Make your own free website on Tripod.com
KOMUNIST - internet biblioteka


PREDAVANJE O REVOLUCIJI 1905 GODINE
autor: V. I. Lenjin


V. I. Lenjin
V. I. Lenjin
Predavanje o revoluciji 1905-te V. I. Lenjin je održao 22 (9) januara 1917, dok je još boravio u Švajcarskoj. S obzirom na to da je predavao u "Narodnom domu" u Cirihu i da je priređivač predavanja bila tamošnja radnička omladina, V. I Lenjin je govorio na nemačkom jeziku. U rukopisu predavanja V. I. Lenjin je - očigledno zbog toga što je vreme trajanja njegovog govora bilo ograničeno - precrtao niz stavova i rečenica. Ta skraćivanja su označena u našem prevodu uglastim zagradama.
KULTURA


Drugovi omladinci, drugovi i drugarice!

Danas proslavljamo dvanaestu godišnjicu "krvave nedelje", koja se s pravom smatra početkom ruske revolucije.

Hiljade radnika - i to ne socijal-demokrata, nego religioznih ljudi i vernih podanika - slivaju se, predvođeni sveštenikom Gaponom, iz svih delova grada k centru prestonice, na trg pred Zimskom palatom, da predadu caru peticiju. Radnici idu noseći ikone, a njihov tadašnji vođa Gapon pismeno uverava cara da mu jamči za ličnu bezbednost i moli ga da se pojavi pred narodom.

Poziva se vojska. Ulani i kozaci naleću na sakupljeni svet isukanim sabljama, pucaju u goloruke radnike, koji na kolenima preklinju kozake da ih puste k caru. Prema policiskim izveštajima, bilo je više od hiljadu ubijenih, više od dve hiljade ranjenih. Ogorčenje radnika bilo je neopisano.

To je najopštija slika 22 januara 1905, - krvave nedelje.

Da bih vam slikovitije pokazao istoriski značaj tog događaja, pročitaću nekoliko mesta iz radničke peticije. Peticija počinje ovako:

"Mi, radnici, stanovnici Petrograda, došli smo k Tebi. Mi smo bedni, osramoćeni robovi, nas guši despotizam i samovolja. Kada se čaša strpljenja prelila, mi smo obustavili rad i zamolili naše gazde da nam dadu samo ono bez čega život nije drugo nego mučenje. Ali sve je to bilo odbijeno, sve je to po mišljenju fabrikanata nezakonito. Mnoge hiljade nas ovde, kao i ceo ruski narod, nemamo nikakvih ljudskih prava. Zahvaljujući Tvojim činovnicima, mi smo postali robovi". Peticija nabraja sledeće zahteve: amnestija, javne slobode, normalna nadnica, postepena predaja zemlje narodu, sazivanje Ustavotvorne skupštine na osnovu opšteg i jednakog prava glasa, i završava ovim rečima:

"Gospodaru! Ne ostavljaj svoj narod bez pomoći! Sruši pregradu između sebe i svog naroda! Zapovedi da se naše molbe ispune, i Ti ćeš Rusiju učiniti srećnom; ako nećeš, spremni smo da odmah ovde umremo. Pred nama su samo dva puta: sloboda i sreća ili grob".

Čoveka obuzima neko čudnovato osećanje kad sada čita tu peticiju neobrazovanih, nepismenih radnika, koje predvodi patrijarhalni sveštenik. Nehotice se nameće paralela između ove naivne peticije i sadašnjih mirovnih rezolucija socijal-pacifista, tj. ljudi koji bi hteli da budu socijalisti, a koji su u stvari samo buržoaski frazeri. Neobrazovani radnici u predrevolucionarnoj Rusiji nisu znali da car stoji na čelu vladajuće klase, klase krupnih zemljoposednika, koji su već hiljadama niti povezani s krupnom buržoazijom i koji su spremni da svoje monopole, privilegije i profite brane svim sredstvima sile. Današnji socijal-pacifisti, koji - šalu na stranu! - žele da važe kao "visoko obrazovani" ljudi, ne znaju da je očekivanje "demokratskog" mira od buržoaskih vlada, koje vode

imperijalistički, pljačkaški rat, isto tako glupo kao što je glupo misliti da je mirnim peticijama moguće privoleti krvavog cara na demokratske reforme.

Velika razlika pri svemu tome jeste to što su današnji socijal-pacifisti dobrim delom licemeri, koji nastoje da smernim moljenjem odvrate narod od revolucionarne borbe, dok su neobrazovani radnici predrevolucionarne Rusije svojim delima dokazali da su iskreni ljudi, kod kojih se prvi put probudila politička svest.

I baš se u tom buđenju ogromnih narodnih masa k političkoj svesti i k revolucionarnoj borbi sastoji istoriski značaj 22 januara 1905.

"U Rusiji još nema revolucionarnog naroda" -tako je pisao dva dana pre "krvave nedelje" tadašnji vođa ruskih liberala, gospodin Pegar Struve, koji je tada izdavao ilegalni, slobodni organ u inostranstvu. Toliko se tom "visoko obrazovanom", naduvenom i neverovatno glupom vođi buržoaskih reformista činila apsurdnom ideja da nepismena seljačka zemlja može roditi revolucionarni narod! Tako su duboko tadašnji - kao god i sadašnji - reformisti bili uvereni da stvarna revolucija nije moguća!

Pre 22 (po ruskom računanju vremena 9) januara 1905 revolucionarne partije Rusije sastojale su se iz male grupe ljudi - tadašnji reformisti (baš kao i sadašnji!), podrugljivo su nas zvali "sektom". Nekoliko stotina revolucionarnih organizatora, nekoliko hiljada članova mesnih organizacija, pola tuceta revolucionarnih listova koji nisu izlazili češće od jedanput mesečno - koji su izdavani uglavnom u inostranstvu i krijumčareni u Rusiju uz neverovatne teškoće i po cenu mnogih žrtava, - to su pre 22 januara 1905 bile revolucionarne partije Rusije, i u prvom redu revolucionarna socijal-demokratija. Ta okolnost davala je ograničenim i naduvenim reformistima formalno pravo da tvrde kako u Rusiji još nema revolucionarnog naroda.

Za nekoliko meseci sve se iz osnova izmenilo! Stotine revolucionarnih socijal-demokrata "iznenada" su izrasle u hiljade, hiljade postadoše vođama 2 do 3 miliona proletera. Proleterska borba izazvala je veliko vrenje, delimično i revolucionarni pokret u masi od 50 do 100 miliona seljaka, seljački pokret je probudio simpatije u vojsci i doveo do vojničkih ustanaka, do oružanih borbi jednog dela vojske protiv drugog dela. Tako je ogromna zemlja sa 130 miliona stanovnika ušla u revoluciju, tako je od učmale Rusije nastala Rusija revolucionarnog proletarijata i revolucionarnog naroda.

Taj prelaz treba studirati, njegovu mogućnost, njegove, da tako kažem, metode i puteve greba shvatiti.

Najglavnije sredstvo tog prelaza bio je masovni štrajk. Osobenost ruske revolucije sastoji se baš u tome što je ona po svojoj socijalnoj sadržini bila buržoasko-demokratska, ali po sredstvima borbe proleterska. Ona je bila buržoasko-demokratska, jer je cilj kojemu je neposredno težila i koji je mogla postići neposredno, svojim vlastitim snagama, bila demokratska republika, 8-časovni radni dan, konfiskacija ogromnog plemićkog krupnog zemljoposeda - sve same takve mere koje je najvećim delom ostvarila buržoaska revolucija u Francuskoj godine 1792 i 1793.

Ruska revolucija bila je istovremeno i proleterska, ne samo u tom smislu što je proletarijat bio vodeća snaga, avangarda pokreta, nego i u tom smislu što je specifično proletersko sredstvo borbe, naime štrajk, bilo glavno sredstvo za razdrmavanje masa i najkarakterističnija pojava u valovitom toku odlučujućih događaja.

Ruska revolucija je u svetskoj istoriji prva ali zacelo neće biti poslednja velika revolucija u kojoj je masovni politički štrajk igrao neobično veliku ulogu. Pa ni sami događaji ruske revolucije i smanjivanja njenih političkih oblika ne mogu se razumeti ako se osnova tih događaja i tog menjanja oblika ne traži u statistici štrajkova.

Ja vrlo dobro znam koliko su suve statističke cifre nepodesne za jedno usmeno predavanje, koliko mogu da odbiju slušaoce. Ali ja ipak ne mogu da vam ne navedem nekoliko zaokrugljenih cifara, da biste mogli oceniti realnu, objektivnu osnovu čitavog pokreta. Prosečni godišnji broj štrajkača u Rusiji u toku deset godina pre revolucije iznosio je 43 hiljade. Dakle, ukupan broj štrajkača u čitavom deceniju pre revolucije - 430 hiljada. U januaru 1905, u prvom mesecu revolucije, broj štrajkača iznosio je 440 hiljada. Dakle u jednom jedinom mesecu više nego u čitavom prethodnom deceniju!

Ni u jednoj kapitalističkoj zemlji sveta - čak ni u najnaprednijim zemljama kao što su Engleska, Sjedinjene Američke Države, Nemačka - svet nije video tako velikog štrajkačkog pokreta kao u Rusiji 1905 godine. Ukupan broj štrajkača iznosio je 2 miliona 800 hiljada, gotovo dva puta više od ukupnog broja fabričkih radnika! To ne dokazuje, naravno, da su gradski fabrički radnici u Rusiji bili obrazovaniji, ili jači, iln sposobniji za borbu nego njihova braća u Zapadnoj Evropi. Tačno je baš suprotno.

Ali to dokazuje koliko velika može biti neprobuđena energija proletarijata. To dokazuje da proletarijat u revolucionarnom periodu - ja to tvrdim bez svakog preterivanja, na osnovu najtačnijih podataka ruske istorije - može razviti sto puta veću borbenu energiju nego u obično, mirno vreme. To dokazuje da čovečanstvo sve do 1905 godine još nije znalo kako silan, kako grandiozan može biti i biće napan onaga proletarijata, kad se radi o borbi za zaista velike ciljeve, o zaista revolucionarnoj borbi!

[Istorija ruske revolucije pokazuje nam da je baš avangarda, elita najamnog radništva bila ta koja je vodila borbu s najvećom žilavošću i s najvećom požrtvovanošću. Što su fabrike bile veće, to su štrajkovi bili uporniji, to su slučajevi ponavljanja štrajkova u jednoj te istoj godini bili češći. Što su gradovi bili veći, to je uloga proletarijata u borbi bila veća. Tri velika grada, koji imaju najinteligentnije i najbrojnije radništvo, naime Petrograd, Riga i Varšava, pokazuju daleko veći broj štrajkača u odnosu prema ukupnom broju radnika nego svi drugi gradovi, akamoli selo.

Metalci pretstavljaju u Rusiji - kao god i u drugim kapitalističkim zemljama - avangardu proletarijata. I tu vidimo sledeću poučnu činjenicu: svaka stotina fabričkih radnika u Rusiji uopšte dala je 1905 godine 160 štrajkača. Međutim svaka stotina metalaca dala je iste godine - 320 štrajkača! Izračunato je da je svaki ruski fabrički radnik 1905 godine usled štrajka gubio prosečno 10 rubalja - oko 26 franaka po predratnom kursu - žrtvovao ih tako reći za borbu. A ako uzmemo samo metalce, dobijamo tri puta toliku sumu! Najbolji elementi radničke klase išli su na čelu, vodeći za sobom kolebljive, budeći učmale i bodreći slabe.

Posve originalno bilo je preplitanje ekonomskih i političkih štrajkova za vreme revolucije. Nema sumnje da je tek najtešnja povezanost tih dvaju oblika štrajkova obezbedila veliku snagu pokreta. Široka masa eksploatisanih ne bi nikad mogla biti uvučena u revolucionarni pokret, kad ta masa ne bi svakodnevno videla pred sobom primere kako su najamni radnici najrazličitijih grana industrije primorali kapitaliste da im neposredno, odmah, poboljšaju položaj. Novi duh ušao je s tom borbom u čitavu masu ruskog naroda. Tek sada je bilo zbačeno staro nasleđe feudalne, trome, patrijarhalne, bogobojažljive i pokorne Rusije, tek sada je ruski narod dobio zaista demokratsko, zaista revolucionarno vaspitanje. [Kad buržoaska gospoda i njihovi nekritički podražavaoci, socijalistički reformisti, govore s toliko razmetanja o "vaspitanju" masa, tada obično pod rečju "vaspitanje" razumevaju nešto školsko, pedantsko, nešto što demorališe mase, što im ucepljuje buržoaske predrasude.

Pravo vaspitanje masa nikad ne može biti odvojeno, ne može biti izvan samostalne političke, a naročito revolucionarne borbe same mase. Tek borba vaspitava eksploatisanu klasu, tek borba joj otkriva veličinu njenih snaga, širi njen horizont, podiže njenu sposobnost, bistri njen um, čeliči njenu volju. I zato su čak i reakcionari morali priznati da je godina !905, godina borbe, "luda godina", definitivno sahranila patrijarhalnu Rusiju.

Pogledajmo izbliže odnos između metalskih i tekstilnih radnika u Rusiji za vreme štrajkačke borbe 1905 godine. Metalci su najbolje plaćeni, najinteligentniji, najkulturniji proleteri. Tekstilni su radnici, kojih je u Rusiji 1905 godine bilo dva i po puta više od metalaca, najzaostalija, najslabije plaćena masa, koja često još nije definitivno prekinula vezu sa svojom rodbinom na selu. I ovde vidimo sledeću veomz važnu činjenicu:

Štrajkovi metalaca pokazuju nam u toku cele 1905 godine prevagu političkih štrajkova nad ekonomskim, osobito pred kraj godine. Kod tekstilnih radnika, naprotiv, vidimo na početku 1905 godine vrlo veliku prevagu ekonomskih štrajkova, koju tek pred kraj godine smenjuje prevaga političkih štrajkova. Jasno je, dakle, da samo ekonomska borba, samo borba za neodložno, neposredno poboljšanje svoga položaja, može prodrmati najzaostalije slojeve eksploatisane mase, da im samo ona daje istinsko vaspitanje i pretvara ih - u revolucionarnoj eposi - u toku nekoliko meseci u vojsku političkih boraca.

Razume se, za to je bilo potrebno da vodeći odred radništva pod klasnom borbom ne shvata borbu za interese malog gornjeg sloja - kako su reformisti i suviše često nastojali da sugeri raju radnicima - nego da proleteri zaista istupaju kao avangarda većine eksploatisanih, da tu većinu uvlače u borbu, kao što se to dogodilo 1905 godine u Rusiji i kao što će se to nesumnjivo dogoditi u budućoj proleterskoj revoluciji u Evropi.]

Početak 1905 godine doneo je prvi veliki talas šrajkačkog pokreta u čitavoj zemlji. Već u proleće te godine vidimo buđenje prvog velikog, ne samo ekonomskog nego i političkog, seljačkog pokreta u Rusiji. Od kolike je epohalne važnosti taj preokret, može da shvati samo onaj ko nije zaboravio da se seljaštvo u Rusiji tek 1861 godine oslobodilo od najgore kmetske zavisnosti, da su seljaci u većini nepismeni, da se nalaze u strahovitoj bedi, da ih ugnjetavaju spahije, zaglupljuju popovi, da su jedni od drugih odvojeni ogromnim rastojanjima i gotovo potpunim bespućem.

Godine 1825 Rusija je prvi put videla revolucionarni pokret protiv carizma, i taj je po kret bio gotovo isključivo pretstavljen plemićima. Otada pa sve do 1881 godine, kada su teroristi ubili Aleksandra II, na čelu pokreta stajali su intelektualci iz srednjeg staleža. Oni su pokazali najveće samopožrtvovanje i svojim junačkim terorističkim metodom borbe zadivili ceo svet. Te žrtve bez sumnje nisu bile uzaludne, bez sumnje da su one - neposredno ili posredno - doprinele kasnijem revolucionarnom vaspitanju ruskog naroda. Ali svoj neposredni cilj, buđenje narodne revolucije, one nisu postigle niti su ga mogle postići.

To je pošlo za rukom tek revolucionarnoj borbi proletarijata. Tek talasi masovnog štrajka, koji su se prelili preko cele zemlje, u vezi sa strahovitim poukama imperijalističkog rusko-japanskog rata, probudili su široke mase seljaštva iz njihove letargije. Reč "štrajkač" dobila je kod seljaka nov smisao: ona je otprilike značila nešto kao buntovnik, revolucionar, što se pre izražavalo rečju "student" Ali kako je "student" pripadao srednjem staležu, "učevnim ljudima, "gospodi", on je bio tuđ narodu. "Štrajkač" je, naprotiv, sam poticao iz naroda, i sam je pripadao eksploatisanima; proteran iz Petrograda, on je vrlo često dolazio na selo i pričao svojim seoskim drugovima o požaru koji je obuhvatio gradove i koji je bio uperen i protiv plemića i protiv kapitalista. U ruskom selu pojavio se nov tip, mlad seljak, tako zvani "svesni''. On se družio sa "štrajkačima", čitao novine i pričao seljacima o događajima u gradovima, objašnjavao seoskim drugovima značaj političkih zahteva, on ih je pozivao u borbu protiv krupnih zemljoposednika-plemića, protiv popova i činovnika.

Seljaci su se sakupljali u grupe, raspravljali o svom položaju i malo pomalo stupali u borbu: oni su u gomilama napadali na krupne zemljoposednike, palili njihove dvorove i kuće, ili su pljačkali njihove zalihe, uzimali žito i druge životne namirnice, uklanjali policiske činovnike i zahtevali da se zemlja, da se ogromne latifundije plemića predaju narodu.

U proleće 1905 seljački pokret bio je tek u začetku, on je zahvatio tek manji deo srezova, otprilike samo jednu sedminu srezova.

Ali trebalo je samo da se proleterski masovni štrajk u gradovima slije s pokretom na selu, pa da uzdrma i "najčvršći" i poslednji oslonac carizma. Mislim na armiju.

Započinju vojnički ustanci u ratnoj mornarici i u vojsci. Svaki veliki talas štrajkačkog i seljačkog pokreta za vreme revolucije praćen je vojničkim ustancima u svim delovima Rusije. Najčuveniji od njih je ustanak na crnomorskoj oklopnjači "Knez Potemkin", koja je, dospevši u ruke ustanika, učestvovala u revoluciji u Odesi, pa se posle poraza te revolucije i neuspelih pokušaja da osvoji druge luke (na pr. Feodosiju na Krimu) predala rumunskim vlastima u Konstanci.

Dozvolite da vam iz te pobune crnomorsko flote opširnije opišem jednu malu epizodu, da biste imali konkretnu sliku događaja kad su bili na vrhuncu svog razvitka.

"Organizovani su zborovi revolucionarnih radnika i mornara, i ti su zborovi bivali sve češći. Kako vojnike nisu puštali na radničke mitinge, radnici su u masama počeli posećivati vojničke mitinge. Skupljalo se na hiljade vojnika i radnika. Ideja zajedničkih akcija naišla je na oduševljen prijem. U svesnijim četama birali su se delegati.

Tada su vojne vlasti odlučile da preduzmu mere. Pokušaji pojedinih oficira da na mitinzima drže "patriotske" govore svršavali su veoma jadno: mornari, vešti u diskusijama, naterali su svoje starešine u sramotno bekstvo. Pošto je to sredstvo zatajilo, bilo je odlučeno da se mitinzi uopšte zabrane. Ujutru 24 novembra 1905 bila je pred vratima mornarskih kasarni postrojena četa mornara u punoj ratnoj spremi. Kontraadmiral Pisarevski izdao je zapovest da je svako čuje: "Nikoga ne puštati iz kasarni! U slučaju nepokoravanja - pucati!" Iz čete kojoj je bila data ova zapovest istupio je mornar Petrov, pred očima svih napunio pušku i jednim metkom ubio potpukovnika Štajna iz Brest-litovskog puka, a drugim ranio kontra-admirala Pisarevskog. Odjeknula je komanda oficira: "Uhapsite ga!" Ali se niko nije makao s mesta. Petrov je bacio pušku. "Šta stojite? Držite me!" Uhapsiše ga. Mornari, koji su dojurili sa svih strana, burno su zahtevali da Petrov bude pušten, izjavljujući da oni za nj garantuju. Uzbuđenje je dostiglo vrhunac.

- "Je li, Petrov, puška ti je slučajno opalila?" - upitao je oficir da bi našao nekn izlaz iz situacije.
- "Kako slučajno! Istupio sam napred, napunio pušku i nanišanio. Zar je to slučajno?"
- "Oni traže da budeš pušten"...
I Petrov je bio pušten. Ali se mornari time nisu zadovoljili. Svi dežurni oficiri bili su pohapšeni, razoružani i odvedeni u kancelariju... Delegati mornara, njih oko 40, konferisali su celu noć. Odlučili su da oficire puste na slobodu, ali da ih više ne pušataju u kasarne...

Ta mala epizoda ilustruje vam kako su se razvijali događaji u većini vojničkih ustanaka. Revolucionarno vrenje u narodu nije moglo da ne obuzme i vojsku. Karakteristično je da su vođe pokreta davali oni elementi ratne mornarice i vojske koji su se regrutovali ponajviše iz redova industriskih radnika i za koje se tražila najveća tehnička sprema, na pr. saperi. Ali široke mase bile su još odveć naivne, odveć miroljubive, odveć dobroćudne, odveć hrišćanski raspoložene. One su planule prilično lako, svaki slučaj nepravde, odveć grub postupak oficira, rđava hrana itd. mogao je izazvati revolt. Ali nije bilo dovoljno izdržljivosti, nedostajala je jasna svest o zadatku, nije se shvatalo da je samo najenergičnije nastavljanje oružane borbe, samo pobeda nad svim vojnim i civilnim vlastima, samo obaranje vlade i osvajanje vlasti u celoj državi jedina garancija uspeha revolucije.

Široke mase mornara i vojnika lako su dizale bunu, ali su isto tako lako činile naivnu glupost da su oslobađale pohapšene oficire, dale su se umirivati obećanjima i nagovaranjima starešina; starešine su na taj način dobivale dragoceno vreme, dopremale pojačanja, cepale ustaničke snage, a zatim je uvek sledilo najokrutnije gušenje i pogubljenje vođa.

[Zanimljivo je uporediti vojničke ustanke u Rusiji 1905 godine s vojničkim ustankom dekabrista 1825 godine. Tada su političkim pokretom rukovodili skoro isključivo oficiri, osobito oficiri-plemići, koje je za vreme Napoleonovih ratova zarazio dodir s demokratskim idejama Evrope. Vojnička masa, koja se tada još sastojala od kmetova, držala se pasivno.

Istorija 1905 godine pokazuje nam sasvim suprotnu sliku. Oficiri, uz neznatne izuzetke, bili su raspoloženi ili buržoaski-liberalno, reformistički, ili direktno kontrarevolucionarno. Radnici i seljaci u vojničkoj uniformi bili su duša ustanka: pokret je postao narodnim, on je prvi put u istoriji Rusije obuhvatio većinu eksploatisanih. Ono što je nedostajalo to je, s jedne strane, izdržljivost, odlučnost masa, koje su i suviše patile od bolesti poverenja, a s druge strane - organizacija revolucionarnih socijal-demokratskih radnika u vojničkoj uniformi; oni nisu umeli da uzmu vođstvo u svoje ruke, da stanu na čelo revolucionarne vojske i pređu u ofanzivu protiv državne vlasti.

Uzgred rečeno, oba ova nedostatka biće možda sporije nego što bismo mi hteli, ali zato sigurno - uništena ne samo opštim razvitkom kapitalizma, nego i sadanjim ratom...]

U svakom slučaju, istorija ruske revolucije, kao god i istorija Pariske komune od 1871 godine, nepobitno nas uči da militarizam nikad i nipošto ne može biti pobeđen i uništen na neki drugi način osim pobedonosnom borbom jednog dela narodne vojske protiv drugog dela vojske. Nije dosta samo kleti, proklinjati, ,,otklanjati" militarizam, argumentovanom kritikom dokazivati njegovu štetnost, glupo je mirno odbijati služenje u vojsci - potrebno je da se revolucionarna svest proletarijata drži budnom, i to ne samo uopšte, nego da se najbolji njegovi elementi konkretno pripremaju za to da u momentu najjačeg vrenja u narodu stanu na čelo revolucionarne armije.

[To nas uči i svakodnevno iskustvo ma koje kapitalističke države. Svaka "mala" kriza koju doživljuje jedna takva država pokazuje nam u malom opsegu elemente i klice bojeva koji će se u vreme velike krize neminovno morati da ponove u velikom opsegu. I šta je druto, na primer, svaki štrajk, ako ne jedna mala kriza kapitalističkog društva? Zar pruski ministar unutrašnjih dela, gospodin fon Putkamer, nije imao pravo kad je kazao čuvenu izreku: "U svakom štrajku vreba hidra revolucije"? Zar nam pozivanje vojske za vreme štrajkova u svima, pa čak - dopustite da se tako izrazim: u najmirnijim i "najdemokratskijim" kapitalističkim zemljama ne pokazuje kako će stajati stvar u vremenima zaista velikih kriza?]

Ali moram da se vratim na istoriju ruske revolucije.

Pokušao sam da vam ocrtam kako su proleterski štrajkovi potresli čitavu zemlju i najšire, najzaostalije slojeve eksploatisanih, kako je počeo seljački pokret i kako su ga pratili vojnički ustanci.

U jesen 1905 ceo pokret je dostigao svoj vrhunac. [19 (6) avgusta pojavio se carski manifest o stvaranju narodnog pretstavništva. Tako zvana Buliginska duma[1] imala je da se stvori na osnovu izbornog zakona koji je predviđao jedan smešno mali broj birača i koji tome originalnom "parlamentu" nikvkvih zakonodaviih nego samo savetodavna prava!

Buržoazija, liberali, oportunisti bili su spremni da oberučke prihvate taj "dar" zaplašenog cara. Kao i svi drugi reformisti, tako i naši reformisti 1905 godine nisu mogli shvatiti da ima istoriskih situacija kad reforme, a naročito obećanja reformi, imaju isključivi cilj da stišaju vrenje u narodu, da sklone revolucionarnu klasu da obustavi ili bar oslabi borbu.

Ruska revolucionarna socijal-demokratija dobro je shvatila pravi karakter tog oktroisanja, tog darivanja prividnog ustava u avgustu 1905. I zato je, ni časa ne časeći, postavila parolu: Dole "savetodavna" Duma! Bojkotujmo Dumu! Dole carska vlada! Nastavimo revolucionarnu borbu u cilju obaranja te vlade! Privremena revolucionarna vlada, a ne car, ima da sazove prvo, pravo narodno pretstavništvo u Rusiji!

Istorija je pokazala da su revolucionarni socijal-demokrati imali pravo, jer Buliginska Duma nije nikad bila sazvana. Revolucionarna bura odnela ju je pre nego što je bila sazvana; ta bura je prisilila cara da izda nov izborni zakon, koji je znatno povećao broj birača i prizna vao zakonodavni karakter Dume.]

Oktobar i decembar 1905 obeležavaju najvišu tačku uzlazne linije ruske revolucije. Svi izvori revolucionarne snage naroda otvorili su se još šire nego pre. Broj štrajkača, koji je u januaru 1905, kao što sam već kazao, iznosio 440 hiljada, premašio je u oktobru 1905 pola miliona, ne zaboravite, u toku jednog jedinog meseca. Ali tome broju, koji obuhvata samo fabričke radnike, treba dodati još nekoliko stotina hiljada železničara, poštanskih i telegrafskih nameštenika itd.

Ruski generalni štrajk železničara zaustavio je železnički saobraćaj i najviše paralisao snagu vlade. Otvorila su se vrata univerziteta, i slušaonice, koje su u mirno vreme služile isključivo za to da se u njima mlade glave zaluđuju profesorskom katedarskom mudrošću i pretvaraju u pitome sluge buržoazije i carizma, služile su sada kao skupštinski lokali za hiljade i hiljade radnika, zanatlija, posluge, koji su otvoreno i slobodno pretresli politička pitanja.

Bila je izvojevana sloboda štampe. Cenzura je bila naprosto otstranjena. Ni jedan izdavač nije se usuđivao da dostavlja vlastima obavezne primerke, a vlasti se nisu usuđivale da preduzimaju ma kakve mere protiv toga. Prvi put u ruskoj istoriji slobodno se pojaviše u Petrogradu i u drugim gradovima revolucionarne novine. U samom Petrogradu izlazila su tri socijal-demokratska dnevnika, s tiražom od 50 do 100 hiljada primeraka.

Proletarijat je stupao na čelu pokreta. On je sebi postavio zadatak da revolucionarnim putem izvojuje osmočasovni radni dan. Bojni poklič petrogradskog proletarijata bio je tada: ..osmočasovni radni dan i oružje!" Sve većem broju radnika postajalo je jasno da sudbinom revolucije može odlučiti i da će odlučiti sama oružana borba.

U vatri borbe stvorila se naročita masovni organizacija: čuveni sovjeti radničkih deputati, skupštine delegata iz svih fabrika. Ti sovjeti radničkih deputata u nekoliko gradova Rusije uzimali su sve više i više ulogu privremene revolucionarne vlade, ulogu organa i rukovodilaca ustanka. Činjeni su pokušaji da se organi zuju sovjeti vojničkih i mornarskih deputata i da se sjedine sa sovjetima radničkih deputata

Neki gradovi u Rusiji proživeli su u tim danima period raznih lokalnih i malih "republika", u kojima je državna vlast bila zbačena i sovjet radničkih deputata zaista funkcionisao kao nova državna vlast. Na žalost, ti periodi bili su odveć kratki, ,,pobede" odveć slabe odveć izolovane.

Seljački pokret uzeo je u jesen 1905 još veće razmere: više od trećine srezova u celoj zemlji bilo je tada obuhvaćeno tako zvanim "seljačkim nemirima" i direktnim seljačkim ustancima. Seljaci su spalili oko 2000 spahiskih dvorova i razdelili između sebe životne namirnice koje su plemićki razbojnici opljačkali od naroda.

Na žalost, taj posao bio je premalo temeljan! Na žalost, seljaci su tada uništili samo petnaesti deo svih spahiskih dvorova, samo petnaesti deo onoga što su morali uništiti, da bi s lica ruske zemlje potpuno zbrisali sramotu krupnog feudalnog zemljoposeda. Na žalost, i seljaci su dejstvovali suviše rasparčano, neorganizovano, nedovoljno ofanzivno, i to je bio jedan od osnovnih uzroka poraza revolucije.

Među ugnjetenim narodima Rusije razbuktao se nacionalno-oslobodilački pokret. U Rusiji je više od polovine, skoro tri petine (tačno: 57 procenata) stanovništva nacionalno ugnjeteno, ono čak nema slobode da se služi maternjim jezikom, njega nasilno "rusificiraju". Na primer, muslimani, kojih ima u Rusiji nekoliko desetina miliona, neviđenom brzinom organizovali su tada -.- to je uopšte bila epoha ogromnog porasta najraznovrsnijih organizacija - muslimanski savez.

Da bih skupu, a naročito omladini predočio kako je u tadašnjoj Rusiji nacionalno-oslobodilački pokret izrastao u vezi s radničkim pokretom, navešću vam jedan mali primer.

U decembru 1905 poljska školska deca u stotinama škola spalila su sve ruske knjige, slike i careve portrete, istukla i isterala iz škole sve ruske učitelje i ruske drugove s uzvicima: "Napolje! Idite u Rusiju!" Zahtevi poljskih đaka u srednjim školama bili su pored ostalog ovi: "1. sve srednje škole imaju biti potčinjene sovjetu radničkih deputata; 2. održavanje mešovitih đačkih i radničkih skupština u školskim prostorijama; 3. dozvola da se u gimnaziji nose crvene bluze kao znak pripadnosti budućoj proleterskoj republici" itd.

Što su se više dizali talasi pokreta, to se reakcija s većom energijom i odlučnošću naoružavala za borbu protiv revolucije. U ruskoj revoluciji 1905 obistinilo se ono što je Karl Kaucki pisao 1902 godine u svojoj knjizi "Socijalna revolucija" (uzgred rečeno, on je tada još bio revolucionarni marksist, a ne zaštitnik socijal-patriota i oportunista kao što je danas). On je naime pisao:

" ...Buduća revolucija... manje će ličiti na iznenadni ustanak protiv vlade, a više na dugotrajni građanski rat..."

Tako se i dogodilo! Nema sumnje da će tako biti i u pretstojećoj evropskoj revoluciji.

Mržnja carizma bila je uperena naročito protiv Jevreja. S jedne strane, Jevreji su davali naročito velik procenat (u odnosu prema ukupnom broju jevrejskog stanovništva) rukovodilaca revolucionarnog pokreta. I sada, uzgred rečeno, Jevreji imaju tu zaslugu što daju relativno veliki procenat pretstavnika internacionalističke struje u poređenju s drugim nacijama. S druge strane, carizam je umeo da odlično iskoristi najgore predrasude neobrazovanih slojeva stanovništva protiv Jevreja. Tako je i došlo do pogroma, koje policija najčešće podupire, ukoliko i direktno njima ne rukovodi, do onih strahovitih pokolja mirnih Jevreja, njihovih žena i dece, pogroma koji su krvavi carizam učinili tako omraženim u celom civilizovanom svetu. Mislim, naravno, omraženim kod zaista demokratskih elemenata civilizovanog sveta, a to je isključivo socijalističko radništvo, proleteri.

[U 100 gradova bilo je u to vreme preko 4.000 mrtvih, preko 10.000 osakaćenih.]

Buržoazija, čak i u najslobodnijim, čak u republikanskim zemljama Zapadne Evrope ume i suviše dobro da kombinuje svoje licemerne fraze o "ruskim zverstvima" s najsramnijim novčanim poslovima, naročito s finansiskim podupiranjem carizma, kao i s imperijalističkom eksploatacijom Rusije pomoću izvoza kapitala itd.

Vrhunac revolucije 1905 bio je decembarski ustanak u Moskvi. Mali broj ustanika, naime organizovanih i naoružanih radnika - njih nije bilo više od nekih osam hiljada - pružao je devet dana otpor carskoj vladi, koja nije mogla imati poverenje u moskovski garnizon, nego ga je, naprotiv, morala držati pod ključem, i koja je samo zahvaljujući dolasku Semjonovskog puka iz Petrograda bila u stanju da uguši ustanak.

Buržoazija voli da naziva moskovski usta nak nečim "veštačkim" i da ga ismejava. Na primer, u nemačkoj tako zvanoj "naučnoj" literaturi gospodin profesor Maks Veber u svom velikom delu o političkom razvitku Rusije nazvao je moskovski ustanak "pučem".

" ...Lenjinova grupa - piše taj "veleučeni" gospodin profesor - i deo socijal-revolucionara odavno su pripremili taj ludi ustanak..."

Da bismo tu profesorsku mudrost kukavičke buržoazije ocenili po zasluzi, dovoljno je da se setimo suvih cifara statistike štrajkova. U januaru 1905 bilo je u Rusiji samo 13 hiljada čisto političkih štrajkača, u oktobru 330 hiljada, u decembru je dostignut maksimum, naime 370 hiljada čisto političkih štrajkača u jednom jedinom mesecu! Setimo se mera kontrarevolucije, seljačkih i vojničkih ustanaka, i odmah ćemo se uveriti da je sud buržoaske "nauke" o decembarskom ustanku ne samo smešan, nego je to izmotavanje pretstavnika kukavičke buržoazije, koja u proletarijatu vidi svog najopasnijeg klasnog neprijatelja.

U stvari, ceo razvitak ruske revolucije nužno je vodio odlučnom oružanom boju između carske vlade i avangarde klasnosvesnog proletarijata.

U dosadašnjem izlaganju već sam nagovestio u čemu se sastojala slabost ruske revolucije koji je dovela do njenog privremenog poraza.

S ugušivanjem decembarskog ustanka linija revolucije počinje da ide naniže. I u tom periodu ima vanredno zanimljivih momenata, naročito dvokratni pokušaj najborbenijih elemenata radničke klase da zaustave uzmak revolucije i da ga obrnu u novu ofanzivu.

Ali vreme koje mi je određeno već sam skoro iscrpeo, i ja neću da zloupotrebljavam strpljenje svojih slušalaca. Najvažnije za razumevanje ruske revolucije, njenog klasnog karaktera, njenih pokretačkih snaga i njenih sredstava borbe ja sam, mislim, pokazao, ukoliko se uopšte tako ogromna tema može iscrpsti u jednom kratkom predavanju.

Samo još nekoliko kratkih primedaba o svetsko-istoriskom značaju ruske revolucije.

Geografski, ekonomski i istoriski Rusija spada ne samo u Evropu nego i u Aziju. I zato vidimo da je ruska revolucija postigla ne samo to da je potpuno probudila iz dremeža najveću i najzaostaliju zemlju u Evropi i stvorila revolucionarni narod, predvođen od revolucionarnog proletarijata.

Ne samo to. Ruska revolucija izazvala je pokret u celoj Aziji. Revolucije u Turskoj, u Persiji, u Kini dokazuju da je veliki ustanak 1905 godine ostavio duboke tragove i da je njegov uticaj na napredak stotina i stotina miliona ljudi neiskorenljiv.

Indirektnim putem ruska revolucija je izvršila uticaj i na zemlje koje leže na Zapadu. Ne sme se zaboraviti da je 30 oktobra 1905, čim je u Beč stigao telegram o carevom manifestu u kome se obećava ustav, ta vest snažno doprinela konačnoj pobedi opšteg prava glasa u Austriji.

Kad je za vreme zasedanja partiskog kongresa austriske socijal-demokratije drug Elenbogen - tada on još nije bio socijal-patriot, tada je još bio drug - držao svoj referat o političkom štrajku, stavili su pred njega na sto taj telegram. Diskusija je bila odmah prekinuta. Naše je mesto na ulici! - zaorilo se u dvorani u kojoj su zasedali delegati austriske socijal-demokratije. A idućih dana imali smo najveće ulične demonstracije u Beču i barikade u Pragu. Pobeda opšteg prava glasa u Austriji bila je rešena.

U zapadnoj Evropi vrlo često susrećemo ljude koji o ruskoj revoluciji misle tako kao da događaji, odnosi i sredstva borbe u toj zaostaloj zemlji imaju vrlo malo sličnog sa zapadnoevropskim odnosima i da zbog toga teško da mogu imati bilo kakav praktični značaj.

Nema ništa pogrešnije od takvog mišljenja.

Nema sumnje da će se oblici, a isto tako i povodi pretstojećih bojeva u pretstojećoj evropskoj revoluciji u mnogom pogledu razlikovati od oblika ruske revolucije.

Ali uprkos tome ruska revolucija - baš zbog svoga proleterskog karaktera u onom naročitom smislu reči o kom sam već govorio - ostaje predigra pretstojeće evropske revolucije. Neosporno je, naime, da ta pretstojeća revolucija može biti samo proleterska revolucija - i to u mnogo dubljem značenju te reči: proleterska, socijalistička i po svojoj sadržini. Ta pretstojeća revolucija pokazaće u još većoj meri, s jedne strane, da samo žestoke borbe, i to građanski ratovi, mogu osloboditi čovečanstvo od jarma kapitala, a s druge strane, da samo klasno svesni proleteri mogu biti i da će samo oni biti vođe ogromne većine eksploatisanih.

Nas ne sme da zavarava sadašnja grobna tišina u Evropi. Evropa je bremenita revolucijom. Neverovatni užasi imperijalističkog rata i strahote skupoće stvaraju svuda revolucionarno raspoloženje, a vladajuće klase - buržoazija - i njihove sluge - vlade - zalaze sve dublje i dublje u ćorsokak, iz koga uopšte ne mogu naći izlaza bez najtežih potresa.

Kao što je u Rusiji 1905 godine pod rukovodstvom proletarijata započeo narodni ustanak protiv carske vlade, s ciljem da se izvojuje demokratska republika, tako će bliske godine baš u vezi s ovim razbojničkim ratom dovesti u Evropi do narodnih ustanaka, pod rukovodstvom proletarijata, protiv vlasti finansiskog kapitala, protiv krupnih banaka, protiv kapitalista, i ti potresi ne mogu se svršiti drukčije nego eksproprijacijom buržoazije, pobedom socijalizma.

Mi, stari, možda nećemo ni doživeti odlučnih bitaka te pretstojeće revolucije. Ali mislim da mogu s tvrdim uverenjem izraziti nadu da će omladina, koja tako odlično radi u socijalističkom pokretu Švajcarske i celog sveta, imati tu sreću da se ne samo bori, nego i da pobedi u pretstojećoj proleterskoj revoluciji.


fusnote:



[1] Buliginska duma - nazvana je tako io Buliginu, tadašnjem ruskom ministru unutrašnjih koslova. Prev.


V. I. Lenjin
Predavanje o revoluciji 1905 godine
Ova brošura štampana je ćirilicom i latinicom. Štampanje ćirilicom u 25.000 primeraka završeno 8 januara 1947 u štampariji "Kultura", Beograd.

KULTURA
BIBLIOTEKA MARKSIZMA-LENJINIZMA 1947

Računarska obrada teksta: Pobunjeni um web magazin, 2003


[ na početak | spisak autora | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.