Make your own free website on Tripod.com
KOMUNIST - internet biblioteka


O ISTORISKOM MATERIJALIZMU
autor: Fridrih Engels


Fridrih Engels
Fridrih Engels


Od izdavača

Ovaj članak "O istoriskom materijalizmu" Fridrih Engels je napisao 1892 godine. Članak pretstavlja osnovni deo uvoda engleskom izdanju "Razvitka socijalizma od utopije do nauke". Engels ga je sam preveo na nemački jezik i objavio u časopisu "Die Neue Zeit", godine 1892/93, sv. 1. Srpski prevod rađen je prema nemačkom tekstu.


O ISTORISKOM MATERIJALIZMU

...Ja vrlo dobro znam da će sadržina ove knjižice preneraziti veliki deo britanske publike. Ali da smo se mi kontinentalci imalo obazirali na predrasude britanske "respektabilnosti", tj. britanskog filistarstva, mi bismo bili u još gorem položaju nego što smo sada. Ovaj spis zastupa ono što nazivamo "Istoriskim materijalizmom", a reč materijalizam para uši ogromnoj većini britanskih čitalaca. "Agnosticizam"[1] - to bi još nekako išlo, ali materijalizam nikako.

Pa ipak je pradomovina čitavog modernog materijalizma, počevši od XVII veka, baš u - Engleskoj.

Materijalizam je rođeni sin Velike Britanije. Još njen skolastičar Duns Skot pitao se: ne može li materija misliti.

Da bi ostvario to čudo, on je pribegao svemoći božjoj, tj. prisilio je i samu teologiju da propoveda materijalizam. On je pored toga bio nominalist. Kod engleskih materijalista nominalizam[2] je jedan od glavnih elemenata, i on je uopšte prvi izraz materijalizma.

Pravi osnivač engleskog materijalizma jeste Bekon[3]. Prirodne nauke smatrao je pravom naukom, a fiziku koja se oslanja na čulno iskustvo, najvažnijim delom prirodnih nauka. Anaksagora[4] sa svojim homojomerijama i Demokrit sa svojim atomima za njega su često autoriteti.

Prema njegovom učenju, čula su neobmanjiva i izvor su svakog znanja. Svaka nauka je nauka koja se zasniva na iskustvu i sastoji se u tome da se racionalni metod primeni na ono što je čulima dato. Indukcija, analiza, poređenje, posmatranje, eksperimentisanje jesu glavni uslovi racionalnog metoda. Među urođenim svojstvima materije prvo i najvažnije svojstvo jeste kretanje, ne samo kao mehaničko i matematičko kretanje, nego još više kao nagon, životni duh, napon, kao patnja (Qual[*]) - da upotrebim izraz Jakova Beme - materije. Primitivni oblici ovih svojstava materije jesu žive, njoj bitno svojstvene snage koje individuališu i proizvode specifične razlike, snage koje leže u njenom biću.

Kod Bekona, svog prvog tvorca, materijalizam još krije u sebi na naivan način klice svestranog razvitka. Materija, okružena poetski čulnim sjajem osmehuje se na celovitog čoveka. Sama pak doktrina, izložena u obliku aforizama, još kipti od teoloških nedoslednosti.

U svom daljem razvitku materijalizam postaje jednostran. Hobs[5] je sistematičar Bekonovog materijalizma. Čulnost gubi svoj kolorit i postaje apstraktna čulnost geometra. Fizičko kretanje prinosi se na žrtvu mehaničkom ili matematičkom; geometrija se proglašava za glavnu nauku. Materijalizam postaje čovekomrzački. Da bi mogao savladati čovekomrzački netelesni duh u svojoj sopstvenoj oblasti, materijalizam mora da ubije sam svoje telo i da postane asket. On istupa kao razumno biće, ali razvija ujedno i bezobzirnu doslednost razuma.

Ako čulnost daje čoveku sva znanja, izlaže Hobs polazeći od Bekona, onda ni opažaj, misao, pretstava itd. nisu ništa drugo nego fantomi telesnog sveta, koji je u većoj, ili manjoj meri oslobođen od svoga čulnog oblika. Nauka tim fantomima može samo da da imena. Jedno isto ime može se primeniti na više fantoma. Mogu čak postojati imena samih imena. Ali bi bila protivrečnost, s jedne strane, tražiti poreklo svih ideja u čulnom svetu, a, s druge strane, tvrditi da je reč nešto više nego reč, da osim bića koja su izražena u našim pretstavama i koja su uvek pojedinačna, postoje i opšta bića. Šta više, netelesna supstanca isto je tako protivrečnost kao i netelesno telo. Telo, biće, supstanca jeste jedna te ista realna ideja. Ne može se odvojiti mišljenje od materije koja misli. Materija je subjekat svih promena. Reč "beskrajno" besmislena je, ako ne znači sposobnost našeg duha da bez kraja dodaje. Pošto se samo materijalno može percipirati[6], znati, to se ništa ne zna o egzistenciji boga. Samo je moja sopstvena egzistencija sigurna. Svaka ljudska strast jeste mehaničko kretanje koje ima početak i kraj. Objekti nagona su ono što nazivamo dobrom. Čovek je potčinjen istim zakonima kao i priroda. Moć i sloboda identične su.

Hobs je sistematizirao Bekona, ali njegov osnovni princip, poreklo znanja i ideja iz čulnog sveta, nije bliže obrazložio.

Lok[7] je obrazložio Bekonov i Hobsov princip u svom ,,Eseju o poreklu ljudskog razuma".

Kao god što je Hobs uništio teističke predrasude Bekonovog materijalizma, tako isto su Kolins, Doduel, Kauard, Hartli, Pristli itd. uništili poslednje teološke pregrade Lokovog senzualizma. Deizam[8], bar za materijalista, samo je udoban i bezbrižan način da se čovek oslobodi religije."[*]

Tako je pisao Karl Marks o britanskom poreklu modernog materijalizma.

Ako danas Englezi nisu osobito oduševljeni tim priznanjem koje je on ukazao njihovim precima, onda nam to može biti samo žao. Uprkos tome, ne može se poreći da su Bekon, Hobs i Lok bili očevi one sjajne škole francuskih materijalista, koji su, uprkos svim pobedama koje su Nemci i Englezi odneli na kopnu i moru nad Francuzima, učinili XVIII vek pretežno francuskim vekom; i to mnogo pre one francuske revolucije kojom je krunisan kraj toga veka, revolucije čije rezultate mi, kako u Engleskoj, tako i u Nemačkoj, još uvek težimo da aklimatiziramo kod sebe.

To se nikako ne može poreći. Obrazovanog stranca koji se sredinom našeg veka nastanio u Engleskoj, moralo je začuditi najviše jedno, a to je - drukčije on to nije ni mogao shvatiti - religiozno licemerstvo i zaglupljenost engleske "respektabilne" srednje klase. Mi smo tada svi bili materijalisti, ili bar vrlo radikalni slobodni mislioci; nama je izgledalo neshvatljivo da skoro svi obrazovani ljudi u Engleskoj veruju u svakojaka nemoguća čuda i da čak geolozi kao Baklend i Mantel izvrću činjenice svoje nauke, samo da ne bi previše jako udarili po mitovima mojsijevske legende o stvaranju sveta; nama je izgledalo neshvatljivo da čovek mora ići neobrazovanima, "neopranoj gomili", kako se tada govorilo, radnicima, naročito ovenovskim socijalistima da bi našao ljude koji bi se osmelili da se koriste svojim razumom u religioznim stvarima.

Ali otada se Engleska "civilizovala". Sa izložbom 1851 g.[9] odzvonilo je engleskoj ostrvskoj izolovanosti. Engleska se postepeno internacionalizovala, u jelu i piću, u običajima, u pretstavama, i to u tolikoj meri da ja sve više i više želim da izvesni engleski običaji naiđu na kontinentu na isto onako opštu primenu na kakvu su u Engleskoj naišli drugi kontinentalni običaji. Jedno je sigurno: širenje maslinovog ulja (za koje je pre 1851 g. znala samo aristokratija) praćeno je fatalnim širenjem kontinentalnog skepticizma u verskim stvarima; u tome se došlo dotle da se agnosticizam doduše još ne smatra tako otmenim kao engleska državna crkva, ali da ipak u pogledu respektabilnosti stoji skoro na jednom stupnju sa baptističkom sektom i da u svakom slučaju zauzima viši rang negoli Vojska spasa[10]. I ja ne mogu a da ne mislim da će za mnoge, koji taj napredak neverovanja od srca žale i proklinju, biti utešno da doznaju da ove novopečene ideje nisu inostranog porekla, da one na sebi ne nose marku: Made in Germany, nemački fabrikat, kao toliki drugi predmeti svakodnevne upotrebe, da su one, naprotiv, staroengleskog porekla, i da su njihovi britanski začetnici pre dve stotine godina otišli dobar korak dalje negoli njihovi današnji potomci.

U stvari, šta je drugo agnosticizam ako ne stidljivi materijalizam? Agnostikovo shvatanje prirode skroz naskroz je materijalističko. Čitavim prirodnim svetom vladaju zakoni, i on apsolutno isključuje svako uticanje spolja. Ali, dodaje obazrivo agnostik, mi nismo u stanju da dokažemo postojanje ili nepostojanje nekog najvišeg bića izvan nama poznatog sveta. Ovo ograničenje moglo je važiti u ono vreme kada je Laplas na Napoleonovo pitanje, zašto se u "Mecanique Celeste"[*] velikog astronoma nijednom ne spominje tvorac sveta, gordo odgovorio: "Je n'avais pas besom de cette hypothese"[*]. Danas, međutim, naša pretstava o vasioni u njenom razvitku ne ostavlja nimalo mesta ni za tvorca ni za upravljača; a ako bismo hteli da pretpostavimo neko najviše biće, isključeno iz čitavog postojećeg sveta, onda bi to samo po sebi bila protivrečnost i uz to još, rekao bih, ničim neizazvano vređanje osećanja religioznih ljudi.

Naš agnostik priznaje takođe da sve naše znanje počiva na saopštenjima koja primamo preko naših čula. Ali otkuda mi znamo, dodaje on, da li nam naša čula daju tačne odraze stvari koje preko njih percipiramo? A zatim nas izveštava: da on kada govori o stvarima ili njihovim svojstvima, ne misli zapravo na same te stvari i njihova svojstva. o kojima on ne može ništa pouzdano znati, nego samo na utiske koje su one učinile na njegova čula. To je svakako jedno shvatanje koje se teško može pobiti jedino putem argumentacije. Ali, pre nego što su ljudi počeli da argumentiraju, oni su delali. "U početku beše delo." I ljudska delatnost rešila je tu teškoću još mnogo pre nego što ju je ljudsko mudrovanje izmislilo. The proof of the pudding is in the eating.[*] U trenutku kada mi te stvari, već prema svojstvima koja mi u njima percipiramo, iskorišćavamo za našu sopstvenu upotrebu, u tom istom trenutku mi podvrgavamo svoje čulne percepcije[11] nepogrešivom proveravanju njihove tačnosti ili netačnosti. Ako su te percepcije bile netačne, onda i naš sud o upotrebljivosti takve stvari mora biti netačan, i naš pokušaj da tu stvar upotrebimo mora propasti. Ali ako mi postignemo svoj cilj, ako nađemo da stvar odgovara našoj pretstavi o njoj, da ona postiže ono za šta smo je upotrebili, onda je to pozitivan dokaz da se u okviru tih granica naše percepcije o stvari i njenim svojstvima slažu sa stvarnošću koja postoji izvan nas. Naprotiv, ako nađemo da smo učinili grešku, onda mi mahom vrlo brzo otkrivamo i uzrok te greške; mi nalazimo da je percepcija koju smo uzeli za osnovu našeg opita ili sama bila nepotpuna i površna, ili da je s rezultatima drugih percepcija bila povezana na način koji nije bio opravdan stanjem stvari. Dokle god mi ovoja čula pravilno razvijamo i upotrebljavamo i dokle god sa svojim postupcima ostajemo u grani cama koje su postavile pravilno dobivene i iskorišćene percepcije, sve dotle ćemo nalaziti da uspesi naših postupaka dokazuju podudaranje naših percepcija sa predmetnom prirodom stvari koje čulno percipiramo. Još ni u jednom slučaju, koliko je do danas poznato, nismo bili primorani da zaključimo da naše naučno kontrolisane čulne percepcije proizvode u našem mozgu takve pretstave o spoljnom svetu koje po svojoj prirodi otstupaju od stvarnosti, ili da među spoljnim svetom i našim čulnim percepcijama tog sveta postoji urođeni nesklad.

Ali se tada javlja novokantijanski agnostik i veli: da, možda mi i možemo pravilno percipirati svojstva jedne stvari, ali ne možemo shvatiti samu stvar bilo kakvim čulnim ili mislenim procesom. Ta stvar po sebi stoji s one strane našeg znanja. Na to je već Hegel pre mnogo vremena odgovorio: ako poznajete sva svojstva jedne stvari, to vi poznajete i samu stvar; onda ne ostaje ništa drugo do činjenica da pomenuta stvar postoji izvan nas, i čim su vam vaša čula dostavila tu činjenicu, vi ste shvatili poslednji ostatak te stvari, Kantovu čuvenu nespoznajnu stvar po sebi. Danas ovome možemo dodati još samo to da je u Kantovo vreme naše poznavanje prirodnih stvari bilo dosta fragmentarno, da se moglo pretpostavljati da iza svake od njih postoji još neka naročita tajanstvena stvar po sebi. Ali otada su ove neshvatljive stvari, zahvaljujući džinovskom napretku nauke, jedna za drugom bile shvaćene, analizirane i - još više nego to - reprodukovane. A to što možemo načiniti, to svakako ne možemo smatrati nespoznajnim. Za hemiju prve polovine našeg veka organske supstance bile su takve tajanstvene stvari. Sada se učimo da ih jednu za drugom stvaramo iz hemiskih elemenata i bez pomoći organskih procesa. Moderna hemija tvrdi: čim je poznat hemiski sastav nekog tela, telo se može sastaviti iz elemenata. Istina, mi smo još daleko od tačnog poznavanja sastava najviših organskih supstanca, tzv. belančevinastih tela; ali nema nikakvog razloga da ne steknemo, pa makar tek kroz nekoliko vekova, to znanje i pomoću njega načinimo veštačku belančevinu. A ako dođemo dotle, onda smo ujedno proizveli organski život, jer život, od njegovih najnižih pa sve do njegovih najviših oblika, nije ništa drugo nego normalna forma postojanja belančevinastih tela.

Ali čim je naš agnostik učinio ova formalna ograničenja, on već govori i postupa sasvim kao pečeni materijalist, što on u svojoj suštini i jeste. On će možda reći: koliko mi znamo, materija i kretanje, ili, kako se sada kaže, energija, ne mogu se ni stvoriti ni uništiti, ali nemamo nikakvog dokaza za to da i jedno i drugo nije bilo stvoreno u neko nepoznato vreme. Ali, ako pokušate da to priznanje u nekom određenom slučaju upotrebite protiv njega, on će vas smesta naterati da zaćutite. Ako on dopušta mogućnost spiritualizma in abstracto[*], to on in concreto[*] neće o njoj ništa da zna. On će vam reći: koliko znamo i možemo znati, ne postoji nikakav tvorac ili upravljač vasione; kad je o nama reč, materija i energija isto toliko su nestvorive koliko i nerazorive; za nas je mišljenje oblik energije, funkcija mozga; sve što mi znamo svodi se na to da materijalnim svetom vladaju neizmenljivi zakoni itd. itd.; dakle, ukoliko je on čovek od nauke, ukoliko on nešto zna, utoliko je on materijalist; izvan njegove nauke, u oblastima koje su njemu tuđe, on svoje neznanje prevodi na grčki jezik i naziva ga agnosticizam.

U svakom slučaju nesumnjivo je jedno: čak i kad bih bio agnostik, ne bih mogao da shvatanje istorije koje je skicirano u ovoj knjižici nazovem "istoriskim agnosticizmom". Religiozni ljudi bi me ismejali, a agnostici bi me s negodovanjem pitali, nemam li nameru da im se rugam. Zato se nadam da čak ni britanska "respektabilnost", koja se na nemačkom zove filistarstvo, neće biti odveć zaprepašćena ako na engleskom, kao i na tolikim drugim jezicima, upotrebim izraz: "istoriski materijalizam" za označavanje onog shvatanja toka svetske istorije koje krajnji uzrok i odlučujuću pokretačku snagu svih važnih istoriskih događaja vidi u ekonomskom razvitku društva, u izmenama načina proizvodnje i razmene, u podeli društva na razne klase, koje otuda proističe, i u međusobnim borbama tih klasa.

Možda će prema meni biti još blaži ako dokažem da istoriski materijalizam može biti od koristi čak i respektabilnosti britanskog filistra. Ja sam ukazao na činjenicu da je pre četrdeset ili pedeset godina svakog obrazovanog stranca koji bi se nastanio u Engleskoj neprijatno iznenađivalo ono što je njemu moralo izgledati kao religiozno licemerstvo i ludost engleske "respektabilne" srednje klase. Ja ću sada dokazati da respektabilna engleska srednja klasa onog doba nije ipak bila baš tako glupa kako je izgledala inteligentnom strancu. Njene religiozne tendencije se mogu objasniti.

Kada je Evropa izišla iz srednjeg veka, gradska buržoazija, koja se uzdizala, bila je njen revolucionarni elemenat. Priznati položaj koji je ona sebi izvojevala u srednjovekovnom feudalnom uređenju već je postao preuzak za njenu ekspanzivnu snagu. Slobodni razvitak buržoazije nije više mogao da se uskladi s feudalnim sistemom, feudalni sistem morao je pasti.

Međutim, veliki internacionalni centar feudalnog sistema bila je rimokatolička crkva. I pored svih unutrašnjih ratova, ona je ujedinjavala čitavu feudalizovanu Zapadnu Evropu u jednu veliku političku celinu, koja je bila u opreci kako prema šizmatičko-grčkom, tako i prema muhamedanskom svetu. Ona je feudalno uređenje okružila oreolom božanstvenosti. Ona je svoju sopstvenu hijerarhiju izgradila po feudalnom obrascu i, najzad, ona je bila najkrupniji feudalac, jer je njoj pripadala najmanje trećina celokupnog katoličkog zemljoposeda. Da bi se moglo stupiti u borbu protiv svetovnog feudalizma u svakoj zemlji i pojedinačno, trebalo je prethodno razrušiti ovu njegovu centralnu, osveštanu organizaciju. Međutim, u korak sa uzdizanjem buržoazije išao je snažan polet nauke. Ljudi su se opet počeli baviti astronomijom, mehanikom, fizikom, anatomijom, fiziologijom. Za razvijanje njene industriske produkcije buržoaziji je bila potrebna nauka koja bi ispitivala svojstva prirodnih tela i načine ispoljavanja prirodnih snaga. Ali do tog vremena nauka je bila samo pokorna sluškinja crkve, kojoj nije dopušteno da prekoračuje okvire koje joj je postavila vera - ukratko, ona je bila sve drugo samo ne nauka. Sada se nauka pobunila protiv crkve; buržoaziji je nauka bila potrebna, i ona je uzela učešća u toj pobuni.

Ja sam time dodirnuo samo dve tačke u kojima je buržoazija, koja se uzdizala, morala doći u sukob s postojećom crkvom; ali to će biti dovoljno da bi se dokazalo, prvo, da je u borbi protiv vlasti katoličke crkve klasa koja je uzela najvećeg učešća bila upravo ta buržoazija; i drugo, da je tada svaka borba protiv feudalizma morala da se oblači u religiozno ruho, da se morala upraviti u prvom redu protiv crkve. Ali ako je ubojni poklič dolazio sa univerziteta i od poslovnih ljudi po gradovima, on je neminovno nailazio na snažan odjek kod masa seoskog stanovništva, kod seljaka, koji su svuda vodili ogorčenu borbu protiv svojih duhovnih i svetovnih feudalaca, i to borbu za sam opstanak.

Velika borba evropske buržoazije protiv feudalizma dostigla je svoju kulminaciju u trima velikim odlučujućim bitkama.

Prva je bila ono što zovemo reformacija u Nemačkoj. Na Luterov poziv za pobunu protiv crkve odazvala su se dva politička ustanka: najpre ustanak nižeg plemstva, pod vodstvom Franca fon Zikingena, 1523 g., a zatim veliki seljački rat 1525 g. Oba su bila ugušena, uglavnom zbog neodlučnosti najzainteresovanije partije, gradske buržoazije - neodlučnosti čije uzroke mi ovde ne možemo ispitivati. Od tog trenutka borba se izrodila u gloženje između pojedinih kneževa i carske centralne vlasti i imala je za posledicu da je Nemačka za 200 godina bila izbačena iz reda politički aktivnih nacija Evrope. U svakom slučaju, luteranska reformacija stvorila je novu religiju - i to takvu religiju kakva je apsolutnoj monarhiji i trebala. Tek što su seljaci severoistočne Nemačke primili luteranstvo, odmah su od slobodnih ljudi bili degradirani u kmetove.

Ali tamo gde nije uspeo Luter, pobedio je Kalvin. Njegova dogma odgovarala je najsmelijima među tadašnjom buržoazijom. Njegovo učenje o predestinaciji bilo je religiozni izraz činjenice da u svetu trgovine i konkurencije uspeh ili bankrotstvo ne zavisi od delatnosti ili od umešnosti pojedinca, već od okolnosti koje ne zavise od njega. "Određuje ne volja ili delatnost pojedinca, nego milost" nadmoćnih, ali nepoznatih ekonomskih snaga. I to je bilo naročito tačno u vreme ekonsmskog prevrata, kada su sve stare trgovačke puteve i trgovačke centre potisli novi, kada su svetu bile otvorene Amerika i Indija i kada je čak i od davnina poštovani ekonomski simbol vere - vrednost zlata i srebra - bio pokoleban i pretrpeo krah. Uz to je Kalvinovo crkveno uređenje bilo skroz naskroz demokratsko i republikansko; a kada je carstvo božje bilo republikanizovano, zar su onda mogla carstva ovog sveta da i dalje ostanu potčinjena kraljevima, biskupima i feudalcima? Dok je luteranstvo u Nemačkoj postalo poslušno oruđe u rukama nemačkih sitnih kneževa, kalvinizam je osnovao republiku u Holandiji i jake republikanske partije u Engleskoj, a naročito u Škotskoj.

U kalvinizmu je drugi veliki ustanak buržoazije našao sebi gotovu borbenu teoriju. Ovaj je ustanak izbio u Engleskoj. Prvi potstrek dala mu je gradska buržoazija, a srednje seljaštvo (yeomanry) seoskih okruga izvojevalo je pobedu. I za čudo: u sve tri velike buržoaske revolucije ubojnu armiju čine seljaci, i ti seljaci su upravo ona klasa koja posle izvojevane pobede, zbog ekonomskih posledica te pobede, neminovno propada. Sto godina posle Kromvela engleske jomenri skoro je sasvim nestalo. Međutim, samo zahvaljujući intervenciji te jomenri i plebejskog elementa gradova, borba je bila dovedena do odlučnog svršetka i Karlo I dospeo je na gubilište[12]. Da bi buržoazija pobrala makar samo one plodove pobede koji su tada bili zreli za berbu, bilo je potrebno da se revolucija dovede mnogo dalje preko njenog cilja - sasvim kao 1793 u Francuskoj i 1848 u Nemačkoj. Izgleda da je to u stvari jedan od zakona razvitka buržoaskog društva.

Posle ovog obilja revolucionarne delatnosti došla je neizbežna reakcija, koja je sa svoje strane takođe otišla dalje od cilja. Posle niza kolebanja utvrdilo se najzad novo težište, koje je služilo kao polazna tačka daljeg razvitka. Sjajni period engleske istorije, koji je filistarstvo nazvalo "velikom pobunom", i borbe koje su se posle njega vodile - završavaju se relativno beznačajnim događajem od 1689 g., koji liberalna istoriografija naziva "slavnom revolucijom".

Nova polazna tačka bio je kompromis između buržoazije u njenom usponu i pređašnjih feudalnih krupnih zemljoposednika. Ovi poslednji, iako tada, kao i danas, obeleženi kao aristokratija, bili su već odavno na putu da postanu ono što je mnogo docnije postao Luj Filip u Francuskoj: prvi buržuji nacije. Na sreću Engleske, stari feudalni baroni pobili su jedni druge u ratovima Dveju Ruža[13]. Njihovi naslednici, iako većinom izdanci tih istih starih porodica, vodili su ipak poreklo od tako dalekih sporednih linija, da su obrazovali sasvim novu korporaciju; njihove navike i težnje bile su mnogo više buržoaske nego feudalne; oni su odlično poznavali vrednost novca i odmah su pristupili povećavanju rente sa svoga zemljišta time što su oterali stotine sitnih zakupaca i zamenili ih ovcama. Henrik VIII[14] stvorio je u masama nove lendlordove-buržuje time što je poklanjao i u bescenje prodavao crkvena dobra; to isto su učinile konfiskacije krupnih dobara, koje su neprekidno trajale sve do kraja XVII veka, jer su ta dobra zatim razdavana skorojevićima ili poluskorojevićima. Zato engleska "aristokratija" od Henriha VII[15] ne samo da se nije suprotstavljala razvitku industriske proizvodnje već je, naprotiv, nastojala da iz nje izvuče koristi. A isto tako je jedan deo krupnih zemljoposednika, iz ekonomskih ili političkih pobuda, uvek bio spreman na saradnju s vođama finansiske i industriske buržoazije. Na taj način kompromis od 1689 g. mogao se lako ostvariti. Politička spolia opima[*] - položaji, sinekure, velike plate - ostajali su i dalje krup-nim porodicama zemljišnog plemstva, pod uslovom da one u zadovoljavajućoj meri štite ekonomske interese finansiske, industriske i trgovačke srednje klase. A ti ekonomski interesi bili su već tada dovoljno moćni; oni su najzad određivali opštu politiku nacije. Istina, oko pojedinih pitanja još je moglo biti sporova, ali je aristokratska oligarhija i suviše dobro znala da je njen sopstveni ekonomski prosperitet nerazdvojno povezan s prosperitetom industriske i trgovačke buržoazije.

Od tog vremena buržoazija je bila skroman, ali priznat sastavni deo vladajućih klasa Engleske. Zajedno sa svima njima ona je bila zainteresovana u ugnjetavanju velike radne mase naroda. Sam trgovac ili fabrikant u odnosu prema svojim nameštenicima, svojim radnicima, svojim mlađima bio je u položaju gazde-hranioca, ili, kako se to još do pre kratkog vremena u Engleskoj govorilo, "prirodnog pretpostavljenog". On je imao da iz njih isteruje što je moguće više i što je moguće boljeg rada; u tu svrhu on ih je morao vaspitavati u odgovarajućoj pokornosti. On je sam bio religiozan; njegova religija dala mu je zastavu pod kojom se borio protiv kralja i lordova; nije dugo trebalo da otkrije i sredstva koja mu je ta religija pružala da obradi duše svojih prirodnih potčinjenih i da ih učini poslušnim svim zapovestima gazda-hranilaca, koje im je nedokučiva promisao božja postavila za starešine. Ukratko, engleski buržuj je sada bio saučesnik u ugnjetavanju "nižih staleža", velike proizvođačke narodne mase, a jedno od sredstava koja su pri tom ugnjetavanju upotrebljavana bio je uticaj religije.

Ali ovome treba dodati još jednu okolnost, koja je pojačala religiozne naklonosti buržoazije: pojavu materijalizma u Engleskoj. Ovo novo bezbožničko učenje nije samo užasavalo bogobojažljivi srednji stalež, ono je uz to proglasilo sebe za filozofiju koja jedino priliči naučnicima i obrazovanim svetskim ljudima, nasuprot religiji koja je dosta dobra za neobrazovanu veliku masu, uključujući tu i buržoaziju. Sa Hobsom ono je istupilo na scenu kao branilac kraljevske svemoći i pozvalo apsolutnu monarhiju da ukroti onoga puer robustus sed malitiosus[*], tj. narod. I kod Hobsovih sledbenika, Bolingbroka, Šeftsberija itd. novi, deistički oblik materijalizma ostajao je aristokratsko, ezoteričko[*] - i stoga buržoaziji mrsko - učenje, ne samo zbog njegove religiozne jeresi, već i zbog njegovih antiburžoaskih političkih veza. Zato su, nasuprot materijalizmu i deizmu aristokratije, baš protestanske sekte, koje su dale zastavu i ljudstvo u borbi protiv Stjuarta[16], postale u isti mah glavne borbene snage progresivne srednje klase i sačinjavaju još i danas kičmu "velike liberalne partije".

U međuvremenu materijalizam je iz Engleske prešao u Francusku, gde je zatekao drugu materijalističku filozofsku školu, koja je proistekla iz kartezijanstva i s kojom se on stopio. I u Francuskoj on je isprva ostao isključivo aristokratska doktrina. Ali uskoro je njegov revolucionarni karakter izbio na videlo. Francuski materijalisti nisu ograničili svoju kritiku na čisto religiozne stvari; oni su kritikovali svaku naučnu tradiciju, svaku političku ustanovu svog vremena; da bi dokazali opštu primenljivost svoje teorije, oni su izabrali najkraći put: oni su je odvažno primenili na sve objekte znanja u onom džinovskom delu po kome su dobili ime, u "Enciklopediji". Na taj način, materijalizam je u ovom ili onom obliku - kao otvoreni materijalizam ili kao deizam - postao pogled na svet čitave obrazovane omladine u Francuskoj, i to u tolikoj meri da je za vreme velike revolucije to učenje, koje su na svet doneli engleski rojalisti, dalo francuskim republikancima i teroristima teoretsku zastavu i ujedno tekst za "Deklaraciju prava čoveka".

Velika francuska revolucija bila je treći ustanak buržoazije, ali prvi koji je potpuno zbacio sa sebe religiozno ruho i u kome je borba vođena na neprikrivenom političkom terenu. Ali ona je u isto vreme bila i prvi ustanak u kome je borba zaista dovedena do uništenja jednog od protivnika, aristokratije, i do potpune pobede drugog, buržoazije. Kontinuitet između dorevolucionarnih i porevolucionarnih ustanova i kompromis između krupnih zemljoposednika i kapitalista našli su u Engleskoj svoj izraz u kontinuitetu sudskih presedana, kao i u tom poštovanju kojim su tamo sačuvani feudalni zakonski oblici. U Francuskoj, revolucija je potpuno raskinula s tradicijama prošlosti, uklonila poslednje tragove feudalizma i u "Gode civil"[*] majstorski prilagodila modernim kapitalističkim odnosima staro rimsko pravo - onaj gotovo savršeni izraz pravnih odnosa koji proističu iz onog stupnja ekonomskog razvitka koji je Marks nazvao "robnom proizvodnjom", tako majstorski da ovaj revolucionarni francuski zakonik još i danas svim drugim zemljama - ne izuzimajući ni Englesku - služi kao obrazac za reforme prava vlasništva. Pritom ne treba da zaboravimo jedno. Iako englesko pravo i dalje izražava ekonomske odnose kapitalističkog društva na jednom varvarskom feudalnom jeziku, koji odgovara stvari koju hoće da izrazi upravo onako kao engleska ortografija engleskom izgovoru - vous ecrivez Londres et vous prononcez Constantinople[*], rekao je jedan Francuz, - ipak je to isto englesko pravo jedino pravo koje je sačuvalo u neiskvarenom obliku i koje je u Ameriku i kolonije presadilo najbolji deo one lične slobode, lokalne samouprave i zaštite od svakog tuđeg mešanja izuzev sudskog, ukratko sve one starogermanske slobode koje su na kontinentu pod apsolutnom monarhijom propale i koje dosada nigde nisu potpuno ponovo izvojevane.

Ali vratimo se našem britanskom buržuju. Francuska revolucija pružala mu je sjajnu priliku da uz pomoć kontinentalnih monarhija upropasti francusku pomorsku trgovinu, anektira francuske kolonije i suzbije poslednje francuske pretenzije na pomorsko suparništvo. To je bio jedan od razloga zašto se on borio protiv te revolucije. Drugi razlog bio je taj što mu metodi te revolucije nikako nisu bili po volji. Ne samo njen "prokleti" terorizam, već i sam njen pokušaj da do krajnosti sprovede vladavinu buržoazije. A šta bi uopšte mogao da radi britanski buržuj bez svoje aristokratije, koja ga je naučila manirima (manirima dostojnim učitelja) i koja je za njega izmišljala mode, koja je davala oficire za vojsku, tog čuvara poretka u zemlji, i za flotu, tog osvajača novih kolonijalnih poseda i novih tržišta? - Istina, postojala je i među buržoazijom napredna manjina, ljudi čiji interesi pri ovom kompromisu nisu baš najbolje prošli; ta manjina, koja se sastojala iz niže srednje klase, pokazivala je simpatije za revoluciju, ali je u parlamentu bila nemoćna.

Na taj način, ukoliko je više materijalizam postajao Credo[*] francuske revolucije, utoliko se bogobojažljivi engleski buržuj čvršće držao svoje religije. Zar doba terora u Parizu nije dokazalo šta biva kada narod izgubi religiju? Ukoliko se više materijalizam širio iz Francuske u susedne zemlje i ukoliko je više dobivao pojačanja od srodnih teoretskih struja, naročito od nemačke filozofije, ukoliko više su na kontinentu materijalizam i slobodoumlje uopšte postajali nužna kvalifikacija za obrazovanog čoveka, utoliko se upornije engleska srednja klasa držala svojih raznovrsnih religioznih verovanja. Ma koliko se ona međusobno razlikovala, ipak su sva ona bila izrazito religiozna, hrišćanska verovanja.

Dok je revolucija osigurala u Francuskoj politički trijumf buržoazije, u Engleskoj su Vat, Arkrajt, Kartrajt[17] i drugi otpočeli industrisku revoluciju, koja je potpuno pomerila težište ekonomske snage. Bogatstvo buržoazije raslo je sada neuporedivo brže negoli bogatstvo zemljišne aristokratije. U samoj buržoaziji finansiska aristokratija, bankari itd., sve su više zaostajali iza fabrikanata. Kompromis iz 1689 g., čak i posle izmena koje su postepeno izvršene u korist buržoazije, nije više odgovarao obostranom položaju ugovarača. Isto tako se izmenio i karakter tih ugovarača; buržoazija iz 1830 g. veoma se razlikovala od one iz prošloga veka. Politička vlast još je ostala u rukama aristokratije i ova ju je upravljala protiv zahteva nove industriske buržoazije, stoga se ta politička vlast, nije mogla uskladiti s novim ekonomskim interesima. Bila je potrebna nova borba protiv aristokratije, i ona se mogla završiti samo pobedom nove ekonomske snage. Pod impulsom francuske revolucije iz 1830 g. najpre je, uprkos svemu otporu, sprovedena reforma parlamenta. To je buržoaziji dalo priznat i snažan položaj u parlamentu. Zatim je došlo ukidanje žitnih zakona[18], koje je jednom zauvek utvrdilo prevlast buržoazije, a naročito njenog najaktivnijeg dela, fabrikanata, nad zemljišnom aristokratijom. To je bila najveća pobeda buržoazije, ali i poslednja koju je ona izvojevala isključivo u svom sopstvenom interesu. Sve svoje docnije trijumfe ona je morala da deli s jednom novom socijalnom snagom, koja je najpre bila s njom u savezu, ali koja je docnije stupila u suparništvo s njome.

Industriska revolucija stvorila je klasu krupnih kapitalista-fabrikanata, ali u isto vreme i daleko mnogobrojniju klasu fabričkih radnika. Ova klasa neprestano je brojno rasla, u istoj meri u kojoj je industriska revolucija zahvatala jednu granu proizvodnje za drugom. Ali s njenom brojnošću rasla je i njena snaga, i ta snaga pokazala se već 1824 g., kada je primorala tvrdokorni parlamenat na ukidanje zakona protiv slobode udruživanja. Za vreme agitacije za reformu radnici su sačinjavali radikalno krilo partije reformi; kada im je akt od 1832 g. oduzeo pravo glasa, oni su izložili svoje zahteve u Narodnoj karti (people's charter) i, nasuprot velikoj buržoaskoj Ligi protiv žitnih zakona, konstituisali se u nezavisnu partiju čartista[19]. To je bila prva radnička partija našeg doba.

Zatim su na kontinentu došle revolucije od februara i marta 1848 g., u kojima su radnici odigrali tako značajnu ulogu i u kojima su oni, bar u Parizu, istupili sa zahtevima koji su bili apsolutno nedopustivi s gledišta kapitalističkog društva. A zatim je došla opšta reakcija. Najpre poraz čartista 10 aprila 1848 g.[20], onda ugušenje pariskog radničkog ustanka u junu iste godine, zatim neuspesi od 1849 g. u Italiji, Mađarskoj, južnoj Nemačkoj, najzad, pobeda Luja Bonaparte nad Parizom 2 decembra 1851 g.[21] Tako je bio, bar za neko vreme, oteran bauk radničkih zahteva, ali po koju cenu! Ako je britanski buržuj još i ranije bio uveren u nužnost da se prost narod drži u religioznosti, koliko je jače morao on osećati tu nužnost posle svih tih iskustava? I ni najmanje se ne obazirući na podrugljive osmehe svojih kontinentalnih drugova, on je i dalje iz godine u godinu trošio hiljade i desetine hiljada za propovedanje jevanđelja nižim staležima. Nezadovoljan svojom vlastitom religioznom mašinerijom, on se obratio "bratu Džonatanu"[22], tadašnjem najvećem organizatoru religiozne spekulacije, i uvozio je iz Amerike revivalizam, Mudija i Senkija[23] i tako dalje; najzad, on je pristao i na opasnu pomoć Vojske spasa. Ova ponovo oživljava propagandistička sredstva prvobitnog hrišćanstva, obraća se sirotinji kao izabranima i bori se protiv kapitalizma na svoj religiozni način; time ona razvija elemenat starohrišćanske klasne borbe, koji jednog dana može biti vrlo fatalan za imućne ljude koji danas na tu stvar troše gotove pare.

Izgleda da je to zakon istoriskog razvitka da buržoazija ni u jednoj evropskoj zemlji ne može osvojiti političku vlast - bar ne za duže vreme - onako isključivo kao što ju je držala u rukama feudalna aristokratija u srednjem veku. Čak i u Francuskoj, gde je feudalizam tako potpuno iskorenjen, buržozija, kao klasa u celini, posedovala je vlast samo u kratkim vremenskim razmacima. Pod Lujem Filipom, 1830-1848, vladao je samo jedan mali deo buržoazije, njen kudikamo veći deo bio je usled visokog cenzusa lišen izbornog prava. Za vreme Druge republike vladala je čitava buržoazija, ali samo tri godine; njena nesposobnost prokrčila je put Drugom carstvu. Tek sada, u Trećoj republici24, buržoazija je, kao celina, vladala punih dvadeset godina, i pri tome već sada pokazuje utešne znake raspadanja. Dugogodišnja vladavina buržoazije bila je dosada moguća samo u zemljama kao što je Amerika, gde feudalizam nikada nije postojao i gde se društvo od samog početka stvaralo na buržoaskom temelju. Pa čak i u Francuskoj i Americi naslednici buržoazije, radnici, već glasno kucaju na vrata.

U Engleskoj buržoazija nije nikada vladala sama. Čak i njena pobeda iz 1832 g. ostavila je aristokratiji gotovo isključivo sve visoke upravne položaje. Pokornost s kojom se bogata srednja klasa s tim mirila bila je za mene neobjašnjiva sve dok jednog dana krupni liberalni fabrikant g. V. A. Forster nije u jednom svom govoru preklinjao bredfordsku omladinu da radi njenog sopstvenog napretka uči francuski i pri tom ispričao, koliko je on sam sebi izgledao glup kada je, postavši ministar, najednom dospeo u društvo u kome je francuski jezik bio potreban bar kao i engleski! I zaista, tadašnji engleski buržuji bili su, prosečno, sasvim neobrazovani skorojevići, koji su, hteli ne hteli, morali prepustiti aristokratiji sve one više upravne položaje za koje su bila potrebna druga svojstva osim ostrvske ograničenosti i ostrvske naduvenosti, začinjene poslovnom lukavošću.[*]

Još i danas beskrajne debate po novinama o "Middle-class-education"[*] pokazuju da engleska srednja klasa još uvek ne smatra sebe dovoljno spremnom za najbolje obrazovanje i da za sebe traži nešto skromnije. Prema tome, izgledalo je posve prirodno, čak i posle ukidanja žitnih zakona, da su ljudi koji su izvojevali pobedu, Kobdeni, Brajti, Forsteri i dr., bili isključeni iz svakog učešća u zvaničnoj vladi, sve dok im najzad, dvadeset godina docnije, jedan nov akt o reformi nije otvorio vrata ministarstva. Čak i dandanas je engleska buržoazija tako duboko prožeta osećanjem svoje sopstvene društvene inferiornosti, da na svoj sopstveni i na narodni trošak izdržava paradnu kastu badavadžija, koja ima da na svim svečanostima dostojno reprezentuje naciju, i da se sama oseća visoko počašćenom kada kakav buržuj bude priznat za dostojnog da bude primljen u ovu ekskluzivnu korporaciju, koju je na kraju krajeva stvorila ta ista buržoazija.

Tako industriska i trgovačka srednja klasa još nije bila uspela da zemljišnu aristokratiju potpuno ukloni s političke vlasti, kada se na pozornici pojavio nov konkurent, radnička klasa. Reakcija posle čartističkog pokreta i posle revolucija na kontinentu i uz to nečuvena ekspanzija engleske industrije od 1848-66 g. (koja se obično pripisuje samo slobodnoj trgovini, ali koja je u mnogo većoj meri posledica ogromnog proširenja železnica, okeanskih parobroda i saobraćajnih sredstava uopšte) ponovo su doveli radnike u zavisnost od liberala, kod kojih su oni, kao u doba pre čartista, sačinjavali radikalno krilo. Međutim postepeno su zahtevi radnika za pravom glasa postali neodoljivi; dok su se vigi, vođe liberala, još plašili, Dizraeli je dokazao svoju nadmoćnost; iskoristivši povoljan trenutak za torijevce, on je za gradske izborne okruge uveo pravo glasa po "Household"-u (po kome su imali pravo glasa svi oni koji stanuju u zasebnoj kući) i s time povezao izmenu izbornih okruga. Posle toga je skoro došlo tajno glasanje (the ballot); zatim, 1884 g. pravo glasa po Household-u bilo je prošireno na sve izborne okruge, pa i na grofovije, i izvršena je nova podela izbornih okruga, koja ih je međusobno donekle izjednačila. Zahvaljujući svemu tome, snaga radničke klase toliko se na izborima povećala, da ona sada u 150 do 200 izbornih okruga sačinjava većinu birača. Ali nema bolje škole za poštovanje tradicija nego što je parlamentarni sistem! Ako srednja klasa s uvažavanjem i strahopoštovanjem gleda na grupu koju lord Džon Maners u šali naziva "našim starim plemstvom", onda je i radnička masa tada gledala s respektom i uvažavanjem na tada tako zvanu "bolju klasu", na buržoaziju. I doista, pre petnaest godina britanski radnik bio je uzor-radnik, čije strahopoštovanje prema položaju njegovog poslodavca i čije samoobuzdavanje i poniznost pri postavljanju svojih sopstvenih zahteva su sipali melem na rane koje su našim nemačkim katedarskim socijalistima zadavale neizlečive komunističke i revolucionarne tendencije njihovih domaćih nemačkih radnika.

Međutim, engleski buržuji bili su dobri poslovni ljudi i videli su dalje negoli nemački profesori. Oni su vrlo nerado delili svoju vlast s radnicima. U vreme čartista naučili su na šta je sve sposoban onaj puer robustus sed malitiosus, narod. Otada je njima bio nametnut veći deo Narodne karte, koja je postala zakon zemlje. Sada je više nego ikada trebalo obuzdati narod moralnim sredstvima, a prvo i najvažnije moralno sredstvo kojim se može delovati na mase ostala je - religija. Otuda potiče popovska prevlast u školskim upravama, otuda sve veće samooporezivanje buržoazije za sve moguće vrste bogomoljačke demagogije, počev od ritualizma pa sve do Vojske spasa.

I sada je došao trijumf britanskog respektabilnog filistarstva nad slobodoumljem i religioznom indiferentnošću kontinentalnog buržuja. Radnici Francuske i Nemačke postali su buntovnici. Oni su bili potpuno zaraženi socijalizmom, i uz to još, iz vrlo pojmljivih razloga, uopšte nisu mnogo marili za zakonitost pri izboru sredstava za izvojevanje vlasti. Puer robustus postajao je ovde zaista svakim danom sve više malitiosus. Šta je drugo ostajalo francuskom i nemačkom buržuju kao krajnje sredstvo nego da ćutke odbace svoje slobodoumlje, kao što drski deran, kad oseti da ga morska bolest sve više i više savlađuje, neprimetno baca upaljenu cigaru s kojom se kočoperio na palubi broda? Jedan za drugim, bogohulnici su počeli da se prerušavaju u pobožne ljude, da govore s poštovanjem o crkvi, njenim učenjima i obredima, i sami su obavljali te obrede koliko je bilo potrebno. Francuski buržuji odrekli su se petkom od mesa, a nemački buržuji do iznemoglosti su sedeli u svojim crkvenim stolicama slušajući beskrajne protestantske propovedi. Sa svojim materijalizmom oni su navukli na sebe nevolju. "Religija se mora sačuvati narodu" - to je bilo poslednje i jedino sredstvo za spasavanje društva od potpune propasti. Na nesreću po sebe same, oni su to otkrili tek onda pošto su učinili sve što je u ljudskoj moći da religiju zauvek razruše. I tada je došao momenat kada je bio red na britanskog buržuja da se potsmeva i da im dovikne: "E, budale, pa to sam vam ja mogao reći još pre dvesta godina!"

Međutim, bojim se da ni religiozna zatuca nost britanskog buržuja, ni obraćenje kontinentalnog buržuja, koje je došlo post festum[*], neće moći da obuzda proletersku bujicu koja sve više raste. Tradicija je velika kočnica, ona je sila inercije u istoriji. Ali ona je samo pasivna, i zato mora podleći. Ni religija ne može dugo služiti kao zaštitni bedem kapitalističkog društva. Ako su naše pravne, filozofske i religiozne pretstave bliži i dalji izdanci ekonomskih odnosa koji vladaju u datom društvu, onda se te pretstave ne mogu dugo održati kad su se ekonomski odnosi iz osnova izmenili. Ili moramo poverovati u natprirodno otkrovenje, ili moramo priznati da nikakve religiozne propovedi nisu u stanju da podupru društvo koje propada.

I zaista, i u Engleskoj su radnici ponovo počeli da se komešaju. Nema sumnje da su oni sputani kojekakvim tradicijama: buržoaskim tradicijama - kakva je, na primer, nadaleko rašireno sujeverje da su mogućne samo dve partije, konzervativna i liberalna, i da radnička klasa mora postići svoje oslobođenje pomoću velike liberalne partije; radničkim tradicijama, nasleđenim iz vremena prvih nesigurnih pokušaja radnika da izvrše samostalne akcije - kakva je, na primer, kod mnogobrojnih starih tredjuniona isključivanje svakog onog radnika koji nije prošgo kroz redovno učenje, što ne znači ništa drugo nego da svaki takav sindikalni savez sprema sebi svoje sopstvene štrajkbrehere. Ali uprkos svemu tome, engleska radnička klasa kreće se napred, kao što je čak i gospodin profesor Brentano bio primoran da, na svoju veliku žalost, saopšti svojoj katedarsko-socijalističkoj sabraći. Ona se, kao i sve u Engleskoj, kreće laganim, odmerenim korakom; negde sa oklevanjem, a negde pipajući i čineći delimično neplodne pokušaje; ona se kreće mestimično s preterano obazrivim nepoverenjem prema reči socijalizam, primajući ipak postepeno u sebe njegovu suštinu; ona se kreće, i to kretanje zahvata jedan sloj radnika za drugim. Ona je sada probudila iz mrtvačkog sna nekvalifikovane radnike londonskog Istenda, i mi smo svi videli kakav su joj sjajan potstrek zato dale ove nove snage. I ako tok ovog kretanja ne ide u korak s nestrpljenjem ovih ili onih ljudi, neka ti ljudi ne zaboravljaju da su upravo u radničkoj klasi žive najbolje strane engleskog nacionalnog karaktera, i da svaki korak napred koji je u Engleskoj jednom učinjen, više nikada ne propada. Ako sinovi starih čartista, iz već spomenutih razloga, nisu bili sve ono što se moglo očekivati, ipak izgleda da će unuci biti dostojni svojih dedova.

Međutim, pobeda evropske radničke klase ne zavisi samo od Engleske. Ona se može obezbediti samo zajedničkom akcijom bar Engleske, Francuske i Nemačke. U ovim dvema poslednjim zemljama radnički pokret prilično je izmakao ispred engleskog. U Nemačkoj njegova udaljenost od trijumfa čak se može odmeriti. Napredak radničkog pokreta u toku poslednjih 25 godina nema sebi ravna. On se kreće napred sa sve većom brzinom. Ako je nemačka buržoazija pokazala kako je jadan njen nedostatak političke sposobnosti, discipline, hrabrosti, energije, nemačka radnička klasa je pokazala da raspolaže u dovoljnoj meri svim tim svojstvima. Pre skoro četiri stotine godina Nemačka je bila ishodište prvog velikog ustanka evropske srednje klase; kako stvari danas stoje, zar bi bilo nemoguće da Nemačka bude i pozornica prve velike pobede evropskog proletarijata?



20 aprila 1892 g.


fusnote:



[1] Agnosticizam - od grčke reči a - ne, gnosis - poznavanje. Filozofski pravac koji poriče mogućnost spoznaje sveta. Glavni pretstavnici agnosticizma: engleski filozof Hjum (1711-1776), koji je smatrao da čovek ne može znati da li spoljni svet postoji, i nemački filozof Kant (1724-1804), po kome spoljni svet ("stvar po sebi") postoji, ali ga je nemoguće spoznati. - Str. 7.
[2] Nominalizam - od latinske reči nomen - ime, pravac u srednjovekovnoj filozofiji, čije pristalice su tvrdile da su pojmovi samo imena samih stvari, da ideje, pojmovi ne postoje samostalno. Nasuprot ovome, u suštini materijalističkom pravcu srednjovekovne filozofije, drugi pravac - realizam - zastupao je shvatanje da su pojmovi sami po sebi realni. Prema tome, ovaj drugi pravac bio je idealistički. - Str. 7.
[3] Bekon (Bacon, Francis) 1561-1626 - engleski filozof-materijalist. - Str. 7.
[4] Anaksagora (oko 500 - oko 428 pre naše ere) - starogrčki filozof. Po njegovom shvatanju priroda se sastoji iz najsitnijih, neprolaznih, ali kvalitativno različitih delića, iz takozvanih homojomerija. - Demokrt (oko 460 - oko 371 pre naše ere) - starogrčki filozof-materijalist. Osnivač antičkog atomizma. Po njegovom učenju vasiona se sastoji od neizmerno malih atoma koji se više ne mogu deliti i koji se nalaze u stalnom kretanju. - Str. 7.
[5] Hobs (Hobbes, Thomas) 1588-1679 - engleski filozof-materijalist. - Str. 8.
[6] Percipirati - vidi: Percepcija.
[7] Lok (Locke, John) 1632-1704 - engleski filozof.- Str. 9.
[8] Deizam - filozofski pravac koji ne priznaje religiju s njenim kultom ličnosti boga, ali se ne odriče ideje boga. Deizam shvata božanstvo kao prauzrok svih stvari, kao silu koja je dala prvi potstrek. Po shvatanju deista bog je doduše u početku stvorio prirodu, ali je sam ograničen prirodnim zakonima, ne može da dela po svojoj sopstvenoj volji, da pravi čuda koja se kose s prirodnim zakonima. Deizam je na taj način pružio mogućnost da se na uvijen, nedosledan način priznaju zaključci materijalizma. - Str. 9.
[9] Izložba od 1851 - prva svetska izložba, priređena u Londonu. Na njoj su se prvi put združili izlagači najrazličitijih zemalja. - Str 10.
[10] Vojska spasa - buržoaska dobrotvorno-religiozna organizacija, osnovana 1865 u Londonu. Cilj joj je ukazivanje "duhovne" i materijalne pomoći najbednijim društvenim slojevima. Podržavana je od nekih kapitalističkih krugova u nameri da se otupi klasna svest proletarijata i njegova borbenost - Str. 11.
[11] Percepcija - neposredni čulni odraz predmeta u čovekovoj svesti. - Str. 12.
[12] Odnosi se na buržoasku revoluciju u Engleskoj sredinom 17 veka. - Kromvel (Cromvell, Oliver) 1599-1658 - jedan od vođa engleske buržoaske revolucije. - Karlo I - engleski kralj od 1625-1649, pogubljen je 1649 od revolucionarnog naroda. - Str. 19.
[13] Ratovi Dveju Ruža - borbe između dveju grupa engleskog plemstva, Crvene i Bele Ruže, za engleski presto u godinama 1455-1485 (Ruže su bile znakovi njihovih grbova). - Str. 19.
[14] Henrik VIII - engleski kralj od 1509-1547. - Str. 20.
[15] Henrik VII - engleski kralj od 1485-1509. - Str. 20.
[16] Stjuart - kraljevska porodica u Engleskoj u XVII veku, u eposi buržoaske revolucije. - Str. 22.
[17] Vat (Watt, James) 1736-1819 - pronalazač parne mašine, Arkrajt (Arkwirght, Sir Richard) 1732-1792 - pronalazač mašine predilice, Kartrajt (Cartwright, Edmund) 1743-1823 - pronalazač mehaničkog razboja. - Str. 25.
[18] Ima se u vidu ukidanje carina na uvoz žita u Englesku, godine 1842. - Str. 25.
[19] Čartistički pokret u Engleskoj obuhvatio je u godinama 1830-40 ogromnu većinu engleske radničke klase i bio je prvi samostalni politički pokret proletarijata. Svoj naziv ("čartizam") dobio je po pretstavci (karti - čarter) koju su 1839 radnici podneli parlamentu i u kojoj su bili izloženi osnovni zahtevi radnika: 1. opšte pravo glasa; 2. jednaka podela izbornih srezova; 3. ukidanje imovinskog cenzusa za kandidate za parlamenat; 4. parlamenat koji će se svake godine ponovo birati; 5. tajno glasanje; 6. dnevnice za članove parlamenta. Borbu za ove zahteve vodila je radnička klasa Engleske u toku više godina, peticijama, štrajkovima, demonstracijama i oružanim sukobima s policijom. "Čartisti i štrajkački pokret koji su oni organizovali odigrali su veliku ulogu, primorali su vladajuće klase da pristanu na niz ustupaka u oblasti izbornog sistema, u oblasti likvidacije takozvanih "trulih mesta", realizacije nekih tačaka "čartera". Čartizam je odigrao značajnu istorisku ulogu i potstakao jedan deo vladajućih klasa da pristane na izvesne ustupke, na reforme, da bi se izbegli veći potresi". (Staljin.) - Str. 26.
[20] 10 aprila 1848 - dan koji su čartisti bili odredili za grandioznu demonstraciju u Londonu. Engleska vlada koncentrisala je velike oružane snage i sprečila je demonstraciju. Posle 10 aprila 1848 pokret je počeo da opada. - Str. 26.
[21] 22-26 juni 1848 - ustanak pariskog proletarijata. Buržoasko-republikanska vlada ugušila je ustanak i mnogo hiljada pariskih radnika, žena i dece zverski je mučeno i poubijano. - 1849 ugušene su revolucije u Italiji, Mađarskoj i južnoj Nemačkoj. - Luj Bonaparta (1808-1873) - od 10 decembra 1848 pretsednik Francuske Republike, državnim udarom od 2 decembra 1851 postao je šef egzekutivne vlasti na deset godina, a godinu dana kasnije car pod imenom Napoleon III (1852-1871). - Str. 26.
[22] Brat Džonatan - nadimak za Sjedinjene Američke Države u XIX veku, kao što je "Džon Bul" za Englesku. Docnije se uobičajio nadimak "Ujak Sem" ("Uncle Sam"). - Str. 27.
[23] Revivalizam - ponovno oživljavanje religije - pokret koji je sebi postavio cilj da ponovo podigne sve slabiji uticaj religije na mase, da ga produbi i ojača - U 19 veku spadali su među organizatore toga pokreta američki misionari koje Engels pominje, autori religioznih himni, kao Mudi (Moody) i Senki (Sankey). - Str. 27.
[24] Druga republika u Francuskoj postojala je od Februarske revolucije 1848 do državnog udara Luja Bonaparte 2 decembra 1851. - Drugo carstvo, - carstvo Napoleona III (1852-1871), za razliku od Prvog carstva Napoleona I (1804-1814). - Tpeća republika u Francuskoj postojala je od 1871 do juna 1940, kada je tadašnja francuska vlada kapitulirala pred Hitlerovom Nemačkom. - Str. 27.


[*] "Qual" - to je filozofska igra reči. "Qual" doslovno znači muka, bol koji nagoni na kakvu bilo radnju; u isto vreme mističar Beme unosi u ovu nemačku reč i nešto od latinske reči qualitas. Njegov "Qual" bio je aktivni princip koji nastaje iz spontanog razvitka predmeta, odnosa ili ličnosti koja je tom razvitku potčinjena, princip koji i sa svoje strane izaziva taj razvitak nasuprot bolu, koji dolazi spolja". - (Engelsova primedba engleskom tekstu.)
[*] K. Marks i F. Engels, "Sveta porodica", Frankfurt na Majni, 1845, str. 201-204. (Engelsova primedba.)
[*] "Nebeska mehanika". - Prev.
[*] Ta mi hipoteza nije bila potrebna. - Prev.
[*] Puding se proverava time što se jede. - Prev.
[*] Uopšte, u teoriji, apstraktno. - Prev.
[*] U konkretnom slučaju. - Prev.
[*] Ratni plen. - Prev.
[*] Snažan, ali pakostan dečak. - Prev
[*] Za posvećene. - Prev.
[*] "Građanski zakonik". - Prev.
[*] Vi pišete London, a izgovarate Carigrad.
[*] Credo - Vjeruju. - Prev.
[*] * Pa čak i u poslovnim stvarima naduvenost nacionalnog šovinizma vrlo je bedan savetnik. Sve do pre kratkog vremena običan engleski fabrikant smatrao je ponižavajućim za Engleza da govori na nekom drugom jeziku osim na svom sopstvenom, i bio je do izvesne mere ponosan na to da se "bednici" - stranci naseljavaju u Engleskoj i da mu ušteđuju trud da svoje proizvode prodaje u inostranstvu. On nije ni primetio da su ti stranci, mahom Nemci, uzeli time u svoje ruke veliki deo engleske spoljne trgovine - uvoz nimalo manje od izvoza - i da se neposredna spoljna trgovina Engleza počela postepeno ograničavati na kolonije, Kinu. Sjedinjene Dožave i Južnu Ameriku. Još manje je primetio da su ovi Nemci trgovali a drugim Nemcima u inostranstvu, koji su s vremenom organizovali čitavu mrežu trgovačkih kolonija po celom svetu. Kada je pak pre jedno četrdeset godina Nemačka po čela da ozbiljno proizvodi za izvoz, ona je u tim nemačkim trgovačkim kolonijama imala instrumenat koji joj je učinio sjajne usluge u njenom pretvaranju, u tako kratkom vremenu, od zemlje koja je izvozila žito - u industrisku zemlju prvog reda. Onda je pre otprilike deset godina, engleskog fabrikanta najzad obuzeo strah i on se propitivao kod svojih poslanika i svojih konzula kako je do toga došlo da on više nije u stanju da održi svoje mušterije. Jednodušni odgovor glasio je: 1. vi ne učite jezik vašeg mušterije, već zahtevate da on govori vašim jezikom, i 2. vi čak i ne pokušavate da zadovoljite potrebe, navike i ukuse vašeg mušterije, već zahtevate da on prihvati vaše engleske. (Engelsova primedba.)
[*] "Vaspitanje srednje klase". - Prev.
[*] Posle praznika, dockan. - Prev.


F. Engels,
O istoriskom materijalizmu
Prvo izdanje
Ova brošura štampana je ćirilicom i latinicom.
Štampanje ćirilicom u 25.000 primeraka završeno 3 januara 1947 u štampariji "Kultura", Beograd.
BIBLIOTEKA MARKSIZMA-LENJINIZMA 1947

Računarska obrada teksta: Pobunjeni um web magazin, 2003.


[ na početak | spisak autora | kontakt ]

POBUNJENI UM web magazin (www.come.to/crveni), kontakt: proleter@email.com
Svako korišćenje, kopiranje i distribuiranje materijala je dozvoljeno, izuzev u komercijalne svrhe. Molimo vas da sačuvate oznaku izvora sa koga je materijal preuzet.