Make your own free website on Tripod.com
KOMUNIST - internet biblioteka


ULOGA RADA PRI PRETVARANJU
MAJMUNA U ČOVEKA

autor: Fridrih Engels


Fridrih Engels
Fridrih Engels
Od izdavača

Mali, ali izvanredno sadržajni Engelsov članak "Uloga rada pri pretvaranju majmuna u čoveka" štampa se prvi put u srpskom prevodu. Po zamisli Engelsa ovaj članak imao je da bude uvod u veće delo koje je Engels najpre nazvao "O trima osnovnim oblicima porobljavanja", a kasnije "Porobljavanje radnika". Pošto Engels nije uspeo da završi to delo, on je uvodni deo, prvih 8-9 strana rukopisa, nazvao "Uloga rada pri pretvaranju majmuna u čoveka" ("Anteil der Arbeit an der Menschwerdung des Affen"). Poslednje 2-3 strane rukopisa već ulaze u osnovnu temu dela - porobljavanje radnog čovečanstva. Iz prepiske Engelsa s Vilhelmom Libknehtom može se zaključiti da je ovaj članak napisan 1876 g. Kao osnova za srpski prevod služio je nemački original iz celokupnih dela Marksa i Engelsa, koji su saradnici Instituta Marksa-Engelsa-Lenjina u Moskvi ponovo proverili prema fotokopijama Engelsovog rukopisa.


ULOGA RADA PRI PRETVARANjU MAJMUNA U ČOVEKA

Rad je izvor svega bogatstva, kažu politički ekonomisti. On to zaista i jeste - uz prirodu koja mu pruža materijal, koji on pretvara u bogatstvo. Ali on je još beskrajno više od toga. On je prvi osnovni uslov svega ljudskog života, i to u tolikoj meri da u izvesnom smislu moramo reći: rad je stvorio samog čoveka.

Pre više stotina hiljada godina, u jednom razdoblju - koje se još ne može tačno odrediti - onog perioda u razvitku zemlje koji geolozi nazivaju tercijarom, po svoj prilici pred kraj toga perioda, živeo je negde u žarkom pojasu - verovatno na nekom velikom kopnu, potonulom na dno Indiskog Okeana - jedan naročito visoko razvijen rod čovekolikih majmuna. Darvin nam je dao približan opis tih naših predaka. Oni su bili potpuno pokriveni dlakom, imali su bradu i šiljate uši, i živeli su u čoporima po drveću.

Verovatno, pre svega pod uticajem svog načina života, koji je tražio da ruke pri veranju vrše drugu funkciju nego noge, ti su majmuni počeli da se pri hodanju po zemlji odvikavaju pomaganja rukama i da se navikavaju na sve uspravniji hod. Time je bio učinjen odlučujući korak za prelaz od majmuna k čoveku.

Svi danas još postojeći čovekoliki majmuni mogu da stoje uspravno i da se kreću samo nogama, ali jedino u slučaju potrebe i vrlo nespretno. Njihov prirodni hod je poluuspravan - sa upotrebom ruku. Većina njih se pri hodanju opire o zemlju člankovima savijenih prstiju ruke i, skupivši noge, odbacuje telo između dugih ruku, kao hrom čovek koji hoda na štakama. Uopšte, mi još i sada kod majmuna možemo posmatrati sve prelazne stepene od hodanja četvoronoške do hodanja na dve noge. Ali ni kod jednog od njih to nije odmaklo dalje od pripomoći u nuždi.

Ako je uspravan hod kod naših dlakavih predaka imao da postane najpre pravilo, a s vremenom i nužnost, onda to pretpostavlja da su ruke za to vreme dobijale sve više i više druge funkcije. I kod majmuna postoji već izvesna podela upotrebe ruku i nogu. Kao što je već pomenuto, ruka se pri veranju upotrebljava drukčije nego noga. Ona prvenstveno služi za branje i držanje hrane, kao što to već biva kod nižih sisara sa prednjim šapama. Neki majmuni grade njome gnezda na drveću, ili čak, kao šimpanza, krovove među granama kao zaklon od nevremena. Njome oni hvataju batine za odbranu od neprijatelja ili bombarduju neprijatelje plodovima i kamenjem. Njome oni, kad su u kavezu, vrše niz jednostavnih operacija koje su videli od ljudi. Ali baš tu se pokazuje kako je veliko rastojanje između nerazvijene ruke čak i najčovekolikijih majmuna i čovečije ruke usavršene radom stotina hiljada godina. Broj i opšti raspored kostiju i mišića isti je kod jednih i drugih; ali ruka najprimitivnijeg divljaka može da izvrši stotine operacija koje nijedna majmunska ruka ne može da ponovi. Nijedna majmunska ruka nije nikad napravila ni najgrublje sečivo od kamena.

Zato su operacije kojima su naši preci pri prelazu od majmuna k čoveku u toku mnogo hiljada godina postepeno prilagođavali svoju ruku mogle najpre biti samo vrlo jednostavne. Najprimitivniji divljaci, čak i oni kod kojih treba pretpostaviti vraćanje u stanje koje je sličnije životinjskom, uz istovremeno nazadovanje u telesnom razvitku, još uvek stoje mnogo više od tih prelaznih bića. Pre nego što je čovečija ruka preradila prvi kremen u sečivo, morali su proteći takvi vremenski razmaci, prema kojima nama poznati istoriski period izgleda neznatan. Ali odlučujući korak bio je učinjen: ruka je postala slobodna i mogla je sada da stiče sve nove i nove veštine, a time stečena veća gipkost nasleđivala se i napredovala je iz pokolenja u pokolenje.

Prema tome, ruka nije samo organ rada, ona je i njegov proizvod. Jedino radom, prilagođavanjem ove novim i novim operacijama, nasleđivanjem time stečenog naročitog razvitka mišića, tetiva, a u dužim periodima i kostiju, i sve novom primenom te nasleđene istančanosti na nove, sve složenije operacije, čovečija ruka je dostigla onaj visoki stupanj savršenstva na kojem je mogla stvoriti Rafaelove slike, Torvaldsenove kipove i Paganinijevu muziku.

Ali ruka nije bila nešto zasebno. Ona je bila samo jedan od članova celog, veoma složenog organizma. I ono što je bilo od koristi ruci, bilo je od koristi i čitavom telu kome je ona služila, i to na dvojaki način.

Najpre usled zakona korelacije rastenja, kako ga je nazvao Darvin. Po tome zakonu određeni oblici pojedinih delova jednog organskog bića uvek su povezani sa izvesnim oblicima drugih delova, koji, naizgled, s njima nisu ni u kavkoj vezi. Tako sve životinje koje imaju crvene krvne ćelice bez ćeličnog jedra i čija je potiljačna kost dvama gležnjevima (kondilima) vezana c prvim pršljenom kičme, imaju, bez izuzetka, i mlečne žlezde za dojenje mladih. Tako su kod sisara razdvojena kopita redovno povezana sa složenim želucem za preživanje. Promene određenih oblika povlače za sobom promene oblika drugih delova tela, a da ne možemo objasniti tu vezu. Posve bele mačke c plavim očima su uvek, ili gotovo uvek, gluhe. Postepeno usavršavanje čovečije ruke i formiranje nogu za uspravan hod, koje se vršilo uporedo s tim usavršavanjem, besumnje je, usled zakona korelacije, imalo obratan uticaj na druge delove organizma. Ali je taj uticaj još odveć malo ispitan, da bismo mogli reći nešto više od opšte konstatacije.

Daleko je važniji direktan obratni uticaj razvitka ruke na ostali organizam, koji se da dokazati. Kao što je već rečeno, naši majmunski preci bili su društvena bića. Očevidno je da se čovek, najdruštvenija od svih životinja, ne može izvoditi od nedruštvenog najbližeg pretka. Gospodstvo nad prirodom, koje počinje s razvijanjem ruke, s radom, proširivalo je pri svakom novom napretku vidokrug čoveka. Na predmetima prirode on je otkrivao sve nova i nova, dotada nepoznata svojstva. S druge strane, razvijanje rada nužno je doprinosilo tome da se članovi društva tešnje zbijaju, jer je ono uvećavalo broj slučajeva međusobnog pomaganja, zajedničkog delanja, i svest o korisnosti tog zajedničkog delanja za svakog pojedinca postajala je sve jasnija. Ukratko, ljudi koji su nastajali došli su do toga da su jedan drugome imali nešto da kažu. Potreba je stvorila sebi organ: nerazvijeno grlo majmuna lagano, ali sigurno preobražavalo se putem modulacije za sve razvijeniju modulaciju, a organi usta postepeno su učili da izgovaraju artikulisane glasove jedan za drugim.

Da je ovo objašnjenje postanka govora iz rada i sa radom jedino ispravno, dokazuje poređenje sa životinjama. Ono malo što životinje, pa i one najrazvijenije među njima, imaju da saopšte jedna drugoj, mogu da saopšte i bez artikulisanog govora. U prirodnom stanju nijedna životinja ne oseća kao nedostatak što ne može govoriti ili razumeti ljudski govor. Posve je drukčije kad je ljudi pripitome. Pas i konj su u ophođenju s ljudima stekli tako dobro uho za artikulisani govor, da lako nauče razumevati svaki jezik u granicama njihovog kruga pretstava. Osim toga oni su stekli sposobnost za osećanja kao što su privrženost ljudima, zahvalnost itd., koja su im ranije bila tuđa; i svaki onaj koji se mnogo bavio s takvim životinjama teško se može oteti ubeđenju da ima dosta slučajeva da one svoju nesposobnost da govore osećaju sada kao nedostatak. Na žalost, njihovi glasovni organi su toliko specijalizovani u jednom određenom pravcu, da se tome nedostatku više ne može pomoći. Ali tamo gde organ postoji, može i ta nesposobnost, u izvesnim granicama, otpasti. Organi usta kod ptica sigurno se u najvećoj meri razlikuju od odgovarajućih čovečijih organa, pa ipak su ptice jedine životinje koje mogu da nauče govoriti; a ptica s najodvratnijim glasom, papagaj, govori najbolje. Neka niko ne kaže da on ne razume što govori. Istina, iz čistog zadovoljstva koje mu čini govor i društvo ljudi on će satima blebećući ponavljati svu svoju zalihu reči. Ali u granicama svog kruga pretstava on može naučiti i da razume što govori. Naučite papagaja psovkama, tako da on dobije neku pretstavu o njihovom značenju, (jedna od glavnih zabava mornara koji plove kući iz toplih krajeva), razdražite ga, i ubrzo ćete se uveriti da on ume svoje psovke isto tako ispravno upotrebiti kao i neka berlinska piljarica. Isti je slučaj kad moljaka za poslastice.

Najpre rad, a za njim i onda zajedno s njim govor - to su dva najbitnija potstreka pod čijim se uticajem mozak majmuna postepeno preobrazio u mozak čoveka, koji ga, pored sve svoje sličnosti s majmunskim, daleko prevazilazi i veličinom i savršenstvom. A uporedo s daljim razvitkom mozga išao je dalji razvitak njegovih najbližih oruđa, čulnih organa. Kao što je postepeni razvitak govora nužno praćen odgovarajućim usavršavanjem organa sluha, tako je i razvitak mozga uopšte praćen usavršavanjem svih čula. Orao vidi mnogo dalje nego čovek, ali čovekovo oko zapaža na stvarima mnogo više nego orlovo oko. Pas ima mnogo finiji njuh nego čovek, ali on ne razlikuje ni stoti deo mirisa koji su za čoveka određena obeležja različitih stvari. A čulo pipanja, koje kod majmuna postoji jedva u svojim najgrubljim počecima, izradilo se tek s razvitkom čovečije ruke, zahvaljujući radu.

Razvitak mozga i njemu potčinjenih čula, svesti koja je postajala sve jasnija i jasnija, sposobnosti za apstrahovanje i zaključivanje, vršio je obratan uticaj na rad i na govor, dajući im sve nove i nove potstreke za dalji razvitak. Taj dalji razvitak posle konačnog odeljivanja čoveka od majmuna nije nipošto prestao, nego je, opšte uzevši, silno napredovao, - ma da je kod raznih naroda i u raznim epohama bio različit po svome stepenu i pravcu, a mestimice čak i prekidan mesnim i vremenskim nazadovanjem; on je, s jedne strane, dobio nov snažan potstrek, a, s druge strane, određeniji pravac, pošto je s pojavom gotovog čoveka došao još i nov elemenat - društvo. Svakako su protekle stotine hiljada godina - u istoriji zemlje to nije više nego sekunda u životu čoveka[1] - pre nego što je iz čopora majmuna koji su se verali po drveću nastalo ljudsko društvo. Ali se ono najzad pojavilo. I šta je opet karakteristično obeležje ljudskog društva koje ga razlikuje od čopora majmuna? Rad. Čopor majmuna zadovoljavao se time da poždere svu hranu na svome području, čija je veličina zavisila od geografskog položaja ili otpora susednih čopora. On se selio s jednog mesta na drugo i stupao u borbu da dobije novo područje hrane, ali je bio nesposoban da iz tog područja izvuče više nego što je ono od prirode davalo, osim što ga je nesvesno đubrio svojim izmetom. Čim su sva moguća područja hrane bila zaposednuta, povećavanje majmunskog stanovništva prestalo je; broj životinja mogao je u najboljem slučaju ostati jednak. Ali sve životinje u velikoj meri rasipaju hranu, a uz to uništavaju prirast hrane u samoj klici. Vuk ne štedi, kao što štedi lovac, srnu koja će mu druge godine dati lanad; koze u Grčkoj, koje obrste mlado žbunje pre nego što naraste, ogolile su sva brda u zemlji. Ovo "pljačkaško gazdinstvo" životinja igra važnu ulogu pri postepenom preobražavanju vrsta, jer ih ono primorava da se prilagođavaju novoj, za njih neobičnoj hrani, usled čega njihova krv dobiva drukčiji hemiski sastav i čitava telesna konstitucija postepeno biva drukčija, a vrste, koje su se već bile ustalile, izumiru. Nema sumnje da je ovo pljačkaško gazdinstvo u velikoj meri doprinelo pretvaranju naših predaka u čoveka. U rasi majmuna, koja je po inteligenciji i sposobnosti prilagođavanja bila daleko ispred svih ostalih, moralo je to pljačkaško gazdinstvo dovesti do toga da je sve veći broj biljaka postajao hranom, da se od tih biljaka upotrebljavalo sve više jestivih delova, ukratko, da je hrana postajala sve raznovrsnija, a s njome i materije koje ulaze u telo, što je stvorilo hemiske uslove za pretvaranje majmuna u čoveka. Ali sve to još nije bio rad u pravom smislu reči. Rad počinje sa izradom oruđa. A šta pretstavljaju najstarija oruđa koja nalazimo, najstarija sudeći po nađenim predmetima koje su nam ostavili u nasleđe preistoriski ljudi i po načinu života najranijih istoriskih naroda, kao i najprimitivnijih sadašnjih divljaka? Ta oruđa pretstavljaju oruđa za lov i ribolov; prva su ujedno i oružje. Ali lov i ribolov pretpostavljaju prelaz od čisto biljne hrane na upotrebu mesa uporedo s biljnom hranom, a to je opet nov bitan korak na putu pretvaranja u čoveka. Mesna hrana sadržavala je u skoro gotovom stanju najbitnije sastojke koji su potrebni organizmu radi razmene materija; ona je skratila varenje, a time ujedno i trajanje ostalih vegetativnih procesa - koji odgovaraju procesima biljnog života - u organizmu, i tako dala više vremena, više materija i više energije za aktivno ispoljavanje životinjskog (animalnog) života u pravom smislu reči. I ukoliko se čovek koji je nastajao više udaljavao od biljke, utoliko se više uzdizao i nad životinjom. Kao što je privikavanje na biljnu hranu pored mesne hrane učinilo divlje mačke i pse slugama čoveka, tako je privikavanje na mesnu hranu pored biljne hrane bitno doprinelo povećanju telesne snage i samostalnosti čoveka koji je nastajao. Ali najbitnije je bilo delovanje mesne hrane na mozak, koji je sada, mnogo obilnije nego pre, dobivao potrebne materije za svoju prehranu i razvitak, i koji se stoga mogao brže i potpunije razvijati iz pokolenja u pokolenje. Neka izvine gospoda vegetarijanci, ali čovek nije nastao bez mesne hrane, a ako je mesna hrana kod svih nama poznatih naroda u jedno ili drugo vreme i dovela do ljudožderstva (preci Berlinaca, Veletabi ili Vilci, još su u X veku jeli svoje roditelje), to danas ništa ne znači.

Mesna hrana je dovela do dveju novih tekovina od presudnog značaja: do korišćenja vatre i do pripitomljavanja životinja. Prvo je još više skratilo proces varenja, jer je omogućilo da hrana tako reći već upola svarena dolazi u usta; drugo je učinilo da je mesna hrana postala obilnija, jep je pored lova stvorilo nov i redovniji izvor te hrane, a osim toga je u mleku i njegovim proizvodima davalo novu hranu, koja po svome sastavu nije slabija od mesa. I tako su obe ove tekovine već direktno postale nova sredstva za emancipaciju čoveka. Suviše bi nas daleko odvelo da se ovde zadržavamo na njihovim indirektnim posledicama, ma koliko da je velika bila njihova važnost za razvitak čoveka i društva.

Kao što je čovek naučio da jede sve što se može jesti, tako je naučio i da živi u svakoj klimi. On se proširio preko cele za stanovanje pogodne zemlje, on, jedina životinja koja je bila sposobna da to izvrši samostalno. Druge životinje koje su se privikle na sve klime nisu to naučile samostalno, nego samo prateći čoveka: domaće životinje i gamad. A prelaz iz ravnomerno žarke klime pradomovine u hladnije krajeve, gde se godina delila na zimu i leto, stvorio je nove potrebe: potrebu stana i odeće za zaštitu od studeni i vlage, stvorio je nove grane rada, a time i nove delatnosti, koje su čoveka sve više udaljavale od životinje.

Zajedničkim delovanjem ruke, organa govora i mozga, ne samo kod svakog pojedinca nego i u društvu, ljudi su postali sposobni da obavljaju sve složenije operacije, da sebi postavljaju i da dostižu sve više ciljeve. Sam rad postajao je iz pokolenja u pokolenje drukčiji, savršeniji, mnogostraniji. Lovu i stočarstvu pridružila se zemljoradnja, a ovoj predenje i tkanje, obrada metala, grnčarstvo, brodarstvo. Pored trgovine i zanatstva pojavila se najzad umetnost i nauka, iz plemena razvile su se nacije i države. Razvilo se pravo i politika, a s njima i fantastični odraz ljudskih stvari u čovekovoj glavi: religija. Pred svim tim "tvorevinama, koje su istupale pre svega kao proizvodi glave i izgledale kao nešto što vlada ljudskim društvom, skromniji proizvodi ruke koja radi stupili su u pozadinu; utoliko pre što je glava koja planira rad već na veoma ranom stupnju razvitka društva (na pr. već u prvobitnoj porodici) mogla planirani rad predavati tuđim rukama da ga izvedu. Glavi, razvitku i delatnosti mozga pripisivala se sva zasluga za brzi napredak civilizacije; ljudi su se navikli da svoje delanje objašnjavaju iz svoga mišljenja, umesto iz svojih potreba (koje se pritom, naravno, odražavaju u glavi, dolaze do svesti) - i tako je s vremenom nastao onaj idealistički pogled na svet koji je, osobito posle propasti antičkog sveta, ovladao umovima. On i sada vlada u tolikoj meri, da čak materijalistički prirodnjaci Darvinove škole još ne mogu da sebi stvore jasnu pretstavu o postanku čoveka, jer, usled ovog ideološkog uticaja, ne vide ulogu koju je pri tome igrao rad.

Životinje, kao što smo već pomenuli, takođe menjaju svojom delatnošću spoljnu prirodu, iako ne u onolikoj meri kao čovek, i to njihovo menjanje okoline vrši opet, kao što smo videli, obratan uticaj na svoje uzročnike, izazivajući kod njih promene. Jer se u prirodi ništa ne zbiva izolovano. Svaka pojava utiče na drugu, i obrnuto, i u većini slučajeva baš zaboravljanje tog svestranog kretanja i uzajamnog delovanja sprečava naše prirodnjake da jasno vide najjednostavnije stvari. Videli smo kako koze sprečavaju ponovno pošumljivanje Grčke; na Sv. Jeleni uspele su koze i svinje, koje su onamo dovezli prvi moreplovci, da staru vegetaciju ostrva gotovo potpuno unište, i tako su pripremile tlo za širenje onih biljaka koje su tamo doneli kasniji moreplovci i kolonisti. Ali kad životinje trajno deluju na svoju okolinu, to se događa nenamerno, i to je, za same te životinje, nešto slučajno. Ukoliko se pak ljudi više udaljavaju od životinje, utoliko njihovo delovanje na prirodu sve više dobiva karakter smišljenog, planskog delovanja prema određenim, unapred poznatim ciljevima. Životinja uništava vegetaciju jednog predela, a da ne zna šta radi. Čovek je uništava da bi na oslobođenom tlu sejao žitarice ili sadio drveće i vinovu lozu, za koje zna da će mu doneti rod koji nekoliko puta premašuje ono što je posejao ili posadio. On prenosi korisne biljke i domaće životinje iz jedne zemlje u drugu i tako menja floru i faunu čitavih delova sveta. I ne samo to. Veštačkim gajenjem biljke i životinje se pod čovekovom rukom toliko menjaju, da ih više ne možemo prepoznati. Divlje biljke od kojih potiču naše žitarice nisu ni do dandanas nađene. Od koje divlje životinje potiču naši psi, koji se i među sobom toliko razlikuju, ili naše isto tako mnogobrojne pasmine konja, još je uvek sporno.

Uostalom, samo se po sebi razume da nam ne pada na pamet da životinjama odričemo sposobnost planskog, smišljenog delanja. Naprotiv. Plansko delanje postoji u klici svuda gde postoji i reagira protoplazma, živa belančevina, tj. gde ona vrši određene, makar i najprostije pokrete kao posledicu određenih spoljnih nadražaja. Takva reakcija postoji već tamo gde još nema nikakve ćelice, akamoli nervne ćelice. Način na koji biljke što jedu insekte hvataju svoj plen izgleda takođe u izvesnom smislu planski, iako se vrši potpuno nesvesno. Kod životinja se razvija sposobnost svesne, planske akcije u srazmeri s razvitkom nervnog sistema i kod sisara dostiže već visok stepen. U engleskom lovu psima na lisice možemo svakog dana posmatrati kako lisica tačno ume da primeni svoje veliko poznavanje terena da bi umakla svojim progoniteljima, i kako dobro poznaje i iskorišćava sva preimućstva koja joj pruža teren da bi zamela trag. Kod naših domaćih životinja, koje su se u saobraćaju s ljudima više razvile, možemo svakodnevno posmatrati razna lukavstva, koja stoje na posve jednakom stupnju kao lukavstva dece. Jer kao što istorija razvitka ljudskog embriona u utrobi matere pretstavlja samo skraćeno ponavljanje isto rije telesnog razvitka naših životinjskih predaka počev od crva, razvitka koji je trajao milione godina, tako i duhovni razvitak deteta pretstavlja ponavljanje, samo još više skraćeno, intelektualnog razvitka tih istih predaka, u najmanju ruku onih kasnijih. Ali sve planske akcije svih životinja nisu mogle da zemlji utisnu pečat njihove volje. To je mogao samo čovek.

Ukratko, životinja se samo koristi spoljnom prirodom i izaziva u njoj promene prosto svojim prisustvom; čovek međutim primorava je, promenama koje u nju unosi, da služi njegovim ciljevima, vlada njome. I to je poslednja, bitna razlika između čoveka i ostalih životinja, i opet je rad taj koji stvara tu razliku.[2]

Ali nemojmo da sebi odviše laskamo našim ljudskim pobedama nad prirodom. Za svaku takvu pobedu ona nam se sveti. Istina, svaka od njih ima u prvom redu one posledice na koje smo mi računali, ali u drugom i trećem redu ona ima posve druge, nepredviđene posledice, koje veoma često nište one prve. Ljudi koji su u Mesopotamiji, Grčkoj, Maloj Aziji i drugde iskrčili šume da bi dobili; ziratnu zemlju, nisu ni sanjali da su time položili temelje sadašnjoj pustoši tih zemalja, lišivši ih sa šumama ujedno i centara za skupljanje i zadržavanje vlage. Kad su alpiski Italijani na južnim padinama planina iskrčili jelove šume, tako brižljivo čuvane na severnim padinama, nisu ni slutili da su time potsekli koren planinskom stočarstvu na svome području; još manje su slutili da su time svojim planinskim izvorima oduzeli vodu za najveći deo godine, da bi ti izvori za vreme kiša mogli izlivati na ravnicu još besnije bujice. Ljudi koji su rasprostranili krompir po Evropi nisu znali da sa brašnavim gomoljikama ujedno rasprostranjuju i škrofulozu. I tako nas činjenice na svakom koraku potsećaju na to da mi nipošto ne vladamo prirodom kao što osvajač vlada tuđim narodom, kao neko ko stoji van prirode, - nego da svojim mesom, krvlju i mozgom njoj pripadamo i usred nje stojimo, i da se sva naša vlast nad njom sastoji u tome što nad svim ostalim stvorovima imamo to preimućstvo da možemo saznavati i pravilno primenjivati njene zakone.

I mi, u stvari, svakim danom učimo da pravilnije razumevamo njene zakone i da saznajemo bliže i dalje posledice naših zahvata u uobičajeni tok prirode. Osobito posle ogromnih uspeha prirodnih nauka u ovom veku mi smo sve više u stanju da upoznamo, a time i savladamo i udaljenije prirodne posledice bar najobičnijih naših operacija u oblasti proizvodnje. I ukoliko se više to bude dešavalo, utoliko će više i ljudi ne samo opet osećati nego i znati svoje jedinstvo s prirodom, i utoliko će biti nemogućnija ona besmislena i protivprirodna pretstava o nekakvoj suprotnosti između duha i materije, čoveka i prirode, duše i tela, koja se pojavila u Evropi posle propasti klasične antike i koja je u hrišćanstvu postigla svoj najviši razvitak.

Ali ako je bio potreban rad hiljada godina dok smo donekle naučili da proračunavamo udaljenije prirodne posledice naših operacija upravljenih na proizvodnju, još je mnogo teže bilo naučiti to u pogledu udaljenijih društveiih posledica tih operacija. Spomenuli smo krompir i rasprostranjivanje škrofuloze koja ga je pratila. Ali šta je škrofuloza prema onim posledicama koje je za životni položaj narodnih masa čitavih zemalja imala činjenica, da je ishrana radnika bila svedena na sam krompir? Šta je škrofuloza prema onoj gladi koja je 1847, kao posledica bolesti krompira, zadesila Irsku i koja je jedan milion Iraca koji su se hranili samo krompirom ili gotovo samo krompirom bacila u grob, a dva miliona poterala preko okeana? Kad su Arabljani naučili da destiliraju alkoxol, nije im ni u snu padalo na um da su time stvorili jedno od glavnih oruđa kojim će biti istrebljeni prastanovnici Amerike, koja tada još nije bila ni otkrivena. A kad je zatim Kolumbo otkrio tu Ameriku, on nije znao da je time ponovo oživeo ropstvo, koje je u Evropi već odavno bilo iščezlo, i položio temelje trgovini Crncima. Ljudi koji su u XVII i XVIII veku radili na izradi parne mašine nisu slutili da stvaraju ono oruđe koje će više nego ijedno drugo revolucionisati društveni poredak u celom svetu, i koje će, osobito u Evropi, putem koncentracije bogatstva u rukama manjine i osiromašenja ogromne većine dati buržoaziji najpre socijalno i političko gospodstvo, a zatim izazvati klasnu borbu između buržoazije i proletapijata, koja se može svršiti samo obaranjem buržoazije i uništenjem svih klasnih suprotnosti. - Ali i na tom području mi se postepeno, putem dugog, često puta gorkog iskustva i putem sabiranja i analize istoriskog materijala učimo da sebi razjašnjavamo indirektne, udaljenije društvene posledice naše proizvodne delatnosti, čime dobivamo mogućnost da te posledice potčinimo našoj vlasti i da ih regulišemo.

Ali da bi se to regulisanje sprovelo, za to je potrebno nešto više nego puko saznanje. Za to je potreban potpun preokret našeg dosadašnjeg načina proizvodnje i s njime i čitavog našeg sadašnjeg društvenog poretka.

Svi dosadašnji načini proizvodnje išli su samo za tim da postignu najbliži, najneposredniji korisni efekat rada. O daljim posledicama, koje se pojavljuju tek kasnije i koje postaju delotvorne tek postepenim ponavljanjem i nagomilavanjem, nije se uopšte vodilo računa. Prvobitna zajednička svojina na zemlju odgovarala je, s jedne strane, stupnju razvitka ljudi, koji je njihov vidokrug uopšte ograničavao na ono što je najbliže, a s druge strane pretpostavljala je postojanje izvesnog viška raspoloživog zemljišta, koji je davao neke mogućnosti za slučaj loših posledica ove primitivne privrede. Kada je taj višak zemljišta bio iscrpen, propadala je i zajednička svojina. Ali svi viši oblici proizvodnje doveli su do podele stanovništva na različite klase, a time do suprotnosti između vladajućih i ugnjetenih klasa. Time je interes vladajuće klase postao faktor koji pokreće proizvodnju, ukoliko se ova nije ograničavala na najbednije održavanje života ugnjetenih. Najpotpunije je to sprovedeno u kapitalističkom načinu proizvodnje, koji sada vlada u zapadnoj Evropi. Pojedini kapitalisti koji vladaju proizvodnjom i razmenom mogu da se brinu samo za najneposredniji korisni efekat svojeg delanja. Pa čak i taj korisni efekat - ukoliko se radi o korisnosti proizvedenog ili razmenjenog artikla - dolazi potpuno u pozadinu; jedina pokretačka opruga postaje profit koji će se pri prodaji postići.[3]

Socijalna nauka buržoazije, klasična politička ekonomija, bavi se pretežno samo onim društvenim posledicama ljudskih radnji, usmerenih na proizvodnju i razmenu, čije se postizanje neposredno ima u vidu. To potpuno odgovara društvenoj organizaciji, čiji je ona teoretski izraz. Tamo gde se pojedini kapitalisti bave proizvodnjom i razmenom radi neposrednog profita, mogu u prvom redu doći u obzir samo najbliži, najneposredniji rezultati. Ako pojedini fabrikant ili trgovac proda izrađenu ili kupljenu robu samo sa uobičajenim profitom, on je zadovoljan i ne brine se šta će posle biti s robom i njenim kupcem. Isto je tako s prirodnim posledicama tih istih radnja. Španski plantažeri na Kubi koji su spalili šume po padinama i kojima je pepeo dao dovoljno gnojiva za jednu generaciju vrlo rentabilnog kavinor drveta - šta je tim plantažerima bilo stalo do toga što su docnije tropske kiše sprale sada nezaštićenu zemlju i ostavile samo golo stenje? Pri današnjem načinu proizvodnje, kako u odnosu prema prirodi, tako i prema društvu, dolazi pretežno u obzir samo prvi opipljivi uspeh; i onda se ljudi još čude što su dalje posledice radnja koje idu za postizanjem tog uspeha sasvim drukčije, većinom potpuno suprotne, što se harmonija između tražnje i ponude pretvara u svoju polarnu suprotnost, kao što to pokazuje tok svakog desetogodišnjeg industriskog ciklusa i kao što je i Nemačka za vreme "kraha"[4] proživela malu predigru toga; što se privatna svojina, zasnovana na vlastitom radu, u svom daljem razvitku nužno pretvara u otsustvo svojine kod radnika, dok se sva imovina sve više i više koncentriše u rukama neradnika; što [.. .][5]



fusnote:



[1] Ser B, Tomson, autoritet prvog reda u toj oblasti, izračunao je da nije moglo proteći mnogo više od sto miliona godina od vremena kad se zemlja bila toliko ohladila da su na njoj mogle živeti biljke i životinje. (Engelsova primedba.)
[2] Sa strane olovkom dodato: oplemenjivanje. - Red.
[3] Tu se rukopis završava. Nastavak je napisan na zasebnom listu hartije, koji je jednom beleškom, napisanom tuđom rukom, obeležen kao završni list prvog koncepta. - Red.
[4] Engels ima u vidu privrednu krizu 1873/74. - Red.
[5] Ovde se rukopis prekida. - Red.


F. Engels,
Uloga rada pri pretvaranju majmuna u čoveka
Prvo izdanje
Prevela Nataša Tkalec
Redaktor M. Ignjatović
Štampano ćirilicom i latinicom.
Štampanje ćirilicom u 35.000 primeraka završeno 25 novembra 1946 g. u štampariji "Kultura", Beograd
BIBLIOTEKA MARKSIZMA-LENJINIZMA 1946

Računarska obrada teksta: Pobunjeni um web magazin, 2003.


[ na početak | spisak autora | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.