostinje pojedinim verama.

Mi smo videli kakva poboljšanja traže socijal-demokrati za ceo narod, a naročito za sirotinju. Sada ćemo pogledati kakva poboljšanja traže za radnike, ne samo za fabričke i gradske, nego i za seoske radnike. Fabrički i zavodski radnici žive zbijenije, u većim grupama; oni rade u velikim radionicama; oni mogu lakše da koriste pomoć socijal-demokrata iz redova školovanih ljudi. Iz svih tih razloga gradski radnici su počeli mnogo pre nego ostali da se bore protiv poslodavaca i izvojevali su znatna poboljšanja, izvojevali su i fabričke zakone. Ali socijal-demokrati vode borbu da takva poboljšanja dobiju svi radnici: i zanatlije koji rade za poslodavce kod svoje kuće, kako u gradu tako i na selu, - i najamni radnici kod sitnih majstora i zanatlija, - i građevinski radnici (zidari, tesari i dr.) - i šumski radnici, i prosti radnici, - a isto tako i seoski radnici. Svi ti radnici počinju sada po celoj Rusiji da se organizuju, kao i fabrički i uz pomoć fabričkih radnika, počinju da se organizuju u cilju borbe za bolje uslove života, za kraći radni dan, za veću nadnicu. I socijal-demokratska partija stavlja sebi u zadatak da potpomaže sve radnike u njihovoj borbi za bolji život, da im pomaže da se organizuju (udružuju) u čvrste saveze najboljih i najpouzdanijih radnika, da im pomaže šireći knjige i letke, šaljući iskusne borce među nove radnike i uopšte da im pomaže u svakom pogledu. Kad izvojujemo političku slobodu, onda ćemo i mi imati svoje ljude u narodnoj skupštini, poslanike-radnike, socijal-demokrate, i oni će, kao i njihovi drugovi u drugim zemljama, zahtevati da se izdaju zakoni u korist radnika.

Mi ovde nećemo nabrajati sva ona poboljšanja koja socijal-demokratska partija traži za radnike: ta poboljšanja su nabrojana u programu i, opširno objašnjena u knjizi "Radničko pitanje u Rusiji". Biće dovoljno da ovde pomenemo samo najglavnija od tih poboljšanja. Radni dan ne sme biti veći od osam sati. Jedan dan u nedelji mora biti uvek slobodan za odmor. Prekovremeni rad mora biti potpuno zabranjen, a isto tako i noćni rad. Deca moraju dobiti besplatno školovanje do 16 godina, i zato se do te godine ne smeju primati da rade kao najamni radnici. Žene ne smeju da rade poslove štetne po zdravlje. Za osakaćenje na radu poslodavac mora plaćati radnicima otštetu, - na primer, za osakaćenja pričinjena radnicima koji rade na vršalicama, trijerima i tome slično. Najamne radnike treba isplaćivati uvek nedeljno, a ne jednom u dva ili u tri meseca, kao što se često dešava kod poljoprivrednih radnika. Za radnike je vrlo važno da se redovno isplaćuju svake nedelje, i to obavezno u novcu, a ne u robi. Poslodavci jako vole da na račun: plate nameću radnicima raznu rđavu robu za trostruku cenu; da toga pljačkanja ne bi više bilo, treba obavezno zakonom zabraniti isplaćivanje nadnice u robi. Zatim, ostareli radnici moraju dobijati penziju od države. Radnici svojim radom izdržavaju sve bogate klase i celu državu, i zato oni imaju više prava na penziju nego činovnici, koji je dobijaju. Da poslodavci ne bi zloupotrebljavali svoj položaj i kršili pravila koja su uvedena u korist radnika, treba da budu postavljeni inspektori ne samo za fabrike, već i za krupna spahiska gazdinstva, uopšte za sva preduzeća koja se služe najamnim radnicima. Ali ti inspektori ne smeju biti činovnici koje imenuje ministar ili gubernator, oni ne smeju biti u policiskoj službi. Inspektori treba da budu izabrani pretstavnici radnika; država mora davati platu onim radničkim poverenicima koje sami radnici slobodno izaberu. I ti izabrani radnički poverenici moraju paziti da se radnički stanovi održavaju u redu, da poslodavci ne smeju primoravati radnike da žive u nekakvim štenarama i zemunicama (kao što to često biva prilikom poljoprivrednih radova), da se poštuju pravila o radničkom odmoru itd. Ali pri tome ne treba zaboravljati da nikakvi izabrani radnički pretstavnici neće doneti nikakve koristi, dok nema političke slobode, dok je policija svemoćna i neodgovorna pred narodom. Svako zna da policija danas hapsi bez suda ne samo radničke pretstavnike, nego i svakog radnika koji se usudi da govori u ime svih, koji otkriva kršenje zakona i poziva radnike da se ujedine. Ali kad budemo imali političku slobodu, onda će radnički pretstavnici biti od vrlo velike koristi.

Svim poslodavcima (fabrikantima, spahijama, preduzimačima, bogatim seljacima) treba sasvim zabraniti da samovoljno vrše ma kakva odbijanja od radničke plate, na primer, odbijanje zbog škartirane robe, odbijanje u obliku globe itd. To je bezakonje i nasilje, kad poslodavci samovoljno vrše odbijanja od nadnice. Poslodavac ne sme smanjivati nadnicu ni pod kakvim izgovorom i nikakvim odbijanjem. Poslodavac ne sme sam da sudi (krasan je to sudija koji trpa sebi u džep novac odbijen od radničke nadnice!), nego se mora obratiti pravom sudu, a taj sud mora biti podjednako sastavljen od pretstavnika radnika i poslodavaca. Samo takvi sudovi mogu pravedno raspraviti svaku žalbu poslodavca protiv radnika i radnika protiv poslodavca.

Eto kakva poboljšanja traže socijal-demokrati za celu radničku klasu. Na svakom imanju, na svakoj ekonomiji, kod svakog preduzimača, radnici se moraju truditi da zajedno s pouzdanim ljudima pretresu kakva poboljšanja treba da traže, kakve zahteve da istaknu (u raznim fabrikama, na raznim ekonomijama, kod raznih preduzimača zahtevi radnika biće, naravno, različiti).

Socijal-demokratski komiteti pomažu radnicima po celoj Rusiji da tačno i jasno odrede svoje zahteve, a tako isto da izdaju štampane letke, gde su izneseni ti zahtevi, da bi ih znali svi radnici, poslodavci i vlast. Kad radnici složno, svi kao jedan, brane svoje zahteve, onda poslodavci moraju popuštati i pristajati na te zahteve. U gradovima su radnici na taj način već izvojevali mnoga poboljšanja, a sada i sitne zanatlije i zanatliski i seoski radnici takođe počinju da se ujedinjuju (organizuju) i da se bore za svoje zahteve. Dok kod nas nema političke slobode, mi vodimo tu borbu tajno, krijući se od policije, koja zabranjuje svaki letak i svaku radničku organizaciju. A kad izvojujemo političku slobodu, onda ćemo tu borbu povesti još šire i javno pred svima, da se sav radni narod u čitavoj Rusiji ujedini i složno brani od ugnjetavanja. Ukoliko se više radnika ujedini u radničku socijal-demokratsku partiju, utoliko će njihova snaga biti veća, utoliko će oni brže izvojevati potpuno oslobođenje radničke klase od svakog ugnjetavanja, od svakog najamnog rada, od svakog rada za buržoaziju.

Mi smo već rekli da se socijal-demokratska radnička partija bori da poboljša položaj ne samo radnika, nego i svih seljaka. Da vidimo sada kakva poboljšanja ona traži za sve seljake.


6. KAKVA POBOLJŠANJA TRAŽE SOCIJAL-DEMOKRATI ZA SVE SELJAKE?

Da bi se ceo radni narod potpuno oslobodio, seoska sirotinja treba, u savezu s gradskim radnicima, da vodi borbu protiv čitave buržoazije, pa prema tome i protiv bogatih seljaka. Bogati seljaci će se truditi da svojim radnicima plaćaju što manje i da ih prisile da rade što više i pod što težim uslovima, a gradski i seoski radnici će se boriti da radnici kod bogatog seljaka dobijaju bolju nadnicu, da rade pod lakšim uslovima, s odmorom. Dakle, seoska sirotinja treba da stvara svoje posebne organizacije, bez bogatih seljaka, - mi smo o tom već govorili i uvek ćemo to ponavljati.

Ali u Rusiji seljaci svi zajedno, i bogati i siromašni, ostaju još u mnogom pogledu, kao i pre, u kmetskoj zavisnosti: svi oni čine najniži, prosti, podložnički stalež; svi oni robuju policiskim činovnicima i zemskim načelnicima; svi oni vrlo često rade, kao i pre, spahiji za "odreske", za pojilo, za ispašu, za livadu - isto onako kao što su radili spahiji za vreme kmetstva. Svi seljaci žele da se oslobode tog novog kmetskog položaja, svi žele da budu punopravni, svi mrze spahije, koji ih i dan danas primoravaju da kuluče - da "odrađuju" gospodi plemićima i za zemlju, i za ispašu, i za pojilo i za livadu, i da rade za "potricu", i da šalju žene da žanju "iz počasti". Od sveg tog odrađivanja sirotinja pati još više nego bogati seljak. Bogati seljak se ponekad otkupljuje od rada za spahiju, ali i bogatog seljaka spahije većinom jako pritešnjuju. Dakle, seoska sirotinja treba zajedno s bogatim seljacima da se bori protiv bespravlja, protiv svakog kuluka, protiv svakog odrađivanja. Mi ćemo se samo onda osloboditi svakog jarma, svake bede, kada savladamo svu buržoaziju (u koju spadaju i bogati seljaci). Ali postoji i takvo ugnjetavanje od koga ćemo se pre osloboditi, jer ono i bogatog seljaka skupo staje. Kod nas u Rusiji još ima mnogo takvih mesta i krajeva gde se svi seljaci odreda i dan danas nalaze u položaju kmetova. Zato svi ruski radnici i seoska sirotinja treba da se bore obema rukama na dve strane: jednom rukom protiv svih buržuja, u savezu sa svim radnicima; drugom rukom protiv činovnika u selima, protiv spahija, u savezu sa svim seljacima. Ako seoska sirotinja ne stvori svoju posebnu organizaciju, odvojeno od bogatih seljaka, bogati seljaci će je prevariti, zaobići, sami će postati spahije, a sirotinja ne samo da će ostati sirotinja, nego joj neće dati ni slobodu udruživanja. Ako se seoska sirotinja zajedno sa bogatido seljacima ne bude borila protiv kmetskog jarma, ona će ostati vezana, prikovana za mesto, onda ni bna neće imati punu slobodu ujedinjavanja s gradskim radnicima.

Seoska sirotinja treba najpre da udari na spahije, da zbaci sa sebe bar najgori, najštetniji, gospodski jaram; - u tome će mnogi bogati seljaci i pristalice buržoazije takođe biti uz sirotinju, jer je spahiska oholost svima dodijala. Ali čim skrešemo spahisku vlast, bogati seljak će odmah pokazati ko je i pružiće svoje šape da sve prigrabi, - a njegove šape rado grabe i već su do sada mnogo nagrabile. Dakle, treba biti na oprezu i zaključiti čvrst, nepokolebljiv savez s gradskim radnicima. Gradski radnici će pomoći i da se spahija oduči od svojih starih gospodskih navika i da bogat seljak bude takođe skromniji (kao što su već naterali i svoje gazde fabrikante da budu malo skromniji). Bez saveza s gradskim radnicima seoska sirotinja se nikada neće osloboditi od jarma, od bede i nevolje; osim njih, niko joj u tome neće pomoći i ni na koga ne može računati osim na sebe. Ali ima takvih poboljšanja koja ćemo mi ranije izvojevati koja mi možemo dobiti odmah sada, još u samom početku velike borbe. U Rusiji ima mnogo takvog ropstva, kakvog u drugim zemljama već odavno nema, i od tog činovničkog ropstva, od tog gospodskog, spahiskog jarma čitavo rusko seljaštvo može se osloboditi odmah sada.

Pogledajmo sada za kakva se poboljšanja pre svega, u prvom redu, bori radnička socijal-demokratska partija, da bi oslobodila čitavo rusko seljaštvo bar od najgoreg, spahiskog jarma i da bi odrešila ruke seljačkoj sirotinji za borbu protiv čitave ruske buržoazije.

Prvi zahtev radničke socijal-demokratske partije jeste: da se odmah ukine svako plaćanje otkupa, sve dažbine u korist spahije, sav kuluk koji snosi seljaštvo kao "podložnički" stalež. Kad su plemićki komiteti i plemićka vlada ruskog cara "oslobađali" seljake od kmetske zavisnosti, onda su prinudili seljake da otkupljuju svoju sopstvenu zemlju, da otkupljuju zemlju koju su seljaci od pamtiveka orali! To je bila pljačka. Plemićki komiteti su otvoreno pljačkali seljake uz pomoć carske vlade. Carska vlada je u mnogo mesta slala vojsku, da silom sprovede presude agrarnih sudova, da vrši vojničke egzekucije nad seljacima koji nisu hteli da prime "prosjačke" odreske. Bez pomoći vojske, bez mučenja i streljanja, plemićki komiteti ne bi mogli tako drsko da opljačkaju seljake, kao što su to učinili za vreme oslobođenja od kmetske zavisnosti. Seljaci treba uvek da pamte kako su ih spahiski, plemićki komiteti varali i pljačkali, - zato što carska vlada još uvek imenuje plemićke ili činovničke komitete, kad su u pitanju novi zakoni za seljake. Nedavno je car izdao manifest (od 26 februara 1903 godine): u njemu on obećava da će revidirati i poboljšati zakone o seljacima. Ko će to revidirati? Ko poboljšavati? - Opet plemići, opet činovnici! Seljaci će biti uvek varani, dokle god ne uspeju da stvore seljačke komitete za poboljšanje seljačkog života. Dosta su seljacima komandovali spahije, zemski načelnici i razni činovnici! Dosta je bilo kmetske zavisnosti od svakog policiskog pisara, od svakog pijanog gospodičića koji se zove zemski načelnik, sreski načelnik ili gubernator! Seljaci moraju zahtevati da im se da sloboda da sami uređuju svoje poslove, da sami pretresu, donesu i sprovedu nove zakone. Seljaci moraju da traže slobodne, izborne seljačke komitete, - i dok to ne postignu, plemići i činovnici uvek će ih varati i pljačkati. Niko neće osloboditi seljake od činovničkih pijavica, ako se oni sami ne oslobode, ako se ne udruže, da bi svoju sudbinu uzeli u svoje sopstvene ruke.

Socijal-demokrati ne zahtevaju samo da se odmah i sasvim ukine plaćanje otkupa, dažbine u korist spahija i kuluk, nego da se uz to narodu vrati i novac koji je od njega uzet za otkup. Stotine miliona rubalja platili su seljaci u Rusiji otkako su ih plemićki komiteti oslobodili od kmetske zavisnosti. Taj novac seljaci treba da traže natrag. Neka vlada udari poseban porez na krupne zemljeposednike-plemiće, neka oduzme zemlju od manastira i carske porodice, neka narodna skupština upotrebi taj novac u korist seljaka. Nigde na svetu seljak nije tako ponižavan, nigde ne živi u takvoj bedi, nigde tako ne umiru od gladi milioni seljaka kao u Rusiji. Seljak je kod nas doveden dotle, da umire od gladi, zato što su ga još plemićki komiteti opljačkali, zato što ga od tog doba pljačkaju svake godine, uterujući stari danak za naslednike starih feudalaca, uterujući dažbine u korist spahija i otkupninu. Neka oni koji pljačkaju i odgovaraju za to. Neka se od krupnih spahija uzme novac, da bi se mogla pružiti ozbiljna pomoć gladnima. Gladnom seljaku nije potrebna milostinja. On treba da zahteva da mu se vrati onaj novac koji je godinama i godinama plaćao spahijama i državi. Onda će narodna skupština i seljački komiteti umeti da pruže pravu, ozbiljnu pomoć gladnima.

Dalje. Socijal-demokratska radnička partija zahteva da se odmah ukine solidarno jemstvo i svi zakoni koji sprečavaju seljaka da raspolaže svojom zemljom. Carski manifest od 26 februara 1903 obećava ukidanje solidarnog jemstva. Sad je već izišao zakon o njegovom ukidanju. Ali to nije dovoljno. Treba, pored toga, ukinuti sve zakone koji sprečavaju seljake da raspolažu svojom zemljom. Inače seljak ni bez solidarnog jemstva neće biti potpuno slobodan, ostaće polukmet. Seljak mora dobiti punu slobodu da raspolaže svojom zemljom: da je daje i prodaje kome hoće, ne pitajući nikoga. A to baš carski ukaz nije dozvolio: svi plemići, trgovci i obični građani mogu slobodno da raspolažu zemljom, a seljak ne može. Seljak je - malo dete. Uz njega treba postaviti zemskog načelnika, da pazi na njega kao dadilja. Seljaku treba zabraniti da prodaje dodeljenu zemlju, jer će inače seljak proćerdati novac! - Eto kako govore feudalci, i još ima naivnih ljudi koji im veruju i, želeći dobra seljaku, govore da mu treba zabraniti da prodaje zemlju. Čak i narodnjaci (o kojima smo govorili ranije) i ljudi koji se nazivaju "socijalistima-revolucionarima" takođe tome nasedaju i smatraju da je bolje da naš seljak ostane malo i kao kmet, ali samo da ne prodaje zemlju.

Socijal-demokrati kažu: to je licemerje, to su gospodska posla, to su samo slatke reči! Kad izvojujemo socijalizam, kad radnička klasa pobedi buržoaziju, - onda će sva zemlja biti zajednička, onda niko neće imati prava da prodaje zemlju. Dobro, a kako ćemo dotle? Plemić i trgovac mogu prodavati, a seljak ne može? Plemić i trgovac da budu slobodni, a seljak da ostane još uvek polukmet!? A seljak još uvek da moljaka za dozvolu od vlasti?

To je čista prevara, ma da prikrivena slatkim rečima, ali ipak prevara.

Kad se plemiću i trgovcu dozvoljava da prodaje zemlju, onda i seljak mora imati puno pravo da prodaje svoju zemlju i raspolaže njome potpuno slobodno, isto onako kao plemić i trgovac.

Kad radnička klasa pobedi svu buržoaziju, onda će ona oduzeti zemlju od krupnih gazda, onda će na krupnim ekonomijama organizovati zadružno gazdinstvo, gde će zemlju obrađivati svi radnici zajedno, slobodno birajući poverenike za rukovodioce, služeći se raznim mašinama za olakšanje rada, radeći na smenu i ne više od osam (ili čak i .šest sati) dnevno. Onda ni sitni seljak, koji još bude hteo da kao ranije vodi gazdinstvo sam, neće raditi za pijacu, da prodaje svoje proizvode prvom koga sretne, nego za radničke zadruge: sitni seljak će davati u radničku zadrugu žito, meso, povrće, a radnici će mu bez novca davati mašine, stoku, gnojivo, odeću, sve što mu treba. Onda neće biti borbe između krupnog i sitnog gazde zbog novca, onda neće biti najamnog rada, rada za druge, nego će svi radni ljudi raditi za sebe, sva poboljšanja u radu i mašine ići će u korist onih koji rade, olakšavaće njihov život.

Ali svaki pametan čovek zna da se ne može odmah doći do socijalizma: za to treba voditi ogorčenu borbu protiv čitave buržoazije, protiv svih mogućih vlada, zato treba. ujediniti u čvrst, nepokolebljiv savez sve gradske radnike u čitavoj Rusiji i seosku sirotinju zajedno s njima. To je velika stvar, i takvoj stvari vredi posvetiti ceo život. A dok mi ne izvojujemo socijalizam, dotle će krupni gazda uvek voditi borbu protiv sitnog domaćina zbog novca: zar da je krupni gazda slobodan da prodaje zemlju, a sitni seljak ne? Ponavljamo: seljaci nisu mala deca i oni neće nikom dozvoliti da im komanduje; seljaci moraju dobiti sva ona prava, sva prava bez ograničenja, koja imaju i plemići i trgovci.

Kažu još i ovo: zemlja ne pripada seljaku, nego seoskoj zajednici. Ne može se svakome dozvoliti da prodaje zemlju koja pripada seoskoj zajednici. - I to je čista prevara. Zar plemići i trgovci nemaju takođe svoje zajednice? Zar se plemići i trgovci ne udružuju u kompanije, ne kupuju zajednički zemlju i fabrike i sve što god hoće? Zašto se za plemićka društva ne izmišljaju nikakva ograničenja, a za seljaka svaka policiska hulja gleda da izmisli kakvo ograničenje ili zabranu? Seljaci od činovnika nisu videli nikad nikakva dobra, nego samo batine, namete i uvrede. Seljaci neće nikad dobra videti, dok ne uzmu sami svoje poslove u ruke, dok ne izvojuju punu ravnopravnost i punu slobodu. Ako seljaci hoće da zemlja bude zajednička, - niko im ne sme smetati, i oni će po svojoj dobroj volji stvoriti zajednicu s kim hoće i kakvu hoće, napisaće kakav hoće ugovor, sasvim slobodno. I neka nikakav činovnik ne zabada svoj nos u seljačke poslove. Neka se niko ne pravi pametniji od seljaka, neka ne izmišlja nikakva ograničenja i zabrane za seljaka.

Najzad socijal-demokrati se bore još za jedno važno poboljšanje za seljaka. Oni hoće da se odmah, bez odlaganja, ograniči seljačko robovanje gospodi, kmetska zavisnost seljaka. Mi, naravno, ne možemo potpuno uništiti to ropstvo, dok na svetu ima bede, a bede će biti sve dotle dokle god se zemlja i fabrike nalaze u rukama buržoazije, dokletod je novac glavna sila na svetu, dok ne bude stvoreno socijalističko društvo. Ali je po ruskim selima ostalo još mnogo veoma teškog ropstva, koga nema u drugim zemljama, iako tamo još nije stvoren socijalizam. U Rusiji još postoji kmetska zavisnost, koja je korisna svim spahijama, koja pritiskuje sve seljake, koja se može i koju treba uništiti odmah, smesta, bez odlaganja.

Da objasnimo šta nazivamo kmetskom zavisnošću.

Svakom seljaku poznati su takvi slučajevi. Spahiska zemlja nalazi se pored seljačke. Od seljaka su, prilikom oslobođenja, odrezali zemlju koja im je potrebna, odrezali su pašnjak, šumu, pojilo. Seljak nema kud bez tih odrezaka, bez pašnjaka i pojila. Hoćeš nećeš, moraš ići spahiji, moraš moliti za dozvolu da propusti stoku do pojila ili da da pašnjak i tome slično. A spahija i ne vodi svoje gazdinstvo, a možda nema ni novca, nego živi samo od toga što podjarmljuje seljake. Seljaci mu za odreske rade besplatno, oru svojim konjima njegovu zemlju, žanju mu žito i kose livade, vrhu, a u nekim mestima izvoze na spahisku zemlju svoje, seljačko gnojivo, nose spahiji i platno, i jaja, i raznu živinu. Sasvim kao u doba kmetstva! Onda su seljaci onome na čijim su imanjima živeli radili zabadava i sada vrlo često zabadava rade spahiji za onu zemlju koja im je oduzeta kad su ih oslobađali plemićki komiteti. To je isto što i kuluk. Seljaci u nekim gubernijama nazivaju sami taj rad kulukom. Eto, to mi nazivamo feudalnim ropstvom. Spahiski, plemićki komiteti su naročito radili tako za vreme. oslobođenja od kmetstva, da bi seljake mogli podjarmljivati kao pre, naročito su rezali seljačku zemlju, uvlačili spahisku zemlju kao klin među seljačku zemlju, da seljak ne bi imao kuda ni kokoši da pusti, naročito su preseljavali seljake na goru zemlju, naročito su spahiskom zemljom pregrađivali put k pojilu, - jednom rečju, radili su tako, kako bi se seljaci našli u klopci, da bi ih mogli kao i pre zarobiti golim rukama. I koliko još i sad kod nas ima takvih sela - ni broja im se ne zna - gde se seljaci nalaze u ropstvu susednih spahija, pod isto onako teškim jarmom kao što su bili u doba kmetstva. U takvim selima su i bogatim i siromašnim seljacima vezane i noge i ruke, i oni se nalaze u potpunoj zavisnosti od spahija. Siromašnom seljaku je kudikamo teže nego bogatom. Bogati seljak ponekad ima i svoju zemlju i mesto sebe šalje nadničara na kuluk, a siromašni seljak nema kuda, i spahija radi s njim šta hoće. Nalazeći se u takvom ropstvu, siromašni seljak nema kad ni da dahne, i ne može da makne iz sela, jer mora da radi za spahiju, ne sme ni da pomišlja na to da se slobodno ujedini u jednu organizaciju, u jednu partiju sa svom seoskom sirotinjom i gradskim radnicima.

Ima li, dakle, kakvog sredstva da se odmah, još sada, ovog časa uništi to ropstvo? Socijal-demokratska radnička partija predlaže seljacima dva sredstva za to. Ali još jednom ponavljamo da samo socijalizam može da oslobodi svu sirotinju od svakog ropstva, jer dokle god bogataši imaju vlast, dotle će oni uvek ovako ili onako ugnjetavati sirotinju. Uništiti odmah i potpuno svako robovanje nije moguće, ali se može jako ograničiti ono najgore, najodvratnije feudalno ropstvo koje guši i siromašne i srednje, pa čak i bogate seljake, mogu se odmah izvojevati olakšanja za seljaštvo.

Za to postoje dva sredstva.

Prvo sredstvo su slobodno izabrani sudovi, sastavljeni od pretstavnika seoskih nadničara i siromašnih seljaka, a isto tako i od bogatih seljaka i spahija.

Drugo sredstvo su slobodno izabrani seljački komiteti. Ti seljački komiteti moraju imati pravo ne samo da pretresaju i preduzimaju razne mere za uništenje kuluka, za uništenje ostataka kmetstva, oni moraju imati i pravo da oduzmu odreske i da ih vrate seljacima.

Pogledajmo malo izbliže oba ova sredstva, slobodno izabrani sudovi, sastavljeni od seljačkih pretstavnika, pretresaće sve žalbe seljaka protiv podjarmljivanja. Takvi sudovi će imati pravo da smanjuju zakupninu na zemlju, ako su je spahije odredile suviše visoko, iskorišćavajući seljačku nevolju. Takvi sudovi će imati pravo da oslobađaju eeljake od preteranih plaćanja, - na primer, ako je spahija najmio seljaka zimi za letnji posao upola cene, sud će tu stvar pretresti i odrediti pravičnu nadnicu. Takav sud, naravno, ne sme da se sastoji od činovnika, nego od slobodno izabranih pretstavnika, a seoski radnici i seoska sirotinja moraju bezuslovno imati svoje pretstavnike, kojih ne sme biti manje nego pretstavnika bogatih seljaka i spahija. Takvi će sudovi takođe pretresati i sve sporove između radnika i poslodavaca. Radnici i sva seoska sirotinja lakše će braniti svoje pravo pred takvim sudovima, lakše će se ujediniti među sobom i tačno će videti koji ljudi mogu čvrsto i sigurno braniti sirotinju i radnike.

Drugo je sredstvo još važnije. To su slobodni seljački komiteti, u koje će ući izabrani pretstavnici seoskih radnika, siromašnih, srednjih i bogatih seljaka u svakom srezu (ili po nekoliko komiteta na srez, ako seljaci nađu da je to potrebno; možda će oni čak ustanoviti seljačke komitete u svakoj opštini i u svakom većem selu). Seljaci sami najbolje znaju kakav ih jaram tišti. Niko bolje od samih seljaka neće moći da žigoše spahije, koji i dan danas žive od feudalnog porobljavanja. Seljački komiteti će ustanoviti koji su odresci, ili livade, ili pašnjaci i tome slično nepravedno oduzeti od seljaka, oni će odrediti da li tu zemlju i livade treba oduzeti bez otkupa ili dati otštetu, na račun krupnih plemića, onima koji su tu zemlju kupili. Seljački komiteti će osloboditi seljake bar iz one klopke u koju su ih saterali mnogobrojni plemićki, spahiski komiteti. Seljački komiteti će osloboditi seljake od uplitanja činovnika, pokazaće da sami seljaci i hoće i mogu da uređuju svoje poslove, oni će pomoći seljacima da se dogovore o svojim potrebama i da dobro upoznaju ljude koji su sposobni da se odlučno bore za seosku sirotinju i za savez sa gradskim radnicima. Seljački komiteti pretstavljaju prvi korak k tome da seljaci i po najzabačenijim selima stanu na svoje noge i uzmu svoju sudbinu u svoje sopstvene ruke.

Zato radnici socijal-demokrati upozoravaju seljake:

Ne verujte nikakvim plemićkim komitetima, nikakvim činovničkim komisijama.

Zahtevajte svenarodnu skupštinu. Zahtevajte osnivanje seljačkih komiteta. Zahtevajte potpunu slobodu štampanja svih knjiga i novina.

Kada svako bude imao pravo da slobodno, ne bojeći se nikoga, iznosi svoje mišljenje i svoje želje i u narodnoj skupštini, i u seljačkim komitetima, i u novinama, - onda će se vrlo brzo videti kr je na strani radničke klase, a ko na strani buržoazije. Sada ogromna većina ljudi na to i ne misli, neki kriju svoje pravo mišljenje, neki još ni sami ne znaju, neki hotimično obmanjuju. A onda će početi svi da misle o tome, onda neće biti razloga da kriju svoje mišljenje i sve će brzo biti izvedeno na čistinu. Mi smo već govorili da će buržoazija privući bogate seljake na svoju stranu. Ukoliko nam brže i ukoliko nam bolje pođe za rukom da uništimo kmetstvo, ukoliko seljaci izvojuju više prave slobode, utoliko će se seoska sirotinja brže ujediniti među sobom, utoliko će se i bogato seljaštvo brže ujediniti s celokupnom buržoazijom. I neka se ujedinjuju: mi se toga ne bojimo, iako vrlo dobro znamo da će bogato seljaštvo usled toga ujedinjenja postati još jače. I mi ćemo se ujediniti, i naš savez -- savez seoske sirotinje i gradskih radnika - biće daleko brojniji, biće savez desetina miliona protiv saveza stotina hiljada. Mi isto tako znamo da će buržoazija nastojati (ona i sada već nastoji!) da privuče na svoju stranu i srednje, pa čak i sitne seljake, da će nastojati da ih prevari, da će nastojati da ih zavede, razjedini, obeća svakome od njih da će i njega uzdići među bogataše. Mi smo već videli kakvim sredstvima i kakvim prevarama buržoazija zavodi srednjeg sedvaka. Zato moramo unapred otvarati oči seoskoj sirotinji, unapred jačati njen posebni savez s gradskim radnicima protiv celokupne buržoazije.

Neka svaki stanovnik sela dobro pogleda oko sebe. Kako često seoski bogataši govore protiv gospode, protiv spahija! Kako se oni žale na ugnjetavanje naroda, na to da kod gospode zemlja uzalud leži pusta! Kako oni vole da popričaju (u četiri oka) o tome da bi zemlju tobože trebalo uzeti u seljačke ruke!

Može li se verovati onome što govore bogataši? Ne može. Ne traže oni zemlju za narod, nego za sebe. Oni su već sada nagrabili prilično i kupljene i zakupljene zemlje, pa i to im je malo. Dakle, seoska sirotinja neće dugo ići zajedno s bogatašima protiv spahija. Zajedno s njima mi možemo učiniti samo prvi korak, a posle će svako ići svojim putem.

Zato treba jasno odvojiti taj prvi korak od drugih koraka i od našeg poslednjeg, glavnog koraka. Prvi korak na selu jeste potpuno oslobođenje seljaka, njegova potpuna ravnopravnost, osnivanje seljačkih komiteta za vraćanje odrezaka. A naš poslednji korak, i u gradu i na selu, biće jedan: oduzećemo svu zemlju, sve fabrike od spahija i buržoazije i uredićemo socijalističko društvo. Između prvog i poslednjeg koraka proživećemo još mnogo borbi, i ko meša taj prvi korak s poslednjim, taj škodi toj borbi, taj baca prašinu u oči seoskoj sirotinji, a da to ni sam ne zna.

Prvi korak seoska sirotinja učiniće zajedno sa svim seljacima : možda će samo pokoji kulak zaostati, možda samo jednom od stotine seljaka nije mrzak jaram. A sva će se masa ovde boriti još za jednu stvar: ravnopravnost je potrebna svim seljacima. Spahiski okovi svima vezuju i noge i ruke. A poslednji korak nikada seljaci neće učiniti zajednički onda će već čitavo bogato seljaštvo ustati protiv poljoprivrednih radnika. Tu nam je već potreban čvrst savez seoske sirotinje sa gradskim radnicima socijaldemokratima.

Ko govori seljacima da mogu odmah učiniti i prvi: i poslednji korak, taj vara seljake. Taj zaboravlja na veliku borbu među samim seljacima, na veliku borbu između seoske sirotinje i seoskih bogataša. Zato socijal-demokrati ne obećavaju seljacima odmah med i mleko. Zato socijal-demokrati traže pre svega potpunu slobodu za borbu, za veliku, široku, opštenarodnu borbu celokupne radničke klase protiv celokupne buržoazije. Zato socijal-demokrati ukazuju na prvi mali, ali sigurni korak.

Neki ljudi misle da je naš zahtev za osnivanjem seljačkih komiteta radi ograničavanja podjarmljenosti i vraćanja odrezaka nekakva granica, nekakva pregrada. Stoj, vele, tu i dalje ne idi. Takvi su ljudi rđavo shvatili šta traže socijal-demokrati. Zahtev da se osnuju seljački komiteti radi ograničavanja podjarmljenosti i vraćanja odrezaka nije nikakva pregrada. To su vrata. Kroz ta vrata treba najpre proći, da bi se moglo ići dalje, da bi se moglo ići otvorenim širokim putem do samog kraja, do potpunog oslobođenja čitavog radnog naroda u Rusiji. Dokle god seljaštvo ne prođe na ta vrata, ono će ostati u mraku, u ropstvu, u neravnopravnosti, bez pune, prave slobode, ono ne može čak ni među sobom konačno shvatiti ko je prijatelj radnog čoveka, a ko mu je neprijatelj. Zato socijal-demokrati ukazuju na ta vrata i govore da najpre treba da svi zajedno, ceo narod upre u ta vrata i da ih potpuno smrvi. Ali ima ljudi koji se nazivaju narodnjacima i socijalistima-revolucionarima, koji takođe žele dobro seljaku, viču, galame, mašu rukama, hoće da pomognu, a ta vrata ne vide! Ti su ljudi čak toliko slepi, da kažu: seljaku uopšte ne treba davati pravo da slobodno raspolaže svojom zemljom! Žele dobra seljaku, a misle ponekad baš kao spahije! Od takvih prijatelja biće slaba pomoć. Šta vredi što ti seljaku želiš dobra, kad ne vidiš jasno ona prva vrata koja treba razbiti? Šta vredi što težiš socijalizmu, kad ne vidiš kako da se iziđe na put slobodne narodne borbe za socijalizam, ne samo u gradu, nego i na selu, ne samo protiv spahija, nego i protiv bogataša u samoj seoskoj zajednici, u samom miru?

Zato socijal-demokrati tako uporno ukazuju na ta bliska i prva vrata. Nije teškoća u tome da se naređaju svakojake dobre želje, nego da se tačno pokaže put, da bi se jasno shvatilo kako da se učini taj prvi korak. Već četrdeset godina svi prijatelji ruskog seljaka govore i pišu da je ruski seljak podjarmljen, da je ruski seljak ostao upola kmet. Svi prijatelji seljaka napisali su još mnogo ranije nego što su se pojavili u Rusiji socijal-demokrati mnogo knjiga o tome kako spahije pomoću raznih odrezaka bezočno pljačkaju i podjarmljuju seljaka. Da seljaku treba pomoći odmah, bez oklevanja, da ga treba bar donekle osloboditi ropstva, - to sada vide svi pošteni ljudi, o tome čak počinju da govore i činovnici naše policiske vlade. Pitanje je samo: kako da se počne, kako da se učini prvi korak, na koja vrata najpre da se navali.

Na to pitanje razni ljudi (od onih koji žele dobra seljaku) daju dva različita odgovora. Svaki seoski proleter mora nastojati da što jasnije shvati oba odgovora i da stvori određeno i čvrsto mišljenje. Jedan odgovor daju narodnjaci i socijalisti-revolucionari. Pre svega, kažu oni, treba razvijati u seljaštvu razne zadruge (kooperacije). Treba učvrstiti mir. Ne treba davati svakom seljaku pravo da slobodno raspolaže svojom zemljom. Neka mir ima veća prava i neka malo po malo sva zemlja u Rusiji pripadne miru: Seljaku treba dati razne olakšice u pogledu kupovanja zemlje, da bi zemlja lakše prelazila od kapitala radu.

Drugi odgovor daju socijal-demokrati. Seljak treba pre svega da izvojuje sva ona prava, bez izuzetka, koja imaju plemići i trgovci. Seljak treba da ima puno pravo da slobodno raspolaže svojom zemljom. Da bi se uništilo ono najodvratnije ropstvo, treba osnovati seljačke komitete za vraćanje odrezaka. Nama ne treba seoska zajednica, nego savez seoske sirotinje iz raznih seoskih zajednica u celoj Rusiji, savez seoskih proletera s gradskim proleterima. Razne zadruge (kooperacije) i kupovanje zemlje od strane mira uvek će donositi više koristi seoskim bogatašima, a varati srednjeg seljaka.

Ruska vlada vidi da seljacima treba dati olakšice, ali ona bi htela da se otkupi sitnicama, ona hoće sve to da učini preko činovnika. Seljaci moraju biti na oprezu, jer će ih činovničke komisije prevariti isto onako kao što su ih prevarili plemićki komiteti. Seljaci treba da traže izbore slobodnih seljačkih komiteta. Nije stvar u tome da se od činovnika čeka olakšanje, nego u tome da sami seljaci uzmu svoju sudbinu u sspstvene ruke. Učinimo najpre samo jedan korak, oslobodimo se najpre samo najgoreg ropstva, - samo da seljaci osete svoju snagu, samo da se slobodno dogovore i ujedine. Nijedan savestan čovek ne može poricati da odresci često služe za najbezočnije porobljavanje. Nijedan savestan čovek ne može poricati da je naš zahtev najpreči i najpravedniji zahtev; neka seljaci slobodno izaberu svoje komitete, bez činovnika, radi uništenja svakog podjarmljivanja.

U slobodnim seljačkim komitetima (a isto tako u slobodnoj opšteruskoj narodnoj skupštini) socijal-demokrati će odmah i svim snagama učvršćivati posebni savez seoskih i gradskih proletera. Socijal-demokrati će braniti sve mere u korist seoskih proletera i pomagaće im da odmah posle prvog koraka učine, što je moguće brže i složnije, drugi i treći korak i tako dalje, sve do kraja, do potpune pobede proletarijata. Ali može li se već odmah sada reći kakav će zahtev doći na red sutra, za drugi korak? Ne, to se ne može reći, jer mi ne znamo kako će se sutra držati bogati seljaci i mnogi obrazovani ljudi, koji se bave raznim kooperacijama i premeštanjem zemlje od kapitala radu.

Možda njima sutra neće odmah poći za rukom da se sporazumeju sa spahijama, pa će hteti da unište vlast spahija do kraja. Vrlo dobro. Za socijal-demokrate to je veoma poželjno, i socijal-demokrati će savetovati seoskim i gradskim proleterima da zahtevaju da se celokupna zemlja oduzme od spahija i da se preda slobodnoj narodnoj državi. Socijal-demokrati će budno paziti da seoski proleteri ne budu pri tome prevareni, da se još bolje učvrste, kako bi poveli konačnu borbu za potpuno oslobođenje proletarijata.

Ali možda će biti sasvim drukčije. I čak je verovatnije da će biti drukčije. Bogati seljaci i mnogi obrazovani ljudi mogu već sutra, čim najgore ugnjetavanje bude ograničeno i smanjeno, da se udruže sa spahijama, i tada će protiv celokupnog seoskog proletarijata ustati sva seoska buržoazija. Onda bi bilo smešno da se borimo samo protiv spahija. Onda ćemo morati da se borimo protiv čitave buržoazije i da zahtevamo pre svega što više slobode i prostora za tu borbu, da zahtevamo da se radniku olakša život, kako bi mu bila olakšana borba.

U svakom slučaju, bilo ovako ili onako, naš prvi, naš glavni i bezuslovni zadatak jeste: da učvrstimo savez seoskih proletera i poluproletera sa gradskim proleterima. Za taj savez nama je potrebna odmah i bez odlaganja puna politička sloboda za narod, potpuna ravnopravnost seljaka i uništenje kmetstva. A kada se taj savez stvori i učvrsti,- onda ćemo lako otkriti razne prevare, pomoću kojih buržoazija zavodi srednjeg seljaka, onda ćemo lako i brzo učiniti i drugi, i treći, i poslednji korak protiv celokupne buržoazije, protiv svih vladajućih snaga, onda ćemo nepokolebljivo poći k pobedi i brzo izvojevati potpuno oslobođenje čitavog radnog naroda.


7. KLASNA BORBA NA SELU

Šta je to klasna borba? To je borba jednog dela naroda protiv drugog, borba mase obesprav-ljenih, ugnjetenih i radnih ljudi protiv privilegisanih, ugnjetača i gotovana, borba najamnih radnika, ili proletera, protiv sopstvenika, ili buržoazije. I na ruskom selu se uvek vodila i sad se vodi ta velika borba, ma da je mnogi ne vide, ma da svi ne shvataju njen značaj. Dok je postojalo kmetstvo, čitava masa seljaka borila se protiv ugnjetača, protiv klase spahija, koje je carska vlada branila, štitila i potpomagala. Seljaci nisu mogli da se ujedine, seljaci su bili tada sasvim pritisnuti mrakom neznanja, seljaci nisu imali pomoćnika i braće među gradskim radnicima, ali su se seljaci ipak borili, kako su umeli i kako su mogli. Seljaci se nisu bojali zverskih progona od strane vlade, nisu se bojali kazni i kuršuma, seljaci nisu verovali popovima, koji su se ubijali dokazujući da je kmetstvo odobreno svetim pismom i da ga je bog ozakonio (tako je izrično govorio tada mitropolit Filaret!), seljaci su ustajali čas tu, čas tamo, i vlada je najzad popustila, bojeći se opšteg ustanka svih seljaka.

Kmetstvo je ukinuto, ali ne sasvim. Seljaci su ostali bez prava, ostali su kao najniži, podložnički, prost stalež, ostali su u kandžama kmetstva. Seljaci se i dalje bune, oni i dalje traže punu, pravu slobodu. A međutim, posle ukidanja kmetstva pojavila se nova klasna borba, borba lroletarijata protiv buržoazije. Bogatstva su se uvećala, izgrađene su železnice i velike fabrike, gradovi su postali još mnogoljudniji i raskošniji, ali je sva ta bogatstva prigrabio u svoje ruke vrlo mali broj ljudi, dok je narod sve više siromašio, propadao, gladovao, odlazio u najam tuđim ljudima. Gradski radnici su započeli novu, veliku borbu svih siromaha protiv bogataša. Gradski radnici su se ujedinili u socijal-demokratsku partiju i vode svoju borbu uporno, istrajno i složno, idući napred korak po korak, pripremajući se za veliku, konačnu borbu, zahtevajući političku slobodu za ceo narod.

Najzad, ni seljaci nisu više mogli izdržati. U proleće prošle, 1902 godine ustali su seljaci Poltavske, Harkovske i drugih gubernija i pošli na spahije, otvarali su njihove ambare, delili među sobom njihovu imovinu, davali gladnima žito, koje su posejali i požnjeli seljaci, ali koje je spahija prigrabio, i zatražili novu podelu zemlje. Seljaci nisu izdržali beskrajno ugnjetavanje, i počeli su da traže bolju sudbinu. Seljaci su odlučili, - i odlučili su sasvim pravilno, - da je bolje umreti u borbi protiv ugnjetača. nego bez borbe od gladi. Ali seljaci nisu izvojevali bolju sudbinu. Carska vlada ih je proglasila prostim buntovnicima i pljačkašima (zato što su od pljačkaša spahija oduzimali žito, koje su posejali i požnjeli seljaci!), carska vlada je poslala protiv njih vojsku, kao protiv neprijatelja, i seljaci su bili razbijeni, na njih se pucalo, mnogi su poginuli; seljaci su na zverski način premlaćivani, oni su batinani namrtvo, mučili su ih tako, kako nikad ni Turci nisu mučili svoje neprijatelje - hrišćane. Carski izaslanici, gubernatori, mučili su ih najviše, kao pravi dželati. Vojnici su silovali seljačke žene i kćeri. A posle svega toga seljacnma su sudili činovnički sudovi, seljaci su naterani da uplate u korist spahija osam stotina hiljada rubalja, i na sudu, na tom sramnom, tajnom, dželatskom sudu, nije bilo čak ni braniocima dozvoljeno da izlože kako su carski izaslanici, gubernator Obolenski i druge carske sluge, zlostavljali i mučili seljake.

Seljaci su se borili za pravednu stvar. Ruska radnička klasa uvek će poštovati uspomenu mučenika, koje su carske sluge streljale i premlatile. Ti su mučenici bili borci za slobodu i sreću radnog naroda. Seljaci su bili razbijeni, ali oni će se i dalje dizati, oni neće klonuti duhom zbog prvog poraza. Svesni radnici će uložiti sve snage da što više radnog naroda u gradu i selu dozna o seljačkoj borbi i da se pripremi za novu, uspešniju borbu. Svesni radnici će se truditi svim snagama da pomognu seljacima da jasno shvate zašto je ugušen prvi seljački ustanak (1902 g.) i šta treba učiniti da pobede seljaci i radnici, a ne carske sluge.

Seljački ustanak je ugušen zato što je to bio ustanak zaostale, nesvesne mase, ustanak bez određenih, jasnih političkih zahteva, tj. bez zahteva da se promeni državni poredak. Seljački ustanak je ugušen zato što nije bio pripremljen. Seljački ustanak je ugušen zato što seoski proleteri još nisu imali savez s gradskim proleterima. To su tri uzroka seljačkog neuspeha. Da bi ustanak bio uspešan, on treba da bude svestan i pripremljen, treba da obuhvati svu Rusiju i da bude u savezu s gradskim radnicima. I svaki korak radničke borbe u gradovima, svaka socijal-demokratska knjiga ili list, svaka reč svesnog radnika seoskim proleterima približava ono vreme kada će se ustanak-ponoviti, kada će se završiti pobedom. Seljaci su ustali nesvesno, prosto zato što nisu mogli više trpeti, što nisu hteli da umiru bez reči i bez otpora. Seljaci su se toliko napatili od raznih otimačina, ugnjetavanja i mučenja, da su bar za trenutak morali poverovati mutnim vestima o carskoj milosti, da su morali poverovati da će svaki razuman čovek smatrati da je pravedno da se podeli hleb gladnima, onima koji su celog svog veka radili za druge, sejali i želi žito, a sada umiru od gladi pored punih ambara "gospodskog" žita. Seljaci kao da su zaboravili da su najbolju zemlju i sve fabrike prigrabili bogataši, da su ih prigrabili spahije i buržoazija baš zato da bi gladni narod radio za njih. Seljaci su zaboravili da se u odbranu bogate klase ne drže samo popovske propovedi, nego da u njenu odbranu ustaje i sva carska vlada sa čitavom silesijom činovnika i vojske. Carska vlada je potsetila seljake na to. Carska vlada je sa zverskom svirepošću pokazala seljacima šta je to državna vlast, kome ona služi, koga ona brani. Mi samo treba češće da potsećamo seljake na tu pouku, i oni će lako shvatiti zašto je potrebna promena državnog poretka, zašto je potrebna politička sloboda. Seljački ustanci prestaće da budu nesvesni kada sve veći i veći broj naroda to shvati, kada svaki pismen i otresit seljak dozna za tri glavna zahteva za koje se pre svega treba boriti. Prvi zahtev jeste saziv narodne skupštine radi toga da se u Rusiji uvede narodna, izborna, a ie samodržavna vlada. Drugi zahtev jeste sloboda za sve i svakoga da štampa razne knjige i novine. Treći zahtev jeste: da seljacima zakonom bude priznata potpuna ravnopravnost s drugim staležima i da se sazovu izborni seljački komiteti, kako bi se pre svega uništila svaka kmetska zavisnost. To su glavni, osnovni, zahtevi socijal-demokrata, i seljaci će sada moći vrlo lako da. shvate te zahteve, da shvate od čega treba početi borbu za narodnu slobodu. A kada seljaci shvate te zahteve, oni će takođe shvatiti da se treba unapred, dugo, uporno i nepokolebljivo pripremati za borbu, i to pripremati se ne odvojeno, nego zajedno s gradskim radnicima - socijal-demokratima.

Neka svaki svesni radnik i seljak okuplja oko sebe najpametnije, najpouzdanije i najhrabrije drugove. Neka se trudi da im objasni šta hoće socijal-demokrati, da bi shvatili kakvu borbu treba voditi i šta treba zahtevati. Neka svesni socijal-demokrati započnu postepeno, oprezno, ali nepokolebljivo da upoznaju seljake sa svojim učenjem, da im daju da čitaju socijal-demokratske knjige, da im objašnjavaju te knjige na užim sastancima pouzdanih ljudi.

Ali socijal-demokratsku nauku ne treba objašnjavati samo po knjigama, nego na svakom primeru, na svakom slučaju ugnjetavanja i nepravde koji vidimo oko sebe. Socijal-demokratsko učenje je učenje o borbi protiv svakog ugnjetavanja, protiv svake pljačke, protiv svake nepravde. Pravi socijal-demokrat je samo onaj čovek koji zna uzroke ugnjetavanja i koji se celog svog života bori protiv svakog slučaja ugnjetavanja. Kako to treba raditi? Svesni socijal-demokrati, skupivši se u svom gradu, u svom selu, moraju sami da zaključe kako to treba raditi, da bi se što više koristilo čitavoj radničkoj klasi. Primera radi, navešću jedan ili dva slučaja. Recimo da je radnik socijal-demokrat došao radi kratkog boravka u svoje selo ili da je ma koji gradski radnik socijal-demokrat došao u drugo neko selo. Celo se selo, kao muha u paučini, nalazi u šapama obližnjeg spahije, ne može čitavog svog života da se izvuče iz jarma i nema kud od njega da pobegne. Treba odmah odabrati najotresitije, najpametnije i najpouzdanije seljake, koji traže pravdu i neće se uplašiti prvog policiskog psa, i objasniti seljacima otkuda potiče to bezizlazno ropstvo, ispričati im kako su spahije varale seljake i kako su ih pljačkali plemićki komiteti, ispričati im o snazi bogataša i o tome kako ih carska vlada pomaže, ispričati im o zahtevima radnika socijal-demokrata. Kada seljaci shvate svu tu jednostavnu mehaniku, onda treba da zajednički dobro razmisle da li se tome spahiji može dati složan otpor, da li seljaci mogu postaviti svoje prve i glavne zahteve (onako kao što u gradovima radnici postavljaju svoje zahteve fabrikantima). Ako je taj spahija podjarmio veliko selo ili nekoliko sela, onda bi bilo najbolje da se od obližnjeg socijal-demokratskog komiteta preko poverljivih ljudi nabavi letak: u letku će socijal-demokratski komitet napisati kako treba, sve po redu, od kakvog ugnjetavanja pate seljaci i šta oni pre svega traže (da zakupnina na zemlju bude jevtinija, ili da se seoski radnici zimi ne uzimaju u najam upola cene, nego za pravu cenu, ili da se seljaci tako ne gone zbog potrice, ili razne druge zahteve). Iz takvog će letka svi pismeni seljaci lepo saznati u čemu je tu stvar, pa će i nepismenima objasniti. Onda će seljaci jasno videti da su socijal-demokrati za njih, da socijal-demokrati osuđuju svaku pljačku,

Onda će seljaci početi da shvataju kakve se olakšice, makar i male, ali ipak olakšice, mogu izvojevati odmah sada, ako svi budu složni, - i za kakva velika poboljšanja u celoj državi treba voditi veliku borbu zajedno s gradskim radnicima socijal-demokratima. Onda će se seljaci početi sve više i više pripremati za tu veliku borbu, počeće da uče kako treba nalaziti sigurne ljude, kako treba zajednički braniti svoje zahteve.. Možda će im ponekad poći za rukom da organizuju i štrajk, kao što to čine gradski radnici. Doduše, u selu je to teže, ali je ipak ponekad moguće, i u drugim je zemljama bilo uspešnih štrajkova, na primer, za vreme poljskih radova, kad su spahijama i seoskim bogatašima radnici najpotrebniji. Ako je seoska sirotinja spremna za štrajk, ako su se svi već odavno sporazumeli o zajedničkim zahtevima, ako su ti zahtevi u lecima dobro objašnjeni ili prosto na sastancima dobrčo protumačeni, - onda će biti svi složni, i spahija će morati da popusti ili će u pljačkanju biti malo uzdržljiviji. Ako se štrajk organizuje složno i u jeku posla, onda će spahiji ili čak i vlastima i vojsci teško biti da ma šta smisle, - vreme prolazi, spahija se boji da ne propadne, i onda će brzo popustiti. Naravno, to je nova stvar. A nova stvar često u početku ne ide glatko. Gradski radnici takođe u početku nisu umeli složno da se bore, nisu znali kakve zahteve da zajednički postavljaju, nego su prosto išli da lome mašine i da ruše fabrike. A sada su radnici naučili da se bore složno. Svakom novom poslu se treba najpre učiti. Sada radnici shvataju da se olakšice mogu izvojevati odmah, ako svi složno ustanu, - a narod se za to vreme privikava na zajednički otpor i sve se više sprema za veliku, odlučnu borbu. Tako će i seljaci naučiti kako da pružaju otpor najgorim otimačima, kako da složno traže olakšice i kako se treba spremati postepeno, nepokolebljivo na svakom mestu za veliku bitku za slobodu. Broj svesnih radnika i seljaka postaje sve veći, organizacije seoskih socijal-demokrata sve čvršće i svaki slučaj spahiskog ugnjetavanja, popovskih nameta, policiskih zverstava i progona od strane vlasti otvaraće narodu oči sve više i više, učiti ga složnom otporu i navoditi na misao o potrebi da silom izmeni državni poredak.

Mi smo još na samom početku ove knjižice govorili da gradski radni narod sada izlazi. na ulice i trgove i otvoreno pred svima traži slobodu, piše na zastavama i viče: "dole samodržavlje!" Uskoro će doći dan kada će radni narod u gradovima ustati ne samo zato da bi prošao ulicama s poklicima, nego će ustati u veliku, konačnu borbu, kada će radnici, kao jedan čovek reći: "umrećemo u borbi ili ćemo izvojevati slobodu!", kada će na mesto stotina ubijenih i palih u borbi stati hiljade novih, još odlučnijih boraca. I onda će seljaci ustati, ustaće po celoj Rusiji i poći u pomoć gradskim radnicima, poći će da se bore do kraja za seljačku i radničku slobodu. Onda se nikakve carske horde neće održati. Radni narod će pobediti i radnička klasa će poći prostranim, širokim putem, da oslobodi ceo radni narod od svakog ugnjetavanja, radnička klasa će iskoristiti slobodu radi borbe za socijalizam!


PROGRAM RUSKE SOCIJAL-DEMOKRATSKE RADNIČKE PARTIJE, KOJU JE PREDLOŽIO LIST "ISKRA" ZAJEDNO SA ČASOPISOM "ZORA"

Mi smo već rekli šta je program, zašto je on potreban, zašto samo socijal-demokratska partija izlazi s određenim, jasnim programom. Program konačno može primiti samo kongres naše partije, tj. skup pretstavnika svih partiskih radnika. Sada Organizacioni komitet priprema takav kongres. Ali vrlo mnogi komiteti naše partije izjavili su već otvoreno da se slažu s "Iskrom", da priznaju "Iskru" kao rukovodeći list. Zato, pre kongresa, naš projekat (nacrt) programa može sasvim dobro poslužiti za tačno upoznavanje s onim što hoće socijal-demokrati, i mi smatramo za potrebno da taj projekat navedemo u celini u prilogu naše knjige.

Razume se, bez objašnjenja svaki radnik neće razumeti sve što je rečeno u programu. Na stvaranju socijal-demokratskog učenja, koje su dovršili Marks i Engels, radilo je mnogo velikih socijalista, radnici svih zemalja preživeli su mnogo šta, da bi stekli iskustvo kojim mi hoćemo da se koristimo, koje mi hoćemo da stavimo u temelj našeg programa. Zato radnik treba da proučava socijal-demokratsko učenje, da bi shvatio svaku reč programa, svog programa, svoje ubojne zastave. A radnici naročito lako shvataju i usvajaju socijal-demokratski program, zato što taj program govori šta je video, šta je iskusio svaki svesni radnik. Neka se niko ne plaši "teškoće" shvatanja programa odjedanput: ukoliko svaki radnik bude dalje čitao i mislio, utoliko će više imati iskustva u borbi, utoliko će je potpunije shvatiti. Ali neka svaki čovek promisli i proceni sav program socijal-demokrata, neka svaki ima stalno na pameti sve ono što hoće socijal-demokrati, i da oni misle na oslobođenje čitavog radnog naroda. Socijal-demokrati hoće da svi i svako jasno i tačno zna celu istinu, do kraja, šta je socijal-demokratska partija.

Mi ovde ne možemo potanko objašnjavati ceo program. Za to je potrebna naročita knjiga. Mi ćemo samo ukratko istaći o čemu govori program i posavetovaćemo čitaocu da nabavi kao pomoć dve knjige. Jedno je knjiga nemačkog socijal-demokrata Karla Kauckog, pod naslovom "Erfurtski program", koja je prevedena na ruski jezik. Drugo je knjiga ruskog socijal-demokrata L. Martova "Radničko pitanje u Rusiji". Te će knjige pomoći da se shvati ceo program.

Sada ćemo svaki deo našeg programa obeležiti naročitim slovom (vidi program dole) i istaći o čemu se govori u svakom delu.

a) U samom početku govori se da se proletarijat u celom svetu bori za svoje oslobođenje, a ruski je proletarijat samo jedan odred svetske vojske radničke klase svih zemalja.

b) Dalje se govori kakav buržoaski poredak vlada skoro u svim zemljama sveta, pa i u Rusiji. Kako živi u bedi i nemaštini većina stanovništva, radeći za zemljeposednike i kapitaliste, kako propadaju sitne zanatlije i seljaci, a rastu krupne fabrike, kako kapital guši i samog radnika i njegovu ženu i decu, kako se pogoršava stanje radničke klase, a povećava nezaposlenost i oskudica.

v) Zatim se govori o organizaciji radnika, o njihovoj borbi, o velikom cilju borbe: da se oslobode svi koji su ugnjeteni, da se potpuno uništi ugnjetavanje siromaha od strane bogataša. Tu se takođe objašnjava zašto radnička klasa postaje sve jača i jača, zašto će ona neminovno pobediti sve svoje neprijatelje, sve branioce buržoazije.

g) Zatim se govori zašto su osnovane socijal-demokratske partije u svim zemljama, kako one pomažu radničkoj klasi da vodi borbu, da ujedinjuje i upućuje radnike, da ih prosvećuje, da ih sprema za veliku borbu.

d) Dalje se govori o tome zašto u Rusiji narod još živi gore nego u drugim zemljama, govori se kako je veliko zlo carsko samodržavlje, kako nam je pre svega potrebno da ga oborimo i da u Rusiji uspostavimo izabranu narodnu vladu.

đ) Kakva će poboljšanja doneti čitavom narodu izabrana vlada? Mi o tome govorimo u svojoj knjižici, i o tome se govori i u programu.

e) Zatim program ističe kakva poboljšanja treba zahtevati sada za čitavu radničku klasu, da bi mogla lakše živeti i da bi se mogla slobodnije boriti za socijalizam.

ž) U programu su naročito istaknuta ona poboljšanja koja u prvom redu treba zahtevati za sve seljake, da bi seoska sirotinja mogla lakše i slobodnije voditi klasnu borbu i protiv seoske i protiv čitave ruske buržoazije.

z) Najzad, socijal-demokratska partija upozorava narod da ne veruje nikakvim policiskim i činovničkim obećanjima i slatkim rečima, nego da se nepokolebljivo bori za neodložni saziv slobodne svenarodne skupštine.


PROJEKAT PROGRAMA RUSKE SOCIJAL-DEMOKRATSKE RADNIČKE PARTIJE, KOJI JE IZRADILA REDAKCIJA "ISKRE" I "ZORE"

Razvitak razmene uspostavio je tako tesnu vezu između svih naroda civilizovanog sveta, da je veliki oslobodilački pokret proletarijata morao postati i odavno je već postao međunarodni pokret.

Smatrajući svoju partiju za jedan od odreda svetske armije proletarijata, ruska socijal-demokratija ide za istim konačnim ciljem za kojim teže socijal-demokrati svih ostalih zemalja.

Taj konačni cilj određen je karakterom buržoaskog društva i tokom njegovog razvitka. Glavnu osobinu tog društva čini robna proizvodnja na osnovu kapitalističkih produkcionih odnosa, u kojima najvažniji i najznatniji deo sredstava za proizvodnju i cirkulaciju robe pripada maloj, po svom broju, klasi lica, dok se ogromna većina stanovništva sastoji od proletera i poluproletera, koji su svojim ekonomskim položajem prinuđeni da stalno ili periodično prodaju svoju radnu snagu, tj. da se upošljavaju kao najamni radnici kod kapitalista i da svojim radom stvaraju prihode viših društvenih klasa.

Oblast u kojoj vladaju kapitalistički produkcioni odnosi širi se sve više i više, u onoj meri u kojoj stalno usavršavanje tehnike, povećavajući privredni značaj krupnih preduzeća, dovodi do potiskivanja sitnih samostalnih proizvođača, pretvarajući jedan njihov deo u proletere, sužavajući ulogu ostalih u društveno-ekonomskom životu, i stavljajući ih mestimično u više manje potpunu, više manje otvorenu, više manje tešku zavisnost od kapitala.

Isti taj tehnički progres pruža, osim toga, mogućnost poslodavcima da u sve većim razmerama iskorišćavaju ženski i dečji rad u procesu proizvodnje i cirkulacije robe. A pošto on, s druge strane, dovodi do relativnog smanjivanja potrebe poslodavaca za živim radom radnika, potražnja radne snage neminovno zaostaje za ponudom, usled čega se povećava zavisnost najamnog rada od kapitala i podiže nivo njegove eksploatacije.

Takvo stanje stvari u buržoaskim zemljama i njihovo međusobno suparništvo na svetskom tržištu, koje se stalno zaoštrava, sve više i više otežava prodaju robe, koja se proizvodi u sve većoj količini. Hiperprodukcija, koja se ispoljava u više manje oštrim industriskim krizama, za kojima dolaze više ili manje dugotrajni periodi industriskog zastoja, pretstavlja neizbežnu posledicu razvitka proizvodnih snaga u buržoaskom društvu. Krize i periodi industriskog zastoja, sa svoje strane, još više upropašćavaju sitne proizvođače, još više povećavaju zavisnost najamnog rada od kapitala, još brže dovode do relativnog ili čak apsolutnog pogoršanja položaja radničke klase.

Na taj način, usavršavanje tehnike, koje znači povećavanje produktivnosti rada i porast društvenog bogatstva, uslovljava u buržoaskom društvu narastanje društvene nejednakosti, povećavanje rastojanja između imućnih i neimućnih i porast neobezbeđenosti egzistencije, nezaposlenosti i oskudice svake vrste za sve šire slojeve radnih masa.

Ali u onoj meri u kojoj rastu i razvijaju se sve te protivrečnosti, svojstvene buržoaskom društvu, raste i nezadovoljstvo radne i eksploatisane mase postojećim stanjem stvari, raste broj i jedinstvo proletera i zaoštrava se njihova borba protiv eksploatatora. U isto vreme usavršavanje tehnike, koncentrišući sredstva za proizvodnju i cirkulaciju i podruštvljavajući proces rada u kapitalističkim preduzećima, sve brže i brže stvara materijalnu mogućnost za zamenu kapitalističkih produkcionih odnosa socijalističkim - tj. mogućnost one socijalne revolucije koja pretstavlja konačni cilj celokupne delatnosti međunarodne socijal-demokratije kao svesnog nosioca klasnog pokreta proletarijata.

Zamenjujući privatnu svojinu na sredstva proizvodnje i cirkulacije društvenom svojinom i uvodeći plansku organizaciju društvenog procesa proizvodnje radi obezbeđenja blagostanja i svestranog razvitka svih članova društva, socijalna revolucija proletarijata uništiće podelu društva na klase i time osloboditi čitavo ugnjeteno čovečanstvo, jer će učiniti kraj svim oblicima eksploatacije jedndg dela društva od strane drugog.

Neophodni uslov te socijalne revolucije čini diktatura proletarijata, tj. osvajanje takve političke vlasti od strane proletarijata koja će mu dozvoliti da uguši svaki otpor eksploatatora.

Stavljajući sebi u zadatak da osposobi proletarijat za izvršenje njegove velike istoriske misije, međunarodna socijal-demokratija organizuje ga u samostalnu političku partiju, koja stoji nasuprot svim buržoaskim partijama, rukovodi svim oblicima njegove klasne borbe, razgolićuje pred njim nepomirljivu suprotnost između interesa eksploatatora i interesa eksploatisanih i razjašnjava mu istoriski značaj i neophodne uslove pretstojeće socijalne revolucije. Istovremeno, ona pokazuje pred čitavom ostalom radnom i eksploatisanom masom beznadnost njenog položaja u kapitalističkom društvu i neophodnost socijalne revolucije u interesu njenog vlastitog oslrbođenja ispod jarma kapitala. Partija radničke klase, socijal-demokratija, zove u svoje redove sve slojeve radnog i eksploatisanog stanovništva, ukoliko oni prelaze na gledište proletarijata.

Na putu ka svom zajedničkom konačnom cilju, koji je uslovljen gospodstvom kapitalističkog načina proizvodnje u čitavom civilizovanom svetu, socijal-demokrati raznih zemalja prinuđeni su da postavljaju sebi nejednake neposredne zadatke, kako zbog toga što taj način nije svuda razvijen u jednakoj meri, tako i zbog toga što se njegov razvitak u raznim zemljama vrši u različitim socijalno-političkim prilikama.

U Rusiji, gde je kapitalizam već postao vladajući način proizvodnje, susreću se još na svakom koraku ostaci našeg starog, pretkapitalističkog društvenog poretka, koji se zasnivao na robovanju radnih masa spahijama, državi ili šefu države. U najvećoj meri smetajući ekonomskom progresu, ti ostaci ne dozvoljavaju svestrani razčitak klasne borbe proletarijata, pomažu održavanju i jačanju najvarvarskijih oblika eksploatacije mnogomilionskog seljaštva od strane države i imućnih klasa i drže u neprosvećenosti i obespravljenosti čitav narod.

Najznačajniji od svih tih zaostataka i najmoćniji oslonac čitavog tog varvarstva jeste carsko samodržavlje. Po samoj svojoj prirodi ono je neprijatelj svakog društvenog pokreta i neminovno mora biti najljući protivnik svih oslobodilačkih težnji proletarijata.

Zato Ruska socijal-demokratska radnička partija ističe kao svoj najbliži politički zadatak obaranje carskog samodržavlja i njegovo zamenjivanje republikom na osnovu demokratskog ustava, koji obezbeđuje:

1. Suverenitet naroda, tj. usredsređenje celokupne vrhovne državne vlasti u rukama zakonodavne skupštine, sastavljene od pretstavnika naroda;

2. Sveopšte jednako i neposredno izborno pravo na izborima kako za zakonodavnu skupštinu, tako i za sve mesne organe samouprave - za svakog građanina koji je navršio 20 godina; tajno glasanje na izborima; pravo svakog birača da bude izabran u sva pretstavnička tela; platu za narodne pretstavnike;

3. Neprikosnovenost ličnosti i stana građana;

4. Neograničenu slobodu savesti, reči, štampe, zborova, štrajkova i udruženja;

5. Slobodu kretanja i zanimanja;

6. Uništenje staleža i punu ravnopravnost svih građana bez obzira na pol, veru i rasu;

7. Priznanje prava na samoopredeljenje svim nacijama koje se nalaze u sastavu države;

8. Pružanje prava svakom građaninu da tuži sudu svakog činovnika bez žalbe admknistrativnim putem;

9. Zamenu stajaće vojske sveopštim naoružanjem naroda;

10. Odvajanje crkve od države i škole od crkve;

11. Besplatno i obavezno opšte i stručno vaspitanje za svu decu oba pola do 16 godina. Snabdevanje siromašne dece hranom, odećom i učilima na račun države.

Kao osnovni uslov za demokratizaciju naše državne privrede, Ruska socijal-demokratska radnička partija zahteva: ukidanje svih posrednih poreza i uvođenje progresivnog poreza na prihode i nasledstvo.

U interesu zaštite radničke klase od fizičke i moralne degeneracije, kao i u interesu razvijanja njene sposobnosti za oslobodilačku borbu, partija zahteva:

1) Ograničenje radnog dana na 8 sati dnevno za sve najamne radnike;

2) Zakonsko uvođenje nedeljnog odmora, koji neprekidno traje najmanje 36 časova, za najamne radnike oba pola u svim granama narodne privrede;

3) Potpunu zabranu prekovremenog rada;

4) Zabranu noćnog rada (od 9 sati uveče do 5 sati ujutru) u svim granama narodne privrede, izuzimajući one gde je on bezuslovno potreban iz tehničkih razloga, koje su odobrile radničke organizacije;

5) Zabranu da se poslodavci koriste najamnim radom dece ispod 16 godina;

6) Zabranu ženskog rada u onim granama u kojima je on štetan za ženski organizam; oslobođenje porodilja od rada 2 nedelje pre i 4 nedelje posle porođaja;

7) Zakonsko uvođenje građanske odgovornosti poslodavaca za potpuni ili delimični gubitak radne sposobnosti radnika koji je nastao usled nesrećnih slučajeva ili štetnih uslova proizvodnje i oslobođenje radnika od dužnosti dokazivanja da je taj gubitak nastao krivicom kapitalista;

8) Zabranu isplaćivanja nadnice u robi; uvođenje nedeljnog roka isplate po svim ugovorima o najmu radnika i isplaćivanje nadnice u radno vreme;

9) Davanje državne penzije ostarelim radnicima;

10) Povećanje broja fabričkih inspektora; postavljanje žena-inspektora u onim granama gde preovlađuje ženski rad; nadzor od radnika izabranih i od države plaćenih pretstavnika nad izvršivanjem fabričkih zakona kao i nad sastavljanjem tarifa i škartiranjem robe;

11) Nadzor organa mesne samouprave, uz učešće radničkih pretstavnika, nad higijenskim uslovima stanbenih prostorija koje poslodavci određuju za radnike, kao i nad unutrašnjim redom u tim prostorijama i uslovima njihovog iznajmljivanja, - u cilju zaštite najamnih radnika od mešanja poslodavaca u njihov život i rad kao privatnih lica i građana;

12) Uvođenje pravilno organizovanog zdravstvenog nadzora u svim preduzećima koja se služe najamnim radom i besplatne medicinske pomoći za radnike na račun poslodavaca;

13) Proširivanje nadzora fabričke inspekcije na sve, grane narodne privrede i na sva preduzeća koja se služe najamnim radom, ne izuzimajući ni državna;

14) Uvođenje krivične odgovornosti poslodavaca za povredu zakona o zaštiti rada;

15) Zabranu da poslodavci vrše novčana odbijanja od nadnice iz ma kog razloga i u ma kom cilju (globe, odbijanje za škart itd.);

16) Uvođenje strukovnih sudova, sastavljenih podjednako od pretstavnika radnika i poslodavaca, u svim granama narodne privrede;

17) Stavljanje u dužnost organcma mesne samouprave da osnuju posredničke biroe za upošljavanje domaćih radnika i došljaka (berze rada) u svim granama proizvodnje, uz učešće pretstavnika radničkih organizacija u njihovoj upravi.

U cilju uklanjanja ostataka kmetstva, koji kao težak jaram leže na seljacima, i u interesu slobodnog razvitka klasne borbe na selu partija će se boriti za:

1) Ukidanje plaćanja za otkup i kuluk, kao i za ukidanje svih obaveza koje danas padaju na seljaštvo kao na podložnički stalež;

2) Ukidanje solidarnog jemstva i svih zakona koji ograničavaju seljaka u raspolaganju zemljom;

3) Vraćanje narodu novčanih iznosa koji su mu oduzeti u vidu plaćanja za otkup i kuluk; konfiskaciju manastirskih imanja i imanja carske porodice u tom cilju kao i oporezivanje naročitom porezom zemlje krupnih zemljepbsednika-plemića koji su se koristili zajmom iz suma plaćenih za otkup; pretvaranje iznosa dobijenih tim putem u naročiti fond za kulturne i humane potrebe seoskih zajednica;

4) Organizovanje seljačkih komiteta: a) radi vraćanja seoskim zajednicama (putem eksproprijacije ili - u slučaju ako je zemlja prelazila iz ruku u ruku, - putem državnog otkupa na račun krupnog plemićkog poseda) one zemlje koja je odrezana od seljaka prilikom uništenja kmetstva i služi u rukama spahija kao sredstvo za njihovo podjarmljivanje; b) radi uklanjanja ostataka feudalnih odnosa, koji su se sačuvali na Uralu, na Altaju, u Zapadnom Kraju i u drugim oblastima države;

5) Pružanje prava sudovima da smanjuju nesrazmerno visoku zakupninu i da proglašuju za nevažeće one ugovore koji podjarmljuju seljaka.

Težeći ostvarenju svojih najbližih političkih i ekonomskih ciljeva, Ruska socijal-demokratska radnička partija pomaže svaki opozicioni i revolucionarni pokret koji je uperen protiv postojećeg društvenog i političkog poretka u Rusiji, "u" isto vreme odlučno odbacujući sve reformatorske projekte koji su povezani s ma kakvim proširivanjem ili učvršćivanjem policisko-činovničkog tutorstva nad radnim klasama.

Sa svoje strane, Ruska socijal-demokratska radnička partija čvrsto je ubeđena da se puno, dosledno i trajno ostvarenje pomenutih političkih i socijalnih preobražaja može postići samo putem obaranja samodržavlja i saziva ustavotvorne skupštine, koju će čitav narod slobodno izabrati.


fusnote:



[1] Mir - seoska zajednica i njena samoupravna organizacija za zajedničko iskorišćavanje zemlje (obodina). Ova reč znači takođe celokupnost članova jednog sela, a upotrebljava se i u smislu "skup", "sastanak". - Prev.
[2] Buržoa - znači sopstvenik. Buržoazija - to su svi sopstvenici zajedno. Krupan buržoa znači krupan sopstvenik. Sitan buržoa - sitni sopstvenik. Buržoazija i proletarijat - to je isto što i sopstvenici i radnici, bogati i siromašni, ljudi koji žive od tuđeg rada i ljudi koji rade za druge, za nadnicu.
[3] Reč je o zemlji koja je dodeljena, data na korišćenje, seljačkim porodicama od strane spahija ili na osnovu reforme od 1861 godine. - Prev.
[4] Sve ove i sledeće cifre o količini zemlje već su jako zastarele. One su iz 1877 - 1878 g., ali novijih podataka nema. Ruska vlada može se održati samo u tami, i zato se kod nas retko sakupljaju potpuni i istiniti podaci o narodnom životu u celoj zemlji.
[5] Ponavljamo još jednom da mi ovde cifre uzimamo okruglo, otprilike. Možda bogatih seljaka nema tačno milkon i po, nego milion i četvrt ili milion i tri četvrtine ili, čak, dva miliona. To je mala razlika, ali stvar nije u tome da uračunavamo svaku hiljadu ili stotinu hiljada, nego u tome da je jasno shvatimo kakva je snaga bogatih seljaka, kakvo je njihovo stanje, da bismo umeli odrediti ko nam je prijatelj, a ko neprijatelj, da ne damo da nas varaju raznim pričama i praznim rečima, nego da tačno znamo i stanje sirotinje i naročito stanje bogataša. Neka svaki seoski radnik dobro pogleda u svoju opštinu i obližnje opštine. On će videti da je naš račun pravilan, da će otprilike svuda tako izići: na svaku stotinu domaćinstava ima deset ili najviše dvadeset bogataša, dvadesetak srednjih seljaka, a sve ostalo je sirotinja.
[6] Kod nas u Rusiji takvi naivni ljudi koji seljaku žele dobra, pa ipak se često služe takvim slatkim rečima, zovu se "narodnjaci", ili još "pristalice sitnog gazdin-stva". Za njima iz gluposti kaskaju i "socijalisti-revo-lucionari". Kod Nemaca ima takođe dosta slatkorečivih ljudi. Jedan od njih, Eduard David, nedavno je napisao debelu knjigu. U toj knjizi on kaže da je sitno gazdinstvo neuporedivo unosnije od krupnog, jer sitni seljak ne čini suvišne izdatke, ne drži konje za oranje, nego se služi onom istom kravom koja mu daje i mleko.



V. I. Lenjin
Seoskoj sirotinji
KULTURA
BIBLIOTEKA MARKSIZMA-LENJINIZMA 1946

Ova knjiga štampana je u 35.000 primeraka. Štampanje ćirilicom u 20.000 primeraka završeno je 1 marta 1946 u štampariji "Kultura", Beograd

Računarska obrada teksta: Pobunjeni um web magazin, 2003


[ na početak | spisak autora | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.